Dok sam išla u školu, primetila sam kako su neki od mojih drugova iz razreda prilično otvoreni. Kada bi videli da drugi greše, jednostavno bi istupili i to rekli, što bi često ljude uvredilo i izopštilo ih. Razmišljala sam: „Nisu li ti ljudi pomalo glupi? Kao što kažu: ’Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima’ i ’Nikad ne udaraj ljude ispod pojasa’. Vidi sve, ali ne moraš sve da komentarišeš; tako se osoba može uklopiti u masu ljudi. Ukoliko si isuviše direktan, pa sve i da nemaš loše namere, ljudi će loše reagovati i odbaciti te. Kako na taj način da stekneš prijatelje?“ Tako da ja nikad nisam ukazivala na probleme drugih kad bih bila sa njima u interakciji. Svi moji drugovi iz razreda su me voleli i bili prijatelji sa mnom, govoreći da se sa mnom lako slagati i da sam fina i ja sam smatrala da imam prilično dobru ljudskost. Kad sam počela da verujem u Boga, i sa braćom i sestrama sam komunicirala na isti način. Nisam ukazivala na probleme drugih kada bih ih uočila. Oduvek sam imala osećaj da bi se ljudi osećali neprijatno ukoliko bih bila isuviše direktna, da bi mislili da ih napadam, da pokušavam da razotkrijem njihove nedostatke i da bi to uništilo naš odnos. I nije dok nisam doživela otkrovenje i pročitala Božju reč po kojoj sam uvidela da je način na koji sam komunicirala sa drugima bio protivan istini i Bogu.

Bilo je to 2015. godine i sarađivala sam sa Lesli na video zapisima. Ona je u veri bila duže od mene, a bila je i starija od mene. Bile smo učtive jedna prema drugoj, prilično se dobro slagale i gotovo da nismo dolazile u konflikt. Ja sam kasnije izabrana za nadzornicu. Jednom su me drugi izvestili da je Lesli nemarna, prevrtljiva i nepouzdana i da zadržava posao. Imala sam osećaj da je problem koji ima prilično ozbiljan, pa sam razgovarala sa svojim saradnicima u poslu o tome da treba ukazati na Lesline probleme i razotkriti ih, da bi ona mogla da promisli, spozna sebe, pokaje se i promeni. Moji saradnici su se saglasili i upitali ko treba da ode i sa Lesli razgovara u zajedništvu. Stajala sam tamo ne govoreći ništa, ne želeći da se izlažem riziku rešavanja ovog problema. Pomislila sam: „Ukoliko joj ukažem na probleme, da li će misliti da je napadam? Kako ćemo se slagati nakon toga?“ Na moje iznenađenje, svi su predložili da ja odem i razgovaram sa Lesli. Želela sam da pobegnem, ali ako ne bih ukazala na njene probleme, to bi se odrazilo na crkveni rad. Tako da sam na kraju samo morala da stisnem zube i odem to da uradim. Uzela sam malo vremena da se mentalno pripremim, ohrabrujući sebe da treba da joj ukažem na probleme. Vežbala sam u glavi šta ću da joj kažem, od početka do kraja. No, kada sam je ugledala, sve mi se pomešalo. Imala sam osećaj kao da se gušim i nisam mogla ništa da izgovorim. Pa sam je nežnim tonom upitala: „Da li si u dobrom stanju u poslednje vreme? Da li si imala nekih poteškoća? Zašto si toliko spora u pravljenju video zapisa?“ Lesli je odgovorila da je bila zabrinuta zbog toga što joj sin ne ide u školu, pa je došlo do kašnjenja u njenom radu. Pomislila sam: „Kaže da ima poteškoća. Ako je razotkrijem zbog toga što je nemarna, prevrtljiva i nepouzdana, da li će misliti da sam previše gruba i da je napadam? Ako nam se odnos raspadne, biće veoma neprijatna situacija među nama.“ Pomislivši to, nisam joj ukazala na probleme koje ima. Uputila sam joj samo nekoliko reči utehe i ukratko prešla preko stanja u kojem se njena dužnost nalazi.

Budući da nije imala nikakvu samospoznaju, nastavila je da bude nemarna u svojoj dužnosti i bilo je puno problema u njenim video zapisima. Uvidela sam da su Leslini problemi prilično ozbiljni i da bi morala da bude smenjena ukoliko se ne bude promenila. Kasnije sam opet otišla da porazgovaram sa njom. Pomislila sam kako ću joj ovog puta definitivno ukazati na probleme. No, čim sam sela, reči su mi ponovo zastale u grlu. Stalno sam razmišljala kako da joj to kažem na način da joj ne bude neprijatno a da ipak bude svesna svojih problema, da ne pomisli da je napadam ili da razvije predrasude prema meni. Taktički sam je upitala: „Zašto si stalno nemarna u svojoj dužnosti?“ Lesli mi je potom rekla da je ponekad davala oduška svojim telesnim sklonostima tako što je čitala romane, pa je zanemarila svoje dužnosti. Toliko se uznemirila kada je to rekla, da je briznula u plač. Pomislila sam: „Njoj je toliko teško. Ako joj kažem da je prevrtljiva i nepouzdana, da li će biti u stanju to da prihvati? Bolje da joj ništa ne kažem. U svakom slučaju, priznala je svoj problem i sada bi trebalo da se popravi.“ Stoga sam izrazila razumevanje za njeno stanje i ohrabrila je da uloži više truda u svoju dužnost. Ona se nakon toga nije pokajala, njen nemaran pristup je postajao sve gori i gori i na kraju je bila smenjena. Nisam razmislila o sebi i ta je stvar postala deo prošlosti.

Kasnije sam pročitala odlomak Božje reči kroz koji sam stekla izvesnu spoznaju svog stanja. Svemogući Bog kaže: „Ljudsko ponašanje i način na koji se ljudi odnose prema svetu moraju da se zasnivaju na Božjim rečima; to je najosnovnije načelo ljudskog ponašanja. Kako ljudi mogu da sprovode istinu u delo ako ne razumeju načela ljudskog ponašanja? Sprovoditi istinu u delo ne znači izgovarati prazne reči ili uzvikivati slogane. Naprotiv, radi se o tome da, bez obzira s čim se ljudi susretnu u životu, sve dok to uključuje načela ljudskog ponašanja, njihov pogled na stvari ili pitanje obavljanja dužnosti, pred njima je izbor i trebalo bi da tragaju za istinom, da potraže osnovu i načela Božjih reči, a zatim da pronađu put praktičnog delovanja. Oni koji mogu da tako praktično delaju ljudi su koji streme istini. Da bi se moglo tako stremiti istini, ma koliko velike bile poteškoće s kojima se neko suočava, mora da se ide Petrovim putem, a to je put stremljenja istini. Primera radi, koje načelo bi trebalo slediti kada se radi o interakciji s drugim ljudima? Možda je tvoje prvobitno gledište da je ’u harmoniji blago, a u strpljenju sjaj’ i da bi trebalo da paziš da se nekome ne zameriš, da zbog tebe drugi ne izgube obraz i da nikoga ne uvrediš te da tako gradiš dobre odnose s drugima. Ako si ograničen takvim gledištem, ćutiš kada vidiš da drugi čine loše stvari ili da krše načela. Ti bi radije da crkveni posao trpi gubitak, nego da nekoga uvrediš. Nastojiš da se nikome ne zameriš, bez obzira ko su ti ljudi. Kad govoriš, misliš samo na osećanja ljudi i na čuvanje obraza i uvek kažeš lepe reči da bi ugodio drugima. Čak i ako otkriješ da neko ima probleme, biraš da to tolerišeš, o toj osobi govoriš samo iza njenih leđa, ali, kada je gledaš u oči, održavaš mir i dobre odnose. Šta mislite o takvom ponašanju? Zar se tako ne ponašaju oni koji samo hoće da ugode drugima? Zar to nije prilično prevrtljivo ponašanje? To krši načela ljudskog ponašanja. Zar nije nisko ponašati se na takav način? Oni koji tako postupaju nisu dobri ljudi i to nije plemenito ponašanje. Ma koliko da si patio i ma koju cenu da si platio, ako ne poštuješ načela ponašanja, onda si u tom pogledu doživeo neuspeh i Bog neće prepoznati, upamtiti i prihvatiti tvoje ponašanje“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Da bi se dobro obavljala dužnost, moraju se posedovati makar savest i razum“). Božja reč mi je razjasnila da, bez obzira šta se dešava u mom životu, sve dok to uključuje načela ponašanja ili pogleda na stvari, treba stalno da tragam za istina-načelima. Do tada se nisam usuđivala da ukazujem braći i sestrama na probleme i mislila sam da u tome nema ničeg lošeg. Mislila sam da je sve kako treba, dokle god se dobro slažemo i ne raspravljamo se. Pročitala sam da Bog kaže: „Ma koliko da si patio i ma koju cenu da si platio, ako ne poštuješ načela ponašanja, onda si u tom pogledu doživeo neuspeh i Bog neće prepoznati, upamtiti i prihvatiti tvoje ponašanje.“ Ove reči su me zaista dotakle. Možda je izgledalo kao da ne radim ništa loše, ali ja sam se stalno bojala da ne uvredim ljude i nikada se nisam usuđivala da iskreno ukažem na probleme drugih. Čak kada bih uvidela problem i ljutila se u sebi, njima bih se osmehivala, što je značilo da problemi koje je trebalo rešiti, nisu bili rešeni, i crkveni rad je trpeo gubitke. Bog za takvu vrstu ljudi kaže da su lukavi i lažljivi i bez načela u svom ponašanju. Razmislila sam o tome kako sam rešila incident sa Lesli. Bila sam svesna da je prevrtljiva i nepouzdana i da loše utiče na napredak, ali sam se bojala da je rastužim ukoliko budem isuviše direktna. Mogla bi da pomisli da sam suviše gruba i da razvije predrasude o meni. Bojala sam se da će to odbaciti i rastužiti se, pa da će stvari među nama postati neprijatne. Želeći da zaštitim naš odnos, bila sam isuviše uplašena da bilo šta kažem kako bih je razotkrila ili orezala. Videla sam da se njen problem nemarnosti pogoršava i bila sam gnevna, ali sam u razgovoru sa njom bila uplašena da je ne naljutim, pa se nisam usudila da joj pomenem njen problem ili ga razotkrijem. Rekla sam samo nekoliko bezopasnih stvari prešavši preko teme i čak je tešila, bez obzira na to kako sam se osećala. To što kao nadzornica nisam razotkrila ili rešila probleme koje sam uvidela, značilo je da sam neodgovorna i ozbiljno nemarna. Konačno sam uvidela da sve vreme pred drugima glumim dobricu, misleći da to što sam obzirna i imam razumevanja znači da sam dobra osoba. Tek kada su se činjenice razotkrile, gledala sam na sebe potpuno drugačije. Uočila sam Leslin problem ali joj na njega nisam ukazala niti sam joj pomogla. Kao rezultat toga, ona nije videla suštinu ili posledice svog problema, patila je u životu a crkveni rad je kasnio. Bila sam toliko sebična, prevrtljiva i lažljiva. Kako bih mogla reći da imam dobru ljudskost?

Kasnije sam na okupljanju pročitala detaljnu analizu Božje reči na temu „Nikad ne udaraj ljude ispod pojasa“ i „Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima“. Tada sam znala da nisam bila voljna da drugima ukažem na probleme jer sam bila pod uticajem ovih ideja. Svemogući Bog kaže: „Postoji načelo u filozofijama za ovozemaljsko ophođenje koje poručuje: ’Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima.’ To znači da, kako bi očuvao prijateljski odnos, čovek mora da prećutkuje probleme svojih prijatelja, čak i ako ih jasno uviđa – da treba da se pridržava načela da druge ne udara po licu i ne proziva ih zbog njihovih mana. Prijatelji jedni druge lažu, jedni od drugih se skrivaju, međusobno se upuštaju u spletke; i premda je čoveku kristalno jasno kakav je onaj drugi, on to ne iznosi otvoreno, već se koristi lukavim metodama kako bi očuvao njihov prijateljski odnos. Zašto bi neko želeo da očuva takve odnose? Stvar se svodi na to da niko sebi ne želi da stvara neprijatelje u ovom društvu, unutar svoje grupe, što bi značilo da će se često izložiti opasnim situacijama. Znajući da će ti neko postati neprijatelj i da će ti nauditi nakon što si ga prozvao zbog njegovih mana ili si ga povredio, i ne želeći da sebe dovodiš u takvu situaciju, ti koristiš načelo filozofija za ovozemaljsko ophođenje koje glasi: ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako ih prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’. S obzirom na to, ako dvoje ljudi imaju takav odnos, da li su oni zaista pravi prijatelji? (Nisu.) Nisu pravi prijatelji, a još manje jedan u drugog imaju poverenje. Pa, kakav je onda ovo tačno odnos? Nije li to osnovni društveni odnos? (Jeste.) U takvim društvenim odnosima, ljudi jedni drugima ne mogu da izraze svoja osećanja, jedni prema drugima nisu sasvim otvoreni, niti govore ono što žele. Ne mogu naglas da izgovore ono što im je u srcu, probleme koje kod drugih zapažaju, kao ni reči od kojih bi onaj drugi imao koristi. Umesto toga, biraju lepe reči kako bi zadržali tuđu naklonost. Ne usuđuju se da kažu istinu ni da se pridržavaju načela, kako time na sebe ne bi navukli tuđu netrpeljivost. Kad od drugih ne dobija nikakve pretnje, zar neka osoba ne živi relativno lagodno i spokojno? Nije li upravo to cilj zagovaranja izreke: ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako ih prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’? (Jeste.) Jasno je, ovo je lukav, lažljiv način egzistencije sa elementom samoodbrane, kome je cilj samoodržanje. Ljudi koji ovako žive nemaju nikoga kome veruju, nemaju bliskih prijatelja kojima bi rekli sve što požele. Jedni prema drugima zauzimaju odbrambeni stav, proračunati su i strateški nastrojeni, pri čemu svako iz tog odnosa uzima ono što mu treba. Zar nije tako? Cilj izjave ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako ih prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’ u samom njenom korenu jeste uzdržavanje od vređanja drugih i stvaranja neprijatelja, da sebe zaštitiš time što nikome nećeš nauditi. To su tehnika i metod koje čovek usvaja kako bi sprečio da bude povređen. Posmatrajući ovih nekoliko aspekata njegove suštine, da li je plemenit zahtev o ljudskom moralnom ponašanju ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako ih prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’? Da li je pozitivan? (Nije.) Čemu on onda uči ljude? Da ne smeš nikoga da uvrediš ni povrediš, u suprotnom ćeš ti na kraju biti povređen; kao i da nikome ne treba da veruješ. Ako povrediš nekog od svojih dobrih prijatelja, to prijateljstvo će tiho početi da se menja: od tvog dobrog i bliskog prijatelja, on će ti postati stranac ili neprijatelj. Podučavajući ljude da tako postupaju, koje probleme ovaj zahtev može da reši? Čak i ako, postupajući na ovaj način, ne stvoriš nove neprijatelje, pa čak i ako neke od njih izgubiš, da li će ljude to navesti da ti se dive i da te odobravaju, da te uvek zadrže za prijatelja? Da li se ovim u potpunosti dostiže merilo za moralno ponašanje? U najboljem slučaju, ovo je samo filozofija za ovozemaljsko ophođenje“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Šta znači stremiti ka istini (8)“). Kada je Bog detaljno analizirao uticaj ideja poput „Nikad ne udaraj ljude ispod pojasa“ i „Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima“, imala sam osećaj kao da stoji tačno ispred mene, razotkrivajući me. Živeći prema ovim filozofijama za zemaljsko ophođenje, moje reči i dela su služili samo da me zaštite. Bez obzira sa kim bih se našla, uvek sam se držala načela da nikoga ne naljutim ili uvredim. Kao kada sam bila u školi, videla sam ljude koji su otupeli zbog izopštenja, pa sam imala osećaj da, kako bi se slagao sa drugima, nikada ne smeš da kažeš kako se zaista osećaš i nikada ne smeš da iznosiš probleme neke osobe i uvrediš je. Na taj način će te ljudi voleti i lako ćeš se uklopiti. I nakon što sam počela da verujem u Boga, i dalje sam sledila taj metod ponašanja prema braći i sestrama. Da bih izbegla da me ne vole ili da vređam nečija osećanja, kadagod je ljude trebalo razotkrivati i kada bi se mogli uvrediti, ja bih se povlačila, ili bih to pomenula saradniku i njemu to prepustila. Ponekad kada sam morala da besedim, naprosto bih rekla nešto beznačajno što se uklapalo u situaciju, što je značilo da se mnogo problema nije rešilo na vreme. Držala sam se svetovnih filozofija poput „Jedan novi prijatelj znači još jedan put“ i „Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima“, kao kriterijuma za svoje ponašanje. Nikada nikome nisam rekla šta zapravo mislim i sve sam više glumatala i bila lažljiva. U sebi sam mislila da bi, ako bih održavala dobre odnose i slagala se sa svima, učinila da me ljudi vole, pa bih lako od drugih zadobila odobravanje. Da jednog dana kažem ili uradim nešto protivno načelima, ljudi bi pustili da pobegnem i sačuvam obraz. Uvidela sam da u interakciji sa drugima nemam načela. Jednostavno sam želela da svi ostanu srećni i nasmejani i da niko ne razotkriva ničije nedostatke, kako nikad ne bih izgubila obraz i kako bih mogla da održavam svoj status i sliku o sebi. Nisam li pokušavala da pridobijem ljude i iskoristim ih? Možda sam ostavljala utisak naočite, prijatne i saosećajne osobe, ali iza svega toga sam stremila ka svojim ciljevima o kojima nisam govorila. Zaista sam bila zla! Setila sam se Lesli; meni je bilo jasno da je ona prevrtljiva i nepouzdana, ali da bih izbegla da je naljutim, nisam joj ukazala na probleme niti ih razotkrila, utičući na napredak u radu. Ne samo da sam nju povređivala odnoseći se tako, već sam odgađala i crkveni rad. Bog je uvek besedio da na ljude i stvari treba da gledamo u skladu sa Božjim rečima i tako se prema njima odnosimo i ponašamo, vođeni istinom kao svojim kriterijumom. No, u svakodnevnom životu sam živela prema sotonskim filozofijama, uvek sputana u onome što govorim i radim. Nisam bila u stanju da sa drugima normalno razgovaram ili im pomognem i još manje ispunim svoje obaveze kao starešina. Nisam razmišljala o tome kako da govorim na način koji bi za druge bio poučan ili kako da zaštitim crkveni rad. Posmatrala sam kako crkveni rad trpi štetu i glumila dobricu uprkos onome što sam osećala. Žrtvovala sam interese crkve zarad sopstvenih. Toliko sam glumatala i manjkalo mi je ljudskosti! Da sam tako nastavila, Bog bi me omrznuo i prezreo a drugi omalovažili i odbacili. Pomolila sam se Bogu: „O, Bože, vidim da crkveni rad trpi štetu ali ja stalno glumim dobricu. Ne štitim interese crkve i mora da Ti se to gadi. O, Bože, želim da se pokajem. Molim te usmeri me da rešim ovaj svoj problem i budem osoba sa osećajem za pravdu koja štiti crkveni rad.“

Nakon toga sam pročitala još Božjih reči: „Kada te nešto snađe, živiš prema filozofiji za ovozemaljsko ophođenje i ne sprovodiš istinu u delo. Uvek se bojiš da ćeš uvrediti druge ali ne i da ćeš uvrediti Boga, i čak ćeš žrtvovati interese Božje kuće da bi sačuvao svoje odnose s drugim ljudima. Kakve su posledice takvog postupanja? U priličnoj meri ćeš sačuvati svoje odnose s drugim ljudima, ali ćeš uvrediti Boga, a on će te s gnušanjem odbaciti i biće gnevan na tebe. Šta je bolje, kada sve izvagaš? Ako ne možeš da se odlučiš, onda si potpuno smeten; to dokazuje da ni najmanje ne razumeš istinu. Ako nastaviš tako a da nikada ne postaneš svestan toga, zaista si u velikoj opasnosti, i ako na kraju ne budeš u stanju da dostigneš istinu, ti ćeš biti taj koji će biti na gubitku. Ako ne tražiš istinu u tome i doživiš neuspeh, da li ćeš ubuduće moći da tražiš istinu? Ako i dalje to ne budeš mogao, više se neće raditi o tome da li ćeš biti na gubitku – na kraju ćeš biti isključen. Ako tvoja motivacija i viđenje odgovaraju nekome ko hoće da ugodi drugima, onda ni u čemu nećeš biti sposoban da sprovodiš istinu u delo niti da se pridržavaš načela i uvek ćeš doživeti neuspeh i pasti. Ako se ne osvestiš i nikada ne tražiš istinu, onda si ti bezvernik i nikada nećeš zadobiti istinu i život. Šta bi onda trebalo da uradiš? Kada se suočiš s takvimstvarima, moraš da se moliš Bogu i da Ga zoveš, da Ga preklinješ za spasenje i moliš da ti da više vere i snage i da ti omogući da se pridržavaš načela, da radiš ono što bi trebalo da radiš, da rešavaš stvari u skladu s načelima, da stojiš čvrsto gde treba da stojiš, da čuvaš interese Božje kuće i da sprečiš da bilo što naškodi delu Božje kuće. Ako si u stanju da se pobuniš protiv sopstvenih interesa, svoje gordosti i stanovišta onog ko hoće da ugodi drugima, i ako radiš ono što bi trebalo da radiš iskrenim i celim jedinstvenim srcem, onda ćeš poraziti Sotonu i zadobiti ovaj aspekt istine. Ako uporno nastavljaš da živiš po Sotoninoj filozofiji, da čuvaš svoje odnose s drugima, da nikada ne sprovodiš istinu u delo i da se ne usuđuješ da se pridržavaš načela, da li ćeš onda biti u stanju da sprovodiš istinu u delo u drugim stvarima? I dalje nećeš imati ni veru ni snagu. Ako nikad ne možeš da tražiš ili da prihvatiš istinu, da li će ti onda takva vera u Boga omogućiti da dođeš do istine? (Ne.) I ako ne možeš da dođeš do istine, možeš li biti spasen? Ne možeš. Ako uvek živiš po Sotoninoj filozofiji i u potpunosti lišen istina-stvarnosti, onda nikada ne možeš da budeš spasen“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo). Božja reč mi je razjasnila da su moja načela oduvek bila ta da održavam odnose i nikada od drugih ne pravim neprijatelje, umesto da primenjujem Božje reči. Kada bih videla nešto što nije bilo u skladu sa istinom, jednostavno bih popustila i to dozvolila, želeći da zaštitim svoje odnose sa drugima, dopuštajući sebi da živim u stanju sigurnosti. Uvidela sam da idem putem umerenosti, da sam u potpunosti bez načela. Bog od nas traži da govorimo i ponašamo se u skladu sa Njegovom rečju, da budemo ljudi koji vole ono što On voli, mrze ono što On mrzi i da razlikujemo dobro od zlog, da budemo u stanju da razlučujemo sve vrste ljudi i da se prema drugima odnosimo prema načelima. Samo je takvo praktikovanje u skladu sa Božjom namerom. A opet, ja sam jasno videla kako Lesli zadržava rad u okviru svoje dužnosti, ali je nisam kritikovala ili razotkrila. Tešila sam je kada sam videla da plače i glumila dobricu uprkos svojim osećanjima. Na taj način sam štitila naš odnos i zauzimala stranu Sotone tako što sam joj udovoljavala. Bila sam tako budalasta. Ranije nisam smatrala da je takva vrsta ponašanja toliki problem. Tek kada su se činjenice razotkrile, uvidela sam da živeti prema filozofijama za ovozemaljsko ophođenje nije put kojim treba ići. Bila sam nadzornica, a stalno sam se bojala da ljude ne uvredim i nisam imala osećaj za pravdu. Nisam se usuđivala da ukažem na probleme koje bih otkrila ili da razgovaram da bih ih rešila, što je dovelo do toga da problemi uvek iznova iskrsavaju. To nije značilo raditi pravi posao; to je bilo opiranje Bogu.

Kasnije sam pronašla put primene u Božjoj reči: „Ako želiš da uspostaviš normalan odnos sa Bogom, tvoje srce mora biti okrenuto Njemu; sa ovakvom osnovom, imaćeš normalne odnose i sa drugim ljudima. Ukoliko nemaš normalan odnos sa Bogom, tada će se, ma šta ti činio zarad očuvanja svojih odnosa s drugim ljudima, ma koliko se ti upinjao i ma koliko energije u to ulagao, sve svesti samo na ljudsku filozofiju za ovozemaljsko ophođenje. Ti ćeš čuvati svoj položaj među ljudima i od njih dobijati pohvale sa stanovišta ljudi i čovekove filozofije, umesto da normalne međuljudske odnose uspostavljaš u skladu sa Božjom reči. Ako se ne usredsređuješ na svoje odnose s ljudima, već umesto toga održavaš normalan odnos sa Bogom, ako si voljan da svoje srce predaš Bogu i da naučiš kako da Mu budeš pokoran, onda će i tvoji međuljudski odnosi prirodno postati normalni. Ovi odnosi tada neće biti izgrađeni na telesnim stvarima, već na temelju Božje ljubavi. Nećeš imati gotovo nikakvih telesnih interakcija s drugim ljudima, ali će zato na duhovnom nivou među vama postojati zajedništvo i uzajamna ljubav, uteha i opskrba. Sve se ovo obavlja na temelju želje da se udovolji Bogu – ovi se odnosi ne održavaju kroz čovekove filozofije za ophođenje prema svetu, već se prirodno stvaraju kad neko nosi breme zarad Boga. Oni od tebe ne zahtevaju nikakav veštački, ljudski napor, već je potrebno samo da postupaš u skladu s načelima Božjih reči“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Veoma je važno uspostaviti normalan odnos sa Bogom“). Božja reč mi je razjasnila da se normalni međuljudski odnosi ne održavaju kroz filozofije za ovozemaljsko ophođenje. Oni su zasnovani na temelju primenjivanja Njegove reči. Kada stvari iskrsnu, mi treba da primenjujemo istinu, ponašamo se u skladu sa načelima, štitimo crkveni rad, i nosimo teret pod kojim braća i sestre žive. To je jedini način da se imaju normalni međuljudski odnosi. Setila sam se nekih iskustvenih svedočenja braće i sestara. Kada su uočili probleme drugih, bili su u stanju da im na njih ukažu i pomognu im u skladu sa Božjom rečju. Iako ljudi ponekad izgube ugled, ukoliko streme ka istini, mogli bi da iskoriste taj razgovor i kritiku da otkriju svoje nedostatke, spoznaju svoje iskvarene naravi, isprave svoja naopaka stanja, naprave napredak u svom životu i da ostvaruju sve bolje rezultate u svojim dužnostima. To znači biti istinski nežan i koristan. Ali oni koji ne streme ka istini, kroz kritiku i orezivanje bivaju ogoljeni. Imaju odbojnost prema istini i kada su orezani, pokušavaju da nađu izgovore i opiru se, ništa ne prihvatajući. Ova vrsta osobe nije pravi brat ili prava sestra i treba da bude odbačena i izopštena. Kada sam ovo shvatila, imala sam još jači osećaj da je samo Božja reč kriterijum po kojem treba da postupamo i da se ponašamo, da treba da se prema drugima odnosimo u skladu sa Božjom rečju. To je pravi način na koji neko treba da se ponaša i bude usklađen sa standardima normalne ljudskosti.

Kasnije sam otkrila sestru koja je bila nadmena, samopravedna i nije prihvatala sugestije. Nastavila je da radi po svom i da odlaže posao. Morala sam da razgovaram sa njom i ukažem joj na njen problem kako bi mogla da razmisli o sebi i spozna sebe, ali sam bila nekako prestrašena. Šta ako to ne prihvati? Da li će steći predrasude o meni i reći da je napadam? Setila sam se svojih prethodnih propusta i onoga što sam ne tako davno pročitala u Božjoj reči i u meni se nešto uskomešalo. Da zanemarim crkveni rad trudeći se da zaštitim naš odnos, uvredila bih Boga. Ovaj put je Bog posmatrao moj stav kako bi video da li sam se pokajala i promenila. Nisam mogla da se odnosim prema ljudima kao ranije. Setila sam se da Božja reč kaže: „Kada se suočiš s takvimstvarima, moraš da se moliš Bogu i da Ga zoveš, da Ga preklinješ za spasenje i moliš da ti da više vere i snage i da ti omogući da se pridržavaš načela, da radiš ono što bi trebalo da radiš, da rešavaš stvari u skladu s načelima, da stojiš čvrsto gde treba da stojiš, da čuvaš interese Božje kuće i da sprečiš da bilo što naškodi delu Božje kuće“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo). Osetila sam da je Bog pored mene, da me ohrabruje da napravim taj korak. Molila sam se Bogu, tražeći od Njega da mi da veru i snagu kako bih mogla da primenjujem istinu, stavim crkveni rad na prvo mesto i prestanem da se bojim da uvredim ljude, štiteći odnose. Pošto sam se pomolila, potražila sam tu sestru. Uz razotkrivanje njenog problema koji se zasnivao na njenom doslednom ponašanju, ukazala sam joj i na to da je bila nadmena i da nije prihvatala sugestije drugih, da to predstavlja odbojnost prema istini i sotonsku narav. Rekla sam joj da će biti smenjena ukoliko nastavi da ometa crkveni rad i ne pokaje se ili promeni. Nakon što sam to rekla, nisam se osećala kao ranije; nisam se bojala da će me zamrzeti. Umesto toga, bila sam opuštenija i imala mir. Kad se setim, uvek sam živela prema sotonskim filozofijama za ovozemaljsko ophođenje, bojeći se da ću uvrediti ljude, kao i toga da ne iskrsnu rasprave i konflikti. U interakcijama sam uvek razmišljala o ugledu drugih i štitila odnose, propuštajući puno prilika da primenjujem istinu. Sada, kada treba da ukažem ljudima na probleme, i dalje se donekle plašim, ali se zasigurno pomolim Bogu i korigujem svoje namere i gledišta kako bih stvari praktikovala u skladu sa načelima. Ovo iskustvo mi je dozvolilo da korigujem svoja pogrešna gledišta. Zaista sam zahvalna Bogu!