Zašto sam bila tako nadmena
Jednog dana, par crkvenih starešina pomenulo mi je jedan problem. Rekli su mi da Izabela, zadužena za rad na jevanđelju, nije principijelna u svom radu, da se ne konsultuje sa starešinama, već nasumice imenuje druge koji će širiti jevanđelje, što utiče na rad koji trenutno obavljaju braća i sestre i ometa rad crkve. Bez razmišljanja sam odgovorila: „Izabela je sigurno promenila ljudima zaduženja jer rad to zahteva.” Jedan od starešina rekao je: „Izabela nema potreban kov i nije dobra u svom poslu. Podela dužnosti nije dobro obavljena i ostali nisu bili zadovoljni. Neke ljude je to dovelo u negativno stanje i uticalo na naš rad na jevanđeljima. Zar ona nije pogrešna osoba za taj posao?” Baš sam se iznervirala kad sam čula da će je otpustiti i uzvratila sam: „Molim? Ako Izabela ne bude zadužena za rad na jevanđelju, hoćete li moći da nađete nekog boljeg? Imamo li nekog odgovarajućeg? Ti problemi koje spominjete jesu prisutni, ali nisu previše ozbiljni. Postiže rezultate u radu na jevanđeljima – ne možemo zbog sitnica da je otpustimo! Moramo da čuvamo rad crkve!” Dok sam poricala reči starešina razmišljala sam kako su sitničavi i kako niko nije savršen! Svi smo iskvareni i imamo mana, pa zar je fer zahtevati da ljudi sve rade ispravno? Zašto ne stavljaju rezultate rada na prvo mesto? Šta ako je otpustimo a postignuća u radu opadnu? Tad bih mogla izgledati kao da ne umem da obavljam praktične poslove, kao lažni starešina. Šta bi tad ostali mislili o meni? I da li bi me viši starešina otpustio kad sazna? Dvoje crkvenih strešina, zgranuti mojim poricanjem i stavljeni pred svršen čin, rekli su: „Neka onda za sad ostane na tom mestu.” Nekoliko dana kasnije, viši starešina stupio je u kontakt sa mnom onlajn i pitao me kako Izabela obavlja svoju dužnost. Rekla sam: „Dobro joj ide. Postiže neke stvari u svom radu i zaista završava posao.” Onda me je starešina upitao: „O kojim to postignućima pričaš? Da li si stvarno proverila koliko je ljudi ona zaista zadobila kroz rad na jevanđelju? Znaš li da lažira svoje brojke? Niskog je kova i nije baš sposobna. Ne ume da rešava probleme. Da li si svesna toga? Znaš li da je ljudima davala zaduženja, ne pazeći na načela i time omela rad na jevanđelju?” Suočavajući se sa silnim pitanjima, srce je počelo da mi tuče, a mozak mi je stao. Pošto nisam znala da odgovorim ni na jedno pitanje, starešina je nastavio: „Užasno si samouverena! Previše samouverenim ljudima nedostaje samosvesnosti. Kad bi stvarno sebe poznavala, zašto se ne bi protiv sebe pobunila? Zašto ne bi sebe osporila? Drugi su očito ukazali na ovaj problem, ali ti ga nisi prihvatila. Koliko li si samo nadmena? Imaš li istina-stvarnost? Neko ko zaista ima istina-stvarnost ne veruje u sebe. Ume da sluša kad su drugi u pravu. Ume da prihvati istinu i da joj se pokori. To je neko s normalnom ljudskošću.” „Kakva osoba je neviđeno nadmena i samouverena? Može li ona da prihvati istinu? Nadmeni ljudi ne prihvataju istinu i nikako neće da se pokore istini. Nadmeni, samouvereni ljudi na poznaju sebe, nisu kadri da se pobune protiv sebe i zaista ne mogu da primene istinu niti da se drže istina-načela. Ne slažu se lepo sa drugima. Nadmeni ljudi su oni čija se narav nije promenila. Iz ovih stvari vidimo da su svi nadmeni ljudi stare Sotone koje se nimalo nisu promenile. Trebalo bi da malo promisliš o tome da li si takva osoba.” Tada sam bila zapanjena – osećala sam se kao da me je grom udario. Kad sam otišla oflajn, prosto sam sedela i neprekidno vrtela u glavi šta je rekao: „ne prihvata istinu”, „ne pokorava se istini”, „ne slaže se dobro sa drugima”, „narav se nije promenila” kao i „svi su stare Sotone koje se nimalo nisu promenile”. Što sam više o tome razmišljala, gore sam se osećala, pa sam i zaplakala. U svojoj boli, kroz suze sam se molila: „O, Bože! Nikad nisam mislila da sam nadmena, samouverena osoba koja ne prihvata istinu. Molim Te, uputi me da promislim o sebi i spoznam sebe.”
Onda sam jednog dana, u svojoj duhovnoj predanosti, pročitala sledeće u Božjim rečima: „Nadmenost je u samom korenu čovekove iskvarene naravi. Što su ljudi nadmeniji, tim su više nerazumni, a što su više nerazumni, više su skloni da se Bogu opiru. Koliko je to ozbiljan problem? Ljudi sa nadmenom naravi ne samo da sve druge smatraju nižima od sebe, već su, da stvari budu gore, čak i prema Bogu nadobudni i uopšte nemaju bogobojažljivo srce. I premda se može učiniti da ljudi u Boga veruju i da Ga slede, prema Njemu se uopšte ne odnose kao prema Bogu. Uvek smatraju da poseduju istinu i imaju previsoko mišljenje o sebi. Ovo su suština i koren nadmene naravi, a ona potiče od Sotone. Prema tome, problem nadmenosti se mora rešiti. Sebe smatrati boljim od drugih – to je sasvim beznačajna stvar. Ključni problem je u tome da nadmena narav neke osobe tu osobu sprečava da se pokori Bogu, Njegovoj suverenosti i Njegovim uređenjima; takva osoba je uvek sklona da se sa Bogom nadmeće za moć i za kontrolu nad drugim ljudima. Takva vrsta osobe nema ni naznaku bogobojažljivog srca, a da ne pominjemo ljubav prema Bogu i pokornost prema Njemu. Ljudi koji su nadmeni i umišljeni, a posebno oni koji su zbog tolike nadmenosti izgubili razum, u svojoj veri u Boga ne mogu da Mu se pokore, pa se čak uzdižu i daju svedočanstvo o sebi. Takvi se ljudi Bogu najviše opiru i uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Ako žele da postignu stanje u kome će imati bogobojažljivo srce, ljudi moraju, pre svega, da razreše svoju nadmenu narav. Što temeljnije razrešiš sopstvenu nadmenu narav, srce će ti u većoj meri biti bogobojažljivo, i tek tada ćeš moći da Mu se pokoriš, da dobiješ istinu i da Ga spoznaš. Pravi su ljudi samo oni koji zadobiju istinu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su me prilično prosvetile. Tačno je. Nadmenost je koren iskvarenosti. Tako nadmena, ne samo da sam s visine gledala druge, već i Boga, što je još gore. Kada su neke stvari iskrsle, nisam došla pred Boga i tražila Njegovu nameru niti istina-načela, već sam pošla svojim putem i želela da me svi slušaju. Prisetila sam se komentara crkvenih starešina o problemima sa Izabelom. Poricala sam sve što su rekli ni ne razmislivši. Rekli su da Izabela ne postupa prema načelima, da nasumice daje druga zaduženja ljudima, bez odobrenja crkvenih starešina, toliko prekidajući stvari da ljudi više nisu znali koja im je dužnost. Potpuno sam poricala taj problem i uopšte nisam htela da slušam. U potpunosti sam branila Izabelu, govoreći da se tako ponaša jer je hitno potrebno još ljudi na radu na širenju jevanđelja, da je to opravdano. Crkvene starešine su rekle da joj nedostaje kova i da nije sposobna za taj posao, kao i da nije prava osoba da upravlja radom na jevanđelju. Nisam doznala ništa o stvarnoj situaciji niti razmislila da li po načelu treba da bude premeštena. Umesto toga sam se opirala i sve me je to iritiralo. Pitala sam crkvene starešine zašto Izabela ne treba da bude nadležna i da li mogu da nađu boljeg nadzornika od nje. Pružala sam im otpor i osujećivala ih. Pokrenuvši to pitanje, crkvene starešine su bile odgovorne i podržavale su rad crkve, ali ja sam uvek smatrala da razumem istinu bolje od njih, da je bolje sagledavam, da oni imaju površno razumevanje istine i da ne gledaju ispravno na stvari, pa da zato i ne moram da ih slušam. Kako sam bila nadmena i puna samopouzdanja! Tvrdoglavo sam išla svojim putem, odbijajući da prihvatim istinu i bilo kakvu istinitu tvrdnju. Pobijala sam šta god da su rekli, prepirući se sve dok ne bi prestali da izražavaju svoja mišljenja. Bila sam nadmena van svake pameti uopšte nisam imala bogobojažljivo srce. Nisam ljude koristila shodno načelu i već sam nanela štetu radu crkve, i ne samo da nisam priznala svoje greške, nego sam i okrivila crkvene starešine kad su to spomenuli. Prekorila sam ih da traže dlaku u jajetu i da nisu pravedni prema Izabeli. Zar nisam prosto bila stari Sotona bez ikakvog preobražaja naravi, potpuno nepromenjena? Zar sam takva mogla lepo da se slažem s drugima i skladno da sarađujem? Osećala sam veliku krivicu kad sam to shvatila, pa sam se molila Bogu, želeći da se pokajem i smesta sagledam situaciju sa Izabelom. Nakon što sam zaista istražila stvari, saznala sam da me je Izabela obmanjivala izveštajima o svom radu, da je mnogo brljala, i da mnogi novi vernici nisu dolazili na okupljanja jer ona nije odredila ko će da ih zaliva. Izabela je bila slabog kova, ali je bila nadmena i volela je da zapoveda, a o svom radu nije pričala ni sa kim. Kada bi se javili problemi, nije uspevala da ih reši niti je prihvatala savete drugih, pa se mnogim stvarima dugo niko nije bavio, što je ometalo napredak rada na jevanđelju. Suočena s tim činjenicama, konačno sam priznala da sam odabrala pogrešnu osobu. Kad su mi crkvene starešine predložile da je smenim, nisam se složila i čak sam ih prekorila i potisnula. Što sam više o tome razmišljala, sve sam se gore osećala, i mrzela sam sebe zbog te nadmenosti i samouverenosti. Moleći se, došla sam pred Boga, i zamolila Ga da me usmeri da razumem suštinu svog problema.
Nakon toga, pročitala sam odlomak iz Božjih reči koji se tiče mog problema s nadmenošću. Svemogući Bog kaže: „Nadmenost i samopravednost najvidljiviji su elementi čovekove sotonske naravi i ako ljudi ne prihvate istinu, neće imati načina da tu narav pročiste. Svi ljudi imaju nadmenu i samopravednu narav i uvek su umišljeni. Šta god mislili, šta god govorili, kako god videli stvari, uvek misle da su njihove sopstvene tačke gledišta i njihovi sopstveni stavovi tačni i da ono što govore drugi nije tako dobro ni ispravno kao ono što oni sami kažu. Uvek se drže sopstvenih mišljenja i bez obzira na to ko govori, neće da ga slušaju. Čak i ako je ono što neko drugi kaže tačno ili u skladu sa istinom, neće to da prihvate; samo se pretvaraju da slušaju, ali ne prihvataju stvarno tu ideju, a kada dođe vreme da se dela, opet će raditi stvari po svom, uvek smatrajući da je ono što oni kažu ispravno i razumno. Moguće je da je to što kažeš zaista ispravno i razumno, ili da je ono što si uradio ispravno i besprekorno, ali kakvu si narav otkrio? Nije li to nadmena i samopravedna narav? Ako se ne oslobodiš te nadmene i samopravedne naravi, zar neće ona uticati na vršenje tvoje dužnosti? Neće li uticati na tvoje upražnjavanje istine? Ako ne rešiš svoju nadmenu i samopravednu narav, neće li ti ona u budućnosti prouzrokovati ozbiljne poraze? Definitivno ćeš doživeti poraze, to je neizbežno. Reci mi, može li Bog da vidi takvo čovekovo ponašanje? I te kako može. Bog ne samo da ispituje dubine ljudskih srca, već i uočava svaku ljudsku reč i svako ljudsko delo u svakom trenutku i na svakom mestu. Šta će Bog reći kada vidi ovakvo tvoje ponašanje? Reći će: ’Ti si nepopustljiv! Razumljivo je da se držiš svojih ideja kada ne znaš da grešiš, ali kada jasno znaš da grešiš i držiš se i dalje svojih ideja, i umro bi pre nego da se pokaješ, onda si najobičnija tvrdoglava budala i u nevolji si. Ako, bez obzira na to od koga dobiješ neki predlog, uvek zauzmeš negativan stav prema njemu, pružaš otpor i ne prihvataš ni delić istine, a tvoje srce je zatvoreno i puno otpora i omalovažavanja, onda si baš smešan, bezumna jedna osoba! Preteško je s tobom izaći na kraj!’ Na koji je to način teško s tobom izaći na kraj? Teško je s tobom izaći na kraj jer to što ispoljavaš nije pogrešan pristup ili pogrešno ponašanje, već se to otkriva tvoja narav. Kakva se to narav otkriva? Narav zbog koje osećaš odbojnost prema istini i mrziš je. Kada si jednom identifikovan kao osoba koja mrzi istinu, u Božjim očima ti si u nevolji i On će te odbaciti i ignorisati. Sa ljudske tačke gledišta, većina će reći tek: ’Ovaj čovek ima rđavu narav, neverovatno je svojeglav, nepopustljiv i nadmen! Teško je složiti se sa ovim čovekom i on ne voli istinu. Nikada nije prihvatio istinu i ne upražnjava je.’ U najgorem slučaju svi će te ovako oceniti, ali može li ta ocena da odluči o tvojoj sudbini? Ocena koju dobiješ od ljudi ne može da odluči o tvojoj sudbini, ali jednu stvar ne smeš da zaboraviš: Bog proučava ljudska srca i istovremeno posmatra svaku reč i svako delo. Ako te On ovako definiše i kaže da mrziš istinu, ako, dakle, ne kaže samo da imaš malo iskvarenu narav ili da si malo neposlušan, nije li to veoma ozbiljan problem? (Ozbiljan je.) To znači da si u nevolji, a ta nevolja nije u tome kako te ljudi vide ili kako te cene, već u tome kako Bog gleda na tvoju iskvarenu narav čoveka koji mrzi istinu. Kako, dakle, Bog gleda na nju? Je li Bog samo utvrdio da ti mrziš i ne voliš istinu, i to je sve? Je li to baš tako jednostavno? Odakle dolazi istina? Koga predstavlja istina? (Predstavlja Boga.) Razmisli dobro o ovome: ako neko mrzi istinu, kako će onda Bog, sa svoje tačke gledišta, gledati na njega? (Kao na svog neprijatelja.) Nije li to ozbiljan problem? Kada neko mrzi istinu, on mrzi Boga!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo ako često živi pred Bogom, čovek može imati normalan odnos sa Njim”). Otkrivenje Božjih reči snažno je uticalo na mene. Uvidela sam ružnu iskvarenost svoje nadmenosti i samopravednosti. Par sestara dalo je nekoliko saveta o nekome koga sam izabrala, a ja ih nisam ni uzela u obzir – smatrala sam da sam u pravu. Nisam im čak ni pružila priliku da govore, već sam nastavila da ih prekorevam i osujećujem. Rekla sam mnogo nadmenih stvari, pobila ih argumentima i one su se povukle. Nije to prosto bila greška u mom pristupu i ponašanju, već sotonska narav odbojnosti i mržnje prema istini. Pomisao na to kako sam pričala i kako sam se ponašala kad sam ljutito odgovarala onim starešinama bila mi je odvratna koliko i kad bih pojela crva. Osećala sam se strašno posramljeno, poniženo, kao neki glupan. U Božjim očima, odbojnost i mržnja prema istini znače mržnju i neprijateljstvo prema Bogu, a svi neprijatelji Boga su đavoli. To što me je viši starešina raskrinkao da sam potpuno nepromenjena stara Sotona bilo je sasvim ispravno. To je moja priroda-suština. Suočena s problemima, bila sam prosto puna otpora, prkosna i nisam prihvatala istinu, a dužnost sam obavljala shodno svojoj iskvarenoj, sotonskoj naravi. Kako sam mogla da se ne oduprem Bogu i uvredim Njegovu narav? I kako sam mogla da izbegnem orezivanje? Tada sam shvatila da je takav način orezivanja Božja pravednost. Iako mi je raskrinkavanje i orezivanje povredilo ponos i teško mi palo, pomoglo mi je da uvidim svoju nadmenu prirodu i učinilo je moje srce pomalo bogobojažljivim.
Kasnije sam pročitala Božje reči koje su mi pomogle da razumem i raspoznam sopstveno stanje. Svemogući Bog kaže: „Šta god da rade, antihristi uvek imaju sopstvene ciljeve i namere, uvek postupaju prema sopstvenom planu, a njihov stav prema uređenjima i delu kuće Božje glasi: ’Možeš da imaš i hiljadu planova, ali ja imam jedno pravilo’; sve to je određeno prirodom antihristȃ. Mogu li antihristi da promene svoj mentalitet i da postupaju prema istina-načelima? Bilo bi to krajnje nemoguće, osim ako im Višnji direktno ne naloži da to učine, a u tom slučaju će iz nužde tek ponešto moći nevoljno da učine. Kad ništa ne bi učinili, bili bi razotkriveni i otpušteni. Jedino su pod takvim okolnostima oni u stanju da urade ponešto od pravog posla. To je stav koji antihristi imaju prema izvršavanju dužnosti; to je ujedno i stav koji imaju prema primeni istine: kad im je primena istine od koristi, ako će ih zbog toga svi odobravati i diviti im se, zasigurno će se povinovati i učiniti neke simbolične napore koji su drugima taman prihvatljivi. Ako im primena istine nije od koristi, ako to niko ne vidi i glavni starešina to ne primećuje, u takvim prilikama ne dolazi u obzir da će primenjivati istinu. Hoće li primenjivati istinu zavisiće od konteksta i situacije, a oni razmatraju kako to mogu da učine na način koji će drugima biti vidljiv i koliko će koristi imati; u ove stvari imaju genijalan uvid i mogu da se prilagode različitim situacijama. U svakom trenutku razmatraju sopstvenu slavu, dobitak i status, a nimalo se ne obaziru na namere Božje, pa u tom smislu ne primenjuju istinu i ne pridržavaju se načela. Antihristi pridaju značaj jedino sopstvenoj slavi, dobitku, statusu, ličnim interesima, i neprihvatljivo im je da ništa ne dobiju ili da sebe ne prikazuju, dok im primena istine pada teško. Ako njihov trud nije prepoznat, pa čak i ako njihov rad pred drugima prođe nezapaženo, istinu u tom slučaju neće uopšte primenjivati. Ako posao neposredno uređuje kuća Božja, pa nemaju izbora nego da ga izvrše, svejedno vode računa o tome hoće li to koristiti njihovom statusu i reputaciji. Ako je to dobro za njihov status i može da poboljša njihovu reputaciju, u taj posao će uložiti svu svoju energiju i dobro će ga obaviti; tad se osećaju kao da su jednim udarcem ubili dve muve. Ako u tome nema koristi za njihovu slavu, dobitak i status, a loše obavljanje posla bi moglo da na njih baci ljagu, smišljaju način ili izgovor da se iz toga izvuku. Kakva god da je dužnost koju antihristi obavljaju, uvek se drže istog načela: kad je reč o reputaciji, statusu ili njihovim interesima, moraju da ostvare neki dobitak, a ne smeju da pretrpe nikakve gubitke. Antihristi najviše vole one poslove u kojima ne moraju da pate niti da plate ikakvu cenu, a oni donose korist njihovoj reputaciji i statusu. Ukratko, šta god da rade, antihristi pre svega razmatraju sopstvene interese i deluju tek onda kad o svemu dobro promisle; istini se ne pokoravaju istinski, iskreno i u potpunosti bez ikakvih kompromisa, već to čine selektivno i uslovno. A u čemu je uslov? Da im status i reputacija moraju biti netaknuti i da ne smeju da pretrpe nikakav gubitak. Tek kad je taj uslov ispunjen, donose odluku i biraju šta će uraditi. Drugim rečima, antihristi ozbiljno razmišljaju kako će se odnositi prema istina-načelima, Božjem nalogu i delu Božje kuće, odnosno kako će se baviti stvarima sa kojima se suočavaju. Oni ne razmišljaju o tome kako da udovolje Božjim namerama, kako da se uzdrže od nanošenja štete interesima Božje kuće, kako da udovolje Bogu ili kako da budu od koristi braći i sestrama; to nisu stvari o kojima razmišljaju. O čemu razmišljaju antihristi? Da li će njihovi status i reputacija biti pogođeni i da li će im prestiž biti narušen. Ako bi obavljanje nečega prema istina-načelima koristilo radu crkve i braći i sestrama, ali bi nanelo udarac njihovoj sopstvenoj reputaciji i dovelo do toga da mnogi ljudi uvide njihov pravi rast i saznaju kakvu priroda-suštinu poseduju, u tom slučaju sasvim sigurno neće postupati u skladu sa istina-načelima. Ako bi obavljanje nekog pravog posla dovelo do toga da o njima više ljudi ima visoko mišljenje, da se na njih ugledaju i da im se dive, ako bi im to omogućilo da steknu još veći prestiž ili bi učinilo da njihove reči odišu autoritetom i navedu još više ljudi da im se pokore, tada će odlučiti da na taj način postupe; u suprotnom, nikada neće doneti odluku da zanemare sopstvene interese iz obzira prema interesima Božje kuće ili braće i sestara. To je priroda-suština antihristȃ” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)”). Božje reči su mi pokazale da to što sam se opirala i žestila kad su drugi spominjali probleme s Izabelom, i što nisam htela da je smenim nije imalo veze samo s nadmenom naravi. Iza toga su ležali skriveni moji sebični, podli motivi. Odbijala sam da prihvatim savet starešina da bih zaštitila svoju reputaciju i status. To dvoje starešina bili su u pravu što se Izabele tiče. Očito nije bila prava osoba za mesto nadzornika i već je kočila rad na jevanđelju. Trebalo je smesta da je otpustim, ali našla sam svakojake razloge protiv toga ne bih li zadržala svoje ime i status. Zbog toga, dvoje starešina nije znalo kako treba da urede stvari, pa je to još neko vreme uticalo na rad na jevanđelju. Moja nadmenost, to što nisam uspela da održim rad crkve i to što sam se brinula samo o svom imenu i statusu uticalo je na naš rad na jevanđelju kao i na život-ulazak braće i sestara. Ometala sam crkveni rad. Pretvarala sam se da podržavam crkveni rad, ali sam zapravo samo održavala svoju reputaciju i status. Sve dok sam mogla da zaštitim svoj položaj, čak i ako je neko koga sam izabrala stvarao probleme i ometao rad crkve, zatvarala sam oči pred tim. Bila sam spremna i na to da interesi crkve ispaštaju sve dok sam mogla da zaštitim svoj status. Zar to nije ponašanje antihrista? Kroz sud i otkrivenje Božjih reči uvidela sam da je moja priroda-suština protivna Bogu i jasno sam videla svoje gnusne, zle motive. Tada sam osetila strah i želela sam da se pokajem pred Bogom, da prestanem da činim zlo i da Mu se opirem zbog nadmenosti.
Jednom sam tokom svoje duhovne predanosti pročitala odlomak iz Božjih reči koji me je uputio na put primene: „Kada drugi ljudi iznose oprečna mišljenja – kako možeš da vežbaš uzdržavanje od samovolje i ishitrenosti? Pre svega, moraš da zauzmeš stav poniznosti, da ostaviš po strani ono za šta veruješ da je ispravno i da svima dozvoliš da sa tobom u zajedništvu razgovaraju. Čak i ako smatraš da je tvoj način ispravan, u njemu ne treba da istrajavaš. To je svojevrsni korak napred; pokazuje stav traženja istine, poricanja sebe i udovoljavanja Božjim namerama. Jednom kada postigneš takvo držanje, i pritom se ne držiš čvrsto sopstvenog mišljenja, treba da se moliš, da od Boga tražiš istinu i da zatim potražiš osnovu u Božjim rečima – na osnovu Božjih reči odredi kako treba da postupiš. To je najprikladniji i najispravniji način primene. Kad tragaš za istinom i izneseš problem tako da svi o tome mogu zajedno razgovarati i tragati, tada i Sveti Duh pruža prosvećenje. Bog prosvećuje ljude u skladu sa načelima, On procenjuje njihov stav. Ako se uporno držiš svojih stavova, bez obzira da li je tvoje gledište ispravno ili pogrešno, Bog će sakriti Svoje lice od tebe i neće na tebe obraćati pažnju; On će te naterati da udariš u zid, On će te otkriti i razotkriti tvoje ružno stanje. Ako je, s druge strane, tvoj stav ispravan, ako nisi uporan u tome da se držiš svog puta, niti si samopravedan, samovoljan ili ishitren, već je tvoj stav takav da tragaš za istinom i prihvatiš je, ako razgovaraš sa svima, onda će i Sveti Duh početi da dela u tebi, a možda će te, pomoću nečijih reči, navesti da razumeš. Ponekad, kada te Sveti Duh prosveti, On te, kroz samo nekoliko reči ili fraza ili, pak, dajući ti neku ideju, vodi da razumeš suštinu stvari. Ti, tog trenutka, shvataš da je sve čega si se do tada pridržavao bilo pogrešno, i istovremeno ti postaje jasno na koji način je najprikladnije da delaš. Kad jednom dostigneš taj nivo, zar nisi time uspešno izbegao da činiš zla, i istovremeno se spasio od tereta posledica pogrešnog delanja? Zar ovo nije Božja zaštita? (Jeste.) Kako se to postiže? To se samo može postići ako ti je srce bogobojažljivo i ako za istinom tragaš pokornog srca. Jednom kada primiš prosvećenje Svetog Duha i kada se opredeliš za načela praktičnog delanja, tvoje praktično delanje će biti u skladu sa istinom, a ti ćeš biti u mogućnosti da udovoljiš Božjim namerama” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su mi podarile put primene. Kako ne bih činila zlo pri obavljanju dužnosti niti ometala rad crkve, ključno je da imam stav nekog ko traga za istinom i bogobojažljivo srce kad se jave problemi, da sarađujem s drugima i da prvo stavim sebe po strani, molim se i tragam, kad se suočim s različitim mišljenjima. To je jedini način da se zadobije delo Svetog Duha, da se stvari rade ispravno, a greške svedu na minimum. Shvatiti to je bilo prosvećujuće za mene i znala sam kako treba da nastavim. Nakon toga sam otpustila Izabelu i odabrala novog nadzornika. Nedugo potom, rad na jevanđelju je primetno napredovao. Ali, kad sam videla te rezultate, osećala sam još više žaljenja i krivice. Mrzela sam svoju pređašnju nadmenost i to kako sam svojevoljno ostavljala Izabelu na dužnosti, ometajući crkveni rad i čineći prestup. Pomolila sam se, u nadi da ću tragati za istinom u svim stvarima i da više neću raditi po svom, niti živeti od nadmenosti.
Nedugo potom, suočila sam se sa još jednom situacijom. Dala sam par predloga u razgovoru o radu s nekoliko jevanđeoskih đakona i čim sam ih izgovorila, svi su požurili da ih obore. Osetila sam se pomalo poniženom i pitala sam se da li je sve što sam rekla bilo potpuno pogrešno. Da li ste vi u svemu u pravu? Šta će drugi misliti o meni kao o starešini ako sva moja mišljenja budu odbijana? Svakako će misliti da ne shvatam istinu i da mi nedostaje praktičnosti. Da li će me nakon ovoga slušati? Da li ću i dalje imati ugled starešine u očima ostalih? Na tu pomisao, htela sam da govorim zarad svoje časti i da opet osporim gledišta drugih. Potom sam osetila veliku krivicu jer sam shvatila da nisam u ispravnom stanju. Tiho sam se u srcu pomolila Bogu: „O, Bože, znam da su u pravu, ali ponos mi je povređen i želim opet da zaštitim svoju reputaciju i status. Molim Te zaštiti me i pomozi mi da prihvatim njihove ispravne predloge, da pratim istina-načela i da ne živim iz iskvarenosti.” Nakon molitve sam pročitala ove Božje reči: „Svako mora da sa drugima razgovara o svemu što radi. Najpre saslušajte šta svi ostali imaju da kažu o tome. Ako je mišljenje većine ispravno i u skladu sa istinom, treba da ga prihvatiš i da mu budeš poslušan. Šta god da radiš, nemoj iznositi pompezne stavove. To nikad nije dobro činiti, ni u jednoj grupi ljudi. (…) Sa drugima treba često da razgovaraš u zboru, da im iznosiš svoje predloge i izražavaš svoje stavove – to je tvoja dužnost i tvoja sloboda. Ako, međutim, na kraju, kad o nečemu treba odlučiti, jedino ti donosiš konačnu presudu, primoravajući sve ostale da rade kako ti kažeš i da poštuju tvoju volju, ti onda time kršiš načela. (…) Ako ti ništa nije jasno i ako nemaš svoje mišljenje o nekoj stvari, nauči da slušaš, da se pokoravaš i da tragaš za istinom. To je dužnost koju treba da obavljaš i to je pravilan stav. Ako nemaš svoje mišljenje i ako se stalno plašiš da ćeš ispasti glup, da nećeš moći da se istakneš i da ćeš se pred drugima poniziti – ako se plašiš da će te drugi omalovažavati i da za tebe neće biti mesta u njihovim srcima, te stoga stalno iznosiš pompezne zamisli i na silu pokušavaš da budeš u centru pažnje, iznoseći apsurdne tvrdnje koje ne odgovaraju stvarnosti, ali bi želeo da ih drugi prihvate – da li ti onda vršiš svoju dužnost? (Ne.) Šta ti zapravo radiš? Ti si, naprosto, destruktivan” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su mi donele prosvećenje. Učestvovanje u radu, izražavanje mišljenja i predloga bili su deo moje dužnosti i mojih odgovornosti, ali to što sam htela da svi rade po mome i slušaju me bila je prosto nadmenost. Tokom razgovora o radu, svi imaju pravo da izraze svoje mišljenje i treba da postupamo shodno istina-načelima i onome što je dobro za crkveni rad. Takav stav imaju oni koji prihvataju istinu. Nakon toga sam se usredsredila na primenjivanje istine i kad bi se u razgovorima o radu javila različita mišljenja, detaljnije bih ispitivala ideje ljudi za postizanje saglasnosti koju možemo da primenimo. Sećam se da sam jednom sama završila rad na nečemu i osetila se pomalo neprijatno. Kroz molitvu i promišljanje, shvatila sam da nisam pričala sa saradnicima da bismo se usaglasili i da to nije bio ispravan pristup. U razgovoru u zajednici svima sam iskreno rekla da sam bila nadmena, da nisam diskutovala o stvarima pre donošenja odluke, da je to bila nerazumno s moje strane i da ću se promeniti i prestati tako da se ponašam. Takođe sam sve zamolila da motre na mene. Osetila sam da me smiruje to što stavljam sebe po strani i primenjujem istinu na taj način.
To sam primenjivala u sledećih nekoliko razgovora o radu i stvari su tekle bolje, bez većih nezgoda. Bila sam tako zahvalna Bogu. Kroz ovo sam iskusila da, ako bez nadmenosti tokom obavljanja dužnosti, lepo sarađuješ sa drugima, možeš da zadobiješ delo Svetog Duha, a i lakše ćeš završavati poslove. Sad donekle razumem svoju nadmenu, samopravednu iskvarenu narav. Mogu da primenjujem istinu i malo sam se promenila. To je Božja ljubav i spasenje. Samo Božji sud, grdnja i orezivanje mogu promeniti i pročistiti ljude.
Bog može naše patnje da pretvori u blagoslove. Ako verujete u to, da li biste želeli da se pridružite našoj grupi da naučite Božje reči i tako primite Njegove blagoslove?