Obavljala sam dužnost crkvenog starešine 2023. godine i sarađivala sam sa sestrom He Li. He Li je ranije postala starešina i donekle je dokučila načela vezana za različite zadatke. Nakon što smo nas dve podelile posao, nisam morala mnogo da brinem o onom za koji je He Li bila odgovorna. Ponekad bi He Li, kada bih se ja suočila sa poteškoćama na poslu, mogla da mi pomogne. Iako je obim posla bio poveći, dok smo nas dve sarađivale, bila sam opuštena. U julu He Li je izabrana za propovednika i preuzela je odgovornost za mnoštvo crkava. Rad naše crkve se tada sveo samo na mene i nadala sam se da ću u najkraćem roku dobiti nekog da podelimo posao. Nakon izbora, Džao Sin mi je dodeljena za saradnicu. Bila sam veoma srećna. Džao Sin je služila kao đakon za zalivanje i shvatala je deo crkvenog rada. Trebalo je da se brzo uklopi. Sada kada je tu bio neko sa kim mogu da podelim posao, mogla sam da se rešim dela pritiska. Razgovarala sam u zajedništvu sa Džao Sin o zadacima koje bi trebalo da obavi, ali pošto je ona bila malo starija, neko vreme nije mogla da dokuči stvari i veći deo posla sam i dalje obavljala sama. Osećala sam neku vrstu ozlojeđenosti u svom srcu. Sada sam radila i svoj posao i usmeravala sam Džao Sin, čime je obim posla bio još veći u odnosu na ranije. Međutim, mislila sam da će se sestra Džao možda malo bolje upoznati sa poslom nakon nekoliko dana praktikovanja.

Jednog dana nakon sastanka, shvatila sam da se posao zalivanja nije nastavio kako treba. Mislila sam da je Džao Sin bolje upoznata sa tim delom posla pa da će ga ona nastaviti. Kada sam se vratila kući, na brzinu sam upitala Džao Sin da li je pratila posao zalivanja. Ona je rekla da još nije bila na okupljanju, pa da nije znala. Bes u meni je buknuo u trenutku. Pomislila sam: „Kada bi ti makar nešto radila, ne bi li pritisak na mene bio manji? Koja je razlika između toga da dvoje ljudi obavlja posao i da ga obavljam sama?“ Obratila sam joj se prekornim tonom: „Da uzmeš nešto da radiš, zar efikasnost ne bi bila bolja? Razmisli o tome koja te iskvarena narav sprečava u tome!“ Džao Sin je zaćutala na trenutak i u tom momentu sam shvatila da bi mogla da se oseti sputanom budem li se obraćala na taj način. Isto tako sam pomislila: „Da li je prikladno da se tako odnosim prema njoj, pogotovo što je nedavno imala emotivnih problema?“ Na neki način sam se osetila prekorenom u svom srcu.

Nekih pola meseca nakon toga, crkva je izabrala Liu Ven da sarađuje sa nama. Liu Ven je savesno obavljala svoje dužnosti i bila je pažljiva u svom radu, ali budući da je bila nova u tome, nije dokučila načela vezana za različite zadatke kako treba. Tokom njenog rada su stalno iskrsavali problemi i često joj je bila potrebna moja pomoć oko toga. Prvobitno sam mislila da bi to što imam dve sestre za saradnice moglo da pomogne oko podele posla, ali umesto da se moj teret smanji, on se uvećao. Osećala sam veliki pritisak i obavljanje ove dužnosti je bilo previše teško i iscrpljujuće. Nisam mogla a da u svom srcu ne osetim neku vrstu prezira prema ovim dvema sestrama i nisam želela da sa njima mnogo razgovaram. Bila bih nestrpljiva kada bi mi postavljale pitanja i one su se osećale sputanim i nisu se više usuđivale da me nešto upitaju. Kao rezultat toga se kasnilo sa nekim zadacimo jer one nisu bile sposobne da ih izvrše. U to vreme obe su sestre bile veoma negativne, smatrajući da ništa nisu postigle i da nisu dorasle zadatku obavljanja dužnosti, a ja sam se i dalje žalila da nisu efikasne. Sada kada sam imala saradnice, činilo se da sam još umornija nego ranije dok ih nije bilo. Iako je to bio posao za troje ljudi, ja sam završila radeći veći deo i imala sam osećaj da sam obespravljena. Ako ga ne budem obavljala, bojala sam se će posao kasniti i da ću za to snositi odgovornost. Dok sam razmišljala o tome, suze su nekontrolisano počele da mi teku kao da mi je naneta velika nepravda. Nisam znala kako da se suočim s ovim okruženjem; svakog dana sam uzdisala i osećala sam duboku ojađenost. Pomislila sam kada bih samo mogla da napustim crkvu, ali sam zatim shvatila da bežanje nije rešenje problema. U to vreme sam došla pred Boga moleći se i govoreći: „Bože, znam da sam razotkrila mnoge iskvarene naravi, ali ne znam odakle da počnem da bih ih razumela. Molim Te da me prosvetiš i vodiš, tako da mogu da razumem Tvoju nameru.“ U svom traganju sam pročitala Božje reči: „Čovekova urođena narav spada u karakter usijane glave. Kad su nekoj osobi povređeni lični interesi, taština ili ponos, ona će, ukoliko ne razume istinu i ne poseduje istina-stvarnost, dozvoliti vlastitoj iskvarenoj naravi da diktira njen odnos prema toj povredi, pa će reagovati impulsivno i brzopleto. To što ona tada ispoljava i razotkriva jeste karakter usijane glave. Da li karakter usijane glave predstavlja nešto pozitivno ili negativno? Očigledno se radi o nečemu negativnom. Za čoveka nije dobro da živi kao usijana glava, jer to može da dovede do katastrofe. Ako se karakter usijane glave i iskvarenost neke osobe razotkrivaju kad god joj se nešto desi, da li se onda za tu osobu može reći da traži istinu i da se pokorava Bogu? Očigledno je da takva osoba zasigurno nije pokorna Bogu. A što se tiče raznih ljudi, događaja, stvari i okruženja koje Bog uređuje za ljude, ako neko nije u stanju da ih prihvati od Boga, već ih razrešava i nosi se s njima na ljudski način, do kakvog će rezultata to na kraju dovesti? (Bog će se gnušati te osobe i odbaciće je.) Ako će se Bog gnušati te osobe, da li će to za ljude biti poučno? (Neće.) Dakle, ne samo što će ta osoba biti na gubitku, već ni ostali ljudi neće iz toga moći da izvuku nikakvu pouku. Štaviše, ta osoba će poniziti Boga, koji će je se zbog toga gnušati i odbaciti je. Time će ta osoba izgubiti svog svedoka i nigde neće biti dobrodošla. Ako si član Božje kuće, ali stalno postupaš kao usijana glava, ako stalno pokazuješ ono što ti je u prirodi i razotkrivaš svoju iskvarenu narav tako što sve radiš koristeći ljudska sredstva i na osnovu iskvarene, sotonske naravi, konačna posledica svega toga biće da ćeš činiti zlodela i da ćeš se opirati Bogu – a ako se za sve to vreme nijednom ne pokaješ i ako ne možeš da ideš putem stremljenja ka istini, moraćeš da budeš raskrinkan i eliminisan. Zar nije ozbiljan problem to što se čovek u svom životu oslanja na sotonsku narav i što ne traži istinu da bi je razrešio? Jedan aspekt tog problema jeste da čovek ne ostvaruje nikakav rast ni promenu u svom životu; pored toga, on će loše uticati i na druge ljude. Takva osoba neće crkvi doneti ništa dobro; naprotiv, ona će vremenom zadavati sve veće glavobolje i crkvi i Božjem izabranom narodu, poput smrdljive muve koja leti tamo-amo iznad trpezarijskog stola, izazivajući odvratnost i gnušanje. Želite li da budete takve osobe? (Ne.)“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Iskvarena narav može se razrešiti jedino prihvatanjem istine“). Ono što je Bog razotkrio je bila moja trenutna situacija. Zašto sam se stalno nervirala i čak brzopleto reagovala i umela da planem na svoje saradnice? To je zato što nisu ispunjavale moja očekivanja nakon što su izabrane da vode. Umesto da su odmah podelile posao i olakšale mi pritisak, one su iziskivale još moje energije da bih razgovarala sa njima i rešavala nedostatke u njihovom radu. Imala sam osećaj da traće moje vreme i izazivaju mi neprijatnost u telu, što je dovodilo do otpora u mom srcu. Nisam tragala za istinom i živela sam u svojoj iskvarenoj naravi, prezirući ih, besneći na njih i brzopleto reagujući. To je dovelo do toga da sestre saradnice postanu negativne i da se osećaju sputano, što je uticalo na naš rad. Zaista mi je nedostajalo ljudskosti!

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Kada je reč o obavljanju nekih posebnih ili, pak, napornijih i zamornijih dužnosti, ljudi, s jedne strane, uvek moraju da kontempliraju kako da te dužnosti obavljaju i održavaju, koje teškoće treba da istrpe i kako da se pokore. S druge strane, ljudi moraju i da ispitaju kakve pritvornosti nose u svojim namerama i kako ih one ometaju u obavljanju dužnosti. Ljudi su rođeni sa odbojnošću prema trpljenju teškoća – ni jedan jedini čovek ne crpi dodatni entuzijazam ili dodatnu radost iz trpljenja dodatnih teškoća. Takvi ljudi ne postoje. U prirodi je čovekovog tela da ljudi osećaju brigu i uznemirenost čim njihovo telo podnese neku teškoću. A koliko teškoća morate da sad podneti u dužnosti koju obavljate? Morate samo da istrpite to što vam se telo oseća malo umorno i što malo rmbači. Ako ne možeš ni ovo malo teškoća da istrpiš, može li se reći da imaš rešenost? Može li se smatrati da iskreno veruješ u Boga? (Ne može.) Neće moći tako. (…) Biti u stanju istrpeti teškoće u obavljanju dužnosti nije lak zadatak. Takođe nije lako dobro obavljati određenu vrstu posla. Sigurno je da je istina Božjih reči na delu unutar ljudi koji mogu uraditi ove stvari. Nije da su oni rođeni bez straha od teškoća i umora. Gde se može naći takva osoba? Svi ovi ljudi imaju nekakvu motivaciju, imaju nešto istine Božjih reči kao svoj temelj. Kada se prihvate svojih dužnosti, gledišta i stanovišta im se menjaju – postaje im lakše da obavljaju dužnost i nije im više značajno što će da istrpe malo telesnih teškoća i umora. Oni koji ne razumeju istinu i čija se gledišta na stvari nisu promenila, žive u skladu s ljudskim idejama, predstavama, sebičnim željama i ličnim preferencijama, tako da nisu radi i spremni da obavljaju dužnosti. Na primer, kad treba uraditi prljav i zamoran posao, neki ljudi kažu: ’Slušaću uređenja Božje kuće. Koju god dužnost da mi crkva dodeli, obavljaću je, bilo ona prljava ili zamorna, bila impresivna ili neupadljiva. Nemam zahteva i prihvatiću je kao svoju dužnost. Ovo je nalog koji mi je Bog poverio i malo prljavštine i umora su teškoće koje treba da istrpim.’ Posledično, kad se uključe u svoj posao, oni ne osećaju da trpe bilo kakve teškoće. Dok drugima to može da deluje prljavo i zamorno, njima je lako jer su im srca smirena i spokojna. Oni to rade za Boga, tako da im to ne pada teško. Neki ljudi smatraju da je, ako rade prljave, zamorne ili neprimetne poslove, to uvreda za njihov status i karakter. Oni to doživljavaju kao da ih drugi ne poštuju, da ih maltretiraju ili da ih gledaju s visine. Kao posledica toga, njima je naporno čak i kad se suoče sa istim zadacima i obimom posla. Šta god da rade, u srcu nose osećaj ogorčenosti i misle da stvari nisu onakve kakve bi želeli da budu ili da nisu zadovoljavajuće. Iznutra su puni negativnosti i otpora. Zašto su negativni i pružaju otpor? Šta je izvor toga? Najčešće, to je zato što im obavljanje njihove dužnosti ne donosi platu; imaju osećaj da rade za džabe. Da postoje nagrade, možda bi im bilo prihvatljivo, ali oni ne znaju da li će ih dobiti ili ne. Zbog toga, ljudi misle da obavljanje dužnosti nije vredno truda; to im je isto kao da rade za džabe, pa često postanu negativni i pružaju otpor svojoj dužnosti. Zar nije tako? Iskreno govoreći, ovi ljudi nisu voljni da obavljaju dužnost“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo). Oni koji ne primenjuju istinu i obzirni su prema telu, misle samo na svoje fizičke interese. Ne shvataju svoje dužnosti kao odgovornosti. Kada više rade, osećaju se kao da su na gubitku, pa se žale i opiru. Time ne obavljaju svoje dužnosti. U poređenju sa sobom, pošto su sestre koje su mi bile dodeljene kao saradnice bile nove u tome i nisu mogle samostalno da obavljaju svoje dužnosti i bili su im potrebni razgovori sa mnom i moja pomoć, ja sam zbog toga bila puna pritužbi, misleći da traće moje vreme za odmor. Planula bih i reagovala brzopleto, nemajući volje da sa njima porazgovaram niti da se brinem o poslu za koji su one bile odgovorne. Nikada na crkveni rad nisam gledala kao na svoju dužnost niti sam razmišljala o tome kako da pomognem sestrama da što pre preuzmu svoja zaduženja da bih sprečila da crkveni rad bude na gubitku. Čak nisam bila voljna da još pričam niti da trošim još vremena i energije. Kako bi se moje ponašanje moglo smatrati odanim obavljanjem dužnosti? Osoba sa savešću i razumom ne uzima u obzir lične interese ni u kakvom okruženju. Ona ostaje odana Bogu i obavlja svoje dužnosti kako treba ma koliko patila i bila umorna. Međutim, ja sam stalno razmišljala o prepuštanju fizičkom komforu i udobnosti. Kada su stvari postale pomalo teške, imala sam osećaj da sam oštećena i smatrala sam da sam na gubitku i želela sam da pobegnem iz ovog okruženja. Sve je to bilo uzrokovano mojim iskvarenim naravima vezanim za telesne žudnje i sebičnost i podlost. Živela sam unutar svoje iskvarene naravi, što je veoma sputavalo sestre koje su sarađivale sa mnom. Gledale bi moj izraz svaki dan pre nego što progovore. Jasno je da su ponekad imale svoje mišljenje, ali su se bojale da ne kažu nešto pogrešno, znajući da bih ja mogla ljutito da reagujem. Kao rezultat toga, one nisu mogle u potpunosti da ispunjavaju svoje dužnosti kako su prvobitno mogle. Kako bi iko ovo mogao da smatra obavljanjem dužnosti s moje strane? Praktično sam činila zlo i izazivala prekidanja! Sada kada razmislim o tome, stvarno sam se ružno ponašala.

Kasnije sam istražila zašto sam stalno priželjkivala komfor i uzimala u obzir svoje fizičke interese. Pročitala sam Božje reči: „Sve dok ljudi ne dožive Božje delo i ne shvate istinu, obuzima ih Sotonina priroda i prevladava njihovim bićem. Šta ta priroda konkretno podrazumeva? Na primer, zašto si sebičan? Zašto štitiš sopstveni položaj? Zašto imaš tako snažna osećanja? Zašto uživaš u nepravednim stvarima? Zašto voliš sva ta zla? Na čemu se zasniva tvoja naklonost tim stvarima? Odakle sve te stvari dolaze i zašto ih tako rado prihvataš? Do sada ste svi razumeli da je glavni uzrok svih tih stvari Sotonin otrov koji je u čoveku. Šta je, dakle, Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, ’Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?’ ljudi će odgovoriti, ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi.’ Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe i znači da žive samo za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda već je postala stub postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Kako hodati Petrovim putem“). Živela sam od Sotoninog otrova poput „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi“. Sve što sam radila, radila sam zbog sebe, misleći da je svako ko ne pazi na sebe budalast. Stoga su, dok sam obavljala svoju dužnost, sve moje misli i sva dela bili motivisani sopstvenim interesima. Otkad je He Li otišla, nadala sam se da ću ubrzo imati nekoga sa kim ću da podelim posao kako bi se moj teret olakšao, pa da manje patim i da budem manje umorna. Videvši kako je Džao Sin spora u preuzimanju posla i da nije u stanju puno da pomogne, osetila bih prezir i poželela drugog saradnika. No, kao starešina, Liu Ven nije dokučila načela kako treba i često ju je trebalo ispravljati u njenom radu. Brzopleto bih reagovala i planula na njih, smatrajući da one ne samo da nisu pomogle oko podele posla, već su od mene iziskivale da uložim još više napora u razgovor sa njima. Time mi je ostajalo još manje vremena za odmor i osećala sam veliku gorčinu prema njima. Kada bi nailazile na poteškoće u svom radu, nisam želela da se zamaram mešajući se u to, što je dovelo do nerešenih problema i kašnjenja u radu. Da sam bila voljna da se više žrtvujem i strpljivo pomognem svojim saradnicama, iako bi me to fizički izmorilo, mogle smo zajedno da podelimo teret i crkveni rad bi neometano napredovao. No, ja sam u obzir uzimala samo sopstvene fizičke interese. Živela sam od Sotoninog otrova poput „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi“. Postajala sam sve sebičnija, podlija i sve više lišena ljudskosti, čak uzrokujući kašnjenja u radu. Da se nisam promenila, Bog bi me se gnušao, odbacio me i uklonio! Došla sam pred Boga i pomolila se: „Bože, ne želim više da živim vođena svojom iskvarenom naravi. Molim Te uputi me kako da se oslobodim robovanja sotonskim otrovima.“

Kasnije sam razmišljala: „Kako treba da se odnosim prema ljudima u skladu sa načelima?“ Pomislila sam na Božje reči: „Pre svega, moraš da shvatiš istinu. Jednom kada shvatiš istinu, biće ti lako da shvatiš Božje namere i spoznaćeš načela po kojima Bog zahteva od ljudi da se ophode prema drugima. Znaćeš kako da se ophodiš prema ljudima i moći ćeš to da činiš u skladu sa Božjim namerama. Ako ne shvatiš istinu, sigurno nećeš moći da shvatiš Božje namere i nećeš principijelno postupati prema drugima. Način na koji treba da se ophodiš prema drugima jasno je prikazan ili nagovešten u Božjim rečima; stav sa kojim se Bog odnosi prema čovečanstvu je stav koji ljudi treba da usvoje u međusobnom ophođenju. Kako Bog postupa sa svakom osobom? Neki ljudi su nezrelog rasta; ili su mladi, ili tek kratko veruju u Boga, ili nisu loši po priroda-suštini, nisu zlonamerni, već su samo malo neuki ili su nedovoljno kvalitetnog kova. Ili su izloženi prekomernim ograničenjima i tek treba da shvate istinu, tek treba da ostvare život-ulazak, pa im je teško da se suzdrže od činjenja budalaština ili gluposti. Ali Bog se ne zadržava na prolaznim budalaštinama ljudi; On gleda samo njihova srca. Ako su rešeni da tragaju za istinom, onda su u pravu, a kada je to njihov cilj, onda ih Bog promatra, čeka ih i daje im vreme i prilike koje im omogućavaju da uđu. Neće ih Bog otpisati zbog jednog prestupa. To je nešto što ljudi često rade; Bog nikada ne postupa tako s ljudima. Ako Bog ne postupa tako s ljudima, zašto onda ljudi postupaju tako jedni s drugima? Zar to ne pokazuje njihovu iskvarenu narav? Upravo je to njihova iskvarena narav. Moraš da pogledaš kako se Bog odnosi prema neukim i blesavim ljudima, kako se ponaša prema onima sa nezrelim rastom, kako se ophodi prema normalnim otkrićima iskvarene naravi čovečanstva i kako se ophodi prema onima koji su zlonamerni. Bog se prema različitim ljudima ophodi na različite načine, a takođe ima i razne načine da upravlja bezbrojnim stanjima različitih ljudi. Moraš da shvatiš te istine. Kada ih jednom shvatiš, tada ćeš umeti da doživiš stvari i da se principijelno ophodiš prema ljudima“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Da bi zadobio istinu, čovek mora da uči od ljudi, događaja i stvari iz svog okruženja“). Iz Božjih reči sam videla da Bog ima načela u ophođenju sa ljudima. On je tolerantan i strpljiv sa onima koji su mali rastom, dajući im prilike da porastu. No, ja nisam uzimala u obzir poteškoće sa kojima su se ljudi susretali i imala sam previsoka očekivanja. Džao Sin je bila starija i nova u ovome, pa je bilo normalno da joj posao u početku bude stran. Umesto da razumem njene poteškoće i s ljubavlju joj pružim podršku, zahtevala sam da odmah preuzme posao jer je ona bila ta koja obavlja dužnost. Liu Ven je bila spora i sklona tome da se zbuni pred gomilom posla, ali je bila stabilna i ozbiljna u obavljanju svojih dužnosti i mogla je da izvršava aktuelne zadatke. Međutim, ja nisam pomogla sestrama da se brzo upoznaju sa poslom i imala sam preterano visoka očekivanja. Kada nisu mogle da ih ispune, ja bih im pokazala svoje nezadovoljstvo, dovodeći ih do toga da se osećaju sputano. Razmišljala sam o tome kako u vreme kada sam prvi put obavljala svoje dužnosti kao starešina nisam ništa znala. Kroz konstantnu pomoć braće i sestara, dokučila sam neka načela. Ali sam nakon toga previše zahtevala od svojih saradnica, otežavajući im stvari. Zaista mi je nedostajalo ljudskosti! Razmišljajući o tome, osetila sam se veoma postiđeno.

Kasnije sam tokom svog traganja pročitala ove Božje reči: „Moraju da postoje načela interakcije između braće i sestara. Nemojte se uvek fokusirati na tuđe mane. Umesto toga, proveravajte sebe često i zatim proaktivno priznajte drugima koji su to vaši postupci izazvali smetnje ili naneli štetu tim ljudima i naučite da budete iskreni i da komunicirate. Tako ćete moći da ostvarite međusobno razumevanje. Osim toga, šta god da vas zadesi, trebalo bi da stvari posmatrate na osnovu Božjih reči. Ako su ljudi u stanju da razumeju načela istine i pronađu put primene, postaće kao jedan u srcu i umu, a odnos između braće i sestara biće normalan, oni neće biti ravnodušni, hladni i okrutni poput nevernika, već će odbaciti mentalitet uzajamne sumnjičavosti i opreza. Odnos između braće i sestara postaće intimniji, oni će biti u stanju da pomažu i vole jedni druge, u njihovim srcima biće dobre volje i oni će biti sposobni da budu tolerantni i saosećajni jedni prema drugima, kao i da se međusobno podržavaju i pomažu, umesto da se međusobno otuđuju, zavide, da se porede jedni sa drugima, da se pritajeno takmiče i prkose jedni drugima. (…) Kada ljudi žive u skladu sa svojim iskvarenim naravima, veoma im je teško da budu spokojni pred Bogom, da primenjuju istinu i žive u skladu sa Božjim rečima. Da bi živeli pred Bogom, prvo morate da naučite kako da razmišljate o sebi i upoznate sebe, kako da se istinski molite Bogu, a potom i da naučite kako da se dobro slažete sa braćom i sestrama. Morate da budete tolerantni i popustljivi jedni prema drugima i sposobni da vidite kvalitete i zasluge drugih – morate da naučite da prihvatite mišljenja drugih i stvari koje su ispravne“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo). Božje reči nam jasno poručuju da u svojoj interakciji sa braćom i sestrama ne treba stalno da se usredsređujemo na njihove nedostatke, već da umesto toga vidimo njihove prednosti i zasluge. Treba da budemo tolerantni jedni prema drugima i da upotpunjujemo prednosti i nadoknađujemo slabosti jedni drugih. Džao Sin je bila bolja u besedama o istini kako bi rešavala probleme; ponekad kada nisam mogla da prozrem probleme braće i sestara, Džao Sin je umela da pronađe relevantne Božje reči da o njima besedi i reši ih. Iako je Liu Ven bila usporena, ona bi pažljivo prozrela probleme, obavljajući svoje dužnosti ozbiljno i odgovorno. Kada sam imala puno posla, bila sam sklona tome da budem nemarna, ali bi me Liu Ven povremeno podsetila na to, što je takođe bilo od pomoći i dopunjavalo me. Da smo nas tri skladno sarađivale i dopunjavale prednosti i slabosti jedne drugih, to bi zasigurno dovelo do napretka u našem poslu. Kasnije sam otvoreno porazgovarala sa svojim saradnicama o svom stanju i ukazale smo jedna drugoj na probleme koje imamo. Kroz razgovor smo isto tako pronašle put i pravac u kom naša saradnja treba da ide. U tom momentu sam se u svom srcu osećala posebno slobodnom. Videvši da je okruženje koje je Bog uredio bilo od koristi za napredak u mom životu, bila sam Mu posebno zahvalna.