Sestra Barbara i ja smo se poznavale dve godine i izgradile smo prilično blizak odnos. Svaki put kada bismo razgovarale, činilo se da bi to moglo da potraje zauvek. Često bismo pričale o svojim iskustvima i o tome šta smo iz njih naučile. Kada god bi se Barbari nešto dogodilo, došla bi da me potraži a i ja sam, kada bih imala neki problem, želela da to podelim sa njom. Uvek bi sa mnom strpljivo razgovarala i ja sam negovala taj blizak odnos koji smo imale. Bilo mi je lepo što uz sebe imam sestru koja može da mi pomogne i pruži mi podršku.

Pošle godine sam nehotice čula Barbaru kako razgovara sa nekim sestrama o odličnim rezultatima koje je u poslednje vreme imala u širenju jevanđelja, o tome kako su mnogi kojima je propovedala bili puni religioznih predstava a da su potom, pošto bi se ona molila i oslanjala na Boga, strpljivo razgovorala sa njima i čitala im Božje reči, ti ljudi ubrzo dolazili do toga da prihvate Božje delo poslednjih dana. Videla sam kako je sestre, nakon što su to čule, gledaju sa divljenjem i zasipaju je svakojakim pitanjima, tragajući za ispravnim putevima primene. Bila sam pomalo zabrinuta pa pomislih: „Lepo je to što joj širenje jevanđelja ide tako dobro, ali ona je govorila samo o svojim dobrim rezultatima, a ne o posebnom putu koji je odabrala niti je svedočila o tome kako ju je Bog vodio u tom periodu. Zar se ne pravi važna ako govori na taj način?“ Nekoliko dana kasnije sestra Faje mi je rekla: „Barbara je tako talentovana i već je postigla sjajne razultate u širenju jevanđelja. Rekla je da ju je starešina čak pozvao da besedi o svom iskustvu na okupljanju.“ Srce mi je uzdrhtalo kada sam to čula. Pitala sam se: „Zašto Barbara govori te stvari?“ Faje joj se sada toliko divi, ali to nije korisno za nju. Uvidela sam da je Barbara stalno isticala rezultate koje je postizala obavljajući svoju dužnost i osećala sam neku vrstu nelagodnosti. Bog je besedio da kada se neko pravi važan i sebe uzvisuje, time razotkriva sotonsku narav, pa bi bilo opasno nastaviti sa tim. Nisam mogla da dozvolim da se to nastavi. Morala sam da ugrabim priliku da Barbari ukažem na to. Međutim, kad god sam pomislila da joj ukažem na taj problem, oklevala bih. Prisetila sam se par iskustava od pre nekoliko godina. Moja saradnica Dženi bi se često pozivala na doktrine, kritikujući druge s visine, ali sebe nikada nije detaljno analizirala ili spoznala. Ukazala sam joj na taj problem a ona ne samo da to nije prihvatila, već mi je na to uzvratila tako što je pomenula moje neuspehe i prestupe iz prošlosti. Nakon toga je oklevala i da me pogleda. Bilo mi je neprijatno i bolno zbog toga. Drugom prilikom, sestra Roksana je skrenula sa teme u svojoj besedi tokom okupljanja i ja sam joj ukazala na to. Kasnije mi se otvorila i rekla da se osećala zaista posramljeno i da je pružala otpor kada sam joj ukazala na problem koji ima, da je imala osećaj da namerno pokušavam da joj otežam stvari; otišla je dotle da čak više nije želela da besedi na kasnijim okupljanjima. Iako je nastavila da traga, da ramišlja o svojim problemima i prepoznaje ih, bilo mi je teško čuti to što je rekla. Nakon toga sam bila veoma obazriva kad je trebalo ukazati na probleme drugih. Razmišljala sam o tome kako je moj odnos sa Barbarom oduvek bio divan i pitala se da li će, ako joj ukažem na probleme koje ima, imati osećaj da sam je dovela u nezgodan položaj? Šta ću da radim ako ne bude htela da sasluša i stvori predrasude o meni, ako bude imala osećaj da razotkrivam njene nedostatke i pokušavam da joj otežam stvari i potom me se odrekne? Putevi su nam se tokom dana često ukrštali, pa bi to bilo zaista neprijatno. Isto tako, ona se nije stalno pravila važna. Možda će čitajući Božju reč biti u stanju da razmisli i sama to uvidi. Onda nema veze, ćutaću.

Jednog dana Barbara mi je rekla da su joj neka braća i sestre sugerisali nekoliko stvari. Rekli su joj da u svojim besedama delom voli da se pravi važna i da natera druge da joj se dive. Zbog toga joj je bilo prilično neprijatno. Uznemirila sam se kada sam je čula šta govori. Istina je da sam i ja videla da se u poslednje vreme pravi važna, ali pošto sam se bojala da ne narušim naš odnos, progledala sam joj kroz prste i ništa joj nisam rekla. Nije li to bila savršena prilika? Zar nije trebalo da i ja progovorim o problemima koje sam uvidela? Ali onda sam pomislila kako joj je ionako već dovoljno teško. Pitala sam se da li bi bila u stanju to da prihvati i da li bi postala negativna ukoliko bih i ja progovorila. I ja sam uvidela da moram da joj ukažem na probleme koje sam videla, ali sam se brinula da će pomisliti da sam previše gruba i da će se distancirati od mene, pa sam pažljivo razmislila o tome kakvim tonom da joj se obratim i kako da budem što taktičnija kako je ne bih dovela do toga da se oseća posramljeno. Zato sam samo navela primere kako sam u prošlosti uzdizala samu sebe i pravila se važna, kako sam potom o tome razmislila i počela to da uviđam, i tek sam se onako usput, na kraju, dotakla njenog problema. Bojala sam se da ću je postideti, pa sam joj uputila nekoliko utešnih reči: „Svako ima iskvarenu narav i savršeno je normalno to pokazati. I ja to činim. Oduvek sam bila veoma nadmena i umišljena i često sam volela da se pravim važna. Ne dozvoli da te to sputava; moraš da zauzmeš pravi stav prema samoj sebi.“ Ništa mi nije odgovorila na to. Ali se onda dogodilo nešto što me je ponovo uznemirilo.

Na jednom okupljanju Barbara je besedila o svom razumevanju Božje reči i nastavila da govori o skorašnjem iskustvu koje je imala šireći jevanđelje. Govorila je o tome kako je propovedala svešteniku koji je decenijama verovao u Gospoda. Taj čovek je bio pun religioznih predstava i naslušao se mnogih glasina. Još uvek nije prihvatao jevanđelje iako mu je propovedano u više navrata. Ali onda je ona otišla do njega da sa njim razgovara i raspravi se i našavši relevantne odlomke Božje reči, opovrgla je njegove predstave jednu po jednu da bi on najzad postepeno počeo da odustaje od tih svojih predstava i prihvatio je Božje delo poslednjih dana. Kada je završila sa govorom, pažnja svih je bila uprta u njeno iskustvo sa jevanđeljem i daleko od Božje reči. U to vreme sam bila pomalo svesna: zar ovo nije odstupanje od teme? Iako je ona besedila o svom iskustvu s jevanđeljem, kada je završila, svi su počeli da joj se dive i ugledaju se na nju. Nije li se tako pravila važna? Želela sam da joj ukažem na to i nateram je da prestane da priča o toj temi, ali nisam uspevala bilo šta da progovorim: ukoliko je prekinem pred tolikim brojem ljudi, zar neće stvarno biti osramoćena? Činjenica je da je Barbara imala izvesne rezultate u širenju jevanđelja, pa ako joj ovo budem rekla, neće li svi pomisliti da je to zato što sam ljubomorna i da joj namerno otežavam stvari? Možda su njene namere dobre i ne pokušava da se napravi važna? Zato nisam progovorila, ali nisam mogla da se smirim dovoljno da bih mogla da razmišljam o Božjoj reči, tako da je moja beseda bila neprosvećena jer sam izgovorila svega nekoliko nenadahnutih reči i okupljanje se privelo kraju.

Provela sam to veče prevrćući se po krevetu, ne mogavši da zaspim. Nisam mogla da prestanem da razmišljam o stvarima koje je Barbara rekla na okupljanju da bi se napravila važna niti o pogledima divljenja na licima svih prisutnih. Kroz ono o čemu je besedila nije pomogla drugima da išta bolje razumeju Božje reči; radije je pažnju svih skrenula na svoje delo jevanđelja, te se tako samim okupljanjem ništa dobro nije postiglo. Bojeći se da ću je osramotiti, ništa nisam rekla i nisam uspela da zaštitim život crkve. Nisam li samo želela da ugodim drugima nemajući nikakav osećaj za pravdu? Prisetila sam se odlomka Božjih reči: „Sebe bi trebalo pažljivo da proučiš kako bi uvideo jesi li ispravna osoba. Jesu li tvoji ciljevi i namere nastali s mišlju o Meni? Jesu li sve tvoje reči izrečene i sve tvoje radnje preduzete u Mom prisustvu? Ja ispitujem sve tvoje misli i ideje. Zar ne osećaš krivicu? (…) Misliš li da ćeš sledeći put moći da nadomestiš jelo i piće koje je Sotona ovaj put oduzeo? Dakle, sada to vidiš jasno; da li je to nešto što možeš da nadoknadiš? Možeš li da nadomestiš izgubljeno vreme? Nužno je da sebe savesno proučite kako biste uvideli zašto na nekoliko prethodnih susreta niko nije jeo ni pio i ko je izazvao ovu nevolju. Morate o tome razgovarati jedan po jedan dok ne postane jasno. Ako takva osoba ne bude snažno sputana, tada vaša braća i sestre neće razumeti i onda će se sve samo ponoviti. Vaš duhovne oči su zatvorene; previše je slepih među vama! Štaviše, oni koji zaista vide za to ni ne haju. Ne ustaju i ne progovaraju, pa su i sami slepi. Oni koji vide, a ne progovaraju, nemi su. Ovde ima mnogo hendikepiranih“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 13. poglavlje, „Hristove izjave na početku“). Božje reči su me je jako uznemirile. Pomislila sam na to kako je Barbara odstupila od teme u svojoj besedi, svima protraćila vreme i uticala na produktivnost okupljanja a ja sam to samo ćutke posmatrala. Nastavila sam da razmišljam: „Bilo mi je jasno da je Barbara odstupila od teme, pa zašto nisam zaštitila život crkve? Zašto sam odlučila da oćutim i ugodim ljudima?“ Kao prvo, nisam bila sigurna da li je Barbara kroz svoje postupke uzvisivala sebe i pravila se važna. Činjenica je bila da je ona imala određeno iskustvo u širenju jevanđelja i da je razgovor o tim iskustvima mogao da bude od koristi drugima, pa da li bi onda ova njena beseda mogla da se shvati kao da se pravi važna? Kao drugo, brinula sam se da stvari ne vidim jasno, da bi je ono što kažem moglo sputati i da će drugi misliti da te stvari govorim iz ljubomore.

Sledećeg dana na okupljanju sam iznela svoje brige i zatražila pomoć od nekoliko sestara. Zajedno smo pročitale odlomak Božjih reči: „Da se uzdižu i svedoče o sebi, da se razmeću i pokušavaju da steknu visoko mišljenje i obožavanje od strane drugih ljudi – iskvaren ljudski rod je sposoban za to. Ljudi tako instinktivno reaguju kad njima upravlja sotonska priroda i to je zajedničko celom iskvarenom ljudskom rodu. Kako se ljudi obično uzdižu i svedoče o sebi? Kako postižu da drugi o njima imaju visoko mišljenje i da ih obožavaju? Oni svedoče o tome koliko su posla obavili, koliko su propatili, koliko su se davali i koju cenu su platili. Sebe uzdižu govoreći o svom kapitalu, što im pruža više, čvršće i sigurnije mesto u glavama ljudi, tako da ih više ljudi ceni, ima visoko mišljenje o njima, divi im se, pa čak i obožava, na njih se ugleda i sledi ih. Da bi ostvarili ovaj cilj, ljudi čine mnoge stvari koje naizgled svedoče o Bogu, a u suštini ljudi time sebe uzdižu i o sebi svedoče. Da li je takvo postupanje razumno? Oni su van opsega razumnosti i nemaju stida, odnosno, besramno svedoče o onome što su uradili za Boga i o tome koliko su zbog Njega propatili. Čak se razmeću svojom nadarenošću, talentima, iskustvom, posebnim veštinama, svojim dovitljivim pristupom svetovnim poslovima, sredstvima koja koriste da se poigravaju ljudima i tome slično. Njihov metod samouzdizanja i svedočenja o sebi sastoji se u tome da sebe istaknu, a druge omalovaže. Oni ujedno sebe kamufliraju i upakuju tako da od ljudi sakriju svoje slabosti, mane i nedostatke, pa ovi mogu da vide samo njihovu izuzetnost. Čak se ne usuđuju da kažu drugima kad se osećaju negativno; nedostaje im hrabrost da se otvore i da s njima razgovaraju u zajedništvu, a kad nešto pogrešno urade, daju sve od sebe da to prikriju i zabašure. Nikada ne pominju štetu koju su tokom obavljanja svoje dužnosti naneli radu crkve. Međutim, pruže li i najmanji doprinos ili postignu neki mali uspeh, brže-bolje će to razglasiti na sva zvona. Ne mogu da dočekaju da celom svetu obznane koliko su sposobni, koliko su dobrog kova, koliko su izuzetni i koliko su bolji od normalnih ljudi. Nije li ovo način da se neko uzdiže i svedoči o sebi?“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „4. stavka: Oni se uzdižu i svedoče o sebi“). Iz otkrovenja Božjih reči sam shvatila da jedan znak antihrista – uzdizanje samog sebe, predstavlja razmetanje sopstvenim talentima, snagama, doprinosima i postignućima pred drugima, da bi ih ljudi videli kao talentovane i sposobne i da bi zadobili njihovo poštovanje i divljenje. Širenje jevanđelja i svedočenje o Bogu su suštinski pozitivne stvari. Sa snagom nekoga ko širi jevanđelje, da je Barbara besedila o poteškoćama sa kojima se sretala, kako se tada oslanjala na Boga i iskusila Njegovo delo, o tome šta je zadobila i naučila iz toga i o dobrim putevima primene koje je spoznala, takva bi beseda bila poučna. No, Barbara je pričala samo o tome koliko je ljudi preobratila, o tome koliko je patila, koliku cenu je platila, ali niko ko je slušao o njenim iskustvima nije iole više spoznao Boga niti mu je bilo jasnije kako primenjivati ili pristupiti različitim problemima. Umesto toga samo su više saznali o njoj i spoznali da ima dar i kov u širenju jevanđelja i da je revnosnija od drugih. Svi su je hvalili, zavideli joj i osećali se manje vrednim. Uvidela sam da rezulati koji uslede nakon što se neko pravi važan i uzvisuje se i rezultati nakon svedočenja o Bogu nisu isti. Moja prethodna gledišta su bila potvrđena kroz razgovor i utvrdila sam da većina onoga što je Barbara govorila nije bilo svedočenje o Bogu već radije uzdizanje i pokazivanje sebe. Ona je razotkrivala narav antihrista što bi na nju navuklo Božje gađenje i mržnju. Sestre su me takođe podsetile da je moguće da Barbara još uvek nije svesna iskvarene naravi koju razotkriva i da, pošto smo to uočile, treba da joj s ljubavlju ukažemo na to. Nismo mogli da budemo oni koji ugađaju ljudima samo da bismo sačuvali svoje odnose. Obuzeo me je sram zbog ovih reči sestara i odlučila sam da razgovaram sa Barbarom što je pre moguće.

Nakon što se sastanak završio, jednostavno nisam mogla da se smirim. Još pre sam uvidela probleme koje Barbara ima ali se nisam usuđivala da joj na to ukažem i čak i kada bih rekla nešto, prelazila bih preko problema ne postižući ništa, što je značilo da Barbara nikada nije razmislila o svom problemu ili ga postala svesna. Osećala sam se uznemireno i bilo mi je krivo zbog tih misli i nisam mogla a da se ne zapitam: „Obično sam tako vesela i živahna u Barbarinom društvu i o svemu joj pričam, pa zašto mi je onda toliko teško da joj ukažem na probleme? Zašto ne mogu da progovorim?“ U svom traganju i razmišljanju, pročitala sam Božju reč: „Svi ste vi dobro obrazovani. Svi vodite računa o tome da budete prefinjeni i suzdržani u onome što govorite, kao i u pogledu načina na koji govorite: taktični ste i naučili ste da drugim ljudima ne narušavate dostojanstvo i ponos. U svojim rečima i postupcima uvek ostavljate drugima dovoljno prostora za manevrisanje. Trudite se iz petnih žila da ljudi sa vama budu opušteni. Ne kopate po njihovim ožiljcima i nedostacima, i trudite se da ih ne povredite i ne postidite. To je jedno od načela međuljudskih odnosa po kojem postupa većina ljudi. Ali o kakvom je načelu ovde zapravo reč? (Radi se o težnji čoveka da se dopadne drugima; to je varljivo i nepouzdano načelo.) Reč je o lukavom, nepouzdanom, izdajničkom i podmuklom načelu. Tu se, iza nasmejanog čovekovog lica, krije mnoštvo zlonamernih, podmuklih i odvratnih stvari“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Šest pokazatelja životnog rasta“). „Oni koji idu srednjim putem su najpodmukliji od svih. Nikoga ne vređaju, uglađeni su i markantni, vešto se snalaze u svim situacijama i niko ne primećuje njihove mane. Oni su kao žive Sotone!“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Jedino primenom istine čovek može da odbaci okove iskvarene naravi“). „Postoji načelo u filozofijama za ovozemaljsko ophođenje koje poručuje: ’Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima.’ To znači da, kako bi očuvao prijateljski odnos, čovek mora da prećutkuje probleme svojih prijatelja, čak i ako ih jasno uviđa – da treba da se pridržava načela da druge ne udara po licu i ne proziva ih zbog njihovih mana. Prijatelji jedni druge lažu, jedni od drugih se skrivaju, međusobno se upuštaju u spletke; i premda je čoveku kristalno jasno kakav je onaj drugi, on to ne iznosi otvoreno, već se koristi lukavim metodama kako bi očuvao njihov prijateljski odnos. Zašto bi neko želeo da očuva takve odnose? Stvar se svodi na to da niko sebi ne želi da stvara neprijatelje u ovom društvu, unutar svoje grupe, što bi značilo da će se često izložiti opasnim situacijama. Znajući da će ti neko postati neprijatelj i da će ti nauditi nakon što si ga prozvao zbog njegovih mana ili si ga povredio, i ne želeći da sebe dovodiš u takvu situaciju, ti koristiš načelo filozofija za ovozemaljsko ophođenje koje glasi: ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako ih prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’. S obzirom na to, ako dvoje ljudi imaju takav odnos, da li su oni zaista pravi prijatelji? (Nisu.) Nisu pravi prijatelji, a još manje jedan u drugog imaju poverenje. Pa, kakav je onda ovo tačno odnos? Nije li to osnovni društveni odnos? (Jeste.) U takvim društvenim odnosima, ljudi jedni drugima ne mogu da izraze svoja osećanja, jedni prema drugima nisu sasvim otvoreni, niti govore ono što žele. Ne mogu naglas da izgovore ono što im je u srcu, probleme koje kod drugih zapažaju, kao ni reči od kojih bi onaj drugi imao koristi. Umesto toga, biraju lepe reči kako bi zadržali tuđu naklonost. Ne usuđuju se da kažu istinu ni da se pridržavaju načela, kako time na sebe ne bi navukli tuđu netrpeljivost. Kad od drugih ne dobija nikakve pretnje, zar neka osoba ne živi relativno lagodno i spokojno? Nije li upravo to cilj zagovaranja izreke: ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako ih prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’? (Jeste.) Jasno je, ovo je lukav, lažljiv način egzistencije sa elementom samoodbrane, kome je cilj samoodržanje. Ljudi koji ovako žive nemaju nikoga kome veruju, nemaju bliskih prijatelja kojima bi rekli sve što požele. Jedni prema drugima zauzimaju odbrambeni stav, proračunati su i strateški nastrojeni, pri čemu svako iz tog odnosa uzima ono što mu treba. Zar nije tako? Cilj izjave ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako ih prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’ u samom njenom korenu jeste uzdržavanje od vređanja drugih i stvaranja neprijatelja, da sebe zaštitiš time što nikome nećeš nauditi. To su tehnika i metod koje čovek usvaja kako bi sprečio da bude povređen. Posmatrajući ovih nekoliko aspekata njegove suštine, da li je plemenit zahtev o ljudskom moralnom ponašanju ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako ih prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’? Da li je pozitivan? (Nije.) Čemu on onda uči ljude? Da ne smeš nikoga da uvrediš ni povrediš, u suprotnom ćeš ti na kraju biti povređen; kao i da nikome ne treba da veruješ. Ako povrediš nekog od svojih dobrih prijatelja, to prijateljstvo će tiho početi da se menja: od tvog dobrog i bliskog prijatelja, on će ti postati stranac ili neprijatelj. (…) Pa, čemu naposletku ova izreka podučava ljude? Da li ona navodi ljude da budu u većoj meri pošteni ili da budu u većoj meri lažljivi? Dovodi do toga da ljudi postaju u većoj meri lažljivi; ljudska srca se udaljavaju, među ljudima se produbljuje distanca, a ljudski odnosi postaju komplikovani; to je jednako komplikaciji u ljudskim društvenim odnosima. Među ljudima se gubi iskrena komunikacija i javlja se oprez. Mogu li na ovaj način ljudski odnosi da i dalje budu normalni? Hoće li se poboljšati društvena klima? (Ne.) Prema tome, zato je izreka ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako ih prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’ očito pogrešna. Učiti ljude da tako postupaju ne može ih navesti da prožive normalnu ljudskost; povrh toga, to ih ne može navesti da budu otvoreni, ispravni ili iskreni. Time se ne postiže baš ništa pozitivno“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Šta znači stremiti ka istini (8)“). Čitajući Božje reči, uvidela sam da sam se u svom druženju sa Barbarom oslanjala na sotonske filozofije za ovozemaljsko ophođenje poput onih „Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima“, „Nikad ne udaraj ljude ispod pojasa“ i „Jedan prijatelj više znači jedno putovanje više“. Do tog momenta sam na te filozofije gledala kao na načela kojima se treba voditi u interakciji sa drugim ljudima. Mislila sam da se samo takvim ponašanjem mogu održati međuljudski odnosi, da se tako drugi neće uvrediti i da na sebe neću navući nevolje. Kroz otkrovenje Božje reči, najzad sam uvidela da su te filozofije predstavljale prepreden, lažljiv i prevrtljiv način življenja, da su dovele do toga da se ljudi brane jedni od drugih i da su prepreka iskrenim odnosima, da ne dopuštaju ljudima da vole jedni druge. Iako stupajući u interakciju sa drugima na ovaj način, nećeš nikoga uvrediti ili navući nevolje na sebe, to te sprečava da stekneš prave prijatelje, a ljudima dopušta da postaju sve izveštačeniji i lažljiviji. Isto tako sam počela da shvatam da pojedinac treba da bude iskren u odnosu sa drugima i da se, kada vidi da neko ima problem, osloni na saosećanje kako bi mu pomogao najbolje što ume. Čak i da na trenutak taj neko to ne može da prihvati i pogrešno te razume, i dalje moraš da se držiš tih načela i pristupaš im sa ispravnim namerama. Oni koji iskreno prihvataju istinu, kada budu orezani, iako se možda u tom trenutku mogu osećati posramljeno i to ne prihvate, kasnije će biti u stanju da tragaju za istinom i razmisle o sebi. Ne samo da drugima neće zamerati, već će pre biti zahvalni osobi koja ih je korigovala. Setila sam se svog odnosa sa Barbarom. U nekoliko navrata sam jasno videla da se pravi važna pred drugima i da oni imaju veoma visoko mišljenje o njoj, ali sam se bojala da povredim njen ego ukazujući joj na problem i toga da posle neće obraćati pažnju na mene. Zato sam, da bih ostala u dobrim odnosima sa njom, to samo posmatrala ne rekavši joj ni reč niti sam joj pomogla kada je razotkrila iskvarenost, što je značilo da neće razmisliti o svom problemu niti ga spoznati i da će se kasnije vratiti svojim starim putevima. Uvidela sam da sam živeći po ovim sotonskim filozofijama samo želela da zaštitim naš odnos kako bi Barbara mogla da kaže da sam osoba od razumevanja i saosećanja. Nisam uzimala u obzir njen život-ulazak. Da sam joj ranije ukazala na probleme koje sam videla, možda bi donekle stekla spoznaju svoje iskvarene naravi i ne bi govorila tako nerazumne stvari tokom okupljanja. Postala sam ona koja ugađa ljudima kako bih zaštitila naš odnos! To je bilo zaista štetno ponašanje! Potom sam pomislila na još jednu sestru sa kojom sam se sretala. Videla sam da je često površna u svojoj dužnosti i da bi se, kada bi joj drugi ukazali na probleme, raspravljala i nije bila u stanju to da prihvati. Želela sam da sa njom razgovaram kako bih joj pomogla da razmisli o sebi, ali imala sam osećaj da je prilično stara i da ću, ako joj ukažem na problem, povrediti njen ego i navesti je da pomisli da sam previše gruba. Pa sam samo zažmurila na njen problem i spolja gledano ostala vesela, pričljiva i pijateljski nastrojena prema njoj. Tek nakon što je otpuštena zbog toga što je bila površna u svojoj službi požalila sam što joj nisam pomogla ranije. Tek pošto je otišla razgovarala sam sa njom o problemima koje sam uvidela. Iako je došla do spoznaje sopstvenog problema, prekorila me je što joj nisam na to ranije ukazala i rekla da možda, da je mogla ranije da popravi svoje puteve, ne bi bila otpuštena. Misleći o tome, konačno sam uvidela da živeti prema ovim filozofijama i ugađati ljudima uopšte nije isto što i biti istinski dobra osoba. Time se ni najmanje ne pokazuje iskrenost ili saosećanje prema drugima već se tu zapravo radi o sebičnosti i lažljivosti. Ja sam proživljavala sotonsku narav i gadila sam se Bogu. Barbara je oduvek bila toliko iskrena sa mnom, no ja sam se samo oslanjala na te filozofije dok sam se sa njom susretala i nisam primenjivala istinu. Razmišljala sam o tome kako da je ne uvredim i kako da sačuvam lepu sliku koju je imala o meni, i kada sam videla kako razotkriva iskvarenost, zanemarila sam to. Da li sam se mogla nazvati dobrim prijateljem dok sam se tako ponašala? Uvidela sam da su reči poput „Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima“ bile zaista đavolske reči koje dolaze od Sotone i više nisam želela da živim po njima.

Razmišljajući, uvidela sam da je postojao još jedan razlog zašto se nisam usudila da Barbari ukažem na problem. Moje je gledište bilo pogrešno. Oduvek sam mislila da ukazivanje na probleme drugih predstavlja razotkrivanje njihovih mana, da će to povrediti njihov ego, verovatno ih uvrediti i da bi takav postupak bio nezahvalan. Dakle, što se tiče Barbare, stalno sam se bojala da će se uvrediti ukoliko joj ukažem na problem koji ima i da će to uništiti naš odnos, što je veoma otežalo primenjivanje istine. Stoga sam tragala za Bogom, tražila od Njega da me usmerava u tome kako da rešim ovaj svoj problem.

U svom traganju, pročitala sam ove Božje reči: „Bog zahteva da ljudi govore istinu, da kažu ono što misle i da druge ne varaju, ne zavode na stranputicu, ne ismevaju, ne izvrgavaju ruglu, da im se ne rugaju i ne podsmevaju, da ih ne sputavaju, da ne razotkrivaju njihove slabosti i da ih ne povređuju. Zar nisu upravo to načela govora? Šta znači kada kažemo da ne treba da razotkrivamo tuđe slabosti? Znači da ne treba da se bacamo blatom na njih. Ne treba stalno da ističemo njihove greške iz prošlosti i njihove mane da bismo ih kritikovali i osuđivali. To je najmanje što možemo da uradimo. A kada je reč o delovanju, kako se konstruktivan govor izražava? On uglavnom ohrabruje, usmerava, vodi, ubeđuje, pruža razumevanje i utehu. S druge strane, u posebnim slučajevima, desi se da bude neophodno da se tuđe greške neposredno razotkriju i da se oni orežu, da bi stekli znanje o istini i želju za pokajanjem. Samo tako se postiže željeni efekat. Takvo postupanje je za ljude veoma korisno. Ono im zaista pomaže i konstruktivno je, zar ne? (…) A šta je, u kratkim crtama, načelo kojeg treba da se pridržavaš u govoru? Ovo: reci šta ti leži na srcu, govori o svojim istinskim iskustvima i reci ono što stvarno misliš. Takve su reči za ljude najblagotvornije, one ih zbrinjavaju, pomažu im, pozitivne su. Nemoj pristati da izgovaraš one lažne reči, reči od kojih ljudi nemaju koristi i koje nisu poučne; tako ćeš izbeći da ljudima naškodiš, da ih navedeš na grešku i gurneš u negativnost, a tvoje reči neće imaju negativno dejstvo. Moraš da govoriš pozitivne stvari. Moraš da nastojiš da pomažeš ljudima koliko god možeš, da im budeš od koristi, da ih opskrbljuješ, da u njima probudiš istinsku veru u Boga; moraš da dozvoliš da ljudima pomognu tvoja iskustva sa Božjim rečima i tvoj način rešavanja problema i da oni iz toga mnogo dobiju, da im omogućiš da razumeju put doživljaja Božjeg dela i ulaska u istina-stvarnost, da im omogućiš da ostvare život-ulazak i da se njihov život razvije – a sve je to omogućeno time što iza tvojih reči stoje načela i što one ljude mogu da pouče“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Šta znači stremiti ka istini (3)“). „Ako sa bratom ili sestrom imaš dobar odnos i oni te zamole da im ukažeš na to šta s njima nije u redu, kako to treba da učiniš? Ovo se odnosi na pristup koji ćeš zauzeti po tom pitanju. (…) Kako bi onda, prema istina-načelima, trebalo da pristupiš ovoj stvari? Koji postupak je usklađen s istinom? Koliko relevantnih načela postoji? Kao prvo i osnovno, ne navodi druge da posrću. Pre svega moraš da uzmeš u obzir tuđe slabosti i kakav način razgovora ih neće navesti da posrnu. To je ono najosnovnije što treba da se razmotri. Zatim, ako znaš da su oni neko ko istinski veruje u Boga i ko može da prihvati istinu, kad primetiš da imaju problem, u tom slučaju treba da preuzmeš inicijativu da im pomogneš. Ako ništa ne učiniš i smeješ im se, time ih povređuješ i škodiš im. Neko ko tako postupa nema ni savest ni razum, i nema ljubavi za druge. Oni sa makar malo savesti i razuma ne mogu posprdno da gledaju na braću i sestre. Treba da smisle različite načine da im pomognu da reše svoj problem. Treba da dozvole toj sobi da shvati šta se dogodilo i u čemu je bila njena greška. Da li će ta osoba moći da se pokaje, to je njena lična stvar; naša odgovornost biće ispunjena. Čak i ako se sada ne pokaje, pre ili kasnije doći će dan kad će se opametiti i na tebe se neće žaliti niti će te optuživati. Način na koji se odnosite prema braći i sestrama u najmanju ruku ne može da bude ispod merila savesti i razuma. Nemojte se osećati dužnim prema drugima; pomozite im u meri u kojoj to možete. To je ono što ljudi treba da urade. Ljudi koji prema braći i sestrama mogu da se ophode s ljubavlju i u skladu sa istina-načelima najbolja su vrsta ljudi. Oni su i najdobrodušniji. Naravno, prava braća i sestre jesu oni ljudi koji mogu da prihvate istinu i da je primenjuju. Ako neka osoba veruje u Boga samo da bi pojela svoju koricu hleba ili da bi dobila blagoslove, ali ne prihvata istinu, ona nije brat ili sestra. Prema pravoj braći i sestrama morate da se ophodite shodno istina-načelima. Na koji god da način oni veruju u Boga ili kojim god putem da idu, treba da im pomognete u duhu ljubavi. Koje je najmanje dejstvo koje čovek mora da postigne? Kao prvo, da ih ne navede da posrnu i ne dozvoli im da postanu negativni; kao drugo, da im pomogne i navede ih da se vrate s pogrešnog puta; i kao treće, da ih navede da shvate istinu i odaberu pravi put. Ove tri vrste dejstva mogu se ostvariti samo ako im se pomaže u duhu ljubavi. Ako nemate istinsku ljubav, ne možete postići ove tri vrste dejstva i u najboljem slučaju biste mogli da postignete samo jedno ili dva. Ove tri vrste dejstva ujedno su i tri načela za pomaganje drugima. Poznata su ti ova tri načela i potpuno su ti jasna, međutim, kako se ona zaista sprovode? Da li zaista razumeš poteškoću druge osobe? Zar to nije još jedan problem? Moraš takođe da razmisliš: ’Koje je poreklo njene poteškoće? Jesam li u stanju da joj pomognem? Ako sam premali rastom i ne mogu da rešim njen problem, pa govorim nemarno, mogao bih da je uputim na pogrešan put. Osim toga, kakva je moć razumevanja te osobe i kakav joj je kov? Je li ona tvrdoglava? Poseduje li duhovno razumevanje? Može li da prihvati istinu? Da li stremi ka istini? Ako primeti da sam od nje sposobniji, a ja s njom u zajedništvu porazgovaram, hoće li u njoj nastati ljubomora ili negativnost?’ Sva se ova pitanja moraju razmotriti. Nakon što ta pitanja razmotriš i o njima stekneš jasan uvid, u zajedništvu porazgovaraj s tom osobom, pročitaj nekoliko odlomaka Božjih reči koji se odnose na njen problem i omogući joj da u Božjim rečima shvati istinu i pronađe put primene. Tada će problem biti rešen i ta osoba će prevazići svoju poteškoću. Da li je ovo jednostavno? Nije jednostavno. Ako ne razumeš istinu, ma koliko da govoriš, to neće biti ni od kakve koristi. Ako razumeš istinu, uz svega nekoliko rečenica tu osobu možeš da prosvetiš i da joj pomogneš“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Jedino kroz stremljenje ka istini čovek može da razreši svoje pogrešno razumevanje Boga i svoje predstave o Njemu“). Iz Božjih reči sam razumela da ukoliko razotkrivaš nedostatke jedne osobe da bi se uhvatio za njene slabosti i osudio ih i ako su ti namere da ismeješ, rugaš se i opanjkavaš, onda se to Bogu gadi. Ali ukoliko ukažeš na probleme i nedostatke pojedinca s namerom da mu pomogneš, onda je to poučno i predstavlja izraz saosećajnosti za druge i osećaj odgovornosti prema njihovim životima. Ukoliko osoba teži istini, onda će uz pomoć drugih biti u stanju da razmisli o sebi i traga za istinom kako bi rešila svoje probleme i napredovaće u svom život-ulasku. Međutim, neki ljudi pružaju otpor i imaju odbojnost prema tome da budu orezani i da im se ukaže na probleme. To pokazuje da ne prihvataju istinu i da njihove naravi imaju odbojnost prema njoj. Uvidela sam da sam pre verovala da je ukazivanje na probleme drugih isto što i razotkrivanje njihovih nedostataka i da je to nezahvalan zadatak. Ovakvo gledište je bilo potpuno pogrešno. Isto tako sam shvatila da postoje načela po kojima se nekome ukazuje na probleme. Ne radi se samo o tome da treba imati dobre namere i entuzijazam ili da treba ukazivati ljudima na njihove probleme direktno, bez obzira o kome se radi. Ponekad će biti potrebno da se koristite mudrošću i sledite istina-načela. Ono što je najvažnije je da razmotrite relevantne istine, da pomognete drugima da shvate istinu i Božju nameru ukazujući im na stvari i da im pružite put primene. Samo tako čineći, pomažete ljudima na iskren način. U tom trenutku sam konačno uvidela da ranije nisam postizala dobre rezultate kada bih ukazivala na probleme drugih jer nisam tragala za istina-načelima. Baš kao u slučaju sa Roksanom koja je bila sujetna, brinula o svom ugledu i koja ranije nije bila orezivana. Kada sam utvrdila da je odstupila od teme u svojoj besedi, ne samo da je trebalo da joj ukažem na taj problem, već je trebalo da sa njom podelim i načela o tome kako besediti na temu Božje reči i tako joj pomognem da pronađe put primene. Time bi se izbeglo da bude sputana i bila bi u stanju da besedi u skladu sa načelima na kasnijim okupljanjima. Kada sam razumela ovo načelo, više me nije bio strah da Barbari ukažem na probleme i znala sam da treba da joj pomognem u skladu sa načelima i saosećajno kako bih je sprečila da pođe pogrešnim putem. Tragala sam i molila se Bogu u svom srcu: „Kako da efektivno razgovaram sa Barbarom, da je ne sputavam a da joj u isto vreme dopustim da razume ovaj aspekt istine i prepozna svoj problem?“

Kada god sam imala vremena, razmišljala sam o ovom problemu, tragala i razmatrala Božje reči koje razotkrivaju one koji se prave važni i sebe uzdižu. Tražila sam trenutak da se u razgovoru otvorim Barbari i sa njom popričam o njenim problemima koje sam uočila tokom tog perioda, kao i o prirodi pokazivanja pred drugima, o posledicama toga i o stavu sa kojim se Bog odnosi prema takvoj vrsti ponašanja. Nakon što sam razgovarala sa Barbarom, ona je konačno uvidela koliko je njen problem ozbiljan, shvatila da ja opsednutost statusom bila ta koja ju je kontrolisala, da joj je prijalo da ima svoje mesto u srcima ljudi i da joj se dive kao i da se ovaj način težnje gadi Bogu. Ona je to kasnije detaljno analizirala i otvoreno govorila o tom svom ponašanju na okupljanju, što je svima pomoglo da ga prepoznaju. Videvši da je Barbara bila u stanju da razmisli o svom problemu i prepozna ga i sebe prezre, bila sam srećna. No, u isto vreme sam se osećala krivom. Žalila sam zbog toga što mi je toliko dugo trebalo da razgovaram sa njom i da joj ukažem na to. Ona nije stekla predrasude o meni jer sam joj ukazala na problem i razotkrila ga, niti se naš odnos narušio; umesto toga, postale smo bliskije nego ranije. Shvatila sam da čovek, samo ukoliko živi po Božjoj reči i pridržava se istina-načela u interakciji sa drugima, može osetiti mir.