U junu 2020. sam izabrana za crkvenog starešinu. Isprva, kada sam imala problema na poslu, umela sam savesno da tragam za načelima i čak i kada bih znala kako da obavljam stvari, tražila sam savet od saradnika i nešto preduzimala kada postignemo konsenzus. Međutim, nakon nekog vremena, počela sam da mislim kako je moj savet odgovarajući u većini slučajeva i pošto sam bila starešina u prošlosti, imala sam osećaj da sam dokučila neka načela i da tačno mogu da procenim ljude i stvari, kao i da se bavim uređenjima. Pogotovo jednom, kada jevanđeoski rad nije bio toliko delotvoran, a moj saradnik nije znao kako to da reši, pa sam predložila da braća i sestre koji su nekada propovedali jevanđelje rade zajedno i oforme jevanđeosku grupu da bi svaki od njih mogao da upotrebi svoje talente. Potom smo tragali za istinom i razgovarali kako bi rešili poteškoće u jevanđeoskom radu i nakon što je prošlo neko vreme, efikasnost jevanđeoskog rada se značajno popravila. Nesvesno sam skliznula u stanje samoponosa i samozadovoljstva. Smatrala sam da sam sposobna kao starešina i da umem da razumno uređujem osoblje i crkveni rad.

Nekoliko meseci kasnije, crkva je trebalo da održi dopunske izbore za đakona. Pre izbora sam analizirala sve ljude u crkvi i mislila sam da je Li Jang najpodobnija za to mesto. Bila je vernik dugo godina, umela je da ostavi stvari iza sebe i da se daje i um joj je bio fleksibilan. Isto tako je propovedala na mnogim mestima u prošlosti i postigla dobre rezultate. Sad se upravo vratila iz okoline grada i preobratila nekoliko ljudi, pa sam mislila da je dobar izbor za đakona. No, videla sam nekoliko komentara da ima nadmenu narav, da je često sputavala druge i napadala one koji su preduzimljivi u svojim dužnostima, pa sam oklevala. Ali onda sam pomislila da je bila u stanju da radi dobro i da je efikasno propovedala jevanđelje, pa da, iako je imala određene probleme, dok god joj pomažemo, to ne bi trebalo da bude problem. Nakon što sam više puta razmislila o tome, imala sam osećaj da je Li Jang pogodna da bude jevanđeoski đakon. Narednog dana sam svoje gledište podelila sa svojom saradnicom. Rekla je: „Li Jang ozbiljno sputava druge. Sama po sebi može da propoveda jevanđelje. Ali će kao jevanđeoski đakon, ometati jevanđeoski rad, pa treba da budemo obazrivi.” U to vreme, kada sam čula to što je moja sestra rekla, nisam bila srećna. Pomislila sam: „Veruješ u Boga tako kratko i tvoje mišljenje je jednostrano. Ja ljude i stvari vidim preciznije, pa bi trebalo da me saslušaš.” Zato sam joj sa izrazom gađenja rekla: „Kod biranja đakona, najvažnija stvar je da li je ta osoba sposobna da se se bavi jevanđeoskim radom i da li je stručna. Ona je nadmena i sklona je da sputava druge, ali je sposobna da radi i njeno je propovedanje delotvorno. Treba da učimo kako da ljude upotrebljavamo prema njihovim vrlinama a ne da se hvatamo za sitne probleme.” Moja saradnica je bila veoma frustrirana kada je to čula, pa ništa više nije rekla.

Potom sam razgovarala sa braćom i sestrama o izboru, ali ne i o načelima za izbore. Umesto toga sam namerno naglašavala da svako ko ima sposobnost i ko je efikasan treba da bude izabran. Nakon moje besede, većina braće i sestara je izabrala Li Jang za đakona. U to vreme sam bila prilično srećna. Neočekivano, nakon što je moj nadređeni starešina pročitala moju procenu o Li Jang, rekla je da Li Jang uvek sputava druge, da ih napada jer su preduzimljivi, da je posebno nadmena i da ne prihvata savete svoje braće i sestara. Moj starešina je rekla da bi biranje nju za đakona, moglo lako da dovede do ometanja našeg rada. Pomislila sam: „Ti ne poznaješ situaciju sa osobljem u mojoj crkvi. Da sam toliko striktna po pitanju stvari, nijedna osoba ni najmanje ne bi odgovarala. Osim toga, Li Jang ne odbacuje stvari u potpunosti. Poslednji put kada sam je orezala, prihvatila je to. Ona je pristojan izbor za tu ulogu.” Misleći na to, na brzinu sam odgovorila: „Li Jang ume da prihvati orezivanje i njeno je propovedanje jevanđelja delotvorno. Možemo da joj pomognemo oko njenog nadmenog stava, pa bi mogla da se snađe na tom mestu. Osim toga, trenutno nema nikoga ko je pogodniji od nje.” Nakon što je to saslušala, starešina je bespomoćno rekla: „Onda neka praktikuje stvari neko vreme, pa ćemo videti. Ukoliko uvidiš da napada ljude i da ometa posao, premesti je na vreme.” I tako je Li Jang postala jevanđeoski đakon.

Nedugo zatim, moja saradnica je rekla: „U poslednje vreme sam bila u kontaktu sa Li Jang i saznala sam da ona i dalje ljude veoma sputava. Kada jevanđeoski radnici imaju nedostatke, ona im ne pomaže ili ih čak napada, govoreći im da su beskorisni i da presporo rastu ili da sav posao sama obavlja i da je saradnja sa njima preteška, što sve dovodi do negativnog stanja.” Nisam njen savet ozbiljno shvatila i pomislila sam: „Svako je iskvaren, ali ako može da obavlja svoju dužnost i u tome bude delotvoran, onda je to u redu. Tvoje iskustvo i uvid su još uvek isuviše površni. Ja sam videla mnoge poput nje. Ukoliko sa takvima razgovaraš i orežeš ih, i dalje mogu da rade.” Čak sam joj rekla: „Hajde da više obratimo pažnju na njene vrline. Ona jeste nadmena, ali može da propoveda jevanđelje. Treba da tolerišemo te male nedostatke. Razgovaraću sa njom više ubuduće.” Moja saradnica, pošto sam osporila što je rekla, više nije imala šta da doda. Kasnije, kada sam videla Li Jang, želela sam da razotkrijem i raščlanim njene probleme, ali tada kada sam je srela, rekla je da je jevanđeoski rad sada veoma delotvoran. Videla sam da je veoma preduzimljiva u svojoj dužnosti, pa sam joj ukratko pomenula problem njene nadmene naravi i sputavanja drugih i razgovarala sa njom o tome kako da se ispravno odnosi prema braći i sestrama. Saslušavši me, rekla je da je voljna da se menja, pa nisam više ništa rekla. Kasnije je nekoliko sestara uzastopno podnosilo prijavu da Li Jan ne samo da se nije bavila praktičnim radom već nije besedila o istini kako bi rešila poteškoće ljudi, i često bi besnela i grdila ili napadala ljude, dovodeći braću i sestre u negativno stanje. Kao rezultat toga, delotvornost jevanđeoskog rada je bila pogođena. Pomislila sam: „Da nisam stvarno pogrešila što sam insistirala da se izabere za đakona? Pošto su braća i sestre to pomenuli mnogo puta, ne mogu više da se držim svojih stavova.” Nakon toga sam pregledala procene Li Jang i videla da se oslanjala na svoje višegodišnje iskustvo u jevanđeoskom radu kako bi često grdila i napadala ljude služeći se svojim položajem, čineći ih sputanima, u negativnom stanju i nesposobnima da svoje dužnosti vrše na normalan način. Kada bi joj drugi ukazali na probleme koje ima, raspravljala bi se i branila se. Nekoliko ljudi je razgovaralo sa njom, ali ona to nije prihvatila. Bila sam zapanjena kada sam videla taj rezultat. Nisam očekivala da su problemi Li Jang toliko ozbiljni. Nakon toliko godina rada, izabrala sam pogrešnu osobu za đakona, napravila zbrku u radu i navela druge da se žale. To me je veoma rastužilo. Nakon toga, na osnovu doslednog ponašanja Li Jang, utvrđeno je da ona nije podobna za jevanđeoskog đakona i uklonjena je.

Pošto je Li Jang smenjena, osetila sam nešto što nisam mogla da objasnim. Kao da me je neko snažno ošamario. Setila sam se kako je moja saradnica sve vreme govorila o problemima Li Jang, ali je ja nisam ozbiljno shvatala i kao rezultat toga sam uzrokovala ozbiljnu štetu crkvenom radu. Veoma sam se kajala i osećala se krivom i pitala se: „Zašto sam napravila tako veliku grešku birajući Li Jang? Na koji način da razmislim o sebi i u koji aspekt istine da zakoračim?” Molila sam se Bogu, tražeći od Njega da me prosveti, kako bih mogla da spoznam samu sebe. Pročitala sam ovaj odlomak Božje reči: „Neki ljudi nikad ne tragaju za istinom dok obavljaju svoje dužnosti. Oni jednostavno rade kako im volja, postupajući u skladu sa sopstvenim zamislima, i uvek postupaju proizvoljno i ishitreno. Prosto ne koračaju putem upražnjavanja istine. Šta znači biti ’samovoljan i ishitren’? To znači da ćeš, kad naiđeš na određeni problem, delati onako kako ti se učini zgodno, bez mnogo razmišljanja i traženja. Šta god bi ti neko rekao ne bi dotaklo tvoje srce niti te navelo da promeniš mišljenje. Ti čak nisi u stanju da prihvatiš istinu ni kada je neko razmeni sa tobom, držiš se svojih stavova, ne slušaš kad drugi ljudi kažu nešto što je tačno, verujući da si ti u pravu i čvrsto se držeći svojih ideja. Čak i kad ispravno razmišljaš, treba da razmotriš i mišljenja drugih ljudi. Ako to uopšte nisi u stanju da uradiš, zar ne misliš da si previše samopravedan? Ljudi koji su preterano samopravedni i svojevoljni ne prihvataju olako istinu. Ako učiniš nešto što nije dobro i drugi te kritikuju, govoreći: ’To što radiš nije u skladu sa istinom!’, ti ćeš odgovoriti: ’Čak i ako je tako, ja ću i dalje tako raditi’, i onda nađeš neki razlog da ih ubediš da je to ispravno. Ako te ukore, rekavši: ’Ovakvim svojim ponašanjem prekidaš i štetiš radu crkve’, ne samo da nećeš slušati, već ćeš nastaviti da smišljaš izgovore: ’Ja mislim da je ovo pravi način, pa ću tako i postupati’. Kakva je to onda narav? (Nadmena.) To je nadmenost. Nadmena priroda te čini samovoljnim. Ako imaš nadmenu prirodu, ponašaćeš se samovoljno i ishitreno, i nećeš se obazirati na ono što drugi govore” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božja reč je precizno otkrila moje stanje. Mislila sam da, pošto sam starešina mnogo godina, pošto sam savladala određena načela i postigla izvesne rezultate u svom radu, razumem istinu i mogu jasno da sagledam ljude i stvari, pa sam sebi posebno verovala. Kada bi se stvari desile, radila sam što sam htela i nisam pomislila da tragam za istinom. Moja saradnica je od mene tražila da saznam da li se Li Jang pokajala i promenila, što je bilo u skladu sa načelima, ali ja nisam slušala, nisam to prihvatala i insistirala sam da ona mene sasluša. Tokom izbora, namerno sam naglašavala sopstvena gledišta da bih druge navela na pogrešan put. Nakon izbora, moj nadređeni starešina me je opomenula da Li Jang nije podobna za to mesto, ali sam se ja nadmeno držala svojih gledišta i našla razloge da opovrgnem svog starešinu. Nakon što je Li Jang postala jevanđeoski đakon, sputavala je druge u svemu. Kada je moja saradnica ponovo ukazala na taj problem, i dalje nisam razmislila o sebi. Imala sam osećaj da ima premalo iskustva i uvida i nisam njene reči ozbiljno shvatila. Čak sam rekla da je normalno da oni sa kovom budu pomalo nadmeni. To sam koristila kao izgovor da zaštitim i oprostim Li Jang. Tvrdoglavo sam se držala svojih stanovišta. Nisam gledala da li se ona bavi praktičnim radom ili izaziva ometanja i rezultat je bio taj da su se svi u svojim dužnostima osećali sputano s njene strane, što je ozbiljno remetilo jevanđeoski rad. Bila sam tako nadmena i hirovita! Kako sam vršila svoju dužnost? Prekidala sam i ometala, činila zlo i opirala se Bogu, što Bog mrzi i čega se gnuša. Kada sam to uvidela, neko vreme sam se plašila, pa sam se brzo pomolila Bogu kako bih se pokajala, govoreći da želim da promenim svoje pogrešno stanje i gledišta i tragam za načelima o tome kako upotrebiti ljude.

U svom traganju sam videla da načela za odabir starešina i delatnika pominju sledeće: „Ne treba sve sa nadmenim naravima stavljati u isti koš. Ukoliko je neko u stanju da prihvati istinu i bavi se praktičnim radom, može da bude izabran” („Sto sedamdeset načela primene istine”, „63. Načela odabira starešina i delatnika”). Ljudi sa nadmenim naravima takođe mogu biti izabrani, ali postoji preduslov: moraju da budu u stanju da prihvate istinu i obavljaju određen praktični rad. Iako je Li Jang posedovala izvestan kov i bila je dobra u propovedanju jevanđelja, njena narav je bila posebno nadmena i gledala je sa visine na druge samo zato što je imala određenog iskustva sa jevanđeljem. Kada su joj drugi ukazali na njene probleme, ona te stvari nije prihvatila niti o njima razmislila i pokušala je sebe da opravda. Ponekad, iako bi spolja gledano to prihvatila, ne bi se nakon toga ni najmanje promenila. Ona nije bila neko ko iole prihvata istinu. Isto tako je sputavala i napadala druge koristeći se svojim položajem, dovodeći braću i sestre do toga da žive u negativnom stanju, što se ozbiljno odrazilo na jevanđeoski rad. Ljudi poput nje, koji nisu u stanju da se bave praktičnim radom i koji izazivaju prekide, čak i da su nadareni ili talentovani, nisu podobni i ne mogu biti izabrani za jevanđeoske đakone. Pored toga, kada sam izabrala Li Jang, pogrešno sam gledala na stvari. Mislila sam po pitanju đakona da, dokle god neko ima iskustva i efikasan je, može da rukovodi poslom, ali je to u potpunosti bila moja uobrazilja. To što je mogla da zadobije ljude propovedajući jevanđelje je samo bio dokaz da je dobra u jevanđeoskom radu, a ne da je pogodna da ga nadzire. Bez obzira koliko neko ima iskustva, ukoliko ima lošu ljudskost, sputava i napada druge vođen sotonskom naravi i ne prihvata orezivanje, to je problem. Upotreba takve osobe može samo da prekida i ometa crkveni rad. Dugo sam bila vernik, ali nisam tragala za istinom kada bi se stvari događale i ljude sam gledala na osnovu sopstvenih predstava i uobrazilja. Kakva sam bila kao vernik u Boga? Ja sam u osnovi bila bezvernik. Dok sam razmišljala o tome, osetila sam tugu koja mi je probadala srce. Molila sam se Bogu kako bih Mu rekla da želim da tragam za istina-načelima i više se ne ponašam hirovito, po svojoj volji.

Iako sam imala želju da se menjam, pošto je moja volja bila prejaka, počela sam ponovo da pravim iste stare greške. Jednog dana je moj starešina, dok je ispitivala naš rad, videla da sestra Sju Đe, nadzornica za rad na tekstovima, ima slab kov. Ona je dugo bila negovana, ali nije pokazala nikakav očigledan rast i nije bila efikasna u radu. Moj starešina mi je predložila da brzo nađem nekoga sa boljim kovom da ga obučim i rekla da nije bitno ako taj neko praktikuje odskora. Pomislila sam da je Sju Đe, iako nije imala dobar kov, obavljala svoju dužnost dugo i da je bila odgovorna pa da je zato bolji izbor od bilo kog novog u tom poslu. Ti novi nisu dokučili načela i nemaju radnog iskustva i trebalo bi vremena da se obuče, pa je Sju Đe i dalje bila bolja za tu ulogu. Možda nije bila toliko efikasna u poslednje vreme jer je u lošem stanju. Jednom kada bi se prilagodila, rezultati bi se prirodno popravili. Zato nisam premestila Sju Đe. Nakon nekog vremena, starešina mi je poslala još jedno pismo tražeći da premestim Sju Đe i preporučila mi sestru Sin Ju, rekavši da ona ima dobar kov i da je vešta u pisanju. Ona se bavila tekstualnim radom u prošlosti i bila je vredna negovanja. Videla sam da je kratko vernik i da ima malo iskustva. Da li bi zaista mogla da rukovodi poslom? Imajući to na umu, insistirala sam na tome da zadržim Sju Đe i nisam negovala Sin Ju. Tek krajem meseca sam saznala da je rad na tekstovima gotovo sasvim stao. Moj starešina me je orezala, rekavši da previše insistiram na svojim gledištima, da je dvaput predložila da premestim Sju Đe, ali da ja to nisam uradila i da nisam negovala Sin Ju, što je ozbiljno omelo rad na tekstovima. Osetila sam se veoma tužnom. Moj starešina me je dvaput opomenula da Sju Đe ima slab kov i da nije pogodna za obuku. Zašto nisam mogla to da prihvatim? Zašto sam ljude uvek upotrebljavala pod svojim uslovima? Kao rezultat toga, nanet je tako veliki gubitak našem radu. Veoma sam se kajala, pa sam se pomolila Bogu, tražeći od Njega da me usmerava kako bih mogla da razmislim o sebi.

Kasnije sam, nakon što sam pročitala Božje reči, pomalo razumela sebe. „Ti Bogu služiš svojim prirodnim karakterom i prema svojim ličnim sklonostima. Štaviše, uvek smatraš da stvari koje si spreman da činiš Bogu donose užitak, a da su Mu mrske one koje ne želiš da činiš; delaš isključivo u skladu sa sopstvenim sklonostima. Može li se ovo nazvati služenjem Bogu? Naposletku, neće doći ni do kakve promene u tvojoj život-naravi; umesto toga, zahvaljujući služenju postaćeš još tvrdoglaviji, a tvoja iskvarena narav će ti se duboko usaditi, i budući takav, u tebi će se formirati pravila o služenju Bogu koja se prvenstveno temelje na tvom sopstvenom karakteru i iskustva proistekla iz tvog služenja shodno svojoj naravi. Takva su iskustva i pouke čoveka. To je čovekova filozofija za ovozemaljsko ophođenje. Ovakvi ljudi se mogu okarakterisati kao fariseji i verski službenici. Ako se nikada ne probude i ne pokaju, zasigurno će se pretvoriti u lažnog hrista i antihriste koji navode ljude na stranputicu u poslednjim danima. Pomenuti lažni hristos i antihristi pojaviće će se među takvim ljudima. Ako se oni koji služe Bogu vode svojim karakterom i postupaju prema svojoj volji, time rizikuju da u svakom trenutku budu eliminisani. Oni koji svoje dugogodišnje iskustvo u služenju Bogu primenjuju kako bi pridobili srca drugih, da bi ih podučavali, ograničili i sebe nad njima izdigli – oni koji se nikada ne kaju, nikada ne ispovedaju svoje grehe i nikada se ne odriču prednosti svog položaja – takvi ljudi će pasti pred Bogom. Od iste su sorte kao Pavle, pozivaju se na svoje starešinstvo i razmeću se svojim sposobnostima. Bog takve ljude neće usavršiti. Takvo služenje prekida Božje delo. Ljudi se uvek drže starog. Drže se predstava iz prošlosti, kao i svega drugog iz minulih vremena. To predstavlja veliku prepreku njihovom služenju. Ako ih se ne možeš otresti, te stvari će ti zagušiti život. Bog te ni najmanje neće pohvaliti, ni ako noge polomiš, a leđa poviješ trčeći i radeći, pa čak ni ako kao mučenik stradaš služeći Bogu. Baš naprotiv: On će reći da si zlikovac” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Verska služba mora biti ukinuta”). „Ako neko ne voli istinu i često postupa po svojoj volji, onda će često vređati Boga. Takvih će se Bog gnušati, odbaciće ih i ostaviti po strani. Ono što takve osobe čine često ne nailazi na Božje odobravanje, a ako se ne pokaju, onda kazna nije daleko” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Kada sam razmislila o Božjim rečima, pomalo sam se uplašila. Pomislila sam da sam, budući da sam obavljala svoju dužnost dugo i da sam imala nešto iskustva, razumela istinu, pa sam se držala svojih predstava i praktikovala ih kao da su sama istina i odnosila se prema svom radnom iskustvu kao prema svom kapitalu. Rezultat je bio taj da sam postajala sve nadmenija. Kada bi se stvari događale, nisam imala mesta za Boga u svom srcu, nisam tragala za istina-načelima, nisam prihvatala predloge drugih i tvrdoglavo sam radila što mi se prohte. Rezultat toga je bila šteta koja je naneta crkvenom delu. Konačno sam jasno videla da radno iskustvo ne znači da razumem istinu ili da posedujem stvarnosti. Ne težeći istini i ponašajući se spram sopstvenog iskustva i volje, mogla sam samo da ometam delo crkve, što je služba koja se protivi Bogu. Istina vlada u Božjoj kući i istina je jedini kriterijum za ocenu ljudskih postupaka. No, ja sam primenjivala svoje radno iskustvo i svoju volju kao da su istina. Kako je to mogla biti vera u Boga? To je bila vera u sebe! Pomislila sam kako su svi antihristi koji su izbačeni iz crkve bili nadmeni i hiroviti. Ignorisali su načela Božje kuće i ponašali se bezobzirno u svojim dužnostima i bez obzira koliko ih drugi opominjali ili ih orezivali, nikada se nisu pokajali, pa su bili izbačeni i uklonjeni jer su ozbiljno ometali crkveni rad. Nisam li ja imala istu narav kao ti antihristi? I ja sam hodala putem antihrista. Osećala sam posebno kajanje i krivicu i mrzela sebe što sam bila isuviše nadmena.

Kasnije sam videla odlomak Božjih reči i naučila kako da primenjujem. Božje reči kažu: „Kako možeš da vežbaš uzdržavanje od samovolje i ishitrenosti? Pre svega, moraš da zauzmeš stav poniznosti, da ostaviš po strani ono za šta veruješ da je ispravno i da svima dozvoliš da sa tobom u zajedništvu razgovaraju. Čak i ako smatraš da je tvoj način ispravan, u njemu ne treba da istrajavaš. To je svojevrsni korak napred; pokazuje stav traženja istine, poricanja sebe i udovoljavanja Božjim namerama. Jednom kada postigneš takvo držanje, i pritom se ne držiš čvrsto sopstvenog mišljenja, treba da se moliš, da od Boga tražiš istinu i da zatim potražiš osnovu u Božjim rečima – na osnovu Božjih reči odredi kako treba da postupiš. To je najprikladniji i najispravniji način primene. Kad tragaš za istinom i izneseš problem tako da svi o tome mogu zajedno razgovarati i tragati, tada i Sveti Duh pruža prosvećenje. Bog prosvećuje ljude u skladu sa načelima, On procenjuje njihov stav. Ako se uporno držiš svojih stavova, bez obzira da li je tvoje gledište ispravno ili pogrešno, Bog će sakriti Svoje lice od tebe i neće na tebe obraćati pažnju; On će te naterati da udariš u zid, On će te otkriti i razotkriti tvoje ružno stanje. Ako je, s druge strane, tvoj stav ispravan, ako nisi uporan u tome da se držiš svog puta, niti si samopravedan, samovoljan ili ishitren, već je tvoj stav takav da tragaš za istinom i prihvatiš je, ako razgovaraš sa svima, onda će i Sveti Duh početi da dela u tebi, a možda će te, pomoću nečijih reči, navesti da razumeš. Ponekad, kada te Sveti Duh prosveti, On te, kroz samo nekoliko reči ili fraza ili, pak, dajući ti neku ideju, vodi da razumeš suštinu stvari. Ti, tog trenutka, shvataš da je sve čega si se do tada pridržavao bilo pogrešno, i istovremeno ti postaje jasno na koji način je najprikladnije da delaš. Kad jednom dostigneš taj nivo, zar nisi time uspešno izbegao da činiš zla, i istovremeno se spasio od tereta posledica pogrešnog delanja? Zar ovo nije Božja zaštita? (Jeste.) Kako se to postiže? To se samo može postići ako ti je srce bogobojažljivo i ako za istinom tragaš pokornog srca. Jednom kada primiš prosvećenje Svetog Duha i kada se opredeliš za načela praktičnog delanja, tvoje praktično delanje će biti u skladu sa istinom, a ti ćeš biti u mogućnosti da udovoljiš Božjim namerama” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči možemo videti da šta god da se dogodi, moramo da imamo bogobojažljivo srce, da tragamo za Božjom namerom i istina-načelima. Posebno kada nam braća i sestre daju različite sugestije, treba prvo sebe da poričemo i prihvatimo. I ako mislimo da smo u pravu, treba prvo da se manemo sebe i tragamo i razgovaramo sa svojom braćom i sestrama. Samo na taj način možemo zadobiti Božje prosvećenje. Verovala sam u Boga godinama, a i sada nisam mogla da prihvatim sugestije koje su bile u skladu sa istinom. Uopšte nisam posedovala istina-stvarnosti i u potpunosti sam živela prema svojoj nadmenoj naravi. Uprkos tome što sam bila tako osiromašena, jadna, prljava i iskvarena, i dalje sam ponosno mislila da sam dobra i snažno verovala u sebe kada bih nešto radila. Razmišljajući sada o tome, uvidela sam da je to bilo bestidno. Odlučila sam da više nikada neću verovati sebi i da ću u svemu tragati za istina-načelima i razgovarati sa drugima, jer je to jedini način da svoju dužnost obavljam valjano.

Nakon toga sam počela da tragam za tim kako da razumno uređujem dužnosti na osnovu nečijeg kova i vrlina. Pronašla sam ove reči Božje: „Svako treba da ispunjava svoje pojedinačne uloge i da doprinosi u skladu sa svojim sposobnostima. Vršenje dužnosti treba urediti na odgovarajući način, na osnovu dara, talenata, kova i starosti osobe, kao i na osnovu toga koliko dugo veruje u Boga. Takav pristup mora biti prilagođen različitim vrstama ljudi, kako bi im omogućio da u Božjoj kući vrše svoje dužnosti i da svoju funkciju učine što značajnijom” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je primereno vršenje dužnosti?”). „Neki ljudi veruju da su vešti u pisanoj reči, pa uporno zahtevaju da obavljaju dužnost koja je u vezi sa tim. Naravno, Božja kuća ih neće razočarati, Božja kuća neguje talentovane pojedince i kakve god talente ili vrline ljudi imali, Božja kuća će im dati prostora da ih iskoriste, pa tako crkva uređuje da rade posao pisanja tekstova. Ali nakon nekog vremena, otkriva se da oni u stvari ne poseduju tu veštinu i da nisu u stanju da tu dužnost obavljaju kako treba; oni su potpuno neefikasni. Njihov talenat i kov ih čine krajnje nesposobnim za taj posao. Dakle, šta treba učiniti u takvim okolnostima? Da li je moguće da ih jednostavno trpite i kažete: ’Ti imaš strast i iako nemaš mnogo talenta i prosečnog si kova, sve dok si voljan i nemaš odbojnost prema teškom radu, Božja kuća će te trpeti i pustiti te da i dalje obavljaš tu dužnost. Nije važno ako to ne uradiš dobro. Božja kuća će zažmuriti na jedno oko i nema potrebe da budeš zamenjen?’ Da li je to načelo po kojem Božja kuća rešava stvari? Očigledno nije. U takvim okolnostima, oni se obično raspoređuju na odgovarajuće dužnosti na osnovu njihovog kova i vrlina; to je jedna strana toga. Ali nije dovoljno zavisiti samo od toga, jer u mnogim slučajevima ljudi sami ne znaju koju dužnost treba da obavljaju, pa čak i ako misle da su dobri u tome, to ne mora nužno biti tačno i tako moraju da isprobaju i da budu obučeni tokom određenog vremenskog perioda; prava stvar je na osnovu toga odlučiti da li su efikasni ili ne. Ako se neko vreme obučavaju, a ne daju rezultate niti napreduju, a potvrdi se da ih ne vredi negovati, treba im prilagoditi dužnost i urediti za njih odgovarajuću dužnost. Preuređivanje i prilagođavanje dužnosti ljudi na ovaj način je ispravna stvar, a i u skladu je sa načelom” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Dvanaesta stavka: Oni žele da se povuku kada nemaju nikakav status ili nadu da će dobiti blagoslove”). U Božjim rečima sam videla da crkva uređuje dužnosti na osnovu ljudskosti svake osobe, kova i talenta, da bi svako mogao dati sve od sebe i obavljati svoju ulogu tamo gde treba. Neki ljudi rade na tekstovima, ali nakon što budu negovani neko vreme i dalje ne pokazuju rast. Njima nedostaje kova i nisu dorasli poslu, pa neće ostati na tom mestu. Umesto toga biće uređena odgovarajuća dužnost prema njihovom kovu, što će koristiti i njima i crkvenom radu. Kada se osvrnemo na načela upotrebe, iako je Sju Đe imala dobru ljudskost i nosila breme u svojoj dužnosti, imala je slab kov, pa je sporo napredovala iako je godinama radila na tekstovima, tako da ona zaista nije bila podobna za taj posao. Iako je Sin Ju bila kratko vernik, ona je istinu razumela na ispravan način, dobro je opažala stvari, imala je dobar kov i uživala je u pisanju. Iako još uvek nije bila kvalifikovana za taj posao, da je neko vreme negovana, mogla je da postane kompetentna. Jednom kada sam spoznala načela negovanja i upotrebe ljudi, postavila sam Sin Ju da nadgleda rad na tekstovima, premestila Sju Đe na drugu dužnost i nakon nekog vremena, naš se rad na tekstovima postepeno popravljao.

Kasnije sam videla da sestra Vang Čen iz druge grupe dobro piše i imala sam osećaj da bi mogla da bude negovana za rad na tekstovima, pa sam je preporučila, ali mi je moja saradnica rekla da je nadmena i samopravedna, sklona da sputava ljude i da uvek tera druge da je slušaju, pa da je nepodobna. Kada sam je čula šta govori, to me je pomalo rastužilo i pomislila sam: „Da, Vang Čen je bila pomalo nadmena i sklona da sputava ljude, ali je sve to bilo ranije. Sada može da prihvati orezivanje i pokazala je da se donekle promenila. Mislim da je ona veoma podobna za rad na tekstovima.” Zato sam se držala svog gledišta, ali sam onda pomislila: „To što je moja saradnica rekla sadrži Božju nameru. Ja sam oduvek upotrebljavala ljude na osnovu svoje volje, što je štetilo crkvenom radu. Sada odlučujem da upotrebim Vang Čen ne tragajući za načelima. Jednostavno sam sama donela odluku. I dalje se ponašam hirovito! Ne mogu više da se držim svojih gledišta. Moram da tragam za istinom u ovome. Jedini pravi način da ovo utvrdim je u skladu sa načelima.” Kasnije sam u Božjoj reči pročitala sledeće: „Drugi tip ljudi koji se mogu unaprediti i oplemenjivati su oni koji poseduju posebne talente ili darove, ili koji su savladali neke profesionalne veštine. Koji je standard Božja kuća odredila za oplemenjivanje ovakvih ljudi u vođe timova? Prvo pogledajte njihovu ljudskost – sve dok donekle vole pozitivne stvari i nisu zli ljudi, to je dovoljno. Neki ljudi bi mogli da pitaju: ’Zašto se od njih ne traži da budu neko ko stremi ka istini?’ Zato što vođe timova nisu crkvene starešine ili delatnici, niti rade na zalivanju, pa bi zahtev da zadovolje standard stremljenja ka istini bio za većinu njih prevelik i nedostižan. To se ne traži od ljudi koji se bave administrativnim radom, opštim poslovima i stručnim zadacima; da je tako, samo bi nekolicina ispunjavala uslove, tako da su standardi morali da se spuste. Sve dok ljudi razumeju svoju profesiju i sposobni su da preuzmu posao, a ne čine zlo i ne ometaju rad, onda je to dovoljno. Ako će ti ljudi, koji su stručni u nekim veštinama i profesijama i koji imaju određene prednosti, obavljati posao koji zahteva izvesno poznavanje veštine i povezan je sa njihovim zanimanjem u kući Božjoj, onda sve dok su relativno bezazleni, dok nisu zli, dok nemaju iskrivljena shvatanja i dok su sposobni da istrpe teškoće i spremni da plate cenu, onda je to dovoljno” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Božja kuća neguje ljude sa posebnim veštinama na osnovu ovog načela: moraju da imaju prihvatljivu ljudskost, da nisu zastranili u svom razumevanju, da se odnose prema svojim dužnostima odgovorno i da vole pozitivne stvari. Vang Čen je na neki način imala nadmenu narav, ali ako je ono što su drugi sugerisali bilo tačno i u skladu sa istinom, ona je to mogla da prihvati. Imala je talenat za rad na tekstovima, mogla je da pati i plati cenu u svojoj dužnosti kao i da zaštiti crkveni rad, tako da je bila u skladu sa tim načelom. Kasnije sam se poslužila načelom kako bih razgovarala sa svojim nadređenim starešinom i nekoliko saradnika o svojim gledištima i svi su bili mišljenja da, uprkos svojoj nadmenoj naravi, Vang Čen ima prihvatljivu ljudskost, da je odgovorna u svojoj dužnosti i da ume da prihvati sugestije drugih ljudi, pa bi mogla da bude negovana. Nakon toga sam uredila za Vang Čen da radi na tekstovima. Ona je cenila tu priliku i davala dobre rezultate u svojoj novoj dužnosti. Uvidela sam da kada u svemu tragamo za Božjom namerom i obavljamo svoje dužnosti prema istina-načelima, Sveti Duh će nas voditi i osećaćemo olakšanje u svojim srcima. Hvala Bogu!