Je Sjun i ja smo 2023. godine zajedno obavljale dužnost u vezi sa izradom tekstova. Je Sjun ima bolju radnu sposobnost od mene, a ujedno je i efikasnija. Obično, u kakvom god da sam stanju bila, ona bi u zajedništvu razgovarala sa mnom o Božjim rečima kako bi mi pomogla. Slagale smo se veoma dobro. U februaru 2024. godine, tokom jednog okupljanja, Je Sjun je inkorporirala Božje reči kako bi razumela sopstvenu nadmenu narav, ali je to razumevanje bilo vrlo uopšteno. Nakon što je završila, Lan Sin je ukazala na izvesno nadmeno i sputavajuće ponašanje Je Sjun tokom vršenja dužnosti. Rekla je da Je Sjun uglavnom s tonom prezira u glasu ukazuje na njene probleme, što je dosta sputava. Bilo je i trenutaka kada je mislila da ima loš kov i da nije dorasla dužnosti, a tada bi joj Je Sjun s prezirom rekla da dȃ ostavku ako ne može da je vrši, zbog čega je bila veoma negativna. Dok je Lan Sin govorila, Je Sjun je polako postajala turobna u licu. Kada je Lan Sin završila svoju besedu, Je Sjun je zaplakala, rekavši da je sputavala druge i da je činila zlo, i bila je loše raspoložena. Pomislila sam da Je Sjun nije u potpunosti prihvatila probleme na koje joj je Lan Sin ukazala, ali sam onda pomislila i to da Je Sjun veoma drži do svog ugleda, pa je normalno što ne može istog časa da prihvati probleme na koje joj je Lan Sin ukazala. Trebalo bi da bude malo bolja nakon izvesnog vremena, pa joj više ništa nisam rekla. Tokom obroka, Lan Sin je nekoliko puta pokušala da razgovara sa Je Sjun, ali ju je Je Sjun ignorisala. Atmosfera je bila pomalo neprijatna. Je Sjun i ja smo radile u istoj kancelariji i posle ručka, Lan Sin je došla kod nas da mi pomogne oko računara. Je Sjun je tada izašla napolje, kao da je namerno izbegavala Lan Sin. Nekada su često ćaskale i smejale se zajedno, ali sada je izgledalo kao da je druga osoba. Shvatila sam da je Je Sjun imala predrasude prema Lan Sin. Htela sam da je pitam za njeno stanje i da joj ukažem na to da ona svojim stavom ne prihvata istinu, kao i da ljude čini sputanim. Ali sam se onda predomislila: „Lan Sin je upravo ukazala na njene probleme, ali ona još uvek nije prilagodila svoje stanje. Ako je sada kritikujem, da li će postati još negativnija? Ako bude imala loše mišljenje o meni kasnije i ako me bude ignorisala, šta ću onda? Delimo istu kancelariju i često se srećemo. Ako zahladimo odnose, onda će nam biti jako teško da se slažemo u budućnosti. Ako kasnije budem bila u bilo kakvom stanju ili naiđem na probleme u svom radu, šta da radim ako ne bude htela da mi pomogne? Neću li se samo osramotiti?” Kad sam pomislila na to, progutala sam reči koje sam htela da izgovorim. Međutim, jasno sam videla da Je Sjun nije u dobrom stanju i osetila sam samoprekor što nisam razgovarala o tome u zajedništvu. Onda sam skupila hrabrosti da je upitam: „Čini se da nisi baš u dobrom stanju. Je li to zbog toga što ti je teško da istog časa prihvatiš probleme na koje ti je Lan Sin ukazala? Ako ti se po glavi motaju neke misli, možeš otvoreno da razgovaraš o tome. Nemoj da ih držiš u sebi!” Je Sjun je tiho odgovorila: „Dobro sam. Još uvek procesuiram sve,” i onda više ništa nije rekla. Kada sam videla da ne želi da se otvori i da razgovara o tome, odjednom nisam znala šta da kažem. Bojala sam se da bih joj, ako još nešto kažem, postala odbojna i da bi imala loše mišljenje o meni. Zato sam izgovorila samo nekoliko reči ohrabrenja i završila razgovor na brzinu.

Nakon toga, Je Sjun je provela dva dana zaredom pognute glave, zadubljena u jelo i posao. Gotovo da nije ni govorila, osim kada bismo je nešto pitali, a i tada bi rekla tek poneku reč. Ranije, kada god bih imala neke probleme u vezi s poslom, u koje ne bih mogla da proniknem, Je Sjun bi samoinicijativno izražavala svoje mišljenje i davala mi predloge. Ako bi u mojoj poslovnoj korespondenciji bilo delova o kojima nisam jasno besedila, pomogla bi mi da ih poboljšam. Međutim, tokom ta dva dana, Je Sjun nije želela da razgovara ni o problemima na koje smo nailazile u poslu. Htela sam da ih spomenem i da porazgovaramo o njima, ali kad sam videla da nije dobro raspoložena, pomislila sam da ću teško išta postići razgovorom o poslu i zato ih nisam ni spomenula. Zbog toga je posao trpeo. Nakon toga, želela sam da razotkrijem ponašanje Je Sjun, kako bi ona postala svesna svojih problema. Ali onda sam pomislila kako je Lan Sin samo nakratko spomenula njenu nadmenu narav, a stanje Je Sjun se zbog toga toliko pogoršalo. Ako ponovo spomenem kako ona ne prihvata istinu, zar neće razviti predrasude prema meni i vršiti svoju dužnost s gardom u srcu? Kako bi nam tek onda bilo teško da se slažemo? Zato sam joj suptilno rekla: „Ako imaš neke misli, slobodno ih podeli. Ako nastaviš tako da ćutiš, sputavaćeš druge. Bog nam je postavio ovakvo okruženje kako bi nam omogućio da razmišljamo o svojoj iskvarenoj naravi. To je korisno za naš život-ulazak.” Rekla je tihim glasom: „Ja to sve polako procesuiram. Dobro sam. Bolje je ovako. Ako ubuduće manje pričam, ljudi se neće osećati sputanim zbog mene.” Kada sam videla da i dalje priča s dozom ljutnje, oklevala sam ponovo. „Ako joj ukažem na probleme koje ima, a ona ih ne prihvati, hoće li i mene početi da ignoriše? Ma, pusti – sačekaj da sama bude voljna da se otvori i razgovara.” Kasnije, kada smo zajedno razgovarale o poslu, Je Sjun i dalje nije govorila mnogo. Lan Sin, videvši Je Sjun takvu, nije znala šta da radi. Smatrala je da je ona kriva za to i prekorevala je samu sebe. I ona je donekle bila u stanju potištenosti. Tokom ta dva dana samo o tome sam razmišljala. Nisam mogla da smirim srce ni tokom vršenja dužnosti. U svojoj molitvi ispričala sam Bogu sve o svom stanju, kako bi me vodio da razumem samu sebe.

Kasnije sam pročitala ove Božje reči: „Većina ljudi želi da stremi ka istini i da je primenjuje, ali u većini slučajeva imaju samo rešenost i želju za time. Istina nije postala njihov život. Kao rezultat toga, kada se suoče sa zlim silama ili sretnu zle i loše ljude koji čine zlodela, ili lažne starešine i antihriste koji deluju na način koji krši načela – i time ometaju rad crkve i škode Božjim izabranicima – ponestane im hrabrosti da istupe i da se oglase. Šta znači kada nemaš hrabrosti? Da li to znači da si stidljiv ili da nerazgovetno pričaš? Ili, pak, da ti stvari nisu potpuno jasne i da samim tim nemaš samopouzdanja da govoriš? Nijedno ni drugo. To je prvenstveno posledica toga što si ograničen iskvarenim naravima. Jedna od iskvarenih naravi koje otkrivaš jeste varljivost. Kada ti se nešto desi, prva stvar koja ti pada na pamet jesu tvoji lični interesi, prvo razmišljaš o posledicama, odnosno da li će za tebe biti neke koristi. To je varljiva narav, zar ne? Sledeća je sebična i podla narav. Pomisliš: ’Kakve veze sa mnom ima šteta po interese Božje kuće? Ja nisam starešina, što bih ja mario? To sa mnom nema veze. Nije moja odgovornost.’ Takve misli i reči nisu nešto na šta svesno misliš, već su proizvod tvoje podsvesti, što je, zapravo, iskvarena narav koja se ispoljava kada čovek naiđe na neki problem. Takve iskvarene naravi upravljaju načinom na koji razmišljaš, vezuju ti ruke i noge i kontrolišu ono što govoriš. U svom srcu, ti želiš da se zauzmeš i da progovoriš, ali te muče slutnje. Čak i kada se oglasiš, govoriš izokola i ostavljaš sebi prostora da se izmigoljiš, ili pak okolišaš i ne govoriš istinu. Pronicljivi ljudi to vide. Istina je da u svom srcu znaš da nisi rekao sve što je trebalo, da ono što si izgovorio nije imalo nikakvog efekta, da si sve samo odrađivao i da problem nije rešen. Iako nisi ispunio svoju odgovornost, otvoreno govoriš da to jesi učinio ili govoriš da ti nije jasno šta se dešava. Da li je to istina? Da li to zaista misliš? Zar nisi onda u potpunosti pod kontrolom svoje sotonske naravi? Iako ponešto od onoga što govoriš odgovara činjenicama, u ključnim situacijama i po bitnim pitanjima lažeš i obmanjuješ ljude, što dokazuje da si neko ko laže i ko živi po svojoj sotonskoj naravi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Bog razotkriva da su ljudi često voljni da primenjuju istinu, ali da, pod vlašću svojih sebičnih i varljivih iskvarenih naravi, previše razmatraju sopstvene interese. Iako jasno uviđaju probleme koje braća i sestre imaju, ne usuđuju se da ukažu na njih niti da ih razotkriju. Čak i ako ukažu na njih, to čine izokola. Pola toga prećute i ne vode računa o interesima Božje kuće. Upravo u takvom stanju sam i ja bila. Videla sam da Je Sjun nije prihvatila savete Lan Sin, koju je ignorisala tokom obraćanja. To je sputavalo Lan Sin. Trebalo je da odmah razgovaram s njom u zajedništvu i pomognem joj na vreme. Međutim, brinula sam se da, ako joj u tom trenutku ukažem na to da ne prihvata istinu, ona to neće istog časa prihvatiti i da će imati loše mišljenje o meni, pa mi kasnije neće pomoći ukoliko naiđem na poteškoće. Zato sam joj samo suptilno postavila pitanje o njenom stanju. Kad sam videla da nije voljna da se otvori, ponovo sam se zabrinula da bi iznošenje njenih problema moglo u njoj da izazove odbojnost prema meni, pa sam progutala reči koje sam htela da kažem. Nakon toga, Je Sjunino stanje se i dalje nije popravilo. Nekoliko dana jedva da je razgovarala sa nama i nismo mogle normalno da komuniciramo niti da razgovaramo o poslu. Nismo mogle da postignemo ni dobre rezultate u sprovođenju posla. Jasno sam uvidela Je Sjunine probleme, ali nisam se usudila da ih razotkrijem jer sam želela da zaštitim sebe. Stajala sam po strani i gledala kako sve to narušava stanje Lan Sin i rad crkve. Jedino što mi je bilo u srcu jesu sopstveni interesi. Uopšte nisam štitila rad crkve. Bila sam suviše varljiva i sebična!

Kasnije sam pročitala Božje reči i donekle sam razumela uzrok svoje nemogućnosti da primenjujem istinu. Svemogući Bog kaže: „Postoji načelo u filozofijama za ovozemaljsko ophođenje koje poručuje: ’Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima.’ To znači da, kako bi očuvao prijateljski odnos, čovek mora da prećutkuje probleme svojih prijatelja, čak i ako ih jasno uviđa – da treba da se pridržava načela da druge ne udara po licu i ne proziva ih zbog njihovih mana. Prijatelji jedni druge lažu, jedni od drugih se skrivaju, međusobno se upuštaju u spletke; i premda je čoveku kristalno jasno kakav je onaj drugi, on to ne iznosi otvoreno, već se koristi lukavim metodama kako bi očuvao njihov prijateljski odnos. Zašto bi neko želeo da očuva takve odnose? Stvar se svodi na to da niko sebi ne želi da stvara neprijatelje u ovom društvu, unutar svoje grupe, što bi značilo da će se često izložiti opasnim situacijama. Znajući da će ti neko postati neprijatelj i da će ti nauditi nakon što si ga prozvao zbog njegovih mana ili si ga povredio, i ne želeći da sebe dovodiš u takvu situaciju, ti koristiš načelo filozofija za ovozemaljsko ophođenje koje glasi: ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’. S obzirom na to, ako dvoje ljudi imaju takav odnos, da li su oni zaista pravi prijatelji? (Nisu.) Nisu pravi prijatelji, a još manje jedan u drugog imaju poverenje. Pa, kakav je onda ovo tačno odnos? Nije li to osnovni društveni odnos? (Jeste.) U takvim društvenim odnosima, ljudi jedni drugima ne mogu da izraze svoja osećanja, jedni prema drugima nisu sasvim otvoreni, niti govore ono što žele. Ne mogu naglas da izgovore ono što im je u srcu, probleme koje kod drugih zapažaju, kao ni reči od kojih bi onaj drugi imao koristi. Umesto toga, biraju lepe reči kako bi zadržali tuđu naklonost. Ne usuđuju se da kažu istinu ni da se pridržavaju načela, kako time na sebe ne bi navukli tuđu netrpeljivost. Kad od drugih ne dobija nikakve pretnje, zar neka osoba ne živi relativno lagodno i spokojno? Nije li upravo to cilj zagovaranja izreke: ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’? (Jeste.) Jasno je, ovo je lukav, lažljiv način egzistencije sa elementom samoodbrane, kome je cilj samoodržanje. Ljudi koji ovako žive nemaju nikoga kome veruju, nemaju bliskih prijatelja kojima bi rekli sve što požele. Jedni prema drugima zauzimaju odbrambeni stav, međusobno se eksploatišu i nadmudruju, pri čemu svako iz tog odnosa uzima ono što mu treba. Zar nije tako? Cilj izjave ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’ u samom njenom korenu jeste uzdržavanje od vređanja drugih i stvaranja neprijatelja, da sebe zaštitiš time što nikome nećeš nauditi. To su tehnika i metod koje čovek usvaja kako bi sprečio da bude povređen. Posmatrajući ovih nekoliko aspekata njegove suštine, da li je plemenit zahtev o ljudskom moralnom postupanju ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’? Da li je pozitivan? (Nije.) Čemu on onda uči ljude? Da ne smeš nikoga da uvrediš ni povrediš, u suprotnom ćeš ti na kraju biti povređen; kao i da nikome ne treba da veruješ. Ako povrediš nekog od svojih dobrih prijatelja, to prijateljstvo će tiho početi da se menja: od tvog dobrog i bliskog prijatelja, on će ti postati stranac ili neprijatelj. Podučavajući ljude da tako postupaju, koje probleme ovaj zahtev može da reši? Čak i ako, postupajući na ovaj način, ne stvoriš nove neprijatelje, pa čak i ako neke od njih izgubiš, da li će ljude to navesti da ti se dive i da te odobravaju, da te uvek zadrže za prijatelja? Da li se ovim u potpunosti dostiže merilo za moralno postupanje? U najboljem slučaju, ovo je samo filozofija za ovozemaljsko ophođenje. Mogu li se poštovanje ove izjave i njena primena smatrati dobrim moralnim postupanjem? Nikako” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (8)”). Iz Božjih reči sam shvatila da razlog zbog kojeg se nisam usudila da direktno ukažem na Je Sjunine probleme leži u tome što sam živela po sotonskim filozofijama za ovozemaljsko ophođenje. Usvojila sam izreke poput: „Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima” i „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana” kao svoj vlastiti pristup prema ovozemaljskom ophođenju. Mislila sam da treba da popuštam ljudima kako bih se slagala sa njima, da treba da im se obraćam na način koji mogu lako da prihvate, a ne da ih vređam, i da samo na taj način možemo da zaštitimo svoje odnose sa ljudima i da nađemo svoje uporište u društvu. Kada nisam verovala u Boga, nisam se usuđivala da direktno ukažem na to da je neko nešto pogrešno uradio. Čak i kada bih nešto spomenula, to bih činila vrlo suptilno i zato sam se odlično slagala sa svojim kolegama. Nakon što sam počela da verujem u Boga, nastavila sam da se oslanjam na ove filozofije za ovozemaljsko ophođenje kako bih se slagala sa braćom i sestrama. Kada sam videla da braća i sestre rade nešto što je u suprotnosti sa načelima i što nije od koristi za crkveni rad, nisam se usuđivala da ukažem na to, bojeći se da ne ugrozim harmoničnu atmosferu. Naročito kada sam videla da Je Sjun ne prihvata probleme na koje joj je Lan Sin ukazala, da živi sa iskvarenom naravi i ometa naše dužnosti, trebalo je da razgovaram s njom u zajedništvu, dam joj smernice i pomognem joj da razume ozbiljne posledice neprihvatanja istine. Međutim, plašila sam se da će to uticati na naš odnos, pa sam je samo na indirektan način pitala za njeno stanje, ne ukazujući na njene probleme. Kao rezultat toga, ona se stalno durila i nije obavljala svoju dužnost kako treba, čime je ometala crkveni rad. Shvatila sam da živeti prema sotonskim filozofijama za ovozemaljsko ophođenje uopšte nije iskreno prema ljudima, da im ne koristi i da ne štiti rad crkve. To me takođe čini sve varljivijom i sebičnijom: takvim životom zaista škodim i drugima i sebi! Kada ljudi koji zaista imaju ljudskost uvide da njihova braća i sestre žive u iskvarenoj naravi, oni će s ljubavlju razgovarati o Božjim rečima i pomoći će braći i sestrama da razumeju svoju iskvarenu narav. Međutim, ja sam jedino razmatrala to hoće li Je Sjun imati loše mišljenje o meni i hoćemo li se u budućnosti teže slagati nakon što joj budem ukazala na probleme koje ima. Razmišljala sam samo o tome kako da sačuvam sebe. Nisam uopšte razmatrala život-ulazak svoje sestre niti crkveni rad. Shvatila sam da se nimalo nisam promenila iako sam verovala u Boga dugi niz godina. Nisam imala normalnu ljudskost i zaista sam navukla na sebe Božje gnušanje. Kada sam to shvatila, srce mi se ispunilo samoprekorom i kajanjem. Takođe sam se molila Bogu u vezi sa svojim stanjem, da me On vodi kako bih mogla da primenjujem istinu.

Nakon toga, odgledala sam jedan video-zapis o iskustvenom svedočenju. U njemu su citirana dva odlomka Božjih reči koje su mi naročito bile od pomoći. Svemogući Bog kaže: „Ponekad sklad znači strpljenje i trpeljivost, ali znači isto tako i ne odustati od svog mišljenja i održavati načela. Sklad ne znači da praviš kompromise u pogledu načela da bi izgladio stvari, niti da budeš ’onaj koji hoće da ugodi drugima’, niti da se pridržavaš puta umerenosti – a svakako ne znači da se nekom ulaguješ. To su načela. Kada ih budeš shvatio, počećeš, i ne znajući, da se ponašaš u skladu sa Božjim namerama i da proživljavaš stvarnost istine, a na taj način je lako postići jedinstvo. Ako u Božjoj kući ljudi žive prema filozofiji za ovozemaljsko ophođenje i ako se uzdaju u sopstvene predstave, sklonosti, želje, sebične pobude, sopstvene darove i oštroumnost da bi se međusobno slagali, onda to nije dobar način da se živi pred Bogom i oni neće ostvariti jedinstvo. Zašto je to tako? Zbog toga što, kada ljudi žive po sotonskoj naravi, ne mogu da ostvare jedinstvo” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „O skladnoj saradnji”). „Ako tvoja motivacija i viđenje odgovaraju nekome ko hoće da ugodi drugima, onda ni u čemu nećeš biti sposoban da sprovodiš istinu u delo niti da se pridržavaš načela i uvek ćeš doživeti neuspeh i pasti. Ako se ne osvestiš i nikada ne tražiš istinu, onda si ti bezvernik i nikada nećeš zadobiti istinu i život. Šta bi onda trebalo da uradiš? Kada se suočiš s takvim stvarima, moraš da se moliš Bogu i da Ga zoveš, da Ga preklinješ za spasenje i moliš da ti da više vere i snage i da ti omogući da se pridržavaš načela, da radiš ono što bi trebalo da radiš, da rešavaš stvari u skladu s načelima, da stojiš čvrsto gde treba da stojiš, da čuvaš interese Božje kuće i da sprečiš da bilo što naškodi delu Božje kuće. Ako si u stanju da se pobuniš protiv sopstvenih interesa, svoje gordosti i stanovišta onog ko hoće da ugodi drugima, i ako radiš ono što bi trebalo da radiš iskrenim i celim srcem, onda ćeš poraziti Sotonu i zadobiti ovaj aspekt istine. Ako si istrajan u tome da živiš po Sotoninoj filozofiji, da čuvaš svoje odnose s drugima, da nikada ne sprovodiš istinu u delo i da se ne usuđuješ da se pridržavaš načela, da li ćeš onda biti u stanju da sprovodiš istinu u delo u drugim stvarima? I dalje nećeš imati ni veru ni snagu. Ako nikad ne možeš da tražiš ili da prihvatiš istinu, da li će ti onda takva vera u Boga omogućiti da zadobiješ istinu? (Ne.) I ako ne možeš da zadobiješ istinu, možeš li biti spasen? Ne možeš. Ako uvek živiš po Sotoninoj filozofiji i u potpunosti lišen istina-stvarnosti, onda nikada ne možeš da budeš spasen. Trebalo bi da ti bude jasno da je doći do istine neophodan preduslov za spasenje. Kako onda možeš da dođeš do istine? Ako možeš da sprovodiš istinu u delo, ako možeš da živiš u skladu s istinom i ako istina postane osnova tvog života, onda ćeš zadobiti istinu i imati život i tako ćeš biti jedan od spasenih” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Bog je rekao da istinsku harmoniju ne čine samo strpljenje i tolerancija, već da morate da imate i načela i da se držite svog stava. Ne možete da se držite puta umerenosti ili da budete oni koji hoće da ugode drugima. Možete da budete u skladu s Božjom namerom samo ako se vodite istina-načelima u svom ophođenju prema ljudima i saradnji sa njima. Ako stalno živite prema sotonskim filozofijama za ovozemaljsko ophođenje, ako štitite svoje međuljudske odnose, ako ne možete da se pridržavate istina-načela i ne možete da primenjujete Božje reči, naposletku, zasigurno nećete moći da dobijete istinu i bićete jedan od onih koje je Bog eliminisao. Ja sam živela prema razmišljanjima i pogledima nekog ko želi da ugodi ljudima. Jasno sam znala da treba da ukažem na probleme Je Sjun i da joj pomognem da razume sebe i preokrene svoje stanje, ali sam stalno brinula da ću, budem li to uradila, oštetiti naš odnos. Zato nisam praktikovala to da se otvaram i razgovaram u zajedništvu. Spolja gledano, činilo se da nas dve imamo skladan odnos, ali ona nikada nije shvatala svoje probleme i njeno stanje se pogoršavalo. Svi su bili sputani i to je uticalo na rad. Sve te stvari su posledice toga što nisam primenjivala istinu. Nisam mogla da nastavim tako. Morala sam da postupam u skladu sa Božjim rečima i ukažem Je Sjun na njeno ponašanje u vezi sa neprihvatanjem istine i na prirodu takvog ponašanja. Kada bi prihvatila istinu nakon razgovora u zajedništvu i razotkrivanja, to bi bilo dobro za nju – bila bi to iskrena pomoć. Međutim, kada ni nakon razgovora ne bi prihvatila istinu i kada bi nastavila da se opire, onda bih morala da steknem određeno raspoznavanje. Te noći sam se molila Bogu, preklinjući Ga da mi dȃ veru kako bih mogla da ukažem na Je Sjunine probleme. Nakon molitve, preduzela sam inicijativu da se raspitam o stanju Je Sjun i ukazala na njeno ponašanje u vezi s neprihvatanjem istine i odbojnosti prema istini. Nakon što me je Je Sjun saslušala, donekle je razumela svoje stanje i bila je voljna da ga preokrene. Videla sam da je voljna da prihvati istinu, ali je u početku živela u iskvarenoj naravi i nije mogla odmah da je preokrene. Takođe sam iskusila da, kada postupate u skladu sa Božjim rečima, vaše srce se oseća mirno i spokojno.

Sledećeg dana, tokom okupljanja, kada je Je Sjun razgovarala o svom stanju, rekla je da zna da svojom nadmenom naravi sputava ljude i da ne prihvata istinu. Međutim, nije razumela prirodu i posledice postupanja na ovaj način. Ponovo sam počela da se osećam rastrzano: „Možda bi trebalo ponovo da joj ukažem na te stvari, kako bi stekla bolje razumevanje detalja. Ako razume samo opšti okvir, to joj neće mnogo pomoći da preokrene situaciju i da uđe u buduće situacije. Ali ako joj ukažem na to, hoće li misliti da previše zahtevam od nje? Šta ako ne može to da prihvati i opet postane negativna? Ako stekne predrasude o meni, kako ćemo se slagati ubuduće? Možda bi bilo bolje da je pustim da sama postepeno sve shvati.” Kada sam pomislila na to, opet sam malo ustuknula. U tom trenutku sam shvatila da moja neodlučnost i dalje proizilazi iz želje da održim naš odnos. Tiho sam se pomolila Bogu, preklinjući Ga da mi dȃ veru i da se prema sestri odnosim iskrenog srca. Setila sam se ovih Božjih reči: „Kako se konstruktivan govor izražava? On uglavnom ohrabruje, usmerava, vodi, ubeđuje, pruža razumevanje i utehu. S druge strane, u određenim, posebnim slučajevima, desi se da bude neophodno da se tuđe greške neposredno razotkriju i da se oni orežu, da bi stekli znanje o istini i želju za pokajanjem. Samo tako se postiže željeni efekat. Takav način praktikovanja je za ljude veoma koristan. On im zaista pomaže i konstruktivan je, zar ne?” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (3)”). Božje reči su mi pomogle da shvatim da ljudima ne pomažu samo reči ohrabrenja i podsticaja. Orezivanje u pogledu problema koje ljudi imaju, kao i ukazivanje na njihove nedostatke i manjkavosti, donosi još veću duhovnu izgradnju. Ono može pomoći ljudima da bolje razumeju svoje stanje, da tragaju za istinom kako bi rešili probleme, a od koristi je i za njihov život-ulazak. Je Sjun sada nije razumela ni prirodu ni posledice svog neprihvatanja istine. Ako bih joj na to ukazala, mogla bih da joj pomognem da bolje razume samu sebe. To bi bilo korisno i za njen sopstveni život-ulazak i za crkveni rad. Nije važno šta Je Sjun misli o meni. Najvažnije je da primenjujem Božje reči i da pružim svojoj sestri iskrenu pomoć. Zato sam pročitala nekoliko odlomaka Božjih reči u vezi sa stanjem Je Sjun i ukazala sam na to da je njeno razumevanje uopšteno i bez detalja. Zatim sam, oslanjajući se na Božje reči, razgovarala o prirodi i o posledicama takvog ponašanja. Kroz to zajedništvo, Je Sjun je priznala da trenutno nema duboko razumevanje i bila je voljna da preokrene stvari i da se promeni. Takođe se odmah izvinila Lan Sin. Lan Sin je takođe besedila o svom stanju. Svi su se otvorili i više nije bilo prepreka među nama. Istinski sam doživela da postupanje u skladu sa Božjim rečima pomaže i koristi ljudima. Sve dok su ljudi voljni da prihvate istinu, ukazivanje na probleme, međusobna pomoć, zajedništvo i razotkrivanje među braćom i sestrama neće učiniti ljude negativnima, već će im zapravo pomoći da bolje razumeju sebe i svi će napredovati u svom život-ulasku. To su dobici stečeni primenjivanjem istine.