Zajedno sa još nekoliko njih u crkvi radim na grafičkom dizajnu. Jednog dana starešina mi je kazala da su dve sestre spomenule probleme sa Bratom Oliverom, rekavši da on voli da se stvari obavljaju na njegov način i da usporava tempo rada. Starešina me je pitala da li sam naišla na iste probleme kada sam radila sa njim. Setila sam se kako sam, kad sam radila sa Oliverom, mogla da primetim da se zaista držao svog mišljenja. Kada smo svi diskutovali i odlučivali o nekoj ideji vodeći se načelima, on bi uvek imao drugačije mišljenje, ali nikada nije umeo da jasno iznese svoju ideju. Svi smo morali da pratimo njegov tok misli i to je odnosilo mnogo vremena. Postojali su i neki relativno manji problemi sa slikama, što se moglo ispraviti kasnije, a za šta nije bilo potrebno da gubimo vreme na diskusiju, ali on bi insistirao da te probleme rešimo pre nego što nastavimo. Odlagao bi stvari dok svi ne bismo postigli konsenzus, što je u nekoj meri usporavalo napredak. Zato sam ispričala starešini o problemima koje sam primetila. Starešina me je prekorila kada je videla da sve vreme znam za ove probleme, rekavši: „Znala si da je Oliver radio na svoj način i usporavao rad, pa zašto ga onda nisi ograničila umesto da se priklanjaš i sarađuješ sa njim? Zar posao ne kasni zbog toga?“ Zbog reči starešine osećala sam se loše.

Prisetila sam se kada sam sa Oliverom diskutovala o konceptu slike. Primetila sam da se drži sopstvenog mišljenja i to me je zabrinulo. Htela sam da ukažem na njegov problem, ali setila sam se da sam pre svega i ja nadmena osoba. Starešina me je i ranije orezala, rekavši mi da se ostavim sebe i da sarađujem sa drugima, jer sam nadmena i mislim da sam uvek u pravu, da se držim svog mišljenja i raspravljam sa svojim saradnicima, što koči posao. Kad bih iznela Oliverove probleme pred svima ili kad bih se suprotstavila njegovom mišljenu, ljudi bi pomislili da sam i dalje suviše nadmena i da sam nerazumna, da ne mogu smireno da prihvatim tuđe predloge niti da sarađujem sa drugima. Tako da sam, bez obzira na to koliko sve kasni, strpljivo slušala šta Oliver ima da kaže. Ponekad, kada bismo razmotrili Oliverove predloge prema načelima, shvatili bismo da to nije bilo izvodljivo. Izneli bismo gde leži problem, ali on to ne bi dobro prihvatio i insistirao bi na svom viđenju. Kad ne bismo uradili onako kako je on predložio, naljutio bi se i ne bi govorio, zbog čega bismo se osećali neprijatno i posao bi zastao. U početku sam htela da kažem starešini. Ali brinula sam se jer, pošto me je starešina orezala zbog moje nadmenosti, ako bih prijavila tuđe probleme, starešina bi mogla da pomisli da sam bila usredsređena na tuđe probleme i da sam cepidlačila, da se ništa nije promenilo nakon što me je orezala. U tom slučaju, koliko bih još dugo mogla da obavljam svoju dužnost? Pri ovoj pomisli, nisam prijavila niti ukazala na Oliverov problem. I tako, pošto nismo mogli da se složimo i pošto smo uvek pregovarali i diskutovali i vraćali se na početak, na kraju bismo proveli ceo dan na nečemu što je očigledno moglo da se obavi za pola dana, a to je usporavalo tempo rada. Dok sam o tome razmišljala, grizla me je savest i krivila sam sebe. Nije da nisam primetila Oliverov problem, ali sam to držala za sebe i njemu nikada ništa nisam rekla. Tada sam pomislila na jedan odlomak iz reči Božjih: „Jednom kada je istina postala život u tebi, kada primetiš nekoga ko je bogohulan prema Bogu, ko se Boga ne boji, površan je u obavljanju svoje dužnosti, ili ko prekida i ometa rad crkve, reagovaćeš u skladu sa istina-načelima i moći ćeš da takvu osobu prema potrebi prepoznaš i razotkriješ. Ako istina nije postala tvoj život i još uvek živiš u svojoj sotonskoj naravi, onda ćeš, kada otkriješ đavolje ljude i đavole koji prekidaju i ometaju rad crkve, zažmuriti i zapušiti uši. Jednostavno ćeš ih ignorisati i neće te gristi savest. Čak ćeš misliti da to što neko remeti rad crkve s tobom nema nikakve veze. Ma koliko to pogađalo rad crkve i interese Božje kuće, tebe nije briga, ne intervenišeš, niti se osećaš krivim, što te čini čovekom bez savesti i razuma, bezvernikom i službenikom. Jedeš ono što je od Boga, piješ ono što je od Boga i uživaš u svemu što od Boga potiče, a opet smatraš da te se ne tiče ništa što škodi interesima Božje kuće. Time postaješ izdajnik koji ujeda ruku koja ga hrani. Ako ne braniš interese Božje kuće, da li si uopšte ljudsko biće? Ili si, pak, demon koji se uvukao u crkvu. Praviš se da veruješ u Boga, da si baš ti odabran, i želiš da živiš na račun Božje kuće. Ne živiš životom ljudskog bića, već više ličiš na zlotvora nego na čoveka i jasno je da pripadaš bezvernicima. Da si neko ko stvarno veruje u Boga, onda čak i ako nisi stekao istinu i život, u najmanju ruku ćeš govoriti i delati na Božjoj strani. Barem nećeš stajati skrštenih ruku ako vidiš da su interesi Božje kuće ugroženi. Kada osetiš poriv da zažmuriš na jedno oko, osetićeš krivicu i biće ti nelagodno. Reći ćeš sebi: ’Ne mogu da stojim i da ništa ne radim, moram da ustanem i da progovorim. Moram da preuzmem odgovornost, moram da razotkrijem to zlo ponašanje, moram da ga zaustavim da ne bi naškodilo interesima Božje kuće i da se crkveni život ne bi ometao.’ Ako je istina postala tvoj život, onda ne samo da ćeš imati hrabrosti, odlučnosti i sposobnosti da potpuno shvatiš situaciju, već ćeš ujedno ispuniti odgovornost koju snosiš za Božje delo i interese Njegove kuće. Samim tim, tvoja dužnost biće ispunjena“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo). Iz reči Božjih sam shvatila da oni sa savešću, koji iskreno veruju u Boga, istog su srca sa Bogom i na istoj su strani sa Njim kada se rešavaju problemi. Ako vide da neko prekida i ometa rad crkve, ustaju, otkrivaju i zaustavljaju to. Oni štite rad crkve. A ja? Ja sam očigledno videla da se Oliver drži samo svog mišljenja i da ne prihvata tuđa. On je iznova i iznova usporavao rad, a ja, da ljudi ne bi rekli kako sam nadmena i svađalački nastrojena, ne samo da to nisam zaustavila i rešila, ili indirektno na to ukazala i ponudila pomoć, već sam samo stajala po strani, kao da se ništa ne dešava i zažmurila pred tim, misleći samo na to kako da zaštitim svoje lične interese, a ne na efikasnost našeg posla. I tako je posao kasnio. Na prvi pogled, ja sam vredno obavljala svoju dužnost svakog dana. Ali u stvarnosti nisam zaista nosila teret svoje dužnosti i uopšte nisam bila odana Bogu. Katastrofe su sve veće i mnogi ljudi počinju da traže i istražuju istiniti put. Ako bismo ubrzali tempo i napravili više jevanđeoskih fotografija, onda bismo mogli da damo svoj mali doprinos delu jevanđelja. Ali ja se nisam obazirala na Božju nameru. Dugo sam posmatrala kako posao zaostaje i to nisam pravovremeno zaustavila niti razrešila. Toliko mi je falilo savesti i ljudskosti, kao „izdajniku koji ujeda ruku koja ga hrani“ koji je razotkriven u reči Božjoj. Koristila sam crkvu kao kupon za ručak, a u kritičnim trenucima sam bila beskorisna. Kad sam to shvatila, zažalila sam i molila sam se Bogu: „Bože, zanemarivala sam crkveni posao da bih sebe zaštitila. Želim da Ti se pokajem i, molim Te, povedi me da postanem istinski samosvesna.“

Kasnije sam počela da razmišljam o tome zašto mi je bilo toliko teško da postupam prema istini i šta me je sprečavalo. Pojela sam i popila dva odlomka reči Božjih koje su se odnosile na moje stanje: „U svom postupanju, neki ljudi slede sopstvenu volju. Krše načela i, nakon orezivanja, samo na rečima priznaju da su nadmeni, te da su pogrešili jedino zato što nemaju istinu. Ali u svom srcu, oni prigovaraju: ’Osim mene, niko drugi ništa ne poduzima – i, na kraju, kad nešto krene po zlu, svu odgovornost svaljuju na mene. Nije li glupo što to radim? Ne mogu to isto da ponovim i sledeći put, da se tako izlažem riziku. Grom uvek u najviše drvo udara!’ Šta mislite o ovom stavu? Je li to pokajnički stav? (Nije.) Kakav je to stav? Zar ta osoba nije postala ljigava i podla? U svom srcu razmišlja: ’Ovoga puta sam imao sreće, pa nije došlo do katastrofe. Kad te jednom pokosi, drugi put se opametiš, da tako kažem. Ubuduće moram da budem pažljiviji.’ Takva osoba ne traži istinu, već se problemima bavi i rešava ih koristeći sitne trikove i podmukle smicalice. Može li na taj način da zadobije istinu? Ne može, zato što se nije pokajala“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Jedino kroz stremljenje ka istini čovek može da razreši svoje pogrešno razumevanje Boga i svoje predstave o Njemu“). „Kada ljudi ne preuzimaju odgovornost za svoje dužnosti, kada ih obavljaju površno, kada hoće svima da udovolje i ne brane interese Božje kuće, kakvu narav iskazuju? Iskazuju domišljatost, Sotonsku narav. Najistaknutiji aspekt čovekove filozofije za ovozemaljsko ophođenje je domišljatost. Ljudi misle da će, ako nisu domišljati, biti skloni tome da uvrede druge i da neće biti u stanju da se zaštite; misle da moraju da budu dovoljno domišljati da nikoga ne povrede ili uvrede i da tako obezbede sebe, zaštite svoju egzistenciju i steknu čvrsto uporište među ljudima. Svi nevernici žive po Sotoninoj filozofiji. Svi su oni ljudi koji svima ugađaju i nikoga ne vređaju. Ako si došao u Božju kuću, čitao reč Božju i slušao propovedi Božje kuće, zašto onda nisi u stanju da primenjuješ istinu, da govoriš iz srca i da budeš poštena osoba? Zašto uvek udovoljavaš svima? Oni koji svima udovoljavaju štite samo sopstvene interese, a ne i interese crkve. Kada vide da neko čini zlo i šteti interesima crkve, oni se prave da ne vide. Vole da svima ugađaju i da nikoga ne vređaju. To je neodgovorno, a takva osoba je isuviše prepredena i nepouzdana“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo). Reči Božje su mi se urezale u srce i konačno sam shvatila da je uzrok moje nemoći da postupam prema istini ili da se pridržavam njenih načela to što je moja priroda previše varljiva. Otkako me je starešina orezala zbog moje nadmenosti, nikada nisam istinski razmišljala o sebi niti potražila put za popravljanje svoje nadmene naravi. Umesto toga, isprojektovala sam i koristila površnu toleranciju i popustljivost kako bih se zaštitila, što je odavalo utisak da sam skromna i da sam promenila svoju nadmenu narav. Starešina tako nije mogla da me ponovo oreže, a ni da me otpusti. Shvatila sam da me je život prema sotonskim idejama i pogledima, kao što su „Grom uvek u najviše drvo udara“, „Tišina je zlatna, govor je srebrn, a onaj ko puno govori puno greši“ i „Gledaj samo da izbegneš greške, ne traži veliku zaslugu“, oblikovao u izuzetno sebičnu, prostu, lukavu i varljivu osobu. Jasno sam videla da je Oliverov problem već uticao na naš rad. Trebalo je da se založim i to razotkrijem i zaustavim. Međutim, umesto toga sam postupila kao osoba koja udovoljava ljudima kako bih razrešila konflikt. Kada bih se suočila sa problemima ili razdorom, govorila bih što je manje moguće. Nikada se nisam raspravljala sa ljudima i uopšte se nisam pridržavala načela. Dobro sam štitila svoje interese, ali sam dozvolila da rad crkve bude ometen. Bila sam tako lažljiva i varljiva. Stvarno sam navukla Božje gađenje i mržnju. Posebno kad sam pročitala da Bog kaže: „Takva osoba ne traži istinu, već se problemima bavi i rešava ih koristeći sitne trikove i podmukle smicalice. Može li na taj način da zadobije istinu? Ne može, zato što se nije pokajala.“ Još više sam se osećala pokajnički. Ranije sam obavljala svoju dužnost uz nadmenu narav. Uvek sam se držala svojih gledišta i nisam slušala predloge drugih. Ne samo da je to suzbijalo druge, već je uticalo i na rad crkve. Starešina me je orezala kako bih mogla da razmišljam o sebi i postanem samosvesna, kako bih potom mogla blagovremeno da promenim svoja gledišta i dobro obavljam svoju dužnost. Ali, nisam se pokajala. Umesto toga sam se štitila od Boga i od drugih. Ne samo da nisam dobro obavljala svoju dužnost, već me nije bilo briga ni kada je rad crkve bio ometen. Mogla sam da vidim da ja ni na koji način nisam bila neko ko prihvata istinu. Da se ovo nastavilo, moja iskvarena narav bila bi još gora i na kraju bi me otkrili i isključili! Na ovu pomisao sam se uplašila i brzo pomolila Bogu: „Bože, ne želim više da štitim svoje interese prateći filozofije za ovozemaljsko ophođenje. Voljna sam da tražim istinu i popravim svoju iskvarenu narav. Molim Te da mi pomogneš da pronađem put na kome mogu to da primenjujem.“

Nakon toga sam pročitala odlomak reči Božjih: „Ako želite da izbegnete svađe, da li je kompromis jedini način? U kojim situacijama možete napraviti kompromis? Ako se radi o malim stvarima, kao što su vaš sopstveni interes ili vaš ponos, onda nema potrebe da raspravljate o tome. Možete izabrati da budete tolerantni ili da pravite kompromis. Ali sa stvarima koje mogu uticati na rad crkve i naškoditi interesima Božje kuće, morate se držati načela. Ako se ne pridržavate ovog principa, onda niste lojalni Bogu. Ako odaberete da napravite kompromis i napustite istina-načelo kako biste sačuvali obraz ili međuljudske odnose, nije li to sebično i nisko od vas? Nije li to znak da ste neodgovorni u svojoj dužnosti i nelojalni Bogu? (Jeste.) Dakle, kako da postupite ako tokom vaše dužnosti dođe do međusobnog neslaganja? Hoće li burna svađa oko toga rešiti problem? (Ne.) Kako onda treba da rešite problem? U toj situaciji, osoba koja razume istinu bi trebalo da istupi kako bi rešila problem, iznoseći najpre problem na sto i puštajući obe strane da kažu šta imaju. Zatim, svi zajedno treba da traže istinu i nakon molitve Bogu, relevantna istina u Božjim rečima treba da se iznese kako bi se o njoj razgovaralo u zajedništvu. Nakon što su razgovarali o istina-načelima i stekli jasnoću, obe strane će biti u stanju da se pokore. (…) Ako osoba ulazi u konflikte i debate sa drugima kako bi zaštitila interese Božje kuće i delotvornost crkvenog rada, a njihov stav je pomalo nepopustljiv, da li biste rekli da je to problem? (Ne.) Zato što je njihova namera ispravna; to je zaštita interesa Božje kuće. To je osoba koja stoji na Božjoj strani i drži se istina-načela, osoba u kojoj Bog uživa. Imati čvrst, odlučan stav u zaštiti interesa Božje kuće znak je čvrstog stava i pridržavanja načela, a Bog to odobrava. Ljudi možda osećaju da postoji problem sa ovim stavom, ali on nije veliki; nema veze sa obelodanjivanjem iskvarene naravi. Zapamtite, pridržavanje istina-načela je ono što je najvažnije“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Jedino kroz primenu istine čovek može da postigne život-ulazak“). Kada sam pročitala reči Božje, shvatila sam. Nije bitno kada, sposobnost napuštanja lične koristi, držanja istina-načela i zaštite crkvenog rada najvažnija je stvar. Čak i ako zbog toga ponekad uđeš u konflikt sa ljudima ili govoriš malo grublje, ništa od toga nije strašno. Ono na šta Bog gleda jeste naš stav prema istini. On gleda na to da li možemo da se držimo istina-načela i da li primenjujemo istinu. Ranije sam mislila da, ukoliko pridržavanje načela dovodi do konflikta, onda mora da pokazujem nadmenu narav i ne sarađujem sa drugima u harmoniji. Pa sam, da drugi ne bi rekli da sam nadmena, u svemu činila ustupke i nisam ništa radila da bih se držala načela. Sada sam konačno shvatila da je najbolji put za upražnjavanje izbegavanja svađe i konflikta da se postupa prema načelima, da svaka osoba iznese svoje viđenje i da se zajedno potraži istina. Ukoliko ste, nakon potrage, sigurni da su vaši postupci u skladu sa istina-načelima, onda treba da ih se držite. To je ispravno. Ukoliko je vaše gledište očigledno pogrešno, ali insistirate na tome da ga se držite i terate ljude da vas slušaju i to prihvate, to je prikaz nadmenosti i samopravednosti. Tada treba da naučite da se ostavite sebe i udružite se sa drugima u harmoniji. Nakon toga, kada sam ponovo radila sa Oliverom, pokušala sam da upražnjavam reči Božje.

Jednog dana, birala sam slike i razmenjivala ideje sa Elijanom i Oliverom. Oliver je izneo svoju ideju. Nama se činilo da se poruka koju je nosio čitav njegov dizajn nije potpuno uklapala u temu, ali nismo bile baš sigurne. Isprva sam htela da se složim i napravim kompromis. Mislila sam: „Hajde da prvo isprobamo tvoju ideju i da vidimo, da ne bi svi rekli kako sam nadmena, kako mislim da sam uvek u pravu i čvrsto se držim svojih mišljenja.“ Ali onda sam se setila nekih načela i zahteva za dizajn i shvatila da je Oliverov koncept zaista imao greške. Ako treba da uradimo dizajn prema njegovom konceptu i da ga potom radimo iznova, zar to ne bi bilo traćenje vremena i zar ne bi naš posao kasnio? Tada sam shvatila da treba da se držim načela, pa sam objasnila Oliveru koji su problemi u vezi sa njegovim konceptom i podsetila ga da treba da prati originalni koncept, a ne da se čvrsto drži sopstvenih stavova. Elijana se složila, a Oliver više ništa nije rekao. Ali situacije poput ove su se dešavale mnogo puta u toku dana. Kad god bi nam se mišljenja razlikovala, Oliver bi se uvek založio za sebe i naš posao bi se razvlačio. Takođe, s obzirom da nismo promenili stvari onako kako je on predložio, ponovo se naljutio i jedva da je govorio. Shvatila sam da, ako se ovo nastavi, naš posao će definitivno kasniti, pa sam rekla starešini šta se dešavalo. Starešina je planirala da zajedno sa nama priča sa Oliverom kako bi izložila njegov problem, razgovarala o istini i pomogla mu. Ja sam znala da je ovo bila moja šansa da primenim istinu, pa sam pročitala dva odlomka reči Božjih pre odlaska na razgovor sa Oliverom: „Ceo crkveni posao je neposredno povezan sa delom širenja jevanđelja o Božjem carstvu. Konkretno, delo širenja jevanđelja i svi poslovi koji se odnose na profesije poseduju važnu i neraskidivu vezu sa delom širenja jevanđelja. Stoga, sve što uključuje delo širenja jevanđelja obuhvata interese Božje i interese Božje kuće. Ako ljudi mogu ispravno da shvate delo širenja jevanđelja, oni treba ispravno da pristupe dužnostima koje sami izvršavaju i dužnostima koje izvršavaju drugi. Kako im treba pravilno pristupiti? Dajte sve od sebe i izvršavajte ih u skladu sa Božjim zahtevima. Makar se nemojte prepuštati onim ponašanjima i praksama kojima se namerno izazivaju šteta ili ometanje i nemojte namerno raditi one stvari za koje znate da su pogrešne. Ako neko istrajava u tome da nešto uradi, iako zna da to prekida i ometa crkveni posao, i niko od toga ne može da ga odvrati, onda taj čini zlo, ozbiljno ugrožava svoj život i pokazuje svoje pravo lice đavola. Bez odlaganja navedite braću i sestre da tu osobu razaznaju onakvom kakva ona jeste, a zatim tu zlu osobu uklonite iz crkve. Ukoliko je tom zlikovcu naišao trenutak ludosti i zlo ne čini namerno, kako takvu stvar treba rešiti? Treba li tu osobu obrazovati i pomoći joj? Šta ako je ona obrazovana, ali svejedno ne sluša? Braća i sestre se okupljaju da je kritikuju“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (1. deo)“). „Morate da se usredsredite na istinu – samo tada možete dobiti život-ulazak, i tek kada imate život-ulazak, možete da pomognete drugima i da ih vodite. Ako se otkrije da su postupci drugih u suprotnosti s istinom, moramo im ljubazno pomoći da teže istini. Ako su drugi u stanju da praktikuju istinu, a postoje načela u njihovom načinu rada, pokušajmo da učimo od njih i da ih oponašamo. Ovako izgleda uzajamna ljubav“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo onaj ko svoju dužnost obavlja dobro, svim srcem, umom i dušom onaj je koji voli Boga“). Reč Božja je jasna. Kada primetimo probleme drugih ljudi, moramo brzo da razgovaramo i da ih razotkrijemo i ukorimo ako je potrebno. Sve to radimo da bismo zaštitili rad crkve, a to takođe pomaže ljudima da uvide svoje probleme, da ih brzo reše i da dobro obavljaju svoju dužnost. Oliver je imao talenta za crtanje slika, ali njegova iskvarena narav ga je nagonila da nenamerno radi stvari koje su prekidale i ometale naš rad. Da je mogao da postane samosvestan, da traži istinu, promeni svoju iskvarenu narav, da u harmoniji sarađuje sa svima i da koristi svoje sposobnosti, onda bi doprineo radu crkve i svom život-ulasku. Tako da sam pronašla nekoliko odlomaka reči Božjih koje su govorile o Oliverovim problemima, povezala sa svojim iskustvima i govorila o tome Oliveru. Oliver je saslušao i, nakon toga je stekao određenu svest o svojoj iskvarenoj naravi, čak je rekao da je ponekad bio svestan da je grešio, ali da nije mogao da ustane protiv sebe. I onda, kada sam ukazala na to, on se osećao loše i bio je voljan da potraži istinu i osloni se na Boga kako bi promenio svoju iskvarenu narav. Kad sam to čula, obradovala sam se zbog Olivera. Ali, istovremeno sam zažalila što sam živela u skladu sa filozofijom za ovozemaljsko ophođenje i nisam mu to kazala ranije. Istinski sam ga povredila i povredila sam rad crkve.

Nakon ovog događaja, tokom obavljanja dužnosti, ako bih videla da neko radi nešto što nije u skladu sa istina-načelima i da posao kasni, svesno sam primenjivala istinu i ukazivala na probleme koje sam primetila kako bih ispunila svoju odgovornost. Praktikovanje na ovaj način donelo mi je mir i olakšanje. Hvala Bogu!