Ranije, dok sam verovao u Gospoda Isusa, često sam čitao Bibliju i širio Gospodnje jevanđelje. Nakon što sam počeo da verujem u Svemogućeg Boga i da čitam Njegove reči, naučio sam da Svemogući Bog izražava istinu u poslednjim danima kako bi vršio delo suda prema ljudima – da ih očisti i spasi. Zato sam postao još aktivniji u svojoj dužnosti kako bih širio jevanđelje. Kroz praktikovanje, istina u vezi sa svedočenjem o Božjem delu mi je postala jasnija, dokučio sam načela propovedanja jevanđelja i zadobio izvesno iskustvo, tako da je moje propovedanje bilo prilično efektivno. Sva moja braća i sestre su mi govorili da sam zaista dobar u tome i da mogu da dokučim predstave jevanđeoskih kandidata i sa njima razgovaram u zajedništvu kako bih ih rešio. Problemi koje su oni smatrali teškim, za mene nisu bili neki izazov. Kasnije, dok sam propovedao jevanđelje, policija me je uhapsila i osudila me na godinu dana zatvora. Čim sam izašao odatle, ubrzo sam ponovo počeo sa propovedanjem. Mnoga moja braća i sestre su tek naučili kako da propovedaju jevanđelje i nisu postizali velike rezultate, pa me je starešina postavila kao nadležnog za jevanđeoski rad. Sa svojom braćom i sestrama sam analizirao neke od predstava koje su jevanđeoski kandidati obično imali i objasnio im kako da ih reše kroz razgovor. Ponekad bismo se susretali sa jevanđeoskim kandidatima koji su imali mnoštvo religijskih predstava i braća i sestre bi sa njima više puta razgovarali, ali bez uspeha. Ali kada bih ja razgovarao sa njima, brzo bih našao rešenje za njihove predstave. Kako je vreme prolazilo, jevanđeoski rad naše crkve je imao sve bolje rezultate. I ja sam polako počeo samom sebi da se divim. Mislio sam kako imam zaista visok kov, kako sa lakoćom mogu da rešavam probleme koje druga braća i sestre ne mogu. Mislio sam kako sam redak talenat. Mišljenje o sebi je počelo sve više da mi raste i prezirao sam druge zbog njihove nemarnosti i slabog kova.

Jednom mi je prišla sestra koja je zalivala nove vernike. Rekla mi je da jedan novi vernik ima problema i želela je da ja razgovaram sa njim. Toliko me je iznervirala. Pomislio sam: „Zašto ne možeš da rešiš tako jednostavan problem? Da li si toliko nemarna u svojoj dužnosti, toliko rasterećena? Da li je tvoj kov toliko loš da ne možeš da nađeš rešenje ni za predstave novih vernika?“ Zato sam je izgrdio, govoreći: „Ako ne možeš da zalivaš ni novog vernika kako treba, kakva je korist od tebe?“ Moja sestra je samo pognula glavu i nije rekla ni reč. Suze su joj potekle. Znao sam da nije bilo u redu da to kažem. Ali sam pomislio: „Da nisam tako oštar prema njoj, ne bi primila to k srcu i ne bi se popravila.“ Nakon toga se nije usuđivala da mi priđe kada je imala problem. Bila je negativna i sputana. Imala je osećaj da je isuviše slabog kova da bi obavljala svoju dužnost i zalivala nove vernike. Znao sam kako se oseća, ali nisam razmišljao o sebi. Nisam razgovarao sa njom niti pokušao da joj pomognem. Po mom mišljenju, omalovažio sam je. Ne bi li se stvari odlagale ako ona obavlja taj posao iako nije mogla da reši tako jednostavne probleme? Zato sam je nakon toga zaustavio u zalivanju ovog novog vernika. Drugom prilikom, jedan crkveni starešina i ja smo držali okupljanje za nove vernike. No, nakon besede starešine, problemi novih vernika nisu bili rešeni. Pomislio sam: „Ti si starešina, a ne umeš ni nove vernike da zalivaš.“ Zato sam preuzeo inicijativu i upitao ih: „Jeste li svi razumeli ono što je sestra upravo rekla?“ Oni su odmahnuli glavom i rekli da im i dalje nije jasno. Nakon toga sam opširno razgovarao sa njima o tri faze Božjeg dela. Radosno su slušali i mnogi od njih su rekli: „Sada kada si ti to tako postavio, razumemo.“ Videvši da imaju takav stav prema meni, to me je činilo tako srećnim. Imao sam osećaj da sam bolji od starešine u propovedanju jevanđelja i zalivanju.

Nakon toga sam stalno hvatao sebe kako druge omalovažavam. Moja narav je postajala sve nadmenija. Nametao sam svoju volju za sve što se ticalo posla, bilo da je u pitanju mala ili velika stvar. Jednostavno sam mislio da sam bolji od svoje braće i sestara i da sve i da razgovaram sa njima o određenim stvarima, sve bi opet bilo na meni, pa onda mogu sam i da donosim odluke i ne gubim vreme. I što se tiče dela propovedanja i zalivanja, imao sam osećaj da su svi drugi ispod mene i da je bolje da sve to sam radim. Tako sam počeo da propovedam i zalivam u isto vreme. Preuzeo sam na sebe sve vrste poslova. Bio sam toliko zauzet da sam jedva stopalima doticao zemlju. Ali je onda starešina otkrila da nikoga ne obučavam; da ne dopuštam drugima da primenjuju stvari i orezala me je. Rekla je: „O svemu sam brineš. Ne misliš li da je to nadmeno?“ Iako sam se suočio sa orezivanjem i prekorevanjem, nisam smatrao da je to velika stvar. Svaki dan sam, od jutra do mraka, bio zauzet propovedanjem i zalivanjem novih vernika. To je značilo nositi breme za moju dužnost. Moj kov i radne sposobnosti su bili dobri. Mislio sam da, dokle god imam rezultate, moja nadmenost ne predstavlja problem. Nakon toga sam nastavio da radim stvari po svom. Šta god da je iskrslo, sam bih se time pozabavio, ne razgovarajući sa drugima. Neki od moje braće i sestara su se osećali sputano. Mislili su da nisu dovoljno dobri i živeli su u negativnosti. Drugi su postali posebno zavisni od mene. Ne bi na sebe uzimali nikakvo breme u svojim dužnostima, stalno čekajući moja uputstva i to se odrazilo na jevanđeoski rad i zalivanje. U to vreme nisam. Nisam razmislio dok nisam doveden u red. Nedugo potom, moje oči su hronično počele da suze. Nekad je stanje bilo toliko loše da nisam mogao da vidim. Doktor je rekao da su moji suzni kanali zapušeni i da mi je potrebna operacija. Ali ja nisam želeo operaciju, pa sam otišao. I dok sam hodao ka kući, počeo sam da razmišljam. Pomislio sam: „Mora da se iza toga što sam iznenada dobio ovu očnu bolest krije Božja namera. Da li sam nekako uvredio Boga?“ Tada sam počeo da razmišljam o stanju u kojem sam obavljao svoju dužnost. Molio sam se Bogu u svom srcu, tražeći od Njega da me prosveti, kako bih mogao da shvatim svoj problem.

Kada sam se vratio, pročitao sam Božje reči: „Neki, koji su uradili nešto posla i prilično dobro vodili neku crkvu misle da su nadređeni drugima i često šire reči poput: ’Zašto me Bog postavlja na važan položaj? Zašto stalno pominje moje ime? Zašto mi se stalno obraća? Bog ima visoko mišljenje o meni jer sam tog kova i zato što sam iznad običnih ljudi. Čak ste i ljubomorni jer se Bog bolje odnosi prema meni. Na šta ste to ljubomorni? Zar ne vidite koliko radim i koliko se žrtvujem? Ne bi trebalo da budete ljubomorni na dobre stvari koje mi Bog dariva, jer ih zaslužujem. Godinama sam radio i puno propatio. Zaslužujem priznanje i stručan sam.’ Drugi, pak, kažu: ’Bog mi je dozvolio da se pridružim sastancima saradnika i da slušam Njegove razgovore u zajedništvu. Ja imam tu dozvolu – da li je vi imate? Pre svega, visokog sam kova i tragam za istinom više nego vi. Štaviše, dajem se više nego vi i završavam sve poslove crkve – da li vi to možete?’ To je nadmenost. Različiti su učinci ljudi prilikom obavljanja dužnosti i posla. Neki imaju dobar učinak, dok je učinak drugih slabiji. Neki ljudi su rođeni dobrog kova i u stanju su da traže istinu, pa se njihov učinak u izvršavanju dužnosti brzo popravi. To je zato što su dobrog kova, što je Bog predodredio. Ali kako rešiti problem slabog učinka u izvršavanju dužnosti? Stalno morate da tražite istinu i da vredno radite, pa ćete i vi tada postepeno postizati dobre rezultate. Sve dok budete stremili istini i trudili se do granica sopstvenih sposobnosti, Bog će to ceniti. Ali bez obzira na to da li vam je radni učinak dobar ili ne, ne smete da imate pogrešne ideje. Nemojte da mislite: ’Ja sam kvalifikovan da budem jednak Bogu’, ’kvalifikovan sam da uživam u onome što mi je Bog dao’, ’kvalifikovan sam da me Bog hvali’, ’kvalifikovan sam da predvodim druge’ ili ’kvalifikovan sam da drugima držim predavanja’. Nemoj da govoriš da si kvalifikovan. Ljudi ne bi trebalo da gaje takve misli. Ako imaš takve misli, to dokazuje da nisi na mestu koje ti pripada i da nemaš ni najosnovniji razum koji mora da ima svako ljudsko biće. Kako onda da odbaciš svoju nadmenu narav? Ne možeš“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Nadmena priroda je glavni uzrok čovekovog otpora prema Bogu“). Božje reči su razotkrile moje stanje. Uvideo sam da je moja nadmena priroda dominirala mojim ponašanjem. Kada bih postigao rezultate u svom propovedanju i zalivanju, osećao sam se uzvišeno. Mislio sam da su moje sposobnosti i kov toliko dobri da sam neophodan jevanđeoskom radu. Uzeo sam te veštine kao kapital. Bio sam toliko nadmen da sam zanemarivao sve ostale. Ponašao sam se kao da sam iznad ostalih, grdeći ih i sputavajući ih. Kada je moja sestra imala poteškoća u zalivanju novih vernika, nisam joj pomogao da reši problem – samo sam koristio svoj status kako bih je prekorio. A kada smo starešina i ja zajedno zalivali nove vernike i starešina nije rešila njihove probleme, nisam joj pomogao tokom razgovora. Umesto toga sam sa visine gledao na nju i namerno je osramotio pred novim vernicima. Kada bi iskrsli problemi na poslu, nisam tragao za istina-načelima niti razgovarao sa svojom braćom i sestrama. Mislio sam da imam iskustvo da jasno prozrem stvari, da o svemu mogu da odlučujem sam i o svemu sam vodim računa. Nisam nikom drugom dao priliku da praktikuje i čak ni kada sam bio orezan, nisam to tretirao kao problem. I dalje sam mislio da preuzimam breme u svojoj dužnosti. Ponašao sam se autoritativno spram svog iskustva i nisam prihvatao da budem orezan. Zaista sam bio toliko nadmen. U svom srcu se nisam plašio niti pokoravao Bogu. Bio sam nadležan za jevanđeoski rad. Trebalo je svoju braću i sestre da obučavam da i oni propovedaju jevanđelje. Ali umesto toga ja sam ih prezirao i omalovažavao i na sebe preuzimao brigu o svemu. Kao rezultat toga, oni su osećali da ih ja sputavam i neki su bili zaista zavisni od mene, nesposobni da ponesu breme u svojoj dužnosti i to je uticalo na jevanđeoski rad. Time nisam obavljao svoju dužnost – time sam činio zlo i ometao jevanđeoski rad. Ranije sam mislio da preuzimam breme u svojoj dužnosti tako što sve činim sam. Ali sam samo bio nadmen. Postavljao sam sebe iznad drugih, tretirajući ih kao nebitne i preuzimajući vođstvo nad svim, ponašajući se svojevoljno i bezobzirno po svojoj nadmenoj naravi, ne misleći na Boga ili druge ljude. Nije li to bila narav arhanđela? Da se nisam pokajao, Bog bi me se gnušao, odbacio bi me i uklonio. Razmišljajući o tome, uvideo sam da me Bog ovom bolešću prekoreva i dovodi u red. Da Bog nije osmislio ovaj scenario za mene, ja bih nastavio da se ponašam spram svoje nadmene naravi. Nastavio bih da činim zle stvari, vređam Božju narav i susreo bih se sa kaznom. Kada sam to uvideo, zaplakao sam i pomolio se Bogu: „O, Bože! Ja sam toliko nadmen da nemam iole ljudskosti niti razuma. Nisam dostojan da živim pred Tobom. Bože, ne želim da Ti se opirem niti da se bunim protiv Tebe. Želim da se pokajem!“ Nakon toga sam sa svojom braćom i sestrama iskreno podelio to u kakvom sam stanju. Razotkrio sam i detaljno analizirao štetu koju sam im prouzrokovao zbog svoje nadmene naravi i izvinio se. Nakon toga sam postao ponizniji u vršenju svoje dužnosti. Razgovarao sam o svemu sa svojom braćom i sestrama i nije prošlo dugo a moja bolest je uklonjena. Zahvalio sam se Bogu iz dubine svog srca.

Nakon nekog vremena, crkva mi je dodelila zadatak da širim jevanđelje na drugom mestu. Nisam mogao a da ne počnem opet da se divim sebi: imao sam talenat za propovedanje jevanđelja. Zašto bi me inače slali negde drugde da širim jevanđelje? Jednog dana sam otišao da propovedam jevanđelje dvojci potencijalnih obraćenika. Nisam mislio da će to biti teško, pa nisam pokušavao da unapred razumem njihovu situaciju ili glavne predstave koje imaju. Umesto toga, kao što sam i ranije radio, direktno sam svedočio o tri faze Božjeg dela. Pošto su zbog religijskih neistina bili navedeni na pogrešan put, čim su to čuli, znali su da verujem u Svemogućeg Boga i bili su na oprezu. Nisu bili voljni da čuju išta više. U tom trenutku sam bio zaprepašćen. Oduvek sam na taj način besedio i svedočio. Pa zašto je ovaj put to omanulo? Prešao sam toliki put da bih tu stigao i mislio sam da ću na brzinu proširiti jevanđeoski rad. Nikada nisam pomislio da bih mogao tako brzo da omanem. Kako ću sad da širim jevanđeoski rad? Ipak još uvek nisam bio voljan da odustanem. Možda se taj problem samo jednom desio i jednostavno sam uprskao stvari. Širio sam jevanđelje toliko godina, tako da sam bio siguran da mogu to da uradim. I nastavio sam da tražim potencijalne primaoce jevanđelja. Ali kuda god da sam otišao, nisam uspeo. Osećao sam se toliko isfrustrirano i bio sam u stanju depresije. Nakon toga sam smenjen. Bolelo me je kad bih pomislio da je moje propovedanje bilo toliko nedelotvorno. Osećao sam se beskorisno. Da se to nastavilo, ne bih li bio uklonjen? Nedostajali su mi dani kada sam strastveno propovedao jevanđelje. Iako je posao bio težak i iscrpljujuć, činilo me je srećnim kada bih postizao tako dobre rezultate. Ali zašto sada nisam mogao da dođem do tih rezultata? Na tu pomisao, osetio sam nepodnošljiv bol u svom srcu. U svom bolu sam se iznova molio Bogu: „O, Bože, koje lekcije treba da naučim iz ove situacije? Molim te, prosveti me i usmeravaj kako bih sebe razumeo.“

Dok sam tragao, ugledao sam ovaj odlomak Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Kada je neko nadaren ili ima neki talenat, to znači da je urođeno bolji u nečemu ili se na neki način ističe u poređenju sa drugima. Na primer, možeš da reaguješ malo brže pd drugih, možeš malo brže da razumeš razne stvari, da savladaš određene profesionalne veštine ili da budeš rečit govornik i tako dalje. To su dar i talenti koje osoba može da ima. Kad imaš određene talente i snage, veoma je važno kako ih razumeš i kako se nosiš sa njima. Ako misliš da si nezamenljiv jer niko drugi nema te talente i takav dar i ako misliš da primenjuješ istinu tako što koristiš svoj dar i talente da bi obavljao svoju dužnost, da li je takav stav ispravan ili pogrešan? (Pogrešan.) Zašto kažeš da je pogrešan? Šta su tačno talenti i nadarenost? Kako bi trebalo da ih razumeš, da ih koristiš i da se nosiš sa njima? Činjenica je da, ma koji dar ili talenat da imaš, to ne znači da imaš istinu i život. Ako ljudi imaju određeni dar i talente, prikladno je da obavljaju dužnosti tako da ih primenjuju, ali to ne znači da oni primenjuju istinu, niti da rade stvari u skladu sa načelima. Na primer, ako si rođen sa darom za pevanje, da li tvoja sposobnost da pevaš predstavlja primenu istine? Da li to znači da pevaš shodno načelima? Ne znači. Na primer, recimo da imaš prirodni talenat za reči i da si dobar u pisanju. Ako ne razumeš istinu, da li tvoje pisanje može da bude u skladu sa istinom? Da li to nužno znači da imaš iskustveno svedočenje? (Ne znači.) Dakle, dar i talenti nisu isto što i istina i ne mogu sa njom da se porede. Bez obzira na to koji dar imaš, ako ne tragaš za istinom, nećeš dobro obavljati svoju dužnost. Neki ljudi se često hvališu svojom nadarenošću i, uopšte, imaju osećaj da su bolji od drugih, pa snishodljivo posmatraju druge ljude i ne žele da sarađuju sa njima kada obavljaju svoje dužnosti. Uvek žele da budu glavni i zbog toga često krše načela prilikom obavljanja svoje dužnosti, a učinak njihovog rada je takođe veoma mali. Zbog dara koji imaju postali su nadmeni i samopravedni, počeli su da shishodljivo posmatraju druge i uvek osećaju da su bolji od drugih, da niko nije tako dobar kao oni; zbog toga su postali nadmeni. Zar te ljude nije uništila njihova nadarenost? Svakako da jeste. Velika je verovatnoća da će ljudi koji su nadareni i talentovani biti nadmeni i samopravedni. Veoma je opasno ako ne tragaju za istinom i stalno se vode svojim darom. Bez obzira na to koju dužnost osoba obavlja u Božjoj kući, bez obzira na to kakav talenat poseduje, ako ne traga za istinom, sigurno neće uspeti da ispuni svoju dužnost. Ma koji dar i talenat da ima, osoba bi trebalo dobro da obavlja tu vrstu dužnosti. Ako osim toga može da razume istinu i postupa shodno načelima, tada će i njen dar i talenti imati određenu ulogu u obavljanju te dužnosti. Oni koji ne prihvataju istinu i ne tragaju za načelima istine, nego se oslanjaju samo na svoju nadarenost da bi nešto uradili, neće postići nikakve rezultate u obavljanju svojih dužnosti i tako rizikuju da budu eliminisani. (…) Ljudi koji su nadareni i talentovani misle da su vrlo pametni, da razumeju sve, ali ne znaju da dar i talenti ne predstavljaju istinu, da nemaju nikakve veze sa istinom. Kada se ljudi u svom ponašanju oslanjaju na svoj dar i uobrazilju, njihove misli i stavovi obično su suprotni istini, ali oni to ne vide; oni i dalje misle: ’Vidi kako sam pametan; napravio sam tako pametne izbore! Doneo tako mudre odluke! Niko od vas ne može da se poredi sa mnom.’ Oni večno žive u stanju narcizma i dive se sami sebi. Teško im je da umire svoje srce i razmisle o tome šta Bog traži od njih, šta je istina i koja su načela istine. Zato im je teško da razumeju istinu i iako obavljaju dužnosti, oni nisu u stanju da primene istinu; takođe im je vrlo teško da uđu u istina-stvarnost. Ukratko, ako osoba nije u stanju da traga za istinom i da je prihvati, ma kakav dar ili talenat imala, ona neće biti u stanju da dobro obavlja svoju dužnost – u to ni najmanje ne treba sumnjati“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Na šta se tačno ljudi oslanjaju da bi živeli?“). Nakon što sam razmislio o Božjim rečima, razumeo sam da ako imaš posebne talente i nadaren si, to ne znači da poseduješ istinu. Ako ne razumeš istinu ili svoju dužnost vršiš ne tragajući za načelima i uvek koristiš svoje talente i darove kao kapital, vremenom ćeš postajati sve nadmeniji. Uvideo sam da sam, otkako sam počeo sa svojom dužnošću, živeo od svoje darovitosti. Dobro sam poznavao Bibliju i imao iskustvo u propovedanju jevanđelja, pa sam tretirao ove stvari kao kapital, postajući sve nadmeniji. Na sve sam gledao sa visine. Sve sam ih tretirao kao da su nebitni. Starešina me je orezala zbog moje nadmenosti, ali ja to nisam prihvatio. I dalje sam koristio svoju darovitost kao kapital i odbijao njene sugestije. Kada bih propovedao, nisam tragao za istina-načelima. Oslanjao sam se na svoju darovitost i iskustvo, pokušavajući da postignem velike stvari. I kao rezultat toga, doživljavao sam neuspeh za neuspehom. Ali čak i tada, nisam mislio da moj stav predstavlja problem. Nisam razmišljao o tome. Bestidno sam mislio da, budući da sam darovit i imam iskustvo, mogu da obavljam svoju dužnost sasvim dobro. Bio sam toliko nadmen i nerazuman. Pomislio sam na Pavla koji je bio nadaren, inteligentan i elokventan. Posedovao je ogromno znanje po pitanju Svetog pisma i bio izvrstan u propovedanju jevanđelja i preobraćanju ljudi. Ali je sve to koristio kao kapital. Njegova narav je postajala sve nadmenija i zanemarivao je druge ljude. Tvrdio je da je jednak apostolima i radio samo zarad nagrada i krune. Čak je tvrdio da je živi Hristos. I na kraju ga je Bog kaznio. Njegova priča pokazuje da ako si darovit, to ne znači da poseduješ istina-stvarnost. Ukoliko ne stremiš ka istini, tvoja iskvarena narav se neće menjati i ti ćeš biti razotkriven i uklonjen. Ono što je ključno je da tragamo za istina-načelima. Da sam nastavio da koristim svoju darovitost, a ne tragam za tim načelima, nikada ne bih bio u stanju da svoju dužnost obavljam kako treba. Kasnije sam ugledao još jedan odlomak Božjih reči, koji mi je ponešto razjasnio. Svemogući Bog kaže: „Dok obavljate svoju dužnost, možete li da osetite Božje usmeravanje i prosvećenje Svetoga Duha? (Da.) Ako možete da osetite delo Svetoga Duha, a i dalje o sebi imate visoko mišljenje, i smatrate da posedujete stvarnost, u čemu je tu onda problem? (Kada obavljanje naše dužnosti urodi plodom, mi smatramo da polovina zasluga pripada Bogu, dok druga polovina pripada nama. Do neslućenih razmera preuveličavamo svoj udeo u toj saradnji, smatrajući da od našeg učešća ništa nije bilo važnije, te da bez njega Božje prosvećenje ne bi ni bilo moguće.) Pa, zašto te je Bog prosvetio? Može li Bog da prosveti i druge ljude? (Može.) Kada Bog nekog prosveti, to se događa uz blagodat Božju. I koji je taj tvoj maleni udeo u saradnji? Je li to nešto za šta ti sleduje zasluga ili je to tvoja dužnost i odgovornost? (To je naša dužnost i odgovornost.) Kada priznaš da je to tvoja dužnost i odgovornost, tada imaš ispravan način razmišljanja i nećeš ni pomisliti da sebi za to pripišeš zasluge. Ako uvek razmišljaš: ’Ovo je moj doprinos. Da li bi bez moje saradnje Božje prosvećenje bilo moguće? Taj zadatak zahteva da čovek sarađuje; naša saradnja ima glavni udeo u uspehu’ – znaj da grešiš. Kako bi uopšte mogao da sarađuješ da te Sveti Duh nije prosvetio, i da niko sa tobom nije razgovarao o istina-načelima? Ne bi ni znao šta Bog zahteva, niti bi znao put primene. Čak i da želiš da budeš pokoran Bogu i da sarađuješ, ne bi znao kako. Nije li ova tvoja ’saradnja’ samo prazna reč? Bez prave saradnje, vi samo postupate u skladu sa sopstvenim zamislima. Da li bi, u tom slučaju, dužnost koju obavljaš mogla da bude u skladu sa standardom? Nipošto ne bi mogla, i to ukazuje na problem koji imamo. Koji je to problem? Nezavisno od dužnosti koju neka osoba obavlja, hoće li ona postići rezultate, hoće li obavljati svoju dužnost u skladu sa standardom i dobiti Božje odobravanje, zavisiće od Božjih postupaka. Čak i ako ispunjavaš svoje obaveze i dužnost, ako Bog ne deluje, ako te Bog ne prosvećuje i ne usmerava, u tom slučaju nećeš znati svoj put, svoj pravac niti svoje ciljeve. I šta iz toga na kraju proizlazi? Nakon što ste se sve to vreme mučili, svoju dužnost nećete pravilno obaviti, niti ćete zadobiti istinu i život – sve to će biti uzalud. Prema tome, obavljanje vaše dužnosti u skladu sa standardom, podučavanje vaše braće i sestara i dobijanje Božjeg odobrenja – sve to zavisi od Boga! Ljudi mogu da rade samo one stvari za koje su lično sposobni, koje treba da rade i koje su u okvirima njihovih urođenih mogućnosti – ništa više od toga. Na kraju krajeva, efikasno obavljanje tvojih dužnosti zavisiće od toga kako te Božje reči usmeravaju, a Sveti Duh prosvećuje i vodi; samo tada možeš da shvatiš istinu i da ispuniš Božji nalog u skladu sa putem koji ti je Bog dao i sa načelima koja je On postavio. To je Božja blagodat i blagoslov, a ljudi su slepi ako to ne mogu da vide“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom ponašanju“). Čitajući Božje reči sam shvatio da rezultati koje sam postigao kada sam propovedao jevanđelje i zalivao nove vernike, nisu nastali zbog mene. Tu se radilo o Božjoj blagodati i vođstvu Svetog Duha. Da Božje reči nisu besedile o svim aspektima istina-načela i time nam dale usmerenje i put primene, šta bih tada razumeo? Bez prosvećenja Svetog Duha i vođstva Božjih reči, koliko god da sam bio elokventan, visokog kova ili upoznat sa Biblijom, nikada ne bih našao rešenje za te ljudske religijske predstave. Kroz činjenice koje su se razotkrile, video sam da sam, bez prosvećenja Svetog Duha, samo budala koja nije mogla išta da reši, koja nije mogla nikoga da preobrati. Oduvek sam mislio da je to što sam postizao rezultate u svojoj dužnosti značilo da je moj kov dobar, da sam sposoban. Ali zapravo nisam razumeo Božje delo niti sebe spoznao. Uvek sam koristio ove stvari kao kapital da bih se pravio važan. Bio sam toliko bestidan po pitanju toga.

Kasnije sam pročitao još Božjih reči: „Bog voli ljudski rod, neguje ga i pokazuje da brine o njemu, a uz to se stalno i neprekidno stara o opskrbi čovečanstva. On u Svom srcu ovo nikad ne doživljava kao dodatni posao ili kao nešto što zavređuje veliku zahvalnost. Isto tako, On ne misli da spasavanjem ljudskog roda, njegovim opskrbljivanjem i pružanjem svega što ljudima treba, daje nekakav ogroman doprinos ljudskom rodu. On naprosto ljudski rod opskrbljuje ćutke i u tišini, na Svoj način, kroz Svoju suštinu i kroz sve ono što On ima i što jeste. Ma koliko opskrbe i pomoći da ljudski rod prima od Njega, Bog o tome nikad ne razmišlja niti pokušava da Sebi pripiše zasluge za to. Ovo je određeno suštinom Božjom, i ujedno predstavlja baš onaj istinski izraz Božje naravi“ („Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog I“). Čitajući Božje reči, bio sam dirnut. Božja narav je toliko divna! Da bi spasio nas, koji smo bili duboko iskvareni od strane Sotone, Bog se dva puta ovaplotio. Učinio je toliko delo i rekao toliko toga i i podneo veliko poniženje i bol. Ali Bog se nikada nije pravio važan pred čovečanstvom. Nikada nije mislio da tako dođe do priznanja. U Božjoj suštini nema ni traga nadmenosti. Umesto toga, On radi tiho da bi dovršio Svoje delo. Božja skrušenost je dostojna divljenja. Ja nisam dobar ni koliko jedan mrav. Došao sam do nekoliko dobrih rezultata u svojoj dužnosti i imao sam osećaj da sam neverovatan. Mislio sam da sam postigao toliko toga da sam sa visine gledao na sve druge. Kada sam pomislio kako sam pridikovao drugim ljudima – na svoj ton i ponašanje, osetio sam gađenje. Da Bog nije sve ovo uredio da bi me razotkrio i orezao, moja nadmena priroda bi ometala i prekidala crkveni rad. Ali Bog me je sprečio da pođem tim zlim putem i dopustio mi da se pokajem i promenim. Bog me je spasavao. Bio sam Mu toliko zahvalan! Zato sam se pomolio Bogu: „Bože, ne želim da živim po svojoj nadmenoj naravi. Vodi me i spasi i pomozi mi da živim kao čovek.“

Malo kasnije, moje stanje se donekle popravilo. Moja starešina je uredila da ponovo zalivam nove vernike. U jednom trenutku, jedna od mojih sestara je imala poteškoća sa zalivanjem novog vernika i nije znala šta da radi. Zato je došla do mene i tražila razgovor. Ispostavilo se da nije razumela probleme tog novog vernika kako treba i ja sam počeo da osećam prezir prema njoj. Pomislio sam: „Tvoj kov je isuviše loš. Nisi u stanju ni probleme novog vernika da vidiš. Ako bi svi zalivali nove vernike poput tebe, zar crkveni rad ne bi stao?“ No, ovog puta sam bio svestan da razotkrivam svoju nadmenu narav pa sam se pomolio Bogu, buneći se protiv sebe. Kasnije sam pročitao Božje reči: „Kao neko ko ima veliko stručno znanje, ne smeš da se uobraziš niti da se razmećeš svojm kvalifikacijama, već bi trebalo da aktivno prenosiš svoje veštine i znanje početnicima, tako da svi zajedno mogu dobro da obavljaju dužnosti. Možda najbolje poznaješ svoju struku i najveštiji si u nečemu, ali to je dar koji si dobio od Boga i trebalo bi da ga koristiš da obaviš svoju dužnost i da uposliš svoje sposobnosti. Ma koliko da si vešt ili talentovan, ne možeš sam da se prihvataš posla; dužnost se obavlja efikasnije ako svi mogu da usvoje stručne veštine i znanja. Kako poslovica kaže, stolici su potrebne bar tri noge. Koliko god neko bio sposoban, ako svi drugi ne priskoče, nema vajde. Zato niko ne treba da bude nadmen niti da gaji želju da samovoljno postupa i donosi odluke. Ljudi bi trebalo da se pobune protiv telesnog, da ostave po strani svoje ideje i mišljenja, i da skladno rade sa svima drugima. Ko god da je taj što poseduje stručno znanje, trebalo bi da s ljubavlju pomaže drugima, tako da i oni mogu da ovladaju tim veštinama i znanjima. To je od koristi za obavljanje dužnosti. (…) Ako vodiš računa o Božjim namerama i želiš da budeš odan poslu Njegove kuće, trebalo bi da ponudiš sve svoje sposobnosti i veštine kako bi drugi mogli da ih nauče i usvoje da bi bolje obavljali svoju dužnost. To je nešto što je u skladu s Božjim namerama; samo takvi ljudi imaju ljudskost i imaju Božju ljubav i blagoslov“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja“). Božje reči su mi pokazale put primene. Moja sestra se tek obučavala kako da zaliva nove vernike. Bilo je prirodno da ne bude u stanju da razume ili reši određene probleme. Trebalo bi da dam sve od sebe da joj pomognem da se poboljša i naučim je kako da rešava takve probleme. Tako da sam razgovarao sa njom i zajedno smo pronašli relevantne odlomke Božjih reči. Kasnije su problemi novog vernika rešeni i on je postao voljan da propoveda jevanđelje. Moja sestra i ja smo bili toliko srećni. Nakon toga, kada bih radio sa braćom i sestrama, bio sam ponizniji. Ponekad kada propovedaju jevanđelje, nisu u stanju da reše probleme jevanđeoskih kandidata. Ali ih više ne omalovažavam. Umesto toga, razgovaramo i zajedno tragamo za načelima. Kada daju drugačije predloge, svesno se odričem sebe i saslušam ih. Ne diktiram šta da rade niti ih više gledam sa visine. To mi je donelo mir i oslobođenje u srcu.