Pre nekoliko meseci, starešina je dodelio bratu Konoru i meni da preuzmemo rad na zalivanju. Posle nekog vremena primetio sam da on ne preuzima mnogo tereta u svom radu. Nije razgovarao u zajedništvu i brzo pomogao braći i sestrama sa njihovim problemima, i nije bio mnogo angažovan u radnim diskusijama. Saznavši za tu situaciju, starešina mi je rekao da je Konor površan i neodgovoran, i da moram s njim da razgovaram u zajedništvu. Pomislio sam, možda je samo zauzet i neki posao kasni. Zaboravi. Nije da on ništa ne radi. Ne treba da tražim previše od njega, i ja ću poći da se pozabavim problemima koje još nije rešio kroz razgovor u zajedništvu. Dakle, nisam sagledao situaciju oko njegovog rada. Posle nekog vremena, pre okupljanja za braću i sestre, podsetio sam Konora da se prvo unapred upozna sa njihovim problemima i poteškoćama, kako bi pronašao odgovarajuće Božje reči za razgovor u zajedništvu da ih razreši, i kako bi okupljanje učinio efikasnijim. Kasnije sam pitao neke od braće i sestara da li se Konor raspitao o njihovom stanju i poteškoćama, i svi su rekli da nije. Mislio sam da je zaista neodgovoran. Ostali su imali dosta poteškoća i nedostataka u svojim dužnostima. Trebalo im je više okupljanja za pomoć i razgovor u zajedništvu, ali on to nije shvatao ozbiljno. To je bilo stvarno površno od njega! Pomislio sam kako bi ovoga puta trebalo da ukažem na njegov problem. Ali onda sam pomislio, ako on to ne prihvati, ako kaže da sam previše strog prema njemu i ako razvije predrasude protiv mene, zar neću zbog toga izgledati previše strog, previše bezosećajan prema drugima? Osim toga, Konor je mlad, pa će neizbežno voditi računa o svom telu. Ponekad sam i ja bio površan i razmišljao sam o svom telu, tako da ne treba da budem previše zahtevan. Mogao bih to i sam da uradim. Zar ne postoji izreka koja kaže: „Budi strog prema sebi, popustljiv prema drugima”? U redu je da budem malo više zaposlen; sve što treba da uradim je da malo smanjim odmor. Dakle, nisam razgovarao u zajedništvu sa Konorom i nisam mu ukazao na taj njegov problem. Tako sam postupao i sa drugim poslovima. Kada bih video da neko ne radi dobro svoj posao, nisam tražio da vidim šta je uzrok tome niti sam razmišljao kako da to rešim, već sam uvek bio tolerantan i strpljiv. Ponekad bih se veoma zgrozio ili naljutio zbog nečijeg ponašanja, ali bih to samo prećutao. Mislio sam: „Zaboravi – pusti ih da urade koliko su u mogućnosti, a ja ću se pobrinuti za ostalo.” Vremenom su braća i sestre želeli da traže moju pomoć u rešavanju problema. Više nisam osećao nepravdu niti sam bio uznemiren kada sam video da svi imaju visoko mišljenje o meni. Dakle, sve vreme sam mislio da biti strog prema sebi i tolerantan prema drugima u našoj saradnji i komunikaciji znači biti osoba sa dobrom ljudskošću, a ne kao neki ljudi koji su uvek izbirljivi i ne mogu da rade ni sa kim.

Onda sam jednog dana pročitao nešto u Božjim rečima o tome da se bude „strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima” i video sam sebe drugačije. Svemogući Bog kaže: „Hajde da sada u zajedništvu razgovaramo o sledećoj izreci o moralnom postupanju – ’Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima’. Koje je značenje ove izreke? Ona znači da prema sebi treba da postaviš stroge zahteve, a da prema drugim ljudima budeš popustljiv, kako bi mogli da vide koliko si darežljiv i velikodušan. Pa, zašto ljudi ovo treba da rade? Šta time treba da postignu? Je li to izvodljivo? Je li to zaista prirodan izraz čovekove ljudskosti? Da biste to preuzeli na sebe, morali biste sebi u velikoj meri da naudite! Ne smete da imate nikakvih želja ni zahteva, morate od sebe da zahtevate da osećate manje radosti, da više patite, da platite veću cenu i da radite napornije kako drugi ne bi morali da se iscrpljuju. A ako drugi kukaju, žale se ili loše rade, od njih ne smete previše da tražite – više ili manje, sasvim je dovoljno. Ljudi smatraju da je ovo znak plemenitog morala – ali zašto Meni to zvuči lažno? Zar nije lažno? (Jeste.) U normalnim okolnostima, prirodno izražavanje ljudskosti običnog čoveka je u tome da prema sebi bude tolerantan, a strog prema drugima. To je činjenica. Ljudima ne promiču problemi svih drugih – ’Ova osoba je nadmena! Ova osoba je loša! Ovaj je sebičan! Onaj površno izvršava svoju dužnost! Ovaj je toliko lenj!’ – dok za sebe misle: ’U redu je ako sam malo lenj. Dobrog sam kova. Iako sam lenj, bolje obavljam posao od drugih!’ Drugima pronalaze mane i vole da cepidlače, ali su, kad god to mogu, prema sebi tolerantni i predusretljivi. Nije li ovo prirodno izražavanje njihove ljudskosti? (Jeste.) Ako se od ljudi očekuje da žive u skladu sa idejom da ’budu strogi prema sebi, ali tolerantni prema drugima’, kroz kakvu agoniju bi morali da prođu? Da li bi to zaista mogli da podnesu? Kolikom broju ljudi bi to pošlo za rukom? (Nikome.) I zašto je to tako? (Ljudi su po prirodi sebični. Postupaju prema načelu ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’.) Čovek se zaista rađa sebičan, čovek je sebično stvorenje i duboko je posvećen toj sotonskoj filozofiji: ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’. Ljudi smatraju da bi za njih bilo pogubno i neprirodno da nisu sebični i da o sebi ne vode računa kad ih zadese nedaće. To je ono što ljudi smatraju i način na koji postupaju. Ako se od ljudi očekuje da ne budu sebični, da prema sebi imaju stroge zahteve, da dragovoljno pretrpe gubitak umesto da druge iskoriste i ako se od njih očekuje da, kad ih neko iskorišćava, dragovoljno kažu: ’Ti me iskorišćavaš, ali ja od toga ne pravim problem. Ja sam tolerantna osoba, neću te vređati niti pokušavati da ti vratim istom merom, pa ako se nisi već dovoljno okoristio, samo izvoli’ – da li je to realistično očekivanje? Kolikom broju ljudi bi to pošlo za rukom? Da li je to način na koji se iskvareni ljudski rod uobičajeno ponaša? Očito bi bilo nenormalno da se tako nešto dogodi. Zašto? Zato što se ljudi sa iskvarenim naravima, posebno oni sebični i podli, bore za svoje interese, a razmišljanje o drugima ih nipošto neće učiniti zadovoljnim. Dakle, ova pojava, ako se desi, predstavlja anomaliju. ’Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima’ – ova tvrdnja o moralnom postupanju očito je samo zahtev koji se ne poklapa ni sa činjenicama ni sa ljudskošću, a koji su čoveku postavili društveni moralisti koji ne shvataju ljudskost. Bilo bi to kao da kažeš mišu da ne sme da pravi rupe ili da kažeš mački da joj je zabranjeno da lovi miševe. Da li je u redu postaviti takav zahtev? (Nije. On prkosi zakonima ljudskosti.) Ovaj zahtev očito nije u skladu sa stvarnošću i uopšte ne pije vodu” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (6)”). Nisam u potpunosti razumeo ove Božje reči kada sam ih prvi put pročitao, jer sam oduvek mislio da je „Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima” pozitivna stvar. Uvek sam se divio takvim ljudima i težio sam da budem kao oni. Ali pažljivo razmišljajući o Božjim rečima, shvatio sam da su potpuno istinite. Bio sam sasvim ubeđen. I zaista sam bio zatečen kada sam pročitao ovo: „Ljudi sa iskvarenim naravima, posebno oni sebični i podli, bore se za svoje interese, a razmišljanje o drugima ih nipošto neće učiniti zadovoljnim. Dakle, ova pojava, ako se desi, predstavlja anomaliju. ’Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima’ – ova tvrdnja o moralnom postupanju očito je samo zahtev koji se ne poklapa ni sa činjenicama ni sa ljudskošću, a koji su čoveku postavili društveni moralisti koji ne shvataju ljudskost. Bilo bi to kao da kažeš mišu da ne sme da pravi rupe ili da kažeš mački da joj je zabranjeno da lovi miševe.” Ispostavilo se da je ideja „Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima” koju sam zastupao nepraktična, da ide protiv ljudskosti, i da je nešto što ljudi jednostavno ne mogu da postignu. To ne može biti kriterijum po kome se ljudi ponašaju i deluju. Gledajući unazad na svoje ponašanje, zaista je bilo onako kako je Bog razotkrio. Kada sam bio strog prema sebi i popustljiv prema drugima, osećao sam se uvređeno i uznemireno, a čak i kada bih u tome uspeo, nisam to baš želeo – nisam bio srećan što sam to uradio. Kao što je bilo sa Konorom, bio sam svestan da se provlači kroz svoju dužnost, da je lenj, nepouzdan i neodgovoran. Bio sam ljut i želeo sam da razotkrijem njegove probleme kako bi mogao brzo da preokrene stvari. Ali pomislio bih kako ne bi trebalo da budem previše strog, da treba da budem strog prema sebi, a popustljiv prema drugima, pa bih odustao od ideje da razgovaram sa njim o njegovim problemima. Mislio sam da mogu još malo da se pomučim, da platim malo veći ceh, i da ne tražim previše od njega kako ne bih delovao previše bezobzirno i previše izbirljivo. Bio sam odgovoran za rad nekoliko grupa, tako da sam već imao dosta posla. Zbog toga što sam morao da mu pomognem da reši probleme u svom radu, osećao sam nepravdu, i imao sam mnogo pritužbi, ali da bih bio strog prema sebi i tolerantan prema drugima, i da bi drugi mislili dobro o meni, samo sam ćutao i tolerisao. To je bilo moje stvarno stanje i ono što sam zaista mislio. Kao što Bog kaže: „Čovek se rađa sebičan, čovek je sebično stvorenje i duboko je posvećen toj sotonskoj filozofiji: ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’. Ljudi smatraju da bi za njih bilo pogubno i neprirodno da nisu sebični i da o sebi ne vode računa kad ih zadese nedaće. To je ono što ljudi smatraju i način na koji postupaju.” Čovek je sebičan po prirodi, i ja nisam izuzetak. Kada radim više, negodujem protiv napornog i teškog rada i osećam nepravdu, uznemiren sam i nesrećan zbog toga. Ali zašto sam i dalje išao protiv svog srca, bio strog prema sebi i popustljiv prema drugima? Kakva iskvarena narav se zaista krije iza ove ideje da se bude „strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima”? Koje su posledice takvog ponašanja? Sa ovim pitanjima došao sam pred Boga da se molim i da tragam.

Jednog dana sam pročitao odlomak Božjih reči: „’Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima’, kao i u slučaju izreka ’Novac koji nađeš ne trpaj u sopstveni džep’ i ’Pronađi zadovoljstvo u pomaganju drugima’, jedan je od onih zahteva koje tradicionalna kultura postavlja u pogledu čovekovog moralnog postupanja. Prema istom obrascu, nezavisno od toga da li neko može da postigne ili da upražnjava ovo moralno postupanje, ona svejedno nije merilo ni norma za merenje ljudskosti te osobe. Ti možda i jesi u stanju da budeš strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima i da se pridržavaš naročito visokih merila. Možda si potpuno neokaljan i možda uvek razmišljaš o drugima i prema njima pokazuješ obzir, a da pritom nisi sebičan i nemaš u vidu sopstvene interese. Možda izgleda da si naročito velikodušan i nesebičan i imaš snažan osećaj društvene odgovornosti i društvenog morala. Tvoja plemenita ličnost i kvaliteti možda su uočljivi onima koji su ti bliski, koje susrećeš i sa kojima dolaziš u kontakt. Tvoje ponašanje možda nikada drugima ne daje povoda da te okrive ili kritikuju, već umesto toga u obilju izaziva pohvale, čak i divljenje. Ljudi te možda smatraju za nekoga ko je zaista strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima. Međutim, to su samo spoljna ponašanja. Jesu li misli i želje duboko u tvom srcu u skladu s tim spoljnim ponašanjima, s tim postupcima koje spolja proživljavaš? Odgovor je negativan. Razlog zašto možeš da se ponašaš na taj način je u tome što u pozadini postoji motiv. Koji je tačno taj motiv? Da li bi mogao da podneseš da taj motiv izađe na svetlo dana? Naravno da ne. To dokazuje da je ovaj motiv nešto neizrecivo, nešto mračno i zlo. (…) Može se sa sigurnošću reći da je većina ljudi koja od sebe zahteva da ispunjava moralnost da ’budu strogi prema sebi, ali tolerantni prema drugima’, opsednuta statusom. Rukovođeni svojim iskvarenim naravima, oni ne mogu da odole a da među ljudima ne streme prestižu, istaknutosti u društvu i statusu u očima drugih. Sve ove stvari su povezane sa njihovom željom za statusom i njima streme pod maskom svog dobrog moralnog postupanja. A kako nastaju ove njihove težnje? One u potpunosti potiču iz njihovih iskvarenih naravi i te iskvarene naravi ih pokreću. Prema tome, nezavisno od toga da li neko ispunjava moralnu pouku da ’bude strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima’ ili ne, i da li to čini do savršenstva ili ne, to ne može nimalo da promeni njegovu ljudskost-suštinu. Iz toga proističe da to ne može ni na koji način da promeni njegov pogled na život ili njegov sistem vrednosti, niti da usmerava njegove stavove i poglede o svakakvim ljudima, događajima i stvarima. Zar nije tako? (Tako je.) Što više je neko u stanju da bude strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima, tim bolje on glumata, prerušava se i svojim lepim ponašanjem i umilnim rečima druge navodi na pogrešan put, i po prirodi je više lažljiv i rđav. I što je više takva vrsta čoveka, sve jači postaju njegova ljubav i težnja za statusom i moći. Koliko god veliko, slavno i ispravno njegovo spoljno moralno postupanje delovalo i koliko god da je ljudima prijatno da to posmatraju, neizrečena težnja koja leži u dubini njegovog srca, kao i njegova priroda-suština, pa čak i njegove ambicije, u svakom trenutku mogu da izbiju na površinu. Prema tome, koliko god da je dobro njegovo moralno postupanje, ono ne može da prikrije njegovu urođenu ljudskost-suštinu ni njegove ambicije i želje. Ne može da prikrije njegovu gnusnu priroda-suštinu koja ne voli pozitivne stvari, koja ima odbojnost prema istini i mrzi je. Kao što ove činjenice pokazuju, izreka ’Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima’ više je nego besmislena – ona razotkriva one ambiciozne ličnosti koje korišćenjem takvih izreka i ponašanja pokušavaju da zabašure sopstvene besprizorne ambicije i želje” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (6)”). Iz onoga što je izloženo u Božjim rečima uvideo sam da biti „strog prema sebi ali tolerantan prema drugima” izgleda da znači biti pun razumevanja i tolerantan prema drugima, biti širokogrud i plemenit, ali duboko unutra vreba neizreciv, mračan, zao motiv. To je razmetanje kroz naizgled dobro ponašanje, samo da bismo stekli divljenje i da bi nas drugi obožavali, i da bismo imali viši status i ugled među ostalima. Takva osoba je naizgled za pohvalu, ali u stvari, ona je licemer, pretvara se da je dobra osoba. Razmišljao sam o tome kako sam se ponašao i šta sam otkrio dok sam sarađivao sa Konorom. Ma koliko površan i neodgovoran da je bio u poslu, ne samo da mu na to nisam ukazao i razgovarao u zajedništvu s njim niti ga orezao, već sam i dalje bio pun razumevanja, susretljiv i popustljiv. Ma koliko da sam bio zauzet, ma koliko malo vremena imao, uradio bih sve što Konor nije uradio. Čak i ako je bilo teško ili zamorno, izgurao bih to. U stvari, radeći to, ja nisam bio velikodušan. Imao sam skrivene motive. Plašio sam se da ne povredim njegov ponos i da ga ne uvredim ako na to direktno ukažem, i brinuo sam šta će on misliti o meni. Iako nisam bio voljan da mu pomognem da uradi ono što nije uradio, jednostavno sam se prisiljavao da to uradim svaki put, da bih ostavio dobar utisak, da bih svima pokazao koliko sam velikodušan, i da bih zadobio njihovo divljenje. Usled toga, postajao sam sve nepouzdaniji i lažljiviji. Delovao sam kao osoba sa razumevanjem, ali iza toga su stajali moji pogrešni motivi. Način na koji sam se ponašao ostavljao je lažan utisak na ljude, obmanjivao ih i zavaravao. U tom trenutku, zadobio sam izvesno raspoznavanje o suštini toga da se bude „strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima.” Ogavni motivi skriveni u mom srcu izazivali su mučninu. Takođe sam bio zaista zahvalan Bogu. Da On nije razotkrio suštinu tog dela tradicionalne kulture ostao bih u zabludi, misleći da biti „strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima” znači biti osoba sa dobrom ljudskošću. Konačno sam shvatio da je ovo zabluda koju Sotona koristi da navede ljude na stranputicu i da ih iskvari. To uopšte nije istina, niti je standard ni kriterijum za procenu nečije ljudskosti.

Kasnije sam pročitao dva odlomka Božjih reči: „Koliko god da su takozvani zahtevi i izreke ljudskog roda o moralnom karakteru ljudi standardizovani, odnosno, ma koliko da oni odgovaraju ukusima, pogledima, željama, pa čak i interesima širokih masa, oni nisu istina. To je nešto što moraš da shvatiš. I budući da nisu istina, trebalo bi da požuriš da ih odbaciš i napustiš. Moraš takođe da analiziraš njihovu suštinu, kao i posledice koje nastaju kada ljudi prema njima žive. Mogu li u tebi oni zaista izazvati istinsko pokajanje? Mogu li ti oni zaista pomoći da spoznaš sebe? Mogu li te zaista navesti da proživiš ljudsko obličje? Ne mogu da učine ništa od ovoga. Samo će te učiniti licemernim i samopravednim. Učiniće te lukavijim i rđavijim. Ima nekih koji kažu: ’U prošlosti, kad smo se pridržavali ovih aspekata tradicionalne kulture, osećali smo se kao dobri ljudi. Kad su drugi ljudi posmatrali kako se ponašamo, i oni su smatrali da smo dobri ljudi. Dok zapravo u svom srcu znamo na kakvo smo zlo spremni. Time što učinimo malo dobrog to se samo prikriva. Međutim, ako napustimo lepa ponašanja koja tradicionalna kultura od nas zahteva, šta umesto toga treba da uradimo? Koja će ponašanja i ispoljavanja Bogu doneti slavu?’ Šta mislite o ovom pitanju? Zar oni još uvek ne znaju koje istine oni koji veruju u Boga treba da sprovode u delo? Bog je izrazio toliko mnogo istina i toliko je istina koje ljudi treba da sprovode u delo. Zašto onda odbijate da istinu sprovodite u delo i istrajavate u tome da budete lažni dobri ljudi i licemeri? Zašto se pretvaraš?” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (5)”). „Ukratko, iako smo naveli ove izreke o moralnom postupanju iz tradicionalne kulture, cilj ovoga nije samo u tome da budete obavešteni da one predstavljaju ljudske predstave i uobrazilje, da potiču od Sotone i ništa više. Cilj je u tome da vas navede da jasno razumete da je suština ovih stvari lažna, prerušena i obmanjujuća. Čak i ako ljudi poseduju ova ponašanja, to nipošto ne znači da oni proživljavaju normalnu ljudskost. Umesto toga, oni koriste ova lažna ponašanja da prikriju svoje namere i ciljeve, da sakriju svoje iskvarene naravi i svoju priroda-suštinu. Posledično, ljudi postaju sve bolji u pretvaranju i obmanjivanju drugih, što ih opet navodi da budu još iskvareniji i još više zli. Moralna merila tradicionalne kulture kojih se pridržava iskvareni ljudski rod nespojiva su sa istinama koje Bog izražava i nisu u skladu ni sa jednom rečju kojom Bog podučava ljude, među njima nema baš nikakve povezanosti. Ako se i dalje pridržavaš aspekata tradicionalne kulture, u tom slučaju si potpuno zaveden i zatrovan. Ako postoji ijedna stvar u kojoj se držiš tradicionalne kulture i u kojoj se pridržavaš njenih načela i gledišta, onda se buniš protiv Boga i povređuješ istinu, i po tom pitanju se suprotstavljaš Bogu. Ako se držiš ijedne od ovih tvrdnji o moralnom postupanju, na nju se obavezuješ i posmatraš je kao kriterijum ili osnovu za način na koji posmatraš ljude ili stvari, onda si u tome pogrešio, a ako u određenoj meri osuđuješ ljude ili im nanosiš štetu, počinićeš greh. Ako uvek istrajavaš u tome da svakoga odmeravaš prema moralnim merilima tradicionalne kulture, onda će broj ljudi koje si osudio i naneo im nepravdu nastaviti da se umnožava i ti ćeš sigurno osuđivati Boga i opirati Mu se, postajući tada arhigrešnik” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (5)”). Razmišljanje o Božjim rečima donelo mi je malo više jasnoće. Kada primetimo da je neko površan, lukav ili neodgovoran u poslu, trebalo bi da mu ukažemo na to ili da ga orežemo kako bi mogao da uvidi prirodu i posledice površnosti, i da to na vreme preokrene. Tako treba da radi neko sa dobrom ljudskošću. Ali da bih sačuvao sliku o sebi i svoj status, ja sam bio popustljiv i susretljiv, i ćutao sam o problemima koje sam video. Kao rezultat toga, Konor nije bio svestan svoje iskvarene naravi i nastavio je da se ponaša površno i neodgovorno u svojoj dužnosti. To je štetno za život braće i sestara – to je prestup. Nisam bio nimalo pažljiv niti imao razumevanja za njega, već sam mu naneo štetu. Uvideo sam da uopšte nisam dobra osoba. Ne samo da sam naneo štetu braći i sestrama, već sam usporavao i negativno uticao na rad crkve. U tom trenutku sam zaista shvatio da „Budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima” nije istina, da to nije kriterijum po kome ljudi treba da se ponašaju, već jeres i zabluda koju Sotona koristi da ljude navede na stranputicu, obmane ih i iskvari. Nisam više mogao da dozvolim Sotoni da me zavarava – treba da radim ono što Bog zahteva, koristeći Božje reči kao svoju osnovu i istinu, kao svoj kriterijum za stavove o ljudima i stvarima, kao i za svoje ponašanje i delovanje. Nakon toga, kada bih primetio probleme sa Konorom, nisam to više tolerisao niti sam mu povlađivao. Ukazao bih mu na njih da bi ih mogao shvatiti i promeniti.

Ubrzo sam dobio odgovornost za još jedan posao, a to je bavljenje opštim poslovima. Dok sam to proveravao, primetio sam da jedan brat nije ozbiljan u svojoj dužnosti i da je neuredan u svemu što radi. Hteo sam da sam ispravim njegove greške i da završim sa njima, kako bih izbegao da ukazujem na njih i da ga sramotim. Tada mi je palo na pamet da ja te misli razotkrivam kako bih zaštitio svoje interese i stvorio dobru sliku o sebi kod drugih. Nisam hteo da ukažem na njegov problem, plašeći se da ga ne uvredim. To je ogavan motiv! Setio sam se nečega što je Bog rekao: „Istovremeno, dok pravilno obavljaš svoju dužnost, moraš se pobrinuti da ne učiniš ništa što ne koristi ulasku u život Božjih izabranika, i da ne govoriš ništa što nije od koristi braći i sestrama. U najmanju ruku, ne smeš da radiš ništa što se kosi sa tvojom savesti i apsolutno ne smeš učiniti ništa sramotno. Naročito je važno da apsolutno ne smeš činiti ništa što je pobuna ili protivljenje Bogu, i ne smeš činiti ništa što remeti rad ili život crkve. Budi pravedan i častan u svemu što radiš i pobrini se da svaki tvoj postupak bude pristojan pred Bogom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kakav je tvoj odnos sa Bogom?”). Božje reči su mi jasno pokazale načelo za postupanje. Šta god da radim, to mora da koristi život-ulasku braće i sestara i da bude poučno. Takođe moram da prihvatim Božje ispitivanje. Kada sam video tog brata da površno obavlja svoju dužnost trebalo je to da istaknem kako bi on mogao da vidi svoj problem i da se brzo promeni. To bi bilo od koristi za njegov život-ulazak i za rad crkve. Kad ne bih ništa rekao, već mu samo ćutke pomogao da uradi stvari, on ne bi video svoje probleme i ne bi napredovao u dužnosti. Na tu pomisao, progovorio sam o problemima koje sam video u njegovom radu. Hteo je da se promeni nakon što me je saslušao. Osećao sam se zaista opušteno i spokojno nakon što sam to primenio. Hvala Svemogućem Bogu!