Izabrali su me za crkvenog starešinu aprila 2020. da bih vodila brigu o radu na zalivanju. Primetila sam da neki novi vernici nisu redovno prisustvovali okupljanjima u poslednje vreme i da su dolazili kasno i odlazili ranije. Neki su bili zauzeti školom ili poslom i govorili da će doći kad budu imali vremena. Neki nisu dolazili jer su ih na stranputicu navele laži Komunističke partije Kine i religijskog sveta. Pokušali smo da razgovaramo s njima, ali neki se nisu ni javljali na telefon – praktično su nestali. Smatrala sam da smo pokušali s njima da razgovaramo i da nisu hteli da prisustvuju i da zato nismo za to odgovorni. Bilo je vreme da odustanemo. Takođe, Bog želi najbolje ljude, a ne više ljudi. On spasava one koji istinski veruju u Boga, one koji vole istinu. Ako ne poseduju istinsku veru, nikakav trud s naše strane neće pomoći. I tako sam, bez molitve i traganja, bez razgovora sa starešinom, odlučila da izbacim te pridošlice. Pokušala sam da odem da popričam s nekima od njih, ali oni nisu želeli da se pridruže okupljanjima, pa sam bila još sigurnija da sam ispravno prosudila. Jedna sestra je primetila da je mnogo novih vernika izbačeno tokom dva meseca zaredom i upitala me da li je zaista bilo prikladno to učiniti. Rekla je da možemo porazgovarati u zajednici s našom starešinom i naučiti načela. Razmišljala sam kako smo tako rešavali te stvari u prošlosti. Pokušavali smo s njima da pričamo, ali s nekima nismo čak uspevali ni da stupimo u kontakt, a neki više nisu bili zainteresovani da budu vernici. Nije bilo potrebe da tražimo načela. Zato sam odbila njen predlog. Nakon toga sam se osećala malo nelagodno i pitala sam se da li sam zaista ispravno postupila. Ali onda sam shvatila da to nije mogla biti greška jer smo im bili ponudili podršku, ali nisu želeli da dođu na okupljanja i to nije bila naša krivica. Mislila sam da prosto nisu istinski vernici. Iako sam se osećala uznemireno, nisam se molila niti tragala i odustajala sam od nekih pridošlica svakog meseca.

Kasnije je moja starešina saznala da nisam pratila načela što se toga tiče i stvarno me je strogo orezala, govoreći da ne poznajem načela i da ne tragam, već da slepo radim ono što mi je volja. Takođe je rekla da je svakom od njih zaista teško da dođe pred Boga, da braća i sestre u našim drugim crkvama daju sve od sebe da ih podrže, a da ih ja prosto nonšalantno zanemarujem. Određivala sam im granice, a nisam im nudila podršku punu ljubavi i to je bilo baš neodgovorno. Potom me je pitala zašto nisu prisustvovali okupljanjima, kakve su predstave i probleme imali, da li sam pokušala da ih rešim kroz razgovore u zajedništvu i da li sam probala da smislim druge načine da im pomognem. Nisam mogla da odgovorim ni na jedno od njenih pitanja, ali kroz glavu su mi, jedna po jedna, kao na filmu, prolazile scene na kojima odustajem od novih vernika. Tad sam konačno shvatila da nisam bila odgovorna prema njima, da im nisam zapravo pomogala i podržavala ih s ljubavlju. Nisam stekla jasnu sliku o tome koje su im bile nerešene predstave niti zašto nisu dolazili na okupljanja. Nije ih duže vreme bilo na okupljanjima, pa sam mislila da su izgubili interesovanje i nisam na njih obraćala pažnju. Uvidela sam da sam zaista bila neodgovorna prema životima novih vernika i da sam ih olako odbacivala, što je suprotno načelima. Zaista mi je nedostajalo ljudskosti. Zato sam došla pred Boga da se molim, zamolila Ga da me prosveti da bih razumela Njegovu nameru, promišljala o sebi i učila o sebi.

Nakon toga, naišla sam na ovaj odlomak iz Božjih reči: „Morate biti pažljivi i razboriti i morate sa oslanjati na ljubav u ophođenju prema ljudima koji istražuju pravi put. To je zato što su svi ljudi koji istražuju istiniti put nevernici – čak i oni religiozni među njima manje-više su nevernici – i svi su odreda krhki: skloni su da protivreče svemu što nije u skladu s njihovim predstavama i da osporavaju svaku frazu koja je u neskladu s njihovom voljom. Stoga, prenošenje jevanđelja na takve ljude zahteva od nas strpljenje i toleranciju. Ono zahteva ekstremnu ljubav s naše strane, kao i primenu određenih metoda i pristupa. Ono što je, međutim, od ključne važnosti, jeste da im čitamo Božje reči, da im prenesemo sve istine koje je Bog izrazio da bi spasao čoveka i da im omogućimo da čuju glas Božji i Stvoriteljeve reči. Oni će od toga imati koristi. Najvažnije načelo širenja jevanđelja jeste da se onima koji su žedni Božje pojave i koji vole istinu omogući da čitaju Božje reči i da čuju Božji glas. Prema tome, manje im govorite ljudske reči i čitajte im više iz reči Božjih. Kad završite s čitanjem, razgovarajte s njima o istini, kako bi mogli da čuju glas Božji i da razumeju nešto od istine. Tada će se oni verovatno vratiti Bogu. Širenje jevanđelja je obaveza svakoga ponaosob i svih zajedno. Ma kojoj osobi da zapadne ta obaveza, ona je ne sme izbegavati, niti smišljati bilo kakve razloge i izgovore da je odbije” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”). „Postoje ljudi koji su tek počeli da veruju u Boga, a često su negativni i slabi. To je zato što ne razumeju istinu, njihov rast je premali i nemaju iole razumevanja raznih istina koje se tiču vere u Boga. Zbog toga veruju da su slabog kova, da ne mogu da održe korak, da imaju mnogo teškoća – što stvara negativnost i čak ih tera da dignu ruke od svega: donose odluku da odustanu, da prestanu da tragaju za istinom. Sami sebe uklanjaju. Oni misle: ’Svakako, Bog mi neće odobriti to što verujem u Njega. Bog me čak ni ne voli. Nemam mnogo vremena za okupljanja. Moja porodična situacija je teška i treba mi novac’, i tako dalje. Sve to postaju razlozi zbog kojih ne mogu da dolaze na okupljanja. Ako ne shvatiš brzo šta se dešava, verovatno ćeš ih okarakterisati kao one koji ne vole istinu i kao one koji ne veruju zaista u Boga, ili ćeš ih okarakterisati kao one ljude željne telesnih zadovoljstava, koji teže za svetom i nisu u stanju da se odreknu svetovnih stvari – i zbog toga ćeš ih napustiti. Da li se ovo uklapa sa istina-načelima? Da li ovi razlozi zaista predstavljaju priroda-suštinu? Zapravo, oni zbog svojih teškoća i zapleta postaju negativni; ako možete da rešite ove probleme, onda oni neće biti tako negativni i biće u mogućnosti da slede Boga. Kada su slabi i negativni, potrebna im je podrška ljudi. Ako im pomogneš, moći će da se oporave. Ali ako ih ignorišeš, lako će odustati zbog negativnosti. To zavisi od toga da li ljudi koji obavljaju crkveni posao imaju ljubav, da li nose to breme. To što neki ljudi ne dolaze često na okupljanja ne znači da zaista ne veruju u Boga, to nije isto kao odbojnost prema istini, ne znači da su željni telesnih zadovoljstava i da nisu u stanju da ostave svoje porodice i posao po strani – još manje treba da ih osuđujemo kao preterano privržene ili opsednute novcem. Prosto, u tim stvarima, ljudski rast i težnje su različiti. Neki ljudi vole istinu i sposobni su da tragaju za njom; spremni su da propate da bi se odrekli ovih stvari. Neki ljudi imaju manje vere, i kada se suoče sa stvarnim teškoćama, nemoćni su i ne mogu da ih prevaziđu. Bez ičije pomoći i podrške, odustaće sami od sebe; tada im je potrebna podrška, briga i pomoć drugih ljudi. Pod uslovom da nisu bezvernici, lišeni ljubavi prema istini i da nisu loši ljudi – u slučaju da jesu, možemo da ih ignorišemo. Ako su neko ko zaista veruje u Boga i retko posećuje okupljanja zbog par istinskih teškoća, onda oni ne smeju biti napušteni, već im s ljubavlju treba pružiti pomoć i podršku. Ako su dobri ljudi, imaju sposobnost razumevanja i dobar kov, tada još više zaslužuju pomoć i podršku” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Bilo me je veoma sramota dok sam razmišljala šta to znači. Bog se ovaplotio u poslednjim danima i došao da priča i dela među nama zarad našeg spasenja. On zna koliko nas je duboko Sotona iskvario, da smo puni buntovništva i otpora. Radi sve što može da spasi baš svaku osobu. Bog ne bi olako odbacio nekog čak iako postoji samo tračak nade. Bog je prepun milosti i tolerancije prema ljudima – Njegova ljubav prema nama je tako velika. Ti novi vernici bili su kao novorođenčad. Nisu shvatali istinu i još uvek nisu imali temelje istinitog puta. Bili su krhki u svojim životima. Bog od nas traži da pokažemo ogromnu ljubav i toleranciju prema njima. Sve dok poseduju istinsku veru i dobru ljudskost, čak iako su slabi, imaju religijske predstave i previše su zauzeti da dolaze na okupljanja, ne smemo olako da ih odbacujemo. Ne smemo da ih otpišemo zbog neke sitnice, misleći da nisu istinski vernici jer nisu dolazili na okupljanja i onda ih potpuno ignorišemo. To ih osuđuje na propast. Dok sam bila nova u veri, nisam propisno išla na okupljanja jer sam imala posla kod kuće, ali braća i sestre su zaista imali razumevanja i pomerali bi vreme okupljanja da izađu u susret mom rasporedu i neumorno su sa mnom razgovarali u zajedništvu. Njihova pomoć i podrška omogućila mi je da uvidim važnost stremljenja ka istini i osećala sam ljubav i toleranciju Boga prema meni. Nakon toga sam mogla normalno da dolazim na okupljanja i preuzmem neku dužnost. Da su me braća i sestre tada prezreli, misleći da ne volim istinu i da sam bezvernik, odustali bi odavno od mene i danas ne bih bila ovde! Uvidela sam da nimalo nisam uzimala u obzir nameru Boga da imamo razumevanja prema poteškoćama pridošlica. Nisu mi se sviđali i bila sam nezadovoljna, misleći da su samo zauzeti raznim stvarima, da imaju previše predstava, pa sam im odredila granice, gnušala ih se i odbacila ih i nisam želela da plaćam višu cenu da bih im pomogla. Imala sam tako zlu ljudskost i nisam preuzela ni trunku odgovornosti prema životima novih vernika. Molila sam se Bogu: „Bože, želim da Ti se pokajem. Molim Te, vodi me da ispravim svoje greške što pre mogu, da pomognem i podržim te ljude s ljubavlju.”

Nakon toga sam počela s drugim članovima crkve da idem da nudim pomoć ovim pridošlicama. Ispričali su nam svoje poteškoće i strpljivo smo razgovarali s njima u zajedništvu i neki od njih su se vratili na okupljanja. Jedna od njih bila je toliko zauzeta poslom da joj je bilo teško da dolazi na okupljanja i rekla je: „Sve dok u svom srcu verujem, Bog me nikada neće izbaciti.” Pre sam mislila da je usredsređena na zarađivanje para i da ne poseduje istinsku veru, ali kad sam počela da je razumem shvatila sam da na okupljanja nije dolazila jer su bila zakazana u vreme koje njoj nije odgovaralo. Prilagodili smo vreme sastanaka da joj odgovaraju i razgovarali s njom u zajedništvu pa je shvatila da u poslednjim danima, Bog koristi istinu da bi pročistio i spasao ljudski rod i istinski vernici treba da se okupljaju i razgovaraju o Božjim rečima, da streme ka istini, odbace svoju iskvarenost i iskuse promenu u svojoj život-naravi i to je jedini način da nas Bog spasi i da zadobijemo Njegovo odobravanje. Kad verujete a ne dolazite na okupljanja, već samo verujete u svom srcu i priznajete Boga, ili to posmatrate kao hobi, u Božjim očima ste poput nevernika. Čak i ako verujete do kraja, nikada nećete zadobiti Božje odobrenje. Kroz razgovore u zajedništvu, shvatila je da je pogrešno to posmatrala i želela je ponovo da se pridruži okupljanjima. Osećala sam se grozno i veoma se kajala kad sam videla sve te nove vernike kako se vraćaju na okupljanja, jedan po jedan. Prosto sam proizvoljno otpisivala ljude. Skoro sam im uništila priliku da budu spaseni, što bi bilo veliko zlo.

Jednog dana me je starešina upitala: „Otkad si se prihvatila rada na zalivanju, od koliko si pridošlica odustala zbog svoje neodgovornosti? Kad si odustajala od njih, da li si tragala za istina-načelima?” Nisam imala pojma šta da joj odgovorim. Potom mi je poslala odlomak iz Božjih reči: „Mnogo je ljudi koji slede svoje ideje u svemu što rade, koji posmatraju stvari veoma pojednostavljeno i ne traže istinu. Načela su potpuno odsutna, a oni u svojim srcima ne razmišljaju o tome kako da postupe u skladu s onim što Bog traži niti na koji način da udovolje Bogu, već znaju samo da tvrdoglavo slede sopstvenu volju. Za Boga nema mesta u srcima takvih ljudi. Neki ljudi kažu: ’Molim se Bogu samo kad naiđem na poteškoće, ali ipak ne osećam da to ima nekog efekta – zato sada, kada mi se nešto desi, obično se ne molim Bogu, jer od molitve Bogu nema koristi.’ Bog je potpuno odsutan iz srca takvih ljudi. Oni ne traže istinu bez obzira šta radili u običnim vremenima; oni samo slede svoje ideje. Pa, postoje li onda načela u njihovim delima? Definitivno ne postoje. Oni sve vide pojednostavljeno. Čak i kada ljudi s njima podele istina-načela, oni nisu u stanju da ih prihvate, zato što nikada nije bilo načela u njihovim delima, zato što za Boga nema mesta u njihovim srcima, već su im srca ispunjena samo njima samima. Oni smatraju da su njihove namere dobre, da ne čine zlo, da se za njih ne može reći da krše istinu, misle da bi postupanje prema sopstvenim namerama trebalo da bude sprovođenje istine, da se tako postupajući pokoravaju Bogu. U stvari, oni istinski ne traže i ne mole se Bogu po ovom pitanju, već deluju impulsivno, prema sopstvenim revnosnim namerama; oni ne vrše svoju dužnost kako Bog traži, nemaju bogoposlušno srce, kod njih ne postoji takva želja. Ovo je najveća greška u praktičnom delovanju ljudi. Ako veruješ u Boga, ali On nije u tvom srcu, zar to nije pokušaj da obmaneš Boga? I kakav efekat može imati takva vera u Boga? Šta time dobijaš? I šta je smisao takve vere u Boga?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su razotkrile moje pravo stanje i ponašanje. Kad sam odustajala od tih novih vernika, nisam se molila niti tragala za istinom, niti čak razgovarala o tome s mojom starešinom. Postupila sam slepo i po iskustvu, misleći kako sam i pre zalivala pridošlice i kad bi mesecima propuštali okupljanja, prosto bismo odustajali od njih, pa ako se ovi ne vrate, zar ne treba onda isto tako da postupim? Mislila sam da jasno vidim koji od njih ne tragaju za istinom ili su bezvernici, pa sam im olako odredila granice i odbacila ih. Nisam se molila niti tragala čak ni kad sam se osećala nelagodno zbog toga i nisam se obazirala kad mi je saradnik to spomenuo, već sam radila ono što sam htela. Svoje predstave i uobrazilje smatrala sam istina-načelima, misleći da nikako ne grešim. Nisam obraćala pažnju na ljude i nisam čuvala Boga u srcu. Bila sam previše samovoljna! Sudila sam o tome da li novi vernici poseduju istinsku veru po tome da li su dolazili na okupljanja, misleći da ako se neko vreme ne pojavljuju i ne vrate se, da možemo od njih da odustanemo. Iako nisu dolazili na okupljanja, trebalo je da uvidim razliku između onih koji su bili istinski vernici i onih koji su bili bezvernici. Neki od onih od kojih sam odustala nevoljno su dolazili sa članovima porodice koji su se nadali da će ovi postati vernici, ali nisu zaista bili zainteresovani. Nisu voleli da čitaju Božje reči niti da prisustvuju okupljanjima. Neki od njih su i dalje stremili ka slavi i bogatstvu i zlim trendovima. Oni nisu ni najmanje bili zainteresovani za to da slede Boga. Opirali su se i osećali odbojnost prema bilo kakvim razgovorima o Božjim rečima. Ti ljudi po prirodi osećaju odbojnost prema istini, pa su po prirodi bezvernici. Kad takvi ljudi ne dolaze na okupljanja, od njih možemo da odustanemo. Neke pridošlice imaju dobru ljudskost i iskreno veruju u Boga, ali ne razumeju istinu niti značaj okupljanja jer tek počinju. Misle da samo treba u srcu da veruju u Boga i da okupljanja nisu bitna, pa ne razmišljaju o njima i dođu kad mogu, ali ih inače preskoče. A neki opet nalete na praktične poteškoće, kao što je nepodudaranje vremena posla i okupljanja, pa zato ne žele da dolaze. Ono što treba da činimo to je da razgovaramo s njima u zajedništvu i s ljubavlju im pomognemo oko poteškoća i koristimo Božje reči da rešimo njihove predstave i navedemo ih da razumeju Božju nameru da spasi čoveka, a da takođe i prilagodimo vremena okupljanja da se slažu uz njihov raspored. Nisam razaznavala njihove stvarne situacije i nisam svoju dužnost obavljala po načelima. Nisam razumela istinu, već sam tvrdoglavo radila stvari na svoj način, prosto nehajno odustajući od pridošlica.

Bog je platio neverovatnu cenu za svakog novog vernika koji je prihvatio Božje delo u poslednjim danima. Braća i sestre su takođe strpljivo, s ljubavlju delili jevanđelje s njima mnogo puta, ali, čak ni ne tragajući za istina-načelima, ja sam im odredila granice smatrajući ih ljudima koje Bog ne bi spasao. Stvarno sam bila nerazumno nadmena. Nije bio problem to što nisu dolazili na okupljanja, već što nisam znala s čim se suočavaju i nisam im pomagala i podržavala ih kako treba. Takođe sam tvrdnju da Bog želi najbolje ljude, a ne više ljudi koristila kao izgovor da odustanem od pridošlica. Ono što je ta tvrdnja zaista značila je da Božjem carstvu trebaju ljudi koji iskreno veruju u Boga i vole istinu, a Bog neće spasiti bezvernike, zlikovce i antihriste. Ali, ja sam o novim vernicima koji preskaču okupljanja prosudila da su ljudi koje Bog ne bi spasao. Pogrešno sam razumela Božje reči. Nisam im ponudila nikakav praktičan razgovor u zajedništvu niti pomoć, niti platila cenu i radila ono što je trebalo. Takođe nisam razumela da li im je zaista bilo stalo do istine ili ne, niti da li su istinski bezvernici, već sam ih samo slepo, jednostrano odbacila. Da me starešina nije orezala, ne bih videla da sam kvarila svim tim ljudima priliku da budu spaseni. Uvidela sam koliko je prezrivo bilo moje ponašanje. Nisam znala istina-načela i nisam nimalo tragala, već sam postupala iz svoje sotonske naravi. To su bili prestupi! Znala sam da moram da se pokajem i promenim, ili će Bog sigurno biti zgrožen mnome.

Pošto sam crkveni starešina, Božja namera za mene je da zalivam i gajim tu braću i sestre kojima je vera nova, da im pomognem da reše svoje predstave i probleme da bi mogli da uče o Božjem delu i brže se ukorene na istinskom putu. Ali ja sam prosto radila ono što sam htela. Ne samo da sam išla sopstvenim putem, već sam bila slepac koji vodi slepe, navodila sam druge na stranputicu, pa su braća i sestre takođe proizvoljno odbijali nove vernike, kvareći im priliku da budu spaseni. Činila sam zlo. Jako sam se uplašila kad sam videla koliko su ozbiljne bile posledice toga što sam stvari radila na svoj način. Takođe sam i mrzela sebe. Zašto se tada nisam molila Bogu ili tragala za istina-načelima? Zašto se nisam obratila svojoj starešini? Šta me je navelo da se ponašam tako odvažno? Molila sam se Bogu i onda pročitala odlomak iz Božjih reči: „Ako u svom srcu zaista shvataš istinu, onda ćeš znati kako da je primeniš i kako da se pokoravaš Bogu i spontano ćeš krenuti putem stremljenja ka istini. Ako je put kojim ideš onaj pravi, i u skladu s Božjim namerama, tada te delo Svetog Duha neće napustiti – u tom slučaju će biti sve manje izgleda da izdaš Boga. Lako je bez istine činiti zlo i činićeš ga uprkos samom sebi. Na primer, ako imaš nadmenu i uobraženu narav, onda ni ne vredi da ti se kaže da se ne suprotstavljaš Bogu, ti ne možeš sebi da pomogneš i to je van tvoje kontrole. Ti to ne bi uradio namerno; uradio bi to pod uticajem svoje nadmene i uobražene prirode. Tvoja nadmenost i uobraženost bi učinile da na Boga gledaš s visine i da Ga smatraš beznačajnim; navele bi te da veličaš sebe, da se stalno šepuriš; učinile bi da prezireš druge, ne bi ostavile nikoga u tvom srcu osim tebe; otele bi ti mesto koje imaš u srcu za Boga i na kraju bi te navele da zauzmeš Božje mesto i od ljudi zahtevaš da ti se pokore; naterale bi te da poštuješ svoje misli, ideje i predstave kao istinu. Koliko je samo zla koje ljudi čine pod uticajem svoje nadmene i uobražene prirode!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi”). Ovo sam pre čitala mnogo puta, ali nakon ovog iskustva me je duboko dirnulo. Nisam dugo služila kao crkveni starešina i nisam imala nimalo istina-stvarnosti. Toliko mnogo istina-načela nisam razumela, ali imala sam veoma visoko mišljenje o sebi, kao da sam sve razumela. Što se tiče novih vernika, samo sam posmatrala način na koji reaguju, ne i njihovu suštinu. Takođe sam mislila i da sam nešto posebno, pa se nisam molila i tragala i pričala sa starešinom, nisam čak ni prihvatila savet svog saradnika. Bila sam neverovatno nadmena. Postoje brojna istina-načela koja se tiču ponašanja prema novim vernicima, kao što je načelo pomaganja ljudima s ljubavlju, načelo pravednog postupanja prema ljudima. Postoje i istine koje se tiču rešavanja njihovih predstava i tako dalje. Da sam imala iole bogobojažljivo srce i da nisam bila toliko samouverena, već zaista uzela u obzir ova načela, nikad ne bih bila tako svojeglava i prekidala naš rad. Uvidela sam da sam zbog toga što sam živela po svojoj nadmenoj naravi činila zle stvari i opirala se Bogu. Sve sam više mrzela sebe i osećala sam da zaista zaslužujem Božje prokletstvo. Takođe sam se zaklela da ću morati da tragam za istinom da bih rešila svoju nadmenu narav.

Nakon toga sam pročitala nekoliko odlomaka: „U svom radu, crkvene starešine i delatnici moraju da obrate pažnju na dva načela: jedno je da rade tačno u skladu sa načelima predviđenim radnim aranžmanima, nikada ne kršeći ta načela, i da ne zasnivaju svoje delovanje na bilo čemu što zamisle niti na nekoj od sopstvenih ideja. U svemu što rade, treba da pokazuju brigu za rad crkve i da uvek u prvi plan stavljaju interese Božje kuće. Drugo načelo – koje je najbitnije – jeste da u svim stvarima moraju usredsređeno da prate usmeravanje Svetog Duha i da se svakim svojim delom strogo drže Božijih reči. Ako su i dalje u stanju da se protive usmeravanju Svetog Duha, ili ako tvrdoglavo slede vlastite ideje i čine stvari shodno svojoj mašti, onda njihova dela predstavljaju najozbiljniji otpor Bogu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Kada učiniš nešto što se ne dopada Bogu i što krši istina-načela, kako da se preispitaš i da pokušaš da spoznaš sebe? Pre nego što si to učinio, jesi li Mu se molio? Jesi li se ikada zapitao: ’Da li je to u skladu s istinom? Kako bi Bog gledao na taj čin kad bi Mu on bio predočen? Da li bi bio srećan ili ozlojeđen kad bi to znao? Da li bi On taj čin mrzeo ili bi ga se gnušao?’ Nisi ga potražio, zar ne? Čak i kad bi te drugi opominjali, ti bi i dalje mislio da to nije ništa strašno, da ne kršiš nikakva načela i da ne činiš greh. Kao rezultat toga, uvredio bi narav Božju i izazvao Njegov gnev, čak i doveo do toga da te On mrzi. Ovo je posledica ljudskog buntovništva. Stoga bi trebalo da tražiš istinu u svemu. Ovo moraš slediti. Ukoliko predano pristupiš Bogu i moliš se unapred, a zatim potražiš istinu u skladu sa Božjim rečima, nećeš pogrešiti. Može se dogoditi da odstupiš od sprovođenja istine u delo, ali to je teško izbeći, i ispravno ćeš postupati nakon što stekneš neko iskustvo. Međutim, ako znaš kako treba postupati u skladu s istinom, ali to ipak ne primenjuješ, problem je u tome što ne voliš istinu. Oni koji ne vole istinu nikada je neće tražiti, bez obzira na to šta im se sve može dogoditi. Samo oni koji vole istinu poseduju bogobojažljiva srca, pa čak i kad se dogode stvari koje ne razumeju, oni su u stanju da traže istinu. Kada ne možeš da dokučiš Božje namere i ne znaš kako praktično da postupaš, onda bi trebalo da potražiš zajedništvo sa onima koji razumeju istinu. Ako ne možeš da nađeš one koji razumeju istinu, pronađi nekoliko ljudi koji poseduju čisto razumevanje i molite se Bogu zajedno, jednodušno i istomisleno, tražite od Boga, iščekujte Božje vreme, i čekajte da vam Bog otvori put. Dokle god svi čeznete za istinom, tražite istinu, i u zajedništvu razgovarate o istini, može doći trenutak kada će neko od vas smisliti dobro rešenje. Ako se svi složite da je rešenje prikladno i da je to odgovarajući put, onda bi to moglo biti zahvaljujući prosvećenju i prosvetljenju Svetog Duha. Ako zatim nastavite da razgovarate kako biste pronašli jasniji put praktičnog delovanja, to će sigurno biti u skladu s istina-načelima. Ako u sopstvenom postupanju otkriješ da je tvoj način praktičnog delovanja još uvek pomalo neprikladan, moraš ga brzo ispraviti. Ukoliko je greška mala, Bog te neće osuditi jer su tvoje namere ispravne i ti praktično postupaš u skladu s istinom. Jednostavno si malo zbunjen oko načela i napravio si grešku u primeni, što nije neoprostivo. Međutim, većina ljudi, kada nešto rade, rade to na osnovu svojih zamisli. Oni ne koriste Božje reči kao osnovu za razmišljanje o tome kako da praktično postupe u skladu sa istinom ili kako da steknu Božje odobravanje. Umesto toga, oni samo razmišljaju o sopstvenoj koristi, o tome kako da nateraju druge da se ugledaju na njih i da im se dive. Oni deluju samo na osnovu sopstvenih ideja i čisto da bi udovoljili sebi, što je problematično. Takvi ljudi nikada neće delovati u skladu s istinom, pa će ih se Bog uvek gnušati. Ako si zaista neko ko poseduje savest i razboritost, onda bi, šta god da se desi, trebalo da možeš da dođeš pred Boga da se moliš i tražiš, trebalo bi da budeš u stanju da ozbiljno preispitaš motive i nečistost svojih dela, da možeš da odrediš šta je prema Božjim rečima i prema onome što Bog traži od tebe prikladno činiti, i da stalno premeravaš i razmišljaš o tome koja dela su ugodna Bogu, kojih dela se Bog gnuša i koja dela zaslužuju Božje odobravanje. Ovim se pitanjima neprestano moraš vraćati sve dok ih jasno ne razumeš. Ako znaš da imaš sopstvene motive za nešto što si učinio, onda moraš razmisliti o tome koji su to motivi, da li da udovoljiš sebi ili da udovoljiš Bogu, da li je tako nešto korisno za tebe ili za Božji izabrani narod i koje su posledice toga… Ako u svojim molitvama tragaš i više razmišljaš na ovaj način, ako postavljaš sebi više pitanja u traganju za istinom, onda će odstupanja u tvojim delima biti sve manja i manja. Samo ljudi koji na ovaj način mogu da traže istinu vode računa o Božjim namerama i boje se Boga, jer oni tragaju u skladu sa zahtevima Božjih reči i sa pokornim srcem, pa će zaključci do kojih dođu ovakvim traganjem biti usaglašeni sa istina-načelima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Njegove reči pružile su mi put primene. Starešine i delatnici moraju da rade isključivo u skladu s radnim aranžmanima i istina-načelima i da uvek idu tamo gde ih Sveti Duh vodi. Takođe moramo da se molimo i da u svojoj dužnosti tragamo i da sačuvamo bogobojažljivo srce, ne da sledimo sopstvene ideje, predstave ili prethodna iskustva, prosto radeći šta god nam je volja. Zaista ne možemo slepo da verujemo sebi, već moramo da tragamo za istina-načelima, a kad nešto ne razumemo, treba da tragamo i razgovaramo s drugima da bismo razumeli načela pre delovanja. To je u skladu s Božjom namerom. Iz ovog iskustva sam zaista izvukla pouku. Da Bog nije postavio stvari tako da me starešina oreže, i dalje ne bih razumela šta bi bile posledice mojih postupaka. Rekla sam sebi da ću nakon toga morati da tragam za istinom i da dužnost obavljam na osnovu načela. Kasnije, nekoliko novih članova je prestalo da dolazi na okupljanja i nisam se usudila da nešto pretpostavljam ili da ih tako nehajno odbijam. Jednom novom verniku smo nudili podršku mnogo puta, a takođe smo o njegovoj situaciji pričali i s našom starešinom. Uverili smo se da je bezvernik i odustali smo od njega. Drugi novi vernik bila je sestra koja je u Boga verovala manje od dve godine, volela da čita Božje reči i davala sve od sebe u svojoj dužnosti, a kad bi čitala Božje reči koje sude ljudskoj iskvarenosti i razotkrivaju je, upoređivala bi ih sa sobom i osetila da je nepopravljivo iskvarena i počela prosto da odustaje. Zajedno smo s njom razgovarali o Božjim rečima da bi mogla da vidi da je Božje spasenje namenjeno onima od nas koje je iskvario Sotona, da Bog razume naše poteškoće i slabosti baš kao majka, i da sve dok ne odustanemo od stremljenja ka istini, Bog neće tek tako odustati od nas, jer Bog čoveka spasava najviše što može. Lice joj je bilo uplakano kad smo joj to ispričali i osetila je Božju ljubav. Pomogli smo joj nekoliko puta i sada normalno dolazi na okupljanja.

Ovo iskustvo mi je zaista pokazalo iskrene namere Boga i neverovantu ljubav koju ima da bi spasao ljudski rod. A kroz doživljavanje Božjih reči, razumela sam ponešto o svojoj nadmenoj naravi i uvidela opasnost i posledice toga kada dužnost obavljam na sopstveni način. Konačno sam zadobila iole bogobojažljivo srce. Sada svoju dužnost mogu da obavljam u skladu s načelima, samo zahvaljujući tome što me je Bog vodio. Hvala Bogu!