U oktobru 2022. godine, Džang Ćijang i ja smo primili pismo od starešine u kojem je od nas tražio da sarađujemo u nadziranju rada na produkciji video-zapisa. Obojica smo bili prilično srećni kada samo primili pismo. Te noći, Džang Ćijang je prvi otišao na spavanje, a ja sam uočio da je naš odgovor starešini pomalo jednostavan, pa sam dodao neke od svojih misli na kraju. Nakon nekog vremena Džang Ćijang se probudio i ja sam mu rekao da sam ponešto dodao. Neočekivano, on je, držeći mi predavanje, kazao da se ponašam dikatorski i rekao mi da razmislim o svojim namerama. Bio sam prilično iznenađen i razmišljao sam: „Samo sam dodao neka svoja razmišljanja i nisam promenio prvobitni sadržaj. Na koji sam se to način ponašao diktatorski? Kako mi možeš držati predavanje a da ne razumeš situaciju?” Rekao sam par reči u svoju odbranu. Nakon što sam ih izrekao, počeo sam da razmišljam: „Tek što smo počeli da sarađujemo; ako naš odnos sada postane zategnut, kako ćemo se kasnije slagati?” Da bih izbegao dalji konflikt, prihvatio sam njegovu kritiku i počeo da razmišljam o sebi. Narednog dana kada smo otvoreno razgovarali u zajedništvu, Džang Ćijangc mi je zatražio da mu ukažem na probleme koje ima. Budući da je pitao, ukazao sam mu na to da često potcenjuje druge i drži im predavanja. Na licu mu se odmah videlo neraspoloženje i rekao je da nema taj problem. Kada sam video njegov krut stav i nespremnost da prihvati ono što sam rekao, plašio sam se da će se, ako nastavim, naš odnos postati zategnut, pa sam rekao: „Možda ne vidim jasno. Ako misliš da nemaš taj problem, onda možda grešim.” Nakon što sam to rekao, promenio sam temu i videvši da mu je izraz lica blaži, laknulo mi je.

Nakon toga sam počeo da budem obazriviji u njegovoj blizini. Kako bih izbegao konflikt sa Džang Ćijangom, obično bih sačekao da on prvi podeli svoja gledišta tokom diskusija o radu i ako bi njegovo mišljenje bilo slično mom, prihvatio bih ga. Ali ako bi nam se gledišta razlikovala, pokušao bih da svoje mišljenje iznesem što taktičnije mogu i njemu prepuštao da odluči. Kada ne bi umeo da proceni koje je od tih gledišta ispravno, pitali bismo starešinu. Jednom su nam neka braća i sestre pisali pitajući o načelima za pravljenje video-zapisa. Uočio sam da je Džang Ćijangov odgovor u jednom delu prilično neprikladan, jer je bio pomalo krut. Znao sam da će njegov odgovor vrlo verovatno druge navesti na stranputicu, ali sam smatrao da ako to iznesem direktno, on to najverovatnije neće želeti da čuje, pa to nisam želeo da pominjem. Ali onda sam pomislio kako Bog od nas zahteva da budemo pošteni i da podržimo crkveni rad, pa sam Džang Ćijangu ukazao na problem. Međutim, on nije prihvatao to što sam govorio i nalazio je izgovore kako bi rekao da je u pravu. Iako je na kraju uvideo da je ono što je napisao bilo neprikladno i pristao je da mi dopusti da to ispravim, bio sam iscrpljen nakon te rasprave. Pomislio sam u sebi: „Bilo bi bolje da ništa ne govorim. Iznošenje ovakvih stvari samo dovodi do rasprava i čini neprijatnim ono što sledi. Ako to ne pominjem, svi se dobro slažemo i opušteniji sam. Pre ili kasnije, njegova narav će ga dovesti do toga da udari glavom o zid i doživi neuspeh. Dopustiću Bogu da uredi neku situaciju da ga kasnije orežem. Neću da rizikujem da ga uvredim.” Nešto kasnije, budući da su video-zapisi koje su pravili braća i sestre često imali odstupanja, predložio sam da zajedno analiziramo probleme i proučavamo načela. Džang Ćijang je bio nezadovoljan time i rekao je: „Ova načela su već dovoljno razjašnjena. Svako može da ih shvati na prvi pogled. Zašto da ih proučavamo?” Pomislio sam u sebi: „Do prethodnih grešaka je došlo zbog toga što smo olako shvatali načela. Mislili smo da ih shvatamo, ali ih zapravo nismo dokučili. Ako ih, pak, ni sada ne proučimo kako treba, ne činimo li isto što i pre? Neće moći tako. Ako ne proučimo ova načela, i dalje ćemo praviti probleme vezne za načela.” Stoga sam to želeo da iznesem pred Džang Ćijanga, ali dok su mi reči bile na vrh jezika, oklevao sam, razmišljajući: „Džang Ćijangova pozicija je jasna, on ne želi da proučava. Ako ne budem više pokretao to pitanje, u najmanju ruku ćemo sačuvati mir. Budem li razgovarao sa njim o tome, samo ćemo se opet posvađati.” Razmišljajući o tome kako sam se danima osećao neprijatno posle svake svađe, nisam se usuđivao da to ponovo iznesem. Nakon toga sam polako odustajao od proučavanja načela. Pošto braća i sestre nisu ušli u načela kako treba, odstupanja u video produkciji su se nastavila, gotovo bez poboljšanja.

Nedugo zatim, starešina je pitao mene i ostalu braću i sestre da napišemo procene o Džang Ćijangu. Kada je video da on nikako ne može da sarađuje sa drugima i da to utiče na njegove dužnosti, starešina ga je smenio. Bio sam prilično srećan jer konačno više neću morati da sarađujem sa Džang Ćijangom. Ali sledećeg dana, starešina je poslao pismo u kojem je rekao da se zbog toga što naši video-zapisi već dugo ne daju rezultate, naš tim raspušta. Kada sam to čuo, bio sam zatečen i razmišljao sam: „Još nisam dao sve od sebe u ovoj dužnosti, a sada je sve gotovo?” U proteklih nekoliko meseci, sarađivao sam sa Džang Ćijangom bez načela, igrajući ulogu onoga koji udovoljava ljudima, izbegavajući konflikte do te mere da sam čak retko izražavao svoje mišljenje, a kamoli ulagao svoje srce i dušu u to da posao uradim kako treba. Sada više nisam bio potreban za ovu dužnost i nisam imao šanse da se iskupim za svoje prestupe. Nakon što sam se vratio kući, razmišljao sam o sebi. Pročitao sam odlomak Božjih reči: „Većina ljudi želi da stremi ka istini i da je primenjuje, ali u većini slučajeva imaju samo rešenost i želju za time. Istina nije postala njihov život. Kao rezultat toga, kada se suoče sa zlim silama ili sretnu zle i loše ljude koji čine zlodela, ili lažne starešine i antihriste koji deluju na način koji krši načela – i time ometaju rad crkve i škode Božjim izabranicima – ponestane im hrabrosti da istupe i da se oglase. Šta znači kada nemaš hrabrosti? Da li to znači da si stidljiv ili da nerazgovetno pričaš? Ili, pak, da ti stvari nisu potpuno jasne i da samim tim nemaš samopouzdanja da govoriš? Nijedno ni drugo. To je prvenstveno posledica toga što si ograničen iskvarenim naravima. Jedna od iskvarenih naravi koje otkrivaš jeste varljivost. Kada ti se nešto desi, prva stvar koja ti pada na pamet jesu tvoji lični interesi, prvo razmišljaš o posledicama, odnosno da li će za tebe biti neke koristi. To je varljiva narav, zar ne? Sledeća je sebična i podla narav. Pomisliš: ’Kakve veze sa mnom ima šteta po interese Božje kuće? Ja nisam starešina, što bih ja mario? To sa mnom nema veze. Nije moja odgovornost.’ Takve misli i reči nisu nešto na šta svesno misliš, već su proizvod tvoje podsvesti, što je, zapravo, iskvarena narav koja se ispoljava kada čovek naiđe na neki problem. Takve iskvarene naravi upravljaju načinom na koji razmišljaš, vezuju ti ruke i noge i kontrolišu ono što govoriš. U svom srcu, ti želiš da se zauzmeš i da progovoriš, ali te muče slutnje. Čak i kada se oglasiš, govoriš izokola i ostavljaš sebi prostora da se izmigoljiš, ili pak okolišaš i ne govoriš istinu. Pronicljivi ljudi to vide. Istina je da u svom srcu znaš da nisi rekao sve što je trebalo, da ono što si izgovorio nije imalo nikakvog efekta, da si sve samo odrađivao i da problem nije rešen. Iako nisi ispunio svoju odgovornost, otvoreno govoriš da to jesi učinio ili govoriš da ti nije jasno šta se dešava. Da li je to istina? Da li to zaista misliš? Zar nisi onda u potpunosti pod kontrolom svoje sotonske naravi? Iako ponešto od onoga što govoriš odgovara činjenicama, u ključnim situacijama i po bitnim pitanjima lažeš i obmanjuješ ljude, što dokazuje da si neko ko laže i ko živi po svojoj sotonskoj naravi. Sve što govoriš i misliš obradio je tvoj mozak, pa je svaka tvoja izjava pretvorna, prazna, obična laž. Zapravo, sve što govoriš suprotno je činjenicama i to radiš samo da bi se opravdao – sve radiš iz koristi. Smatraš da si ispunio svoje ciljeve kada si naveo ljude na pogrešan put i naterao ih da veruju. To je način na koji ti govoriš i to ujedno predstavlja tvoju narav. U potpunosti si pod kontrolom svoje sopstvene sotonske naravi. Nemaš nikakvu moć nad onim što govoriš i činiš. Čak i da hoćeš, ne bi mogao da govoriš istinu niti da kažeš šta stvarno misliš. I da hoćeš, ne bi mogao da primenjuješ istinu. I da hoćeš, ne bi mogao da ispunjavaš svoje obaveze. Sve što govoriš, činiš i primenjuješ je laž; naprosto si površan. Potpuno si sputan i pod kontrolom svoje sotonske naravi. Možda bi želeo da prihvatiš i primenjuješ istinu, ali ti se zapravo ni ne pitaš. Kada te tvoje sotonske naravi kontrolišu, ti govoriš i činiš šta god ti sotonska narav naredi. Ti si tek obična marioneta iskvarene telesnosti; postao si oruđe u Sotoninim rukama. Posle se kaješ što si još jednom sledio iskvarenu telesnost i što nisi primenjivao istinu. Pomisliš: ’Ne mogu samostalno da prevaziđem telesnost, moram da se pomolim Bogu. Nisam se usprotivio onima koji su ometali rad crkve i grize me savest. Odlučio sam da, kada se to ponovo desi, moram da ustanem i orežem one koji čine nedela u obavljanju dužnosti i ometaju rad crkve, ne bi li se doveli u red i prestali da se bezobzirno ponašaju.’ Pošto konačno skupiš hrabrost da se oglasiš, ti se uplašiš i povučeš čim se druga osoba naljuti i lupi šakom o sto. Da li si sposoban da budeš glavni? Čemu ti služe odlučnost i volja? Ničemu. (…) Nikada ne tražiš istinu, a kamoli da je primenjuješ. Jedino što se stalno moliš, donosiš odluke, definišeš svoje težnje i u srcu daješ obećanja. I kakav je ishod? I dalje udovoljavaš ljudima, nisi spreman za probleme na koje nailaziš, nije te briga za zle ljude kada ih vidiš, ne reaguješ kada neko čini zlo ili prouzrokuje ometanje i ostaješ po strani kada nisi lično pogođen. Misliš: ’Ne oglašavam se o onome što me se ne tiče. Ne obazirem se apsolutno ni na šta što ne škodi mojim interesima, mojoj taštini ili imidžu. Moram da pazim, jer grom uvek u najviše drvo udara. Neću da pravim gluposti!’ Ti si pod čvrstom i nepopustljivom kontrolom tvojih iskvarenih naravi zlobe, lažljivosti, nepomirljivosti i odbojnosti prema istini. Teže ih podnosiš od zlatnog venca koji steže glavu kralju majmuna. Tako je mučno i nesnosno živeti pod kontrolom iskvarenih naravi!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon što sam pročitao Božje reči, uvideo sam da to što mi je nedostajalo hrabrosti da ukažem Džang Ćijaou na probleme nije bilo zbog njegove dominantne ili nadmene naravi, već zato što me je moja lažljiva i sebična priroda u potpunosti kontrolisala. Gotovo svaki put pre nego što bih progovorio, prvo bih razmislio o tome da liću možda uvrediti Džang Ćijanga i ako bi tu bilo nečega što mu se ne bi dopalo, čak i ako bi to bilo od koristi za posao, ne bih to rekao. Prisetio sam se vremena kada sam tek počinjao da radim sa Džang Ćijangom; kada sam video da je teško slagati se sa njim, odmah sam sebi postavio pravilo: izbegavaj konflikte, ne dotiči se njegovih problema i održavaj dobar odnos. Kada sam video da je jedan deo Džang Ćijangovog odgovora bio neprikladan, ukazao sam na taj problem, što je dovelo do rasprave, čineći našu interakciju neprijatnom, pa sam postao još više ubeđen da je filozofija za ovozemaljsko ophođenje kao što je „U harmoniji je blago, a u strpljenju sjaj” ispravna. Imao sam osećaj da treba da izbegavam da govorim sve ono što bi moglo da uvredi Džang Ćijanga. Kasnije, kada sam video kako olako pristupa proučavanju struke i načela, jasno sam znao da će to ometati rad, ali da bih izbegao konflikt, izabrao sam da se povučem. Kao rezultat toga, pošto braća i sestre nisu ušli u načela po pitanju pravljenja video-zapisa, veći deo posla je bio uzaludan. Bio sam u interakciji sa ljudima na osnovu lažljive i sebične prirode, davao sve od sebe da izbegnem da se sukobim sa nekim ili da nekoga uvredim i mada sam štitio svoje odnose, uopšte nisam ispunjavao svoje obaveze. Nisam opominjao druge kada je trebalo, niti sam se držao načela. Sve je to nanosilo štetu radu. Naizgled sam bio dobra osoba, ali su zapravo ovi „dobri” postupci proisticali iz moje lažljive i sebične iskvarene naravi. Oni su bili tu da zaštite moje interese, što Bog prezire.

Kasnije sam pročitao Božje reči koje detaljno analiziraju sotonski otrov poput „U harmoniji je blago, a u strpljenju sjaj”, i one su pogađale pravo u srž mog problema. Svemogući Bog kaže: „Porodica te, međutim, na drugačiji način uslovljava i utiče na tebe, tako što ti, na primer, usađuje izreku ’U harmoniji je blago, a u strpljenju sjaj’. Članovi porodice te često ovako podučavaju: ’Budi ljubazan i nemoj s drugima da se svađaš, niti da od njih stvaraš neprijatelje, jer ako budeš imao previše neprijatelja, nećeš moći da stekneš uporište u društvu, a ako te previše njih bude mrzelo i htelo da te smakne, nećeš se osećati bezbedno. Bićeš stalno suočen s pretnjama, a grozni ljudi će ometati i ugrožavati tvoj opstanak, status, porodičnu i ličnu bezbednost, pa čak i tvoje izglede za napredak u karijeri. Stoga moraš sebi da utuviš u glavu da „U harmoniji je blago, a u strpljenju sjaj”. Prema svima budi ljubazan, nemoj da kvariš dobre odnose s ljudima, ne govori ništa što kasnije nećeš moći da porekneš, izbegavaj da drugima vređaš ponos i nemoj razotkrivati njihove nedostatke. Izbegavaj ili potpuno prestani da govoriš ono što ljudi ne žele da čuju. Drugima upućuj isključivo komplimente, jer to nikad nije naodmet. Moraš naučiti da budeš suzdržan i uvek spreman na kompromis, kako u bitnim tako i u nebitnim stvarima, jer „Sukob se mnogo lakše rešava kompromisom”.’ Razmisli malo o ovome, jer ti porodica na ovaj način istovremeno usađuje dve ideje, odnosno dva stava. Kažu ti da, s jedne strane, prema drugima treba da budeš ljubazan, a s druge, da treba da budeš suzdržan, da ne govoriš preko reda i da, ako imaš nešto da kažeš, zadržiš to za sebe sve dok ne dođeš kući i to najpre ispričaš članovima svoje porodice. Ili, još bolje, ni porodici nemoj ništa da govoriš o tome, jer i zidovi imaju uši – ne piše ti se dobro ako tajna bude ikada procurila. Da bi u društvu stekli uporište i opstali, ljudi moraju jednu stvar da nauče, a to je da budu prevrtljivi. Prostim jezikom rečeno, morate biti ljigavi i prepredeni. Ne smete nikad govoriti ono što mislite. Kad neko svima uvek govori ono što misli, za takvu osobu se ne kaže da je pametna, nego da je glupa. (…) U crkvi će se, međutim, uvek naći ljudi kojima se takve osobe dopadaju, zato što one nikad ne prave krupne greške, nikada se ne odaju, pa se, prema ocenama crkvenih starešina i braće i sestara, veoma dobro slažu sa svima. Svoju dužnost obavljaju prilično mlako i jednostavno rade ono što se od njih traži da urade. Izuzetno su poslušni i dobrog vladanja, nikada ne vređaju ljude s kojima razgovaraju ili rešavaju neki problem i nikada ne iskorišćavaju druge na nepošten način. O drugima nikada ne govore ništa ružno i nikada ne sude o ljudima iza njihovih leđa. Pa ipak, niko ne može sa sigurnošću da kaže da li svoju dužnost obavljaju iskreno i niko ne zna šta o drugim ljudima misle, niti kakav stav imaju o njima. Čak vam se, kad o njima malo pažljivije razmislite, čini da su takve osobe pomalo čudne i teško dokučive, te da bi njihovo zadržavanje u crkvi moglo da stvori probleme. Šta bi trebalo da uradite? Stvar je prilično nezgodna, zar ne? (…) Ni na koga oni nisu kivni. Ako im neko kaže nešto uvredljivo ili razotkrije neku njihovu iskvarenu sklonost koja im narušava dostojanstvo, kako oni razmišljaju? ’Biću suzdržan i neću ti to uzeti za zlo, ali doći će dan kad ćeš napraviti budalu od sebe!’ A kad se s tom osobom zaista neko obračuna ili kad ona od sebe napravi budalu, ovi će se tome potajno smejati. Rado se podsmevaju drugim ljudima, crkvenim starešinama, pa čak i Božjoj kući, ali nikada sami sebi. Oni jednostavno ne znaju kakve sve probleme i nedostatke sami imaju. Takvi ljudi strogo vode računa da ne otkriju ništa što bi moglo da povredi druge, niti išta što bi drugima omogućilo da njih prozru, ali u svom srcu itekako razmišljaju o svemu tome. Međutim, kad je reč o stvarima koje bi druge ljude mogle da parališu ili navedu na stranputicu, oni ih slobodno izražavaju i dopuštaju drugima da ih vide. Takvi su ljudi strašno podmukli i teško je obračunati se s njima. Kakav je, dakle, stav Božje kuće prema takvim ljudima? Načelo glasi – iskoristi ih ako mogu da budu od koristi, u suprotnom ih izbaci napolje. Zašto je to tako? Zato što su takvi ljudi predodređeni da ne streme ka istini. To su bezvernici koji će, čim stvari pođu naopako, ismevati Božju kuću, svoju braću i sestre i crkvene starešine. Kakvu ulogu oni igraju? Da li je to uloga Sotone i đavola? (Jeste.) Kad prema svojoj braći i sestrama pokazuju strpljenje, to nije ni prava tolerancija, ni iskrena ljubav. Oni to čine samo zato da bi zaštitili sebe, da ne bi sebi stvarali neprijatelje i da bi izbegli svaku moguću opasnost. Prema svojoj braći i sestrama nisu trpeljivi zato da bi ih zaštitili, ni zato što ih vole, a pogotovo ne zato što streme ka istini ili što postupaju u skladu sa istina-načelima. Celokupan njihov stav usredsređen je na životarenje i na njihovu želju da druge ljude navode na stranputicu. Takvi ljudi su pravi ljigavci i prevrtljivci. Oni istinu ne vole, niti streme ka njoj, već, jednostavno, životare” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (12)”). Nakon što sam pročitao Božje reči, osetio sam duboku bol. Tako dugo sam bio onaj koji ugađa ljudima, uglavnom zato da bih izbegao da steknem neprijatelje i da bi mi u životu bilo malo lagodnije. Sledio sam filozofije za ovozemaljsko ophođenje poput onih „U harmoniji je blago, a u strpljenju sjaj” i „Sukob se mnogo lakše rešava kompromisom”. Kad se osvrnem unazad, bio sam u takvoj interakciji sa ljudima od rane mladosti. Kada bih se suočio sa nepravdom, poput one kada ti drugovi iz razreda kradu stvari ili od tebe pozajmljuju novac, a ne vraćaju ga, pokušavao bih da se ubeđujem sa njima, ali kada bih video njihov tvrd stav ili ozlojeđenost prema meni, da bih izbegao da konflikt eskalira ili da sebi izazovem nevolje, u većini slučajeva bih se opredeljivao za toleranciju. Nakon što sam pronašao Boga, nastavio sam interakciju sa ljudima na taj način. Tokom saradnje sa Džang Ćijangom, kada god bismo imali različita mišljenja ili bi me njegove reči pogodile u živac, da bih izbegao konflikt, nosio bih se sa tim problemima tako što bih ih tolerisao, govoreći što je manje moguće i ćuteći kada god sam to mogao. Moja „tolerancija” je stvarala utisak da nisam sitničav niti svadljiv, da sam prema drugima suzdržan, ali se tu radilo samo o ljudskom suzdržavanju i pretvaranju zarad samoodržanja. Dok sam bio tolerantan, zapravo nisam bio ni najmanje uzdržan i bio sam pun predrasuda i ozlojeđenosti prema drugima. Na primer, kada sam video da se Džang Ćijang ponaša spram svoje iskvarene naravi, da prekida rad, nisam razmišljao o tome da ga razotkrijem, zaustavim, opomenem, niti da mu pomognem, već sam umesto toga samo ćutke čekao da omane i udari u zid. Stoga mi je, kada je Džang Ćijan smenjen, bilo drago i čak sam poželeo da je ranije otišao. Takođe sam bio potpuno neodgovoran u svom radu na produkciji video-zapisa, dajući prioritet sopstvenoj udobnosti i izbegavajući konflikte, pasivno posmatrajući kako se radu nanosi šteta ne osećajući nikakvu zabrinutost. Bio sam tako sebičan i ogavan, bez iole odanosti Bogu! Premeštaj na drugu dužnost je ovog puta bio Božji način da me opomene i upozori. Kada bih nastavio da se ponašam i delujem u skladu sa Sotoninim filozofijama za ovozemaljsko ophođenje, samo bih postajao sve sebičniji i lažljiviji i čak bih vrlo verovatno ometao crkveni rad i opirao se Bogu, pa bi me na kraju Bog omrzao i uklonio.

Kasnije sam uvideo da nikada nisam pronašao prava načela za saradnju sa drugima, te sam potražio Božje reči koje su se odnosile na ovo pitanje. Svemogući Bog kaže: „Šta je saradnja? Morate biti u stanju da jedni s drugima raspravljate o raznim stvarima i da izražavate svoja gledišta i mišljenja; morate dopunjavati i nadzirati jedni druge, tražiti jedni od drugih, jedni drugima postavljati pitanja i davati sugestije. To je ono što znači skladno sarađivati. Recimo, na primer, da si neku stvar obavio onako kako ti misliš da treba, a onda ti je neko rekao: ’Pogrešno si to uradio, potpuno suprotno načelima. Zašto si to uradio onako kako se tebi ćefnulo, a da prethodno nisi potražio istinu?’ A ti na to odgovaraš: ’U pravu si – drago mi je da si me upozorio! Da nisi, moglo je da se završi katastrofalno!’ To je ono što znači davati jedni drugima sugestije. Šta onda znači nadzirati jedni druge? Svi ljudi imaju iskvarenu narav i svako je u stanju da svoju dužnost obavlja površno i da štiti samo vlastiti ponos i status, ali ne i interese Božje kuće. Takva stanja postoje u svakoj osobi. Ako saznaš da neko ima neki problem, treba da preuzmeš inicijativu i da razgovaraš s tom osobom, da je podsetiš da svoju dužnost treba da obavlja u skladu s načelima, ali da to ujedno shvatiš i kao upozorenje samom sebi. To je međusobni nadzor. Šta je namena međusobnog nadzora? Namena mu je da zaštiti interese Božje kuće, kao i da ljude drži podalje od svake stranputice” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (1. deo)”). Nakon što sam pročitao Božje reči, shvatio sam da se istinski skladna saradnja ne uspostavlja kroz toleranciju, već kroz primenjivanje istine i gradi se kroz međusobnu toleranciju, pomaganje, opominjanje i nadzor među braćom i sestrama. Kada vidimo sitne mane ili nedostatke kod braće i sestara, treba da tolerišemo njihove manjkavosti. Međutim, ako ih vidimo da se ponašaju suprotno načelima, što bi remetilo ili ometalo crkveni rad, onda moramo da ih odmah opomenemo i zaustavimo i ne bi trebalo da se jednostavno pomirimo s tim. Na primer, kada sam video da Džang Ćijang nije voljan da sve okupi kako bi proučavali načela i da je ostao tvrdoglav čak i nakon što sam razgovarao sa njim, trebalo je da tada ukažem na njegov problem. Iako je to moglo tada da dovede do određenog konflikta, kad bi on bio osoba koja stremi ka istini, to bi bilo od koristi i njemu i crkvenom radu. Sve i da me ne posluša, nije trebalo lako da odustanem. Umesto toga, trebalo je da istrajem, nastavim da ga opominjem, orezujem, upozoravam, pa čak i prijavljujem i razotkrivam ako je neophodno, kako bih podržao načela i zaštitio crkveni rad. Samo bih na taj način ispunio svoju odgovornost kao saradnik. Ranije sam omanuo jer sam se oslanjao na toleranciju da bih održao prividni sklad, ne ispunjavajući svoju obavezu da opominjem ili nadzirem svog saradnika ili prijavljujem probleme. To je na duži period dovelo do manjkavosti u iskrenoj komunikaciji ili međusobnom pomaganju i usled toga, nije bilo istinskog sklada u našoj saradnji. Da sam izneo probleme koje sam video tokom naše saradnje kako bi o tome prodiskutovali i konsultovali se i uradio ono što bi bilo od koristi i za braću i sestre i za crkveni rad, rad na produkciji video-zapisa ne bi pretrpeo tako velike gubitke, a ja bih ispunio svoje obaveze.

Kasnije sam izabran da budem crkveni starešina. Primetio sam da moje kolege i ja živimo u takvom stanju da smo zauzeti poslom, a ne usredsređujemo se na život-ulazak, i da retko komuniciramo o poslu. Isto tako sam saznao da nam propovednica ne pomaže sa crkvenim radom i da je veoma pasivna u svojoj dužnosti. Želeo sam da iznesem te probleme, ali kada su mi reči bile na vrh jezika, oklevao sam i razmišljao u sebi: „Ljudi generalno ne vole da čuju ovakve stvari. Ako to kažem, hoće li to dovesti do nesklada među nama?” Ali onda sam uvideo da opet samo pokušavam da zaštitim sebe, pa sam se pomolio Bogu da ispravi moje stanje. Potom sam pročitao neke Božje reči: „Ako, takvi ljudi, kad se suoče s kardinalnim problemima ispravnog i pogrešnog, kao i sa pitanjima koja se tiču interesa Božje kuće, mogu da donesu adekvatne odluke i da otpuste sve te filozofije za ovozemaljsko ophođenje koje gaje u svom srcu, poput one da ’U harmoniji je blago, a u strpljenju sjaj’, kako bi podržali interese Božje kuće, redukovali svoje prestupe i umanjili svoja zlodela pred Bogom – kakve će oni koristi od toga imati? U najmanju ruku, kad u budućnosti Bog bude odlučivao o ishodu svake osobe, kazna će im biti ublažena i Bog će ih manje grditi. Ako budu tako postupali, oni nemaju šta da izgube, a mogu sve da dobiju, zar ne?” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (12)”). Kroz Božje reči sam pronašao put primene. Nije trebalo da se oslanjam na Sotonine filozofije kada sam se suočavao sa situacijama, već da umesto toga prvo podržim interese Božje kuće i svoje prestupe svedem na minimum. Uvidevši to, ukazao sam na probleme koje je propovednica imala u svojoj dužnosti. Ta se sestra nije opirala, već se umesto toga otvorila i razgovarala o svom stanju sa nama. Takođe sam izneo probleme u vezi sa saradnjom među nama kolegama i ponudio neke predloge. Sestre sa kojima sam sarađivao su razmislile o sebi i sebe spoznale, pa su se nakon toga stvari promenile na bolje. Uvideo sam da samo ako se praktikuje u skladu sa Božjim rečima može biti istinske harmonije u saradnji, a to može doneti duboki osećaj mira i stabilnost u naša srca.