Godine 2012. sam izabrana za crkvenog starešinu. Uz Božje vođstvo, rad na jevanđelju naše crkve je davao izvesne rezultate, a osnovali smo i dve nove crkve. U to vreme su me braća i sestre predložili za nadležnu u izbornom procesu crkve, a i kada bi bili u lošem stanju, od mene bi tražili da sa njima razgovaram i pomognem im. Nakon razgovora sa mnom, bili su u stanju da promene svoja stanja. Pogotovo bih na okupljanjima sa saradnicima, kad bih videla da je naša crkva dovela najviše novih vernika, da ima najviše starešina i đakona i da rad u svim oblastima teče glatko, bila izuzetno srećna. Smatrala sam da zaista posedujem radne sposobnosti i da umem da odaberem ljude i upotrebim ih.

Kasnije sam izabrana za propovednika. Jednom prilikom sam otišla da predsedavam na izborima u crkvi i u prvom krugu izbora, sestra po imenu Vang Čen je dobila najviše glasova. Pomislila sam u sebi: „Iako Vang Čen poprilično voli status i da se pravi važna, u nekoliko navrata kada smo komunicirale, primetila sam da ima izvesnu spoznaju o svojoj iskvarenoj naravi. Sposobna je da bude starešina.” Tog dana videla sam Džang Lin, koja je prethodno bila smenjena sa pozicije starešine u crkvi. Rekla mi je sledeće: „Vang Čen često svedoči o sebi i pravi se važna. Kada razgovara o svom stanju, pominje samo svoje dobre strane i nikada ne govori o svojim iskvarenostima. To je dovelo braću i sestre do toga da je obožavaju i govore da ona ume da besedi o istini i rešava probleme. Ona ne stiče nikakvu samospoznaju ni pošto je smenjena; ona nije odgovarajuća osoba za poziciju starešine!” Nakon što sam ovo čula, došle su mi neke ideje po pitanju Džang Lin. Pomislila sam: „Nisi li ti upravo smenjena, pa se osećaš loše kada vidiš da je Vang Čen izabrana? Osim toga, komunicirala sam sa Vang Čen nekoliko puta i smatram da je pokazala izvesno razumevanje po pitanju svoje prethodne smene. Uopšte nije tako kako kažeš. Treba da razmisliš o motivima koji stoje iza tvojih reči.” Ranije sam bila zadužena za gotovo sve crkvene izbore i oni koji su bivali izabrani su manje ili više bili sposobni za svoje poslove, pa sam mislila da dobro procenjujem ljude i nisam želela da prihvatim savet Džang Lin. Kada sam stigla kući, rekla sam svojoj saradnici da je Vang Čen dobila najviše glasova na ovim izborima. Bila je iznenađena što to čuje i rekla: „Vang Čen je jako željna statusa i ima ozbiljan problem s tim da voli da se pravi važna. Kao starešina se usredsređivala samo na svoju dobru stranu kada bi podnosila izveštaj o radu i nikada ne bi spominjala svoja odstupanja. Kada bi govorila o svom stanju, sve je bilo u pozitivnom tonu; nikada nikome nije dozvoljavala da vidi njenu iskvarenu stranu. Govorila je kako joj se sva braća i sestre obraćaju ako nešto iskrsne, ali oni nisu tragali za načelima. U to vreme smo razgovarali sa njom i ukazali joj na probleme koje ima, ali je ona rekla da nije imala nikakvih skrivenih motiva, da su braća i sestre ti koji su imali želju da joj se dive. Nakon što je smenjena, nije doživela nikakvu samospoznaju.” Sestra je nastavila: „Još uvek ne možemo da prozremo Vang Čen; treba da nastaviš da tragaš za istinom po pitanju toga.” Čuvši da je i ova sestra odbacila osobu koju sam ja izabrala, prilično sam se uznemirila. Pomislila sam u sebi: „Ti pričaš o stvarima koje su se dogodile pre nekoliko godina. Ovih poslednjih nekoliko puta što sam komunicirala sa njom, videla sam da je sposobna da spozna sebe. Nije tako kako kažeš. Nemoj tako brzo da sudiš drugima. Da ne pominjem da sam starešina već nekoliko godina i da sam došla u kontakt sa mnogim ljudima i da znam kako da budem pronicljiva. Imam više iskustva od tebe u odabiru i angažovanju ljudi; da li bih stvarno pogrešila po ovom pitanju?” No, spolja gledano sam joj nežno rekla: „Stvari o kojima pričaš su se dogodile pre nekoliko godina; ona sada ima izvesnu samospoznaju. Ne možemo samo da se osvrćemo na nečiju prošlost; treba da se prema ljudima odnosimo na ispravan način.” Kada mi sestra na to nije odgovorila, bila sam još sigurnija da sam u pravu.

Isto tako sam jednom susrela sestru Li Li. Smenjena je sa položaja starešine i bila izuzetno negativna, želeći da ide kući. Mislila sam da Li Li možda želi da se vrati kući jer nije imala dužnost koju bi obavljala. Ako bih joj dodelila neku dužnost, možda više ne bi želela da ide kući. Naprosto se desilo da je crkvi bio potreban neko ko bi obavljao opšte poslove, pa sam se setila Li Li. Mogla bih da joj dodelim tu dužnost. Otišla sam do crkve kojoj je pripadala i srela se sa njenim starešinom, Džang Huejem, da porazgovaramo o tome da Li Li preuzme dužnosti oko opštih poslova. Džang Huej je rekao: „Li Li nije pokazala ikakvu samospoznaju nakon što je smenjena. Ona ne prihvata kada joj braća i sestra ukažu na probleme i svi se osećaju sputano sa njene strane. Braća i sestre su prijavili da ima lošu ljuskost i da ne prihvata istinu.” Čuvši reči Džang Hueja, osetila sam prezir. Pomislila sam u sebi: „Li Li tek što je smenjena; normalno je da nema previše razumevanja. A i kada sam u prošlosti komunicirala sa njom, nisam primetila da joj je ljudskost loša. Da li vi, ljudi, uopšte znate kako da procenjujete ljude? Iako je Li Li dosta stalo do ugleda i ponekad se ubeđuje sa ljudima koji joj ukazuju na njene probleme, steći će samospoznaju i pokušati da uvidi ko je nakon toga i neće dozvoliti da se njeno loše raspoloženje nađe na putu njenoj dužnosti. Ona se prema svojoj dužnosti odnosi s osećajem za breme.” Zato sam rekla Džang Hueju: „Poznajem ovu sestru prilično dobro i nisam primetila da joj je ljudskost loša. U redu je da ona obavlja ovu dužnost.” Iako se spolja činilo da nisam toliko nepopustljiva, i dalje sam mislila: „Starešina sam godinama; da li bih stvarno ovu situaciju pogrešno procenila? Uradićemo kako ja kažem. Samo sam došla da te o tome obavestim. Na kraju, ja o tome odlučujem.” Nakon što sam porazgovarala sa Džang Huejem, odmah sam uredila da Li Li radi na opštim poslovima.

I s tim u vezi, bila sam nadmena i umišljena; ponašala sam se kako sam htela i nisam prihvatala savete drugih. Mislila sam za sebe da sam divna, da dubokoumno sagledavam probleme. Isto tako, kada bih razgovarala o poslu sa sestrom koja mi je bila saradnica, uvek sam imala osećaj da bolje prosuđujem stvari od nje i čvrsto sam se držala svojih stavova. Nakon toga su rezultati u mojoj dužnosti počeli da opadaju i moje stanje se sve više pogoršavalo. Čak i kad sam besedila o Božjim rečima, nisam mogla da govorim ni o kakvoj svetlosti. Stalno bih dremala dok bih obavljala svoju dužnost i prispavalo bi mi se oko 8 ili 9 uveče; nisam mogla da se borim sa tim sve i da sam želela. Imala sam osećaj kao da sam izgubila delo Svetog Duha, kao da Bog skriva Svoje lice od mene. U to vreme sam bila bez osećaja za sve to, još uvek nesposobna da prepoznam probleme koje sam imala. Nekoliko dana kasnije, suočila sam se sa Božjim sudom i grdnjom.

Jedne večeri sam slučajno otvorila neki izveštaj. Kada sam videla šta piše, nisam mogla da verujem svojim očima. U pismu je stajalo da nisam rukovodila stvarima u skladu sa načelima dok sam bila propovednik. Kada su me braća i sestre izvestili da Vang Čen nije sposobna da bude vođa, nisam to prihvatila i nisam pokušala da shvatim šta se stvarno dešava. Dok je bila crkveni starešina, Vang Čen nije tragala za Božjim rečima da sa braćom i sestrama razgovara i pomogne im kada bi se našli u lošem stanju, već ih je umesto toga ukoravala što ne streme ka istini. Sestra koja joj je bila saradnica, Sjaosjue, ukazala je Vang Čen na probleme, ali ne samo da ona to nije prihvatila, nego je među braćom i sestrama širila priču o problemima koje ima Sjaosjue. To je dovelo do toga da svi zauzmu stranu Vang Čen i veruju da je Sjaosjue lažni starešina. U crkvi je nastao haos i braća i sestre više od dva meseca nisu imali normalan crkveni život. Njihov život-ulazak je trpeo gubitke i crkveni rad je bio ozbiljno ometan i prekidan. Pročitavši ovaj izveštaj, tresla sam se od glave do pete i srce mi je bubnjalo. Kao da mi je svaka reč u pismu probadala srce i kao da sam bila osuđena; bila sam u stanju panike i uzbune. Pomislila sam u sebi: „Sada sam stvarno gotova. Hoće li me starešina višeg ranga smeniti?” Pomislila sam i sledeće: „Božje delo se sada bliži kraju. Ako u ovom trenutku budem smenjena, neće li to značiti da sam otkrivena? Neće li to značiti da nema nade da se spasim?” Imala sam osećaj kao da mi težak teret pritiska grudi. Nisam dobro jela tokom tih nekoliko dana i nisam mogla da spavam, bojeći se da će me starešina svaki čas smeniti. Ubrzo je starešina višeg ranga dogovorila sastanak sa mnom. Videvši da uopšte nemam samospoznaje, razotkrila me je i orezala, govoreći da sam izuzetno nadmena, da ne prihvatam savete braće i sestara, da se ponašam samovoljno i brzopleto u svojoj dužnosti i da prekidam i ometam crkveni rad. Na kraju me je smenila. Nakon što sam smenjena, bila sam u veoma negativnom stanju; nisam želela da jedem niti pijem Božje reči, a ni da se molim i čim bih pomislila kako me je starešina razotkrila, strašno bih se uznemirila. Mislila sam da sam gotova, da sam bila isuviše arogantna, da za mene nema iskupljenja. Čak sam digla ruke od sebe i valjala se u očaju, ne razmišljajući o sebi kada bih imala vremena već bih umesto toga samo gledala TV emisije kako bi me sve to manje bolelo. Provodila sam dane smetena i ošamućena, živeći kao hodajući mrtvak. Povremeno bih pomislila: „Zašto ja zapravo verujem u Boga? Hoću li stvarno sada kada sam smenjena prestati da stremim? Zašto je sva energija s kojom sam u prošlosti stremila sada nestala? Jesam li ja neko ko iskreno veruje u Boga?” Misleći o tome, otišla sam pred Boga i pomolila se: „Ah, Bože! Nakon što sam smenjena, zapala sam u negativnost i ovako završila. Vidim da sam stvarno mala rastom. Bože, molim te povedi me iz ovog negativnog stanja.”

Jednog dana, tokom svoje duhovne posvećenosti, pročitala sam Božje reči: „Neki misle da, kada je neko doživeo osudu, grdnju i orezivanje, ili je pokazao pravo lice, njegov kraj je određen i suđeno mu je da nema nade za spasenje. Većina ljudi nije u stanju da jasno sagleda to pitanje, oklevaju na raskršćima, ne znajući kako da kroče putem koji je pred njima. Ne znači li to da još uvek nemaju istinsko znanje o Božjem delu? Imaju li, uopšte, oni koji uvek sumnjaju u Božje delo i Božje spasenje čoveka ikakve istinske vere? Obično, kada neko tek treba da bude orezan i nije još pretrpeo nikakav poraz, on oseća da treba da teži istini i udovolji Božjim namerama u svojoj veri. Ali čim zadobije i najmanji udarac ili doživi ma kakve teškoće, na svetlost dana izađe njegova izdajnička priroda, koju je gnusno videti. Nakon toga i on oseti da mu je priroda gnusna i na kraju donosi sud o sopstvenom ishodu, govoreći: ’Za mene je sve svršeno! Ako sam u stanju da učinim ovakve stvari, ne znači li to da sam gotov? Bog me nikada neće spasti.’ Mnogi ljudi su u takvom stanju. Moglo bi se čak reći i da su svi takvi. Zašto ljudi tako sami sebi sude? To je dokaz da još uvek ne razumeju Božju nameru da spase čovečanstvo. To što si samo jednom orezan može dovesti do toga da upadneš u negativnost na duže vreme, nesposoban da se iz nje izvučeš, do te mere da čak digneš ruke i od svojih dužnosti; i najmanji loš scenario može toliko da te preplaši da prestaneš da težiš istini i zaglaviš se. Izgleda da ljudi imaju entuzijazma za svoje traganje samo kada se smatraju bezgrešnima i bez mrlje, a kada otkriju da su isuviše iskvareni, nemaju hrabrosti da nastave da teže istini. Mnogi su ljudi izgovorili reči frustracije i negativnosti kao što su ’Za mene je definitivno gotovo; Bog me neće spasti. Čak i ako mi On oprosti, sam sebi ne mogu da oprostim; nikada se neću promeniti’. Ljudi ne razumeju Božju nameru, što ukazuje na to da još uvek ne poznaju Njegovo delo. U stvari, prirodno je da ljudi kroz svoja iskustva ponekad pokažu određenu iskvarenost naravi, ili da se ponašaju izopačeno, ili neodgovorno, ili nemarno i nelojalno. To je zato što ljudi imaju iskvarenu narav; ovo je neumoljiv zakon. Da nije tih otkrovenja, zašto bi ih zvali iskvarenim ljudskim bićima? Da ljudska bića nisu iskvarena, Božje delo spasenja bilo bi besmisleno. Problem je sada u tome da, pošto ljudi ne razumeju istinu i ne razumeju istinski sebe same, i pošto nisu u stanju da jasno vide svoje stanje, potrebno im je da ih Bog svojim rečima raskrinka i osudi da bi spoznali istinu. Inače bi ostali obamrli i tupi. Da Bog ne deluje na taj način, ljudi se nikada ne bi promenili” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Kada sam pročitala ovaj odlomak Božjih reči, Njegove reči su bile poput tople struje koja je umirila moje srce, tešeći me i hrabreći. Konačno sam prepoznala da sam živela u ovom stanju očaja jer nisam uspela da shvatim Božje delo. Razmišljala sam da me Bog, budući da sam odabirala i angažovala ljude po sopstvenom nahođenju i prekidala i ometala crkveni rad, više neće spasiti. Zapravo je Božje delo suda i grdnje bilo tu da mi pomogne da spoznam svoju iskvarenost. Bez onoga što su činjenice otkrile i bez tog orezivanja, ne bih videla koliko je ozbiljna bila moja nadmena narav i kako sam bila u stanju da uradim toliko stvari koje su se opirale Bogu. Sada sam bila smenjena i Bog me je na taj način štitio, dopuštajući mi da odmah prestanem da činim zlo i budem sposobna da razmislim o sebi, pokajem se i promenim. No, ja sam i dalje pogrešno razumela Boga, misleći da me otkriva i uklanja pa sam živela u negativnosti i prepustila se očajanju. Boga sam tako duboko povredila! Osećala sam da Bogu izuzetno puno dugujem, pa sam se obratila samoj sebi: „Ma koliko bila iskvarena, i dalje moram dati sve od sebe da se popravim. Ne smem da i dalje tonem u negativnost.” Nakon toga sam normalno jela i pila Božje reči i molila Mu se svaki dan i moje se stanje polako počelo popravljati.

Tokom tog perioda sam takođe razmišljala o tome zašto sam omanula i posrnula. Pročtala sam odlomak Božjih reči: „Šta znači biti ’samovoljan i ishitren’? To znači da ćeš, kad naiđeš na određeni problem, delati onako kako ti se učini zgodno, bez mnogo razmišljanja i traženja. Šta god bi ti neko rekao ne bi dotaklo tvoje srce niti te navelo da promeniš mišljenje. Ti čak nisi u stanju da prihvatiš istinu ni kada je neko razmeni sa tobom, držiš se svojih stavova, ne slušaš kad drugi ljudi kažu nešto što je tačno, verujući da si ti u pravu i čvrsto se držeći svojih ideja. Čak i kad ispravno razmišljaš, treba da razmotriš i mišljenja drugih ljudi. Ako to uopšte nisi u stanju da uradiš, zar ne misliš da si previše samopravedan? Ljudi koji su preterano samopravedni i svojevoljni ne prihvataju olako istinu. Ako učiniš nešto što nije dobro i drugi te kritikuju, govoreći: ’To što radiš nije u skladu sa istinom!’, ti ćeš odgovoriti: ’Čak i ako je tako, ja ću i dalje tako raditi’, i onda nađeš neki razlog da ih ubediš da je to ispravno. Ako te ukore, rekavši: ’Ovakvim svojim ponašanjem prekidaš i štetiš radu crkve’, ne samo da nećeš slušati, već ćeš nastaviti da smišljaš izgovore: ’Ja mislim da je ovo pravi način, pa ću tako i postupati’. Kakva je to onda narav? (Nadmena.) To je nadmenost. Nadmena priroda te čini samovoljnim. Ako imaš nadmenu prirodu, ponašaćeš se samovoljno i ishitreno, i nećeš se obazirati na ono što drugi govore” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Ono što je Bog razotkrio je bilo upravo to kako sam se ponašala. Bila sam baš kako je opisivao: neko sa nadmenom naravi, neko ko se ponaša brzopleto i svojevoljno. Mislila sam da sam neko ko stvarno ima iskustva po pitanju odabira i angažovanja ljudi i da znam kako da procenim ljude na osnovu načela, pa nisam bila voljna da poslušam sugestije braće i sestara, misleći da sam u pravu i da ne bih pogrešno procenila bilo koga. Što se tiče pitanja izbora crkvenih starešina, Džang Lin i sestra koja mi je bila saradnica su me opomenule da je Vang Čen sebe veličala, da nije došla do samospoznaje nakon što je smenjena i da nije bila sposobna da bude vođa. Međutim, ja sam savete sestara tek napola saslušala, i dalje verujući da sam starešina mnogo godina i da umem bolje da procenim ljude. Ne samo da to nisam dalje istražila i razumela, već sam sestre i opovrgla želeći da urade kako sam rekla. Pošto sam bila nadmena i samopravedna, držala se čvrsto sopstvenih gledišta i ponašala se bezobzirno, Vang Čen je postala starešina, što je prekidalo crkveni život i ometalo ga. Isto tako, što se tiče unapređenja Li Li, Džang Huej mi je rekao da je ona upravo smenjena i da nije doživela samospoznaju i da joj je isto tako ljudskost bila loša, da nije prihvatala tuđe savete i nije bila sposobna da radi na opštim poslovima. Iako sam znala da to što mi je Džang Huej rekao ima smisla, mislila sam da se stanje Li Li može popraviti ako joj se dodeli neka dužnost. Takođe sam mislila da je stvarno dobro poznajem i da nije onakva kako ju je Džang Huej opisao, pa sam insistirala da bude unapređena. U ova dva primera koja se tiču odabira i angažovanja ljudi, oba puta su mi braća i sestre nešto sugerisali ali ja nisam poslušala ni delić onoga što su rekli. Kao rezultat toga, dovela sam do ozbiljnih prekida i ometanja u crkvenom radu i braća i sestre su duže od dva meseca bili bez normalnog crkvenog života. To je bila posledica toga što sam se ponašala u skladu sa svojom nadmenom naravi, samovoljno, i što nisam prihvatala savete drugih. Kada sam to shvatila, pomolila sam se Bogu: „Ah, Bože! Da me nisu prijavili i da nisam smenjena i sprečena da počinim zlo, ko zna koliko bih još zlih dela počinila. Bože! Hvala Ti što si me otkrio; voljna sam da se pokajem.”

Kasnije sam pročitala još Božjih reči i donekle bolje razumela svoju iskvarenu narav. Svemogući Bog kaže: „Ako imaš nadmenu i uobraženu narav, onda ni ne vredi da ti se kaže da se ne suprotstavljaš Bogu, ti ne možeš sebi da pomogneš i to je van tvoje kontrole. Ti to ne bi uradio namerno; uradio bi to pod uticajem svoje nadmene i uobražene prirode. Tvoja nadmenost i uobraženost bi učinile da na Boga gledaš s visine i da Ga smatraš beznačajnim; navele bi te da veličaš sebe, da se stalno šepuriš; učinile bi da prezireš druge, ne bi ostavile nikoga u tvom srcu osim tebe; otele bi ti mesto koje imaš u srcu za Boga i na kraju bi te navele da zauzmeš Božje mesto i od ljudi zahtevaš da ti se pokore; naterale bi te da poštuješ svoje misli, ideje i predstave kao istinu. Koliko je samo zla koje ljudi čine pod uticajem svoje nadmene i uobražene prirode!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi”). „Nadmenost je u samom korenu čovekove iskvarene naravi. Što su ljudi nadmeniji, tim su više nerazumni, a što su više nerazumni, više su skloni da se Bogu opiru. Koliko je to ozbiljan problem? Ljudi sa nadmenom naravi ne samo da sve druge smatraju nižima od sebe, već su, da stvari budu gore, čak i prema Bogu nadobudni i uopšte nemaju bogobojažljivo srce. I premda se može učiniti da ljudi u Boga veruju i da Ga slede, prema Njemu se uopšte ne odnose kao prema Bogu. Uvek smatraju da poseduju istinu i imaju previsoko mišljenje o sebi. Ovo su suština i koren nadmene naravi, a ona potiče od Sotone. Prema tome, problem nadmenosti se mora rešiti. Sebe smatrati boljim od drugih – to je sasvim beznačajna stvar. Ključni problem je u tome da nadmena narav neke osobe tu osobu sprečava da se pokori Bogu, Njegovoj suverenosti i Njegovim uređenjima; takva osoba je uvek sklona da se sa Bogom nadmeće za moć i za kontrolu nad drugim ljudima. Takva vrsta osobe nema ni naznaku bogobojažljivog srca, a da ne pominjemo ljubav prema Bogu i pokornost prema Njemu. Ljudi koji su nadmeni i umišljeni, a posebno oni koji su zbog tolike nadmenosti izgubili razum, u svojoj veri u Boga ne mogu da Mu se pokore, pa se čak uzdižu i daju svedočanstvo o sebi. Takvi se ljudi Bogu najviše opiru i uopšte nemaju bogobojažljivo srce” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Bog je rekao da su oni sa nadmenim naravima sposobni da učine stvari koje dovode do prekidanja i ometanja i da krše načela; oni su u stanju da se opiru Bogu. Ja sam u Boga verovala godinama i imala određene rezultate u svojoj dužnosti, pa sam te stvari smatarala kapitalom. Mislila sam da posedujem delić istina-stvarnosti, da sam talentavana, da sam bolja od svih drugih. Snažno sam verovala u sebe, misleći da sam u pravu po svakom pitanju. Ta dva puta kada sam izabrala i angažovala ljude. Bog je upotrebio braću i sestre da me više puta opomenu da se angažovanje tih ljudi kosi sa načelima, ali ih ja uopšte nisam shvatala ozbiljno. Mislila sam da razumem istinu i da sam dobra u prosuđivanju ljudi i inistirala da bude po mome, odabirući i angažujući ljude spram svojih ideja i zanemarujući istina-načela. Mislila sam da su svi ispod mene i nisam držala Boga u svom srcu; moja nadmenost nije znala za granice. To što sam videla određene rezultate kada sam obavljala svoje dužnosti, nije bilo zato što sam imala dobar kov i razumela istinu. Zapravo, kada sam tek počela da obavljam svoju dužnost, bilo je puno toga što nisam razumela. Molila sam se i oslanjala se na Boga kada bih se suočila sa poteškoćama, tragajući za Njegovom namerom i ponašajući se u skladu sa načelima. To mi je olakšalo da dođem do vođstva Svetog Duha, a bilo je i rezultata u mojoj dužnosti. Međutim, smatarala sam rezultate koji su postignuti kroz delo Svetog Duha svojim kapitalom, stalno misleći da razumem istinu. Nisam prihvatala savete braće i sestara niti sam tragala za istina-načelima, ponašajući se samovoljno i brzopleto i dovodeći do prekidanja i ometanja rada, te sam na kraju izgubila delo Svetog Duha i bila smenjena. To je bio osnovni uzrok mog neuspeha. Pomislila sam kako je Hristos braći i sestrama dao priliku da izraze svoja mišljenja na svakom okupljanju i prihvatao njihove reči kao da su u pravu. Videvši Hristovu skrušenost i tajnovitost i Njegovu suštu lepotu i dobrotu, još sam se više posramila. Bila sam niko i ništa; shvatila sam nekoliko doktrina i stekla nešto radnog iskustva i onda prestala da bilo koga slušam, vodeći se stavom „kako ja kažem i nikako drugačije”. Da sam onda bila u stanju da poslušam savet braće i sestara otvorenog uma i imala stav da prihvatam istinu, ne bih odabirala i angažovala ljude kako mi se prohte niti dovela do toga da se radu nanese tolika šteta. Zaista sam se jako kajala! Bog se koristio izveštajem braće i sestara i smenio me da me spreči da činim zlo; Bog me je štitio. Bez njegove zaštite, uzimajući u obzir moju nadmenu prirodu, ne zna se kakva bih zla dela počinila. Bog mi je sada pružio priliku da razmislim i da se pokajem. Osetila sam da je Božja ljubav prema meni tako velika i u svom srcu sam sebi rekla: „U budućnosti, šta god da radim, moram više da tragam i zadržim bogobojažljivo srce; ne mogu samo da se ponašam bezobzirno na osnovu sopstvenih želja.”

Godine 2020. ponovo sam postala crkveni tsarešina. U to vreme, našoj crkvi je bio potreban neko da preuzme nadležnost nad radom na zalivanju. Sestra koja mi je bila saradnica je rekla da sestra u našoj crkvi po imenu Džensin, koja je bila aktivna u svojoj dužnosti, ima čisto srce, da je prava osoba za to i da se može kultivisati. Nakon što sam to čula, pomislila sam u sebi: „Komunicirala sam sa tom sestrom par puta. Njena beseda je prilično površna i ona ne govori o svojim iskvarenostima. Može li neko takav raditi na zalivanju?” U to vreme su još dve sestre rekle da je Džensin, iako je bila aktivna u obavljanju poslova, bila manjkava po pitanju beseda o istini i u rešavanju problema. Nakon toga sam bila još sigurnija da sam to dobro procenila, da Džensin nije bila sposobna za rad na zalivanju. Kada sam to pomislila, uvidela sam da sam ponovo bila nadmena i samopravedna. Razmišljala sam o tome kako sam u prošlosti napravila prestup time što sam se držala sopstvenih gledišta i imala osećaj da se njih ne mogu čvrsto držati, da treba da tragam sa onima koji su shvatili istinu. Pročitala sam još Božjih reči: „Kada drugi ljudi iznose oprečna mišljenja – kako možeš da vežbaš uzdržavanje od samovolje i ishitrenosti? Pre svega, moraš da zauzmeš stav poniznosti, da ostaviš po strani ono za šta veruješ da je ispravno i da svima dozvoliš da sa tobom u zajedništvu razgovaraju. Čak i ako smatraš da je tvoj način ispravan, u njemu ne treba da istrajavaš. To je svojevrsni korak napred; pokazuje stav traženja istine, poricanja sebe i udovoljavanja Božjim namerama. Jednom kada postigneš takvo držanje, i pritom se ne držiš čvrsto sopstvenog mišljenja, treba da se moliš, da od Boga tražiš istinu i da zatim potražiš osnovu u Božjim rečima – na osnovu Božjih reči odredi kako treba da postupiš. To je najprikladniji i najispravniji način primene. Kad tragaš za istinom i izneseš problem tako da svi o tome mogu zajedno razgovarati i tragati, tada i Sveti Duh pruža prosvećenje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Pomolila sam se Bogu: „Ah, Bože, oni su rekli da je ta sestra sposobna da radi na zalivanju, ali ja imam osećaj na nije pogodna za to. Znam da imam nadmenu narav i da ne mora da znači da sam to ispravno procenila. Molim Te, uputi me kako da se opustim i vidim kako da se ponašam u skladu sa načelima i kako je korisno za crkveni rad.” Na jednom od naših okupljanja, gde se i propovednik zadesio, tragala sam sa njima. Propovednik je razgovarao sa mnom i rekao da bih mogla da dođem do procene na osnovu toga kako većina braće i sestara ocenjuje Džensin. Raspitala sam se okolo i saznala da svi misle da Džensin ima dobru ljudskost, da je strpljiva i da je u stanju da se potpuno otvori u komunikaciji sa drugima. Rekli su da, iako je njen život-ulazak pomalo površan, ima osećaj za breme u svojoj dužnosti. U to vreme je u crkvi nedostajalo osoblja i niko nije bio pogodniji od nje. Ova sestra je bila najbolja iz srednjeg sloja, pa je odabir nje za rad na zalivanju bio odgovarajući. Nakon ocena braće i sestara, na kraju smo izabrali Džensin da bude starešina zadužena za rad na zalivanju. Nakon toga, kada mi je Džensin postala saradnica, primetila sam da je bila u stanju da prepozna svoju iskvarenu narav kada je stvari zadese, a imala je i osećaj za pravdu. Srećom, pa sam ranije poslušala savet drugih i nisam se čvrsto držala svojih gledišta. U danima koji su usledili, kada bih razgovarala o nekim temama sa braćom i sestrama, kad god bih imala osećaj da sam u pravu ili kad bi mi drugi davali drugačije predloge, svesno sam se molila Bogu i bunila protiv sebe, slušala sugestije braće i sestara čitavim srcem. Kada sam praktično postupala na ovaj način, uvidela sam da je često bilo nečeg u njihovim predlozima što je vredelo čuti što mi je ukazivalo i na ono što mi nedostaje. To mi je puno pomoglo u vršenju moje dužnosti. To što sam u stanju da se danas imalo promenim je rezultat Božjih reči. Hvala Bogu!