Ja vodim crkvene knjige i inventar. Obično proveravam da li su razne stvari organizovane i odložene na mesto, da li su uredno složene i da li je evidencija o prijavama i odjavama jasna. Plašim se da bi nastao haos ako bih bio nehajan. Brat Kameron, koji je radio sa mnom, bio je prilično nemaran i nije obraćao pažnju na čistoću. Ponekad je samo bacao stvari na gomilu, pa sam se uvek brinuo za njega i morao sam da proveravam njegov rad. Svaki put kad bih video Kamerona da stvari ostavlja na pogrešnom mestu ili kad bih uočio da evidencija o prijavama i odjavama nije jasna, toliko bih se iznervirao da bih izgubio strpljenje i nisam razgovarao sa njim kako bih mu pomogao. U početku sam uvažavao osećanja svog brata i pažljivo sam birao ton i reči, ali kako je vreme odmicalo, više nisam mario za to i svaki put bih mu rekao da je ovo ili ono pogrešno. Ponekad bih se naljutio i grdio ga, govoreći mu: „Zašto ponovo stavljaš stvari na pogrešno mesto? Stavljaš jedno ovde jedno tamo. Zar ne možeš da vratiš stvari tamo gde si ih našao? Potreban ti je samo minut da raskloniš za sobom, ali ti ne možeš a da ne ostaviš nešto nedovršeno i nikad ne rasklanjaš posle toga…” Moj stav prema Kameronu postajao je sve gori i gori. Ponekad bih upotrebio zapovednički ton da mu kažem da raskloni nered.

Sećam se da sam jednom, kad sam pregledao evidenciju prijava i odjava, našao da je prepravljao neke od njih na taj način da se nisu mogle raščitati. U meni se odmah javio bes i pomislio sam: „Ne mogu ni da pretpostavim šta je ovde napisao!” Odmah sam otišao kod Kamerona. Kao nastavnik koji grdi đaka, otvorio sam knjigu evidencije i pitao ga šta predstavlja svaka od stavki. Rekao sam: „Znaš li šta želim da uradim ovog trenutka? Želim da ovu knjigu evidencije odnesem nadređenoj da vidi kako obavljaš svoju dužnost i koliko si nemaran!” Na Kameronovom licu se videla krivica i rekao je da će ubuduće paziti. Rekao je da je ovo bilo slučajno. Dok je unosio podatke, neko ga je pozvao zbog nekog hitnog posla pa je zaboravio na to. Ali mu ja nisam dozvolio da objasni, već sam besno rekao: „Ako se ovakvo nešto ponovi, odneću knjigu evidencije pravo nadređenoj, pa nek ona to reši!” Nedugo zatim, video sam da jedan list u Kameronovoj evidenciji ponovo ima nejasnu žvrljotinu. Ovog puta sam se još više razbesneo. Otišao sam kod Kamerona da ga preslišam: „Već sam ti rekao da ako negde pogrešiš, prepišeš to na drugo mesto, a ne da pišeš preko toga. Pogledaj kako si ovo ispravio. Ko zna šta si ovde napisao. Ako ne mogu ovo da raščitam, moram da dođem da te pitam. Zar ne misliš da je to zamorno? Čak i ako ti ne misliš tako, ja mislim!” Kad je video da sam ponovo besan, podigao je papir i rekao: „Onda ću ga ispraviti ponovo.” Besno sam viknuo: „Ne trudi se! To neće rešiti problem!” Nakon toga sam otišao, ostavljajući brata da sedi tamo sam sa listom iz evidencije ne znajući šta da radi. U tom trenutku sam shvatio da sam malo preterao. Ali nisam mnogo razmišljao o tome i to je prošlo. Par dana nakon toga, ponovo sam se naljutio na Kamerona zbog neke trivijalne stvari. I on se naljutio na mene i posvađali smo se. Nadređena je zaključila da ne možemo skladno da radimo zajedno, pa je razgovarala sa mnom i pročitala mi odlomak Božjih reči: „Koju god dužnost da obavlja antihrist, s kim god da sarađuje, uvek će biti sukoba i razmirica. Neki će možda reći: ’Ako je zadužen za čišćenje i svakodnevno posprema u zatvorenom prostoru, u čemu to s drugima ne bi mogao da sarađuje?’ Tu je problem narav: s kim god da dolazi u kontakt ili s kim god da obavlja neki posao, uvek će tog drugog prezirati, u stalnoj želji da kritikuje i primora ga da radi ono što mu on govori. Da li biste rekli da takva osoba može da sarađuje s drugima? Ona ne može da sarađuje ni sa kim; zato što joj je narav krajnje iskvarena. Ne samo da ne može da sarađuje s drugima, već drugima uvek s visine pridikuje i sputava ih – ljude uvek želi da zajaše i da ih na silu navede na poslušnost. Tu problem nije samo u naravi, već postoji i ozbiljan problem s ljudskošću te osobe. Ona nema savest ni razum. (…) Da bi se ljudi međusobno normalno slagali moraju da budu ispunjeni određeni uslovi: pre nego što međusobno budu mogli da sarađuju, moraju posedovati makar savest i razum, i biti strpljivi i tolerantni. Ljudi moraju imati isto mišljenje kako bi mogli da sarađuju u izvršavanju dužnosti; moraju da se oslanjaju na vrline drugih i da nadomeste sopstvene slabosti, da budu strpljivi i tolerantni i da zadovoljavaju određeni prag ponašanja. Tako se postiže sloga u harmoniji i, premda ponekad može doći do sukoba i razmirica, saradnja može da se nastavi i makar neće doći do neprijateljstva. Ako jedna osoba ne poseduje taj prag ponašanja, nije savesna ili razumna i obavlja stvari imajući na umu dobit, tražeći isključivo dobit, želeći da na štetu drugog uvek ostvari dobit, saradnja će biti nemoguća. Tako je među zlim ljudima i među đavolskim carevima, koji se bez prestanka međusobno bore. Razni zli duhovi duhovnog carstva međusobno se ne slažu. Iako se đavoli povremeno mogu udružiti, sve se svodi na uzajamno iskorišćavanje kako bi postigli sopstvene ciljeve. Njihovo udruživanje je privremeno i ubrzo samo propada. Isto je i među ljudima. Ljudi bez ljudskosti su plesnive voćke koje šire trulež; lako se sarađuje jedino sa onima s normalnom ljudskošću, koji su strpljivi i tolerantni prema drugima, koji su u stanju da čuju mišljenje drugih, koji u poslu koji obavljaju svoj status mogu da ostave po strani i da ga obavljaju u dogovoru s drugima. I oni imaju iskvarene naravi i uvek žele da ih drugi slušaju – ni njima ne manjka ta namera – ali, budući da imaju savest i razum, da mogu da traže istinu i sebe spoznaju, zato što osećaju da nije primereno tako postupati i zbog toga osećaju grižu savesti, pa mogu da se obuzdaju, njihovi postupci i načini obavljanja stvari malo pomalo će se promeniti. Pa će tako moći da sarađuju s drugima. Oni otkrivaju svoju iskvarenu narav, ali nisu zli ljudi i nemaju suštinu antihrista. U saradnji s drugima neće imati većih problema. Da jesu zli ljudi ili antihristi, s drugima ne bi mogli da sarađuju. Takvi su svi zli ljudi i antihristi koje Božja kuća izbacuje. Oni nisu u stanju ni sa kim da sarađuju, pa shodno tome, svi bivaju otkriveni i uklonjeni” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu (1. deo)”). Nakon čitanja Božjih reči, nadređena me je podsetila: „Da bismo se slagali s ljudima, moramo makar da ih poštujemo. Ako tako vičeš na Kamerona i prekorevaš ga sve vreme, onda nemaš čak ni najosnovnije poštovanje. Nije li to previše nadmeno s tvoje strane? Ti sa omalovažavanjem gledaš na sve što on radi, nadzireš ga kao sova po čitav dan i u svemu vidiš problem. Da li je to pravi način? Kameron ima puno posla i slabo pamti. Neki problemi su neizbežni. Zar ne bi trebalo da se prema njemu ophodiš kako treba i više mu pomažeš? Štaviše, on se neprestano popravlja. A ti? Ti imaš problem sa svojom naravi i ljudskošću. Neprestano vikanje na ljude je pokazatelj iskvarene naravi. Ti vidiš trun u oku svog brata, a ne vidiš balvan u svom sopstvenom?”

Tada mi je nadređena pročitala još jedan odlomak Božjih reči. „Šta kažete, da li je teško sarađivati s drugim ljudima? Zapravo nije. Moglo bi se čak reći da je jednostavno. Ali zašto ljudi to i dalje smatraju teškim? Zato što imaju iskvarene naravi. Za one koji poseduju ljudskost, savest i razum, saradnja s drugima je relativno laka i oni mogu da osete da u tome ima radosti. Ovo je stoga što nikome nije lako da išta sȃm postigne i, bez obzira na to čime se bavi i u kojoj oblasti, uvek je dobro imati nekoga da mu ukaže na stvari i ponudi pomoć – znatno lakše nego da to radi sȃm. Osim toga, postoje granice onoga što je ljudski kov u stanju da postigne, ili granice onoga što ljudi sami mogu da iskuse. Niko ne može biti majstor svih zanata: nemoguće je da jedna osoba sve zna, sve ume i sve postiže – to je nemoguće i svi treba da imaju takvu razboritost. Pa tako, bez obzira na to šta radiš, da li je to važno ili nije, uvek će ti biti potreban neko da ti pomogne, da ti dȃ uputstva i savet ili da ti pruži saradnju. Jedino se time može garantovati da ćeš ispravnije postupati, manje grešiti i teže zalutati – to je dobra stvar” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu (1. deo)”). Nakon čitanja Božjih reči, vođa je još razgovarala sa mnom i na kraju me je pitala: „Kad bi sȃm vodio evidenciju, da li bi to mogao da radiš, a da nigde ne pogrešiš?” „Ne bih”, rekao sam posramljeno. Nadređena je rekla: „Tako je. Niko ne zna sve i svakome treba saradnik da bi obavljao svoju dužnost. Ako ne možeš skladno da sarađuješ, kako možeš dobro da obavljaš svoju dužnost? Moraš da promisliš o tome i da razmisliš o sopstvenim problemima.”

Kad sam se vratio, bio sam zaista tužan. Kako nisam bio svestan koliko veliki problem imam? Ranije sam mislio da mi je ljudskost dobra i da se lepo slažem sa braćom i sestrama, ali otkad u svojoj dužnosti sarađujem sa Kameronom, uvek sam bio samopravedan, misleći da su moje ideje i postupci ispravni. Nametao sam mu svoju volju i terao ga da radi ono što sam ja želeo. Nisam mu pomagao razgovorom o istini, već sam se samo ljutio, optuživao ga i prebacivao mu. Nisam imao nimalo ljudskosti i razuma. Oduvek sam smatrao da sam bolji od svog brata i posmatrao sam ga s omalovažavanjem. Smatrao sam ga neprijatnim, tako da nisam bio u stanju da se pravilno odnosim prema njegovim vrlinama i manama. Pravio sam se važan u svakoj prilici i omalovažavao ga. U početku, Kameron i ja smo bili zaduženi da zajedno vodimo crkvenu evidenciju, ali ja nisam ni o čemu razgovarao sa njim. Oduvek sam bio egocentričan i moja reč je bila poslednja. Naređivao sam Kameronu. Često sam ga grdio kao dete, pokušavajući da ga naučim lekciju. Moja narav je bila previše nadmena i Bog je to mrzeo!

Znao sam da sam nadmen i uvek sam prisiljavao druge da me slušaju, ali nisam znao kako da rešim taj problem. Molio sam se Bogu i tražio odgovarajuće odlomke Božjih reči. Jednog dana sam u Božjim rečima pročitao: „Antihristi imaju stalnu ambiciju i želju da druge kontrolišu i osvajaju; pri susretu s ljudima uvek žele da se uvere kako ih drugi vide, da li za njih ima mesta u srcu drugih i da li im se drugi dive i obožavaju ih. Ako naiđu na nekog ko se vešto ulizuje, laska i dodvorava, procvetaće od sreće; od tada gledaju s visine, pridikuju i razglabaju o grandioznim idejama, utuvljujući ljudima u glavu propise, metode, doktrine i predstave. Ljude navode da ove stvari prihvate kao istinu, pa čak i ulepšavaju situaciju: ’Ako te stvari možeš da prihvatiš, ti si neko ko voli istinu i za njom traga.’ Ljudi koji nisu pronicljivi pomisliće da je ono što govore razumno i, premda im ostaje nejasno i ne znaju da li je u skladu s istinom, naprosto smatraju da u tome nema ničeg pogrešnog i da se time ne narušava istina. Pa tako antihristima postaju poslušni. Ako je neko u stanju da razazna antihrista i može da ga razotkrije, antihrista će to razbesneti i tu će osobu nepristojno okriviti, osuditi i zapretiti joj, pokazujući silu. Oni koji nemaju pronicljivost potpuno se potčinjavaju antihristu i dive mu se iz dubine duše, što dovodi do toga da u sebi obožavaju antihrista, da se na njega oslanjaju, pa čak i da ga se plaše. Imaju osećaj da ih je antihrist porobio, kao da će u srcu biti uznemireni budu li izgubili antihristovo vođstvo, poduku i prekor. Bez tih stvari, kao da gube osećaj sigurnosti, pa ih Bog možda više neće želeti. Nadalje, dok deluju, svi su naučili da posmatraju antihristov izraz lica, u strahu da antihrist neće biti zadovoljan. Svi nastoje da mu udovolje; takvi ljudi su čvrsto rešeni da slede antihrista. Antihristi u svom radu propovedaju reči i doktrine. Dobri su u tome da ljude uče da se pridržavaju određenih propisa; ljudima nikada ne govore kojih istina-načela treba da se pridržavaju, zašto na taj način moraju da postupaju, koje su Božje namere, kakva je uređenja Božja kuća napravila za rad, koji je najosnovniji i najvažniji posao, odnosno koji posao treba prvo obaviti. O ovim važnim stvarima antihristi baš ništa ne govore. Kad posao obavljaju ili ga organizuju nikad u zajedništvu ne govore o istini. Ni sami ne shvataju istina-načela, pa ljude mogu da nauče jedino da se pridržavaju nekoliko propisa i doktrina – a ako se ljudi okrenu protiv njihovih izjava i propisa, suočiće se s prigovorima i prekorevanjem antihristȃ. Antihristi često obavljaju posao pod zastavom Božje kuće, prekorevajući druge i kritikujući s visine. Njihove kritike toliko uznemire neke ljude da osete dug prema Bogu zato što ne postupaju prema zahtevima antihrista. Zar takvi ljudi nisu potpali pod kontrolu antihrista? (Jesu.) Kakvo je ovo ponašanje od strane antihrista? Ponašanje koje se ispoljava u porobljavanju” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu (1. deo)”). Bog je tu tačno opisao moje stanje. Kad sam radio sa Kameronom, smatrao sam da je on previše opušten. Kad bi nešto na poslu krenulo naopako, prihvatao je kad sam ga kritikovao i nije pokušavao to da opovrgne. Smatrao sam da je mekušac i da se njime može lako manipulisati pa sam se prema njemu poneo zapovednički i moja reč je u svemu bila poslednja. Mnogo puta, kad sam sa njim razgovarao o nečemu, to sam samo radio reda radi. Na kraju sam ja odlučivao šta da se radi. Isto tako, neke od mera predostrožnosti koje sam formulisao za upravljanje stavkama činilo se da nisu problematične i pomogle su u vođenju evidencije, ali ja nisam te mere osmislio na osnovu relevantnih načela. Osmislio sam ih zbog Kameronovih problema. Moglo bi se reći da su kreirane po njegovoj meri. Kad god ne bi ispoštovao te mere opreza, ja sam imao izgovor da ga optužim i da mu prebacim, a on nije imao način da protestuje. Kao prošli put, kad nije vodio evidenciju kako sam ga uputio, ja sam ga bez oklevanja izgrdio i naterao ga da uradi kako sam ja želeo. Setio sam se šta je rekao tog dana: „Čim vidim da rasklanjaš stvari, ja probam da se sakrijem. Plašim se da ćeš me ponovo kritikovati ako to ne uradim ispravno.” Pomislivši na to, osećao sam se jadno. Sotonska narav koju sam ja pokazivao nadvila je senku nad srce mog brata i sputavala ga. Baš kao što to otkrivaju Božje reči: „Ako se ljudi okrenu protiv njihovih izjava i propisa, suočiće se s prigovorima i prekorevanjem antihristȃ. Antihristi često obavljaju posao pod zastavom Božje kuće, prekorevajući druge i kritikujući s visine. Njihove kritike toliko uznemire neke ljude da osete dug prema Bogu zato što ne postupaju prema zahtevima antihrista. Zar takvi ljudi nisu potpali pod kontrolu antihrista?” Konačno sam shvatio da je moj problem ozbiljan. Otkad sarađujem sa Kameronom, pokazivao sam narav antihrista. U tom trenutku nisam imao status, ali da sam imao status, bilo bi još lakše sputavati i kontrolisati ljude. Zar ne bih tada bio antihrist? Obično se nisam fokusirao na traženje istine niti na promišljanje o sebi. Često sam pokazivao iskvarenu narav, a da toga nisam bio svestan. Bio sam neverovatno otupeo.

Pomislio sam na Božje reči: „Ako si član Božje kuće, ali stalno postupaš kao usijana glava, ako stalno pokazuješ ono što ti je u prirodi i razotkrivaš svoju iskvarenu narav tako što sve radiš koristeći ljudska sredstva i na osnovu iskvarene, sotonske naravi, konačna posledica svega toga biće da ćeš činiti zlodela i da ćeš se opirati Bogu – a ako se za sve to vreme nijednom ne pokaješ i ako ne možeš da ideš putem stremljenja ka istini, moraćeš da budeš raskrinkan i eliminisan” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Iskvarena narav može se razrešiti jedino prihvatanjem istine”). Setio sam se kako sam se ophodio prema Kameronu. Da bih iskalio svoje nezadovoljstvo zarad trenutnog užitka, ja sam potpuno zanemarivao osećanja svog brata. Kad sam se razbesneo zbog nečitkog unosa u evidenciji, održao sam lekciju Kameronu kao detetu koje je napravilo grešku. On je samo sedeo ne progovorivši ni reč, a kad je priznao da je pogrešio, ja sam hladno odbio njegovu ponudu. Ta slika mi se urezala u pamet, nisam mogao da je zaboravim. Kad sam pomislio na to, nisam bio u stanju da izrazim krivicu i bol u srcu. Zapitao sam se: „Kako možeš tako da se ponašaš prema svom bratu? Nikad nisi razgovarao s njim niti mu pomogao, pa odakle ti onda pravo da ga grdiš? Koliko si mjerodavan da ga zoveš svojim bratom?” Svako pitanje me je ostavljalo bez reči. Ranije sam uvek mislio da je Kameron kriv, da on ima previše mana i da me je on uvalio u tako puno nevolja. Sada sam shvatio da sam ja bio taj koji istinski ima problem. Ja sam bio taj koji se nije promenio i koji je bio previše nadmen i bez ljudskosti. Osetio sam strašnu grižu savesti, pa sam se tiho pomolio Bogu i rekao da želim da se pokajem.

Tražio sam način kako da se ophodim prema braći i sestrama u skladu sa načelima. U Božjim rečima sam pročitao: „Moraju da postoje načela interakcije između braće i sestara. Nemojte se uvek fokusirati na tuđe mane. Umesto toga, proveravajte sebe često i zatim proaktivno priznajte drugima koji su to vaši postupci izazvali smetnje ili naneli štetu tim ljudima i naučite da budete iskreni i da komunicirate. Tako ćete moći da ostvarite međusobno razumevanje. Osim toga, šta god da vas zadesi, trebalo bi da stvari posmatrate na osnovu Božjih reči. Ako su ljudi u stanju da razumeju načela istine i pronađu put primene, postaće kao jedan u srcu i umu, a odnos između braće i sestara biće normalan, oni neće biti ravnodušni, hladni i okrutni poput nevernika, već će odbaciti mentalitet uzajamne sumnjičavosti i opreza. Odnos između braće i sestara postaće intimniji, oni će biti u stanju da pomažu i vole jedni druge, u njihovim srcima biće dobre volje i oni će biti sposobni da budu tolerantni i saosećajni jedni prema drugima, kao i da se međusobno podržavaju i pomažu, umesto da se međusobno otuđuju, zavide, da se porede jedni sa drugima, da se pritajeno takmiče i prkose jedni drugima. Kako da ljudi dobro ispunjavaju svoje dužnosti ako su poput nevernika? Ne samo da će to uticati na njihov život-ulazak, već će takođe pogoditi i povrediti druge. (…) Kada ljudi žive u skladu sa svojim iskvarenim naravima, veoma im je teško da budu spokojni pred Bogom, da primenjuju istinu i žive u skladu sa Božjim rečima. Da bi živeli pred Bogom, prvo morate da naučite kako da razmišljate o sebi i upoznate sebe, kako da se istinski molite Bogu, a potom i da naučite kako da se dobro slažete sa braćom i sestrama. Morate da budete tolerantni i popustljivi jedni prema drugima i sposobni da vidite kvalitete i zasluge drugih – morate da naučite da prihvatite mišljenja drugih i stvari koje su ispravne. Ne popuštaj sam sebi, nemoj da imaš ambicije i želje, nemoj uvek da misliš da si bolji od drugih i da si sjajna osoba i da primoravaš druge da rade ono što ti kažeš, da te slušaju, da se ugledaju na tebe, da te veličaju – to je izopačeno. (…) Dakle, kako se Bog odnosi prema ljudima? Bogu nije važno kako ljudi izgledaju, da li su visoki ili niski. Umesto toga, On gleda da li su im srca puna ljubavi, da li vole istinu, da li Njega vole i da li Mu se pokoravaju. Na osnovu tih stvari Bog zasniva svoje ponašanje prema ljudima. Ako ljudi mogu da urade isto to, biće u stanju da se prema drugima ponašaju pošteno i u skladu sa načelima istine. Pre svega, moramo da razumemo Božje namere i kako se Bog ponaša prema ljudima, pa ćemo onda i mi imati načela i put u ophođenju prema ljudima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Da. Kad sarađujemo sa drugima u svojim dužnostima, trebalo bi makar da pokažemo normalnu ljudskost, da podržavamo i pomažemo jedni druge, da budemo tolerantni i strpljivi, da brinemo jedni o drugima, da razgovaramo o istini kad ljudi idu protiv načela, a u ozbiljnim slučajevima, možemo da ih razotkrijemo i orežemo. To je jedini način kako treba postupati u skladu sa načelima. Braća i sestre potiču iz različitih mesta i njihove životne okolnosti, iskustva, godine starosti i kov se razlikuju. Ma kakve bile njihove mane i nedostaci, treba pravilno da se odnosimo prema njima, da nikad ne tražimo previše od njih i da budemo uviđavni i tolerantni prema njima. Kameron je bio dobar u održavanju i često je imao puno posla. Osim toga, nije mu dobro išlo evidentiranje prijava i odjava. Trebalo je da je preuzmem više odgovornosti i pokažem više razumevanja i nije trebalo da ga prisiljavam da radi stvari na moj način. Bilo je to potpuno odsustvo ljudskosti. Moj brat je bio dobar u održavanju, savestan u popravkama i nije se plašio patnje u svojoj dužnosti. U tom smislu, on je bio mnogo superiorniji od mene. Ali ja nisam posmatrao vrline svog brata. Bio sam fokusiran na njegove mane, optuživao sam ga i grdio. Bilo je to tako nadmeno i glupo.

Kasnije sam svesno promenio svoje stanje i postupao u skladu sa načelima. Kad bi se stvari ponovo desile, bio sam mnogo smireniji i pokazao sam mnogo više razumevanja za Kamerona. Jednom sam izašao da obavim neki posao, a Kameron je ostao sȃm da brine o svemu. Nakon nekog vremena, pozvao sam Kamerona da ga pitam kako stoje stvari. Smireno i oprezno je rekao: „Kako misliš da napreduju? Baš onako kao što zamišljaš.” Kad sam to čuo, mnogo sam se rastužio. Zašto bi moj brat rekao tako nešto? Zar to nije bilo zbog načina na koji sam se ja ranije ponašao prema njemu zbog svoje iskvarene naravi i što sam ga uvek smatrao bezvrednim i nekim ko ne ume ništa da obavi kako treba? Što sam više razmišljao o tome, sve mi je bilo bolnije, ali je to učvrstilo moju odluku da istinu sprovedem u delo i da se promenim. Utešio sam Kamerona rekavši: „Samo pogledaj okolo da vidiš šta nije na svom mestu i polako to sredi. Obično imaš puno posla oko drugih stvari, pa je malo nereda neizbežno. Ako zaista nemaš vremena da raskloniš, možemo to da uradimo zajedno kad se vratim.” Nakon tog poziva, pomislio sam da Kameron neće biti u stanju da sve uradi sam, pa sam zamolio jednu sestru da mu pomogne. Kad su se slične stvari dešavale u prošlosti, uvek sam ga grdio i prebacivao mu zbog njegovih grešaka. Sada, kad se to dogodi, u stanju sam da razgovaram s njim i pomognem mu, zbog čega se osećam mnogo smirenije i spokojnije. Mnogo sam zahvalan Bogu. Sada shvatam svoju nadmenu narav i mogu malo da se obuzdam. Sve je to posledica čitanja Božjih reči. Iako je reč o maloj promeni i nije korenita promena moje iskvarene naravi, ja sam srećan jer mislim da je to dobar početak. Verujem da ću, ako postupam i koračam u skladu s Božjim rečima, biti u stanju da odbacim svoju iskvarenu narav. Hvala Svemogućem Bogu.