Razmišljanja „dobrog starešine“
Od malih nogu, moji roditelji su me učili da budem srdačna, da budem pristupačna i empatična. Kada bi drugi imali probleme ili nedostatke, ja ne bi trebalo da ih razotkrijem. Morala sam da mislim o njihovom dostojanstvu. Zbog toga nikada nisam dolazila u sukob sa bilo kim i ljudi su mislili da sam dobra osoba i želeli su da se druže sa mnom. Mislila sam da treba da budem takva. Nakon što sam počela da verujem u Boga, i dalje sam se tako odnosila prema drugima. Pogotovo nakon što sam postala crkveni starešina, mislila sam da treba da budem srdačna prema drugima, da ne treba nasumice da ukazujem na greške. Tako se naš odnos ne bi pokvario i oni bi želeli da se dobro slažemo i hvalili bi me kao starešinu.
Nešto kasnije, saznala sam da jedan starešina grupe, sestra Džoun, nije ozbiljno pristupala svojoj dužnosti. Mnogo puta sam je podsetila na sledeće: „Kao starešina grupe, moraš da budeš svesna stanja drugih i da pratiš grupni rad.“ Ali ona to i dalje nije radila, pa sam morala da je podsetim i pitala sam je zašto. Rekla je da ima samo jedan sat slobodnog vremena, ali ga je trošila na društvene mreže i filmove, tako da nije imala vremena da prati rad. Bila sam ljuta kada sam to čula i pomislila sam: „Ti si tako lenja i uopšte ne nosiš breme. Kada ljudi propuste skup, ne pada ti na pamet da stupiš u kontakt sa njima!“ Želela sam da je orežem zato što zapostavlja svoje dužnosti i zato što je neodgovorna, ali sam brinula da kada bih je orezala, ona bi se udaljila i rekla bi da nisam dobar starešina. Nisam želela da upropastim naš odnos, pa sam je, umesto da je orežem, ohrabrila. Rekla sam: „Možeš da taj sat svog slobodnog vremena iskoristiš kako bi razumela stanje svoje braće i sestara, i tada možeš dobro da izvršiš svoju dužnost.“ Nekoliko dana je bila dobra, ali se vratila starom obrascu. Način na koji je otaljavala svoju dužnost doveo je do toga da je sve više pridošlica propuštalo skupove, a neki uopšte nisu ni dolazili. Bila sam tako besna. Ona je bila tako neodgovorna! Stvarno sam želela da je orežem, ali brinula sam da bi me izbegavala, pa sam se ugrizla za jezik i sama pružala podršku pridošlicama. Nakon što sam razgovarala sa pridošlicama, otkrila sam da oni nisu dolazili na skupove jer su imali nerazrešene poteškoće, a meni je Džoun rekla da nisu odgovarali na poruke. Videvši Džounin stav, zaista sam želela da je orežem. Želela sam da joj stavim do znanja koliko su ozbiljne posledice njene neodgovornosti. Ali sam takođe želela da budem dobar starešina koga vole i kome veruju, pa sam govorila stvari kako bih je ohrabrila. I zato, ona se nikada nije promenila. Na jednom skupu, Džoun se požalila: „Već dugo sam u ovoj grupi. Zašto još nisam unapređena?“ Nako što sam to čula, pomislila sam: „Ti si lenja, zapostavljaš svoju dužnost i površna si. Zašto bi bila unapređena?“ Iako sam bila besna, tešila sam je i rekla: „Sve dužnosti su po Božjoj suverenosti i uređenjima. Iako su naše dužnosti različite, svi mi zalivamo pridošlice i doživljavamo Božje delo.“ Mislila sam da će zbog toga osećati da je razumem i brinem o njoj, kao da sam dobar starešina. I tako, nikada nisam razotkrivala probleme drugih niti sam ih orezivala. Umesto toga, govorila sam lepe stvari kako bih ih utešila i ohrabrila. Mislila sam da će zbog toga ljudi misliti da sam pristupačna.
Jednom prilikom, đakon Edna i starešina grupe, En, nisu se slagale. Edna mi je besno rekla: „En je suviše lenja. Pitala sam je za situacije ljudi u njenoj grupi, a ona mi je veoma kasno odgovorila. Ako nisam u toku sa tim, onda ona ne radi svoj posao dobro.“ Znala sam da Edna ima nadmenu narav i često je imala zapovedni ton, što je drugima bilo teško da prihvate. En je bila preokupirana svojom gordošću. En je verovatno oklevala sa odgovorom zbog Edninog grubog tona. Želela sam da Edni skrenem pažnju na to, ali u isto vreme nisam želela da bude povređena ili pogrešno shvaćena, pa sam joj prijateljski rekla: „Možda je En bila zauzeta i promakla joj je tvoja poruka.“ Nakon toga, otišla sam do En, a En je tužno rekla: „Edna je previše nadmena. Zahtevna je i gruba, tako da ne želim da joj odgovaram.“ Videla sam da ne prihvata savet drugih i želela sam da to istaknem, ali brinula sam da me ne bi poslušala i da bi to izazvalo trzavice među nama, pa sam rekla: „Možda si pogrešno razumela Ednu. Ona samo želi da ti dobro izvršiš svoju dužnost.“ Govorila sam im samo reči utehe i podsticaja, i nisam isticala njihove probleme. Nijedna od njih nije razumela onu drugu. Edna i dalje nije mogla da prati Enin rad, a En je mislila da joj je naneta nepravda i da ne može da obavlja tu dužnost. Znala sam da ne ispunjavam svoje obaveze kao starešina, što je značilo da one ne shvataju sopstvene probleme. Ja sam dovela do toga. Molila sam se, tražila od Boga da me vodi kako bih spoznala sebe.
U Božjim rečima sam pročitala sledeće: „Sprovoditi istinu u delo ne znači izgovarati prazne reči ili uzvikivati slogane. Naprotiv, radi se o tome da, bez obzira s čim se ljudi susretnu u životu, sve dok to uključuje načela ljudskog ponašanja, njihov pogled na stvari ili pitanje obavljanja dužnosti, pred njima je izbor i trebalo bi da tragaju za istinom, da potraže osnovu i načela Božjih reči, a zatim da pronađu put praktičnog delovanja. Oni koji mogu da tako praktično delaju ljudi su koji streme istini. Da bi se moglo tako stremiti istini, ma koliko velike bile poteškoće s kojima se neko suočava, mora da se ide Petrovim putem, a to je put stremljenja istini. Primera radi, koje načelo bi trebalo slediti kada se radi o interakciji s drugim ljudima? Možda je tvoje prvobitno gledište da je ’u harmoniji blago, a u strpljenju sjaj’ i da bi trebalo da paziš da se nekome ne zameriš, da zbog tebe drugi ne izgube obraz i da nikoga ne uvrediš te da tako gradiš dobre odnose s drugima. Ako si ograničen takvim gledištem, ćutiš kada vidiš da drugi čine loše stvari ili da krše načela. Ti bi radije da crkveni posao trpi gubitak, nego da nekoga uvrediš. Nastojiš da se nikome ne zameriš, bez obzira ko su ti ljudi. Kad govoriš, misliš samo na osećanja ljudi i na čuvanje obraza i uvek kažeš lepe reči da bi ugodio drugima. Čak i ako otkriješ da neko ima probleme, biraš da to tolerišeš, o toj osobi govoriš samo iza njenih leđa, ali, kada je gledaš u oči, održavaš mir i dobre odnose. Šta mislite o takvom ponašanju? Zar se tako ne ponašaju oni koji samo hoće da ugode drugima? Zar to nije prilično prevrtljivo ponašanje? To krši načela ljudskog ponašanja. Zar nije nisko ponašati se na takav način? Oni koji tako postupaju nisu dobri ljudi i to nije plemenito ponašanje. Ma koliko da si patio i ma koju cenu da si platio, ako ne poštuješ načela ponašanja, onda si u tom pogledu doživeo neuspeh i Bog neće prepoznati, upamtiti i prihvatiti tvoje ponašanje“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Da bi se dobro obavljala dužnost, moraju se posedovati makar savest i razum“). Shvatila sam nakon čitanja Božjih reči da je primenjivanje istine ponašanje u skladu sa istina-načelima, bez obzira na sve, a ne strah da ćete uvrediti ljude. Ali kada sam komunicirala sa braćom i sestrama, želela sam da imaju visoko mišljenje o meni i da održim naš skladan odnos i nastojala sam da budem pristupačna i empatična, da mi se braća i sestre dive. Zapostavljala sam primenjivanje istine. Kada sam videla kako Džoun zabušava u obavljanju dužnosti i kako je lenja, želela sam da je orežem jer je bila neodgovorna, ali kako bih održala naš odnos, i navela je da misli da sam ja dobar, opušten starešina, nisam joj se suprotstavila. Kao rezultat njene neodgovornosti, neke pridošlice nisu mogle da reše svoje probleme i prestali su da dolaze na skupove. Što se tiče Edne i En, videla sam da ne mogu da se slože i da im nedostaje samospoznaja, ali umesto da im skrenem pažnju na njihove probleme ili pomognem, ja sam nejasno reagovala, pokušavajući da ublažim njihov sukob govoreći reči utehe i podsticaja. Kao rezultat toga, Edna i dalje nije bila u stanju da prati rad, a En nije izvršavala svoju dužnost dobro i želela je da neko drugi dođe na njeno mesto. Videla sam da, kako bih održala svoju reputaciju dobrog starešine koji je ljubazan i pristupačan, nisam uopšte štitila rad crkve. Radije sam dopuštala da rad trpi kako bih održala odnose sa ljudima. Bila sam tako sebična i ogavna. Bila sam ona koja hoće da ugodi ljudima i lažljiva. Način na koji sam se ponašala bio je zasnovan na mojoj iskvarenoj naravi. Nisam primenjivala istinu. Možda su me drugi hvalili, ali Bog me nikada ne bi hvalio. Nisam razotkrivala probleme svoje braće i sestara niti sam razgovarala u zajedništvu o istini kako bih ih razrešila, tako da oni nisu prepoznali svoje probleme niti su obavljali svoje dužnosti dobro, što je uticalo na jevanđeosko delo. Tek tada sam uvidela da uopšte nisam dobra osoba, jer nisam pomagala drugima da rastu u život-ulasku. Umesto toga, naterala sam sve da me hvale i da se ugledaju na mene, čega se Bog gadi. Kada sam to shvatila, bila sam veoma tužna, pa sam se molila Bogu, tražeći od Njega da me usmeri kako bih razrešila svoju iskvarenu narav.
Nakon što je saznala kakvo je moje stanje, jedna sestra mi je poslala neke Božje reči: „Suština koja stoji iza lepog ponašanja, poput pristupačnosti i druželjubivosti, može se opisati jednom rečju: pretvaranje. Takvo lepo ponašanje ne rađa se iz Božjih reči, niti usled upražnjavanja istine ili postupanja u skladu sa načelima. Čime je ono izazvano? Ono dolazi iz ljudskih motiva, spletki, pretvaranja, glume, lažljivosti. Kada se ljudi drže takvog lepog ponašanja, cilj im je da dobiju ono što hoće; inače se nikada ne bi tako maltretirati i živeli u suprotnosti sa svojim željama. Šta znači kada kažemo da žive u suprotnosti sa svojim željama? Znači da oni, po svojoj pravoj prirodi, nisu tako lepo vaspitani, nevini, nežni, ljubazni i moralni kao što drugi zamišljaju. Ne žive po savesti i razumu; naprotiv, žive da bi ostvarili određeni cilj ili zahtev. Kakva je čovekova istinska priroda? Smetena je i neuka. Bez zakona i zapovesti koje im je Bog podario, ljudi ne bi imali pojma šta je greh. Zar nije čovečanstvo nekada bilo baš takvo? Tek kada je Bog objavio zakone i zapovesti, ljudi su stekli neki pojam o grehu. Još uvek, međutim, nisu imali predstavu o tome šta je ispravno, a šta pogrešno, kao ni o tome šta je pozitivno, a šta negativno. Pa kako bi, imajući to u vidu, mogli da budu svesni ispravnih načela govora i ponašanja? Da li su mogli da znaju koji bi načini postupanja, koji oblici lepog ponašanja, trebalo da odlikuju normalnu ljudskost? Da li su mogli da znaju šta dovodi do istinski lepog ponašanja, kakav put treba da slede da bi proživeli ljudsko obličje? Nisu mogli. Zbog svoje sotonske prirode, svojih instinkta, mogli su samo da se pretvaraju i da glume da žive pristojno i dostojanstveno – a to je dovelo do varki kao što su obrazovanje i razumnost, nežnost i prefinjenost, ljubaznost, poštovanje prema starima i briga o mladima, druželjubivost i pristupačnost; tako su nastali ti trikovi i tehnike obmane. A kada su jednom nastali, ljudi su se selektivno držali jedne ili većeg broja tih varki. Neki su birali da budu druželjubivi i pristupačni, neki da budu obrazovani i razumni, nežni i prefinjeni, neki da budu ljubazni, da poštuju stare i brinu o mladima, a neki da budu sve to. A ipak, ja sve ljude koji se tako lepo ponašaju nazivam jednim imenom. Koje je to ime? ’Glatko kamenje.’ Šta je glatko kamenje? To je ono glatko kamenje u rekama koje je tekuća voda tokom dugih godina ispirala i glačala, pa sad nema oštrih ivica. Iako nas možda ne boli kada na njega nagazimo, čovek, ako ne pazi, može da se oklizne. To kamenje je, izgledom i oblikom, veoma lepo, ali kada ga odneseš kući, ono je sasvim beskorisno. Ne možeš da se nateraš da ga baciš, ali nema smisla ni da ga čuvaš – eto šta je ’gladak kamen’. Po Meni su ljudi koji se tako očigledno lepo ponašaju mlaki. Spolja se pretvaraju da su dobri, ali uopšte ne prihvataju istinu, govore stvari koje lepo zvuče, ali ništa stvarno ne rade. Oni su samo glatko kamenje“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Šta znači stremiti ka istini (3)“). U prošlosti sam uvek mislila da su ljubazni i plemeniti ljudi dobri. Nikada nisam videla iskvarene naravi iza takvog ponašanja niti da ono služi ličnim razlozima. Od malih nogu sam se trudila da budem pristupačna i srdačna, a moji prijatelji i porodica su me svi hvalili jer sam bila uviđavna, ali duboko u srcu, samo sam navodila druge da mi se dive i da me hvale. Koristila sam pojavu pristupačne i ljubazne osobe kako bih prevarila i obmanula svoju braću i sestre. Videla sam da Bog tu vrstu osobe naziva „gladak kamen“. Takvo kamenje izgleda dobro i ne boli vas kada stanete na njih, ali se na njima možete veoma lako okliznuti i pasti. Ono je ukrasno, nije praktično. Shvatila sam da sam to ja, neko ko je naizgled prijatan i srdačan, ali ko ne pruža praktičnu pomoć svojoj braći i sestrama. Moje srce je bilo ispunjeno obmanom i lukavstvom. Bila sam ljubazna prema svima i nikoga nisam uvredila. Bila sam samo „gladak kamen“, ona koja hoće da ugodi ljudima, koja ne zauzima strane, lukavi licemer. To je upravo ono što Božje reči otkrivaju: „Oni koji idu srednjim putem su najpodmukliji od svih. Nikoga ne vređaju, uglađeni su i markantni, vešto se snalaze u svim situacijama i niko ne primećuje njihove mane. Oni su kao žive Sotone!“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Jedino primenom istine čovek može da odbaci okove iskvarene naravi“). Mislila sam da Bog odobrava one koji su pristupačni, ali sada sam znala da moji postupci nisu u skladu sa istina-načelima i Božjom reči. Prikazivala sam svoju lažljivu prirodu. Takvi ljudi nemaju dostojanstvo i njih Bog mrzi. Znala sam da kada se ne bih pokajala i promenila, Bog bi me jednog dana razoktrio i isključio. Nisam želela da budem takva osoba. Tako da sam se molila Bogu i pokajala i zamolila Boga da mi pomogne da se promenim, da mi da snage da upražnjavam istinu i da mi pomogne da mi srce bude iskreno prema Bogu i drugim ljudima.
Jedna sestra mi je poslala dva odlomka Božjih reči: „Koje je merilo po kojem se postupci i ponašanje neke osobe ocenjuju kao dobri ili zli? Merilo je da li oni u svojim mislima, otkrivenjima i postupcima poseduju svedočanstvo primene istine i proživljavanja istina-stvarnosti. Ako nemaš tu stvarnost ili je ne proživljavaš, onda si bez sumnje zlikovac“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan“). „Odgovornosti starešina i delatnika: 1. Predvodite ljude da jedu i piju Božje reči, da ih razumeju i uđu u stvarnost Božjih reči. 2. Upoznajte se sa stanjem svake osobe i rešite razne poteškoće s kojima se suočava u životu, a koje se odnose na život-ulazak. 3. Razgovarajte u zajedništvu o istina-načelima koja treba da se razumeju da bi se svaka dužnost pravilno obavljala. 4. Budite u toku sa okolnostima nadređenih za različite poslove i osoblja odgovornog za razne važne poslove, te ih po potrebi blagovremeno premestite ili zamenite, da biste sprečili ili ublažili gubitke izazvane upotrebom neodgovarajućih ljudi i zagarantovali efikasnost i nesmetan napredak posla. 5. Sve vreme budite upoznati i u toku sa stanjem i napretkom svakog poslovnog projekta i budite spremni da blagovremeno rešavate probleme, ispravljate odstupanja i otklanjate propuste u radu kako bi se on odvijao nesmetano“ („Reč“, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika“, „Odgovornosti starešina i delatnika (1)“). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam sledeće: Božji standard za naše čovečanstvo ne odnosi se na to koliko dobrih dela uradimo ili da li ljudi imaju visoko mišljenje o nama, već je Božji standard pokornost i to da li naše misli i dela svedoče o istini. Samo takvi ljudi imaju dobru ljudskost. Videla sam da Džoun neodgovorno otaljava svoju dužnost i da Edna i En žive u iskvarenosti i da se međusobno ignorišu. Te stvari su uzele danak na rad crkve. Kao starešina crkve, trebalo je da razgovaram i da razotrkijem prirodu onoga što su one uradile, ali sam umesto toga govorila blago i pokušavala sam da budem mirotvorac. Čak i kada sam videla da rad crkve trpi posledice, održavala sam svoju reputaciju. Nisam imala svedočanstvo o primeni istine niti sam ispunjavala svoje obaveze kao starešina i nisam pomogla život-ulasku svoje braće i sestara. Mislila sam da kada bih mogla da živim skladno sa svima i kad bi me videli kao ljubaznu i srdačnu, da sam dobar starešina. Sada vidim da je to razumevanje netačno. Dobar starešina može da razgovara o istini kako bi razrešio probleme, ponaša se u skladu sa načelima, ne boji se da će uvrediti druge i obziran je prema životima drugih ljudi. Kada sam se suočila sa njihovim problemima, umesto da ih razotrkijem i pomognem drugima da uđu u istina-stvarnosti, izvodila sam trikove kako bih zaštitila svoju reputaciju i pružala sam utehu i ohrabrenje, ali ne i rešenja. Zar to nije lažljivo ponašanje? Shvatila sam da je moja ideja o tome šta čini dobrog starešinu pogrešna, i da uopšte nije u skladu sa Božjim zahtevima. Sve moje reči i dela treba da budu zasnovani na Božjim rečima. Ako ne primenjujem istinu, ja se opirem Bogu. Bog želi ljude koji slede Njegove reči i zahteve, a ne one koji se drže tradicionalnih vrednosti, streme ka pohvali, ponašaju se nepošteno i ne primenjuju istinu. Shvatila sam da moram da promenim način na koji komuniciram sa drugima. Kao starešina crkve, više nisam mogla da izvršavam svoju dužnost u skladu sa svojim idejama. Morala sam da se ponašam u skladu sa Božjom voljom i da pomognem drugima da reše poteškoće u skladu sa Božjim rečima kako bi mogli da obavljaju svoje dužnosti ispravno. To je bila moja obaveza. U Božjim rečima sam našla put primene. Zato sam se pomolila Bogu, i tražila od Njega da me usmeri ka razrešenju moje iskvarene naravi.
Kasnije sam pročitala nešto u Božjim rečima: „Ono čemu bi ljudi trebalo najviše da teže jeste da Božje reči postanu njihov temelj, a istina njihovo merilo; tek tada mogu da žive u svetlosti i da prožive obličje normalne osobe. Ako želiš da živiš u svetlosti, treba da se ponašaš u skladu sa istinom; treba da budeš pošten čovek koji izgovara poštene reči i radi poštene stvari. Ključno je da čovekovo ponašanje bude zasnovano na istina-načelima; kada ljudi izgube istina-načela i fokusiraju se isključivo na lepo ponašanje, to neminovno vodi prevari i pretvaranju. Ako nečije ponašanje nije zasnovano na načelima, taj čovek je onda licemer, ma koliko se lepo ponašao; možda će mu neko vreme polaziti za rukom da druge navodi na pogrešan put, ali nikada neće biti dostojan poverenja. Ljudi imaju istinski temelj tek kada postupaju i ponašaju se u skladu sa Božjim rečima. Ako se ne ponašaju u skladu sa Božjim rečima, već se samo pretvaraju da se lepo ponašaju, mogu li tako postati dobri ljudi? Ni slučajno. Ispravne doktrine i lepo ponašanje ne mogu da promene čovekovu iskvarenu narav, niti njegovu suštinu. Samo istina i Božje reči mogu da promene čovekovu iskvarenu narav, misli i mišljenja i da postanu čitav njegov život. (…) U nekim posebnim slučajevima, desi se da bude neophodno da se tuđe greške neposredno razotkriju i da se oni orežu, da bi stekli znanje o istini i želju za pokajanjem. Samo tako se postiže željeni efekat. Takvo postupanje je za ljude veoma korisno. Ono im zaista pomaže i konstruktivno je, zar ne?“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Šta znači stremiti ka istini (3)“). Božje reči su mi ukazale na put promene, a to je da postupam u skladu sa Božjim rečima, da koristim istinu kao svoj kriterijum, da ne koristim dobra dela kao masku, da primenjujem istinu, da budem iskrena osoba. Kada vidim da je nešto u suprotnosti sa istina-načelima, ili kada vidim da drugi izvršavaju svoje dužnosti sa iskvarenom naravi, moram da budem iskrena, da se prema njima ophodim u skladu sa načelima, i da razgovaram sa njima ili da ih orežem, u skladu sa potrebama. Jedino tako braća i sestre mogu da shvate šta nedostaje u njihovim dužnostima i da to promene na vreme. To je prava pomoć mojoj braći i sestrama i to je odnos sa njima na osnovu Božje reči. Takvi bi trebalo da budu odnosi. Nakon što sam razumela kako da primenjujem istinu, rekla sam sebi: „Ne boj se da drugima govoriš o greškama i nemoj stalno da govoriš lepe stvari. Bog mrzi one koji se pretvaraju i obmanjuju. Moji postupci moraju da budu u skladu sa Božjim rečima i istina-načelima.“ Kasnije, kada sam videla da je Džoun opet bila lenja, želela sam da joj ukažem na to, ali kada je došao trenutak da to učinim, bilo mi je veoma teško. I dalje sam brinula da ona više neće imati pozitivno mišljenje o meni. Pomislila sam na Božje reči i shvatila sam da sam još uvek vezana za to da budem voljena i srdačna i to je uticalo na moje ponašanje. Molila sam se Bogu i tražila da me vodi. Nakon toga, otišla sam do Džoun i rekla sam joj: „Sestro, da li shvataš? Zato što zapostavljaš svoju dužnost, mnoge pridošlice ne dolaze na skupove. Zbog tebe se veoma kasni sa zalivanjem pridošlica.“ Nakon što sam joj ukazala na to, podelila sam svoje iskustvo sa njom. Mislila sam da će se naljutiti i da će me ignorisati, ali ono što se desilo me je iznenadilo. Nije bila besna, razmislila je o sebi i rekla: „To je moja mana i moram da se promenim.“ Nakon toga, sestra Džoun počela je da obavlja svoju dužnost iskreno, a pridošlice koje je ona zalivala su redovono dolazile na skupove. Naš odnos se nije prekinuo zbog mog vođenja i pomoći, već je postao bolji. Kasnije, kada sam ponovo videla njenu iskvarenost, bez okolišanja sam joj ukazala na to, a ona je mogla to da prihvati i spozna sebe. Sada je njen odnos prema svojoj dužnosti prilično drugačiji, i unapređena je u crkvenog starešinu. Takođe sam ukazala na probleme koje su imale Edna i En. Edna je shvatila da je nadmena i rekla je da mora da promeni način na koji razgovara sa drugima, dok je En prepoznala svoju iskvarenu narav i rekla da želi da se promeni. To me je veoma usrećilo. Hvala Bogu! Jedino Božja reč može da promeni ljude!
To što sam doživela ove stvari omogućilo mi je da shvatim da zaista dobra osoba nije neko ko se samo ponaša dobro prema drugima. Dobra osoba se ponaša u skladu sa Božjim rečima, primenjuje istinu i iskrena je. Takvu vrstu osobe Bog voli. Naučila sam da kada vidim probleme drugih, moram brzo da razgovaram sa njima, i da ih razotkrijem ili orežem, u zavisnosti od situacije. Tako oni mogu da shvate sopstvenu iskvarenost kako bi mogli da tragaju za istinom i izvršavaju svoju dužnost ispravno. To je najbolji način da im se pomogne. Sada se više ne bojim da ukažem na probleme svoje braće i sestara. Ma šta oni mislili o meni, želim da postupam kao iskrena osoba, da sledim načela i da štitim rad crkve. Hvala Bogu!
Bog može naše patnje da pretvori u blagoslove. Ako verujete u to, da li biste želeli da se pridružite našoj grupi da naučite Božje reči i tako primite Njegove blagoslove?