U avgustu 2023. godine, bio sam zadužen za rad na izradi tekstova u crkvi. Kad god su se braća i sestre susretali sa teškoćama u svom zanimanju ili radu, obično bih ih strpljivo vodio i pomagao im. Nakon svakog razgovora u zajedništvu, kad bih video osmehe na licima svakog od njih, bio bih srećan i zadovoljan. Imao sam osećaj da me svi odobravaju. Nakon nekog vremena, primetio sam da sestri Vang Jing, vođi tima, nedostaje osećaj za breme u dužnosti i da se nemarno odnosi prema poslu. Kad su rezultati rada bili loši, ona nije preuzimala inicijativu da sa svima sumira probleme. U svojoj svakodnevnoj dužnosti, ona je samo izdavala naređenja i upućivala druge kako da obavljaju posao. Isto tako, nije bila marljiva u izboru propovedi i često je pravila greške kod jednostavnih stvari. Kad joj je sestra sa kojom je sarađivala ukazala na njene probleme, ona ih je prihvatila na rečima, ali je nakon toga nastavila da bude površna. U početku, pošto sam video da je mlada i da je tek kratko vreme verovala u Boga, ja sam joj pomagao i vodio je. Ali nakon nekog vremena, primetio sam da se ona nije mnogo promenila. Znao sam da moram da razgovaram sa njom i da razotkrijem njene probleme kako bi shvatila njihovu ozbiljnost. Ali kad je zaista došlo vreme da je razotkrijem, nešto me je brinulo. Pomislio sam: „Ako budem govorio previše strogo, hoće li ona pomisliti da sam hladan i bezosećajan i da ne shvatam njene slabosti? A ako ona bude na taj način pričala o meni drugoj braći i sestrama, zar neće svi pomisliti da mi nedostaje ljubavi i da imam lošu ljudskost? Ko će me onda i dalje podržavati u budućnosti? Možda ne bi trebalo da je razotkrivam i orezujem. Umesto toga, treba samo strpljivo da joj pomognem.” I zato sam samo kratko pomenuo Vang Jing nedostatke u njenom radu i ukazao na neke njene nemarne postupke u obavljanju dužnosti. Kad je to čula, Vang Jing je samo priznala da nema osećaj za breme, ali nije pokazala nikakvo promišljanje niti shvatanje štete koju je nanosila poslu svojom nemarnošću u dužnosti. Zatim je odmah počela da priča o temi koja je nju zanimala i razvedrila se kao da se ništa nije desilo. Kad sam video njenu reakciju, shvatio sam da moj razgovor sa njom nije imao efekta. Ali sam onda pomislio: „Jesam je opomenuo i rekla je da će se promeniti, pa ću je onda ubuduće samo posmatrati.” Kasnije sam saznao da Vang Jing i dalje nema nikakav osećaj za breme u svojim dužnostima. Bio sam prilično zabrinut i razmišljao o tome da moram strogo da razotkrijem njene probleme jer će u suprotnom to ozbiljno uticati na rad. Jednom, dok sam je usmeravao u poslu, strogo sam je orezao. Videvši je pognute glave i potresenu, pitao sam se da li su moje opaske bile prestroge. Pomislio sam: „Hoće li pomisliti da sam potpuno bezosećajan i da li su je moje reči povredile? Hoće li i ubuduće imati dobar utisak o meni?” Zato sam brzo izgovorio nekoliko reči utehe i ohrabrenja rekavši joj da je dobro kad se neko izloži orezivanju i da ne treba da bude negativna, već da treba da se promeni u budućnosti. Međutim, nakon toga, ona i dalje nije imala osećaj za breme u svojim dužnostima, što je ozbiljno usporavalo rad. Na kraju nisam imao drugog izbora i smenio sam je.

Nakon njene smene, viši starešina me je upitao: „Uočio si još ranije probleme Vang Jing. Zašto je nisi orezao i razotkrio? Na taj način bi se možda pre promenila, a ako si video da se ne kaje, mogao si da je smeniš ranije. Njen konstantno nemarni stav je veoma usporio rad!” Kad sam čuo reči starešine, počeo sam da razmišljam: „Odavno sam primetio probleme Vang Jing i mnogo puta sam je opomenuo, ali nikad nisam raščlanio njene probleme, već sam ih samo površno dotakao ne rešavajući ih kako treba. I ja sam se ranije slično ponašao. Zašto nisam u stanju da ukažem na probleme drugih i da ih razotkrijem kad na njih naiđem, uvek se plašeći da ću, ako budem previše strog, kod drugih ostaviti loš utisak o sebi? U čemu je tačno ovde problem?” Pomolio sam se Bogu, moleći Ga da me prosveti kako bih mogao da prepoznam sopstvene probleme.

Kasnije sam pročitao odlomak Božjih reči: „Kada neke crkvene starešine primete da braća ili sestre površno obavljaju svoje dužnosti, oni ih ne prekore, iako bi trebalo. Kada jasno vidi da ispaštaju interesi Božje kuće, ne opterećuje se time niti postavlja bilo kakva pitanja i ne nanosi nikakvu uvredu drugima. On, u stvari, zapravo ne pokazuje obzir prema ljudskim slabostima, već su njegovi namera i cilj da pridobije srca ljudi. Potpuno je svestan da: ’Dok god se ovako ponašam i nikoga ne uvredim, misliće da sam dobar starešina. Imaće o meni dobro, visoko mišljenje. Odobravaće me i voleti.’ On ne mari za to koliko je štete naneto interesima Božje kuće, niti koliko je velikih gubitaka prouzrokovano život-ulasku Božjeg izabranog naroda, a ni u kojoj meri to ometa crkveni život; jednostavno je istrajan u svojoj sotonskoj filozofiji i nikoga ne vređa. U njegovom srcu nikada nema mesta za samoprekor. Kada primeti da neko izaziva prekidanje i ometanje, u najboljem slučaju će sa tom osobom prozboriti nekoliko reči o tome, umanjujući značaj problema i time završiti priču. Neće u zajedništvu razgovarati o istini, niti će toj osobi ukazati na suštinu problema, a još manje će detaljno analizirati njeno stanje i nikada neće u zajedništvu razgovarati o Božjim namerama. Lažne starešine nikada ne razotkrivaju niti detaljno analiziraju greške koje ljudi često prave, kao ni iskvarene naravi koje ljudi često pokazuju. On ne rešava stvarne probleme, već naprotiv, uvek popušta ljudima u njihovim pogrešnim postupcima i otkrivanju iskvarenosti, i bez obzira na to koliko su ljudi negativni ili slabi, lažni starešina to ne shvata ozbiljno. On samo propoveda neke reči i doktrine i kaže nekoliko reči ohrabrenja kako bi se površno pozabavio situacijom i pokušao da održi sklad. Usled toga, Božji izabrani narod ne zna kako da razmišlja o sebi i spozna sebe, ne postoji rešenje za iskvarene naravi koje otkriva, te ljudi žive u okviru reči i doktrina, predstava i uobrazilja, bez ikakvog život-ulaska. U svojim srcima, oni čak veruju: ’Naš starešina ima još više razumevanja za naše slabosti nego Bog. Isuviše smo mali rastom da bismo ispunili Božje zahteve. Mi samo moramo da ispunimo zahteve našeg starešine; pokoravajući se našem starešini, mi se pokoravamo Bogu. Ako ikada dođe dan kada Višnji otpusti našeg starešinu, mi ćemo se oglasiti; da bismo zadržali svog starešinu i sprečili da ga otpuste, pregovaraćemo sa Višnjim i prisiliti ih da prihvate naše zahteve. Na taj način ćemo postupiti ispravno prema našem starešini.’ Kada u ljudskim srcima postoje takve misli, kada sa svojim starešinom uspostave takav odnos, pa se u njihovim srcima prema starešini pojavi ovakva vrsta zavisnosti, zavisti i obožavanja, oni sve više veruju u njega i uvek žele da slušaju njegove reči, umesto da traže istinu u Božjim rečima. Takav starešina je gotovo zauzeo Božje mesto u srcima ljudi. Ako je starešina voljan da održi takav odnos sa Božjim izabranim narodom, ako u svom srcu pronalazi zadovoljstvo u tome i veruje da Božji izabrani narod treba tako da postupa sa njim, onda nema razlike između takvog starešine i Pavla; taj starešina je već kročio na put antihrista, koji je već naveo Božji izabrani narod na stranputicu, te mu u potpunosti nedostaje raspoznavanje. Taj starešina zapravo i ne poseduje istina-stvarnost, niti nosi breme život-ulaska Božjeg izabranog naroda. On može samo da propoveda reči i doktrine i da održava svoje odnose sa drugima. Vešto se hvali koristeći licemerne metode, njegov govor i postupci su u skladu sa ljudskim predstavama, pa na taj način navodi ljude na stranputicu. On ne zna kako da podeli istinu niti da spozna sebe, što mu onemugućava da da druge uvede u istina-stvarnost. Radi samo zarad reputacije i statusa i govori samo milozvučne reči kojima ljude hvata u zamku. Već je postigao to da ga ljudi obožavaju i da se ugledaju na njega, a ozbiljno je odložio i uticao na rad crkve i život-ulazak Božjeg izabranog naroda. Zar takva osoba nije antihrist?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Prva stavka: Oni pokušavaju da pridobiju srca ljudi”). Bog razotkriva da lažne starešine koje vide probleme u dužnostima braće i sestara, ali ih ne razotkriju niti ih orežu, ne mare za to koliko će posao biti usporen niti za to koliko je ozbiljna priroda takvih problema. Oni samo površno govore i ne razgovaraju o istini kako bi rešili probleme. Štaviše, oni su neprestano popustljivi i tolerantni, navodeći druge da misle kako su oni stvarno puni ljubavi, dok im je cilj da navedu druge da odobravaju to što rade i da ih podržavaju. Oni to čine da bi osvojili srca ljudi i naveli ih na stranputicu, a tako postupaju antihristi. Ja sam zapravo bio takav. Kad sam video da se Vang Jing ponaša nemarno u svojoj dužnosti i da ne obavlja stvaran posao, znao sam da će takvo njeno obavljanje dužnosti ozbiljno usporiti rad i da će, ako se ne pokaje, jedina opcija biti da je smenim. Ali kad sam hteo da joj ukažem na probleme, plašio sam se da će reći da ne pokazujem empatiju prema njenim slabostima, da sam hladan i bezosećajan i da mi nedostaju ljubav i ljudskost. Da bih u njenim očima sačuvao dobru sliku o sebi, jednostavno nisam mogao da nateram sebe da je orežem i razotkrijem. Umesto toga, samo sam je površno opomenuo da sa više srca obavlja svoje dužnosti, a da pritom nisam razotkrio prirodu i posledice njenih postupaka. Kasnije, kad sam video da se Vang Jing i dalje ponaša nemarno u svojoj dužnosti, rekao sam joj samo nekoliko strogih reči, ali kad sam je video pognute glave i potresenu, zabrinuo sam se šta će misliti o meni, pa sam brzo izgovorio neke reči utehe i ohrabrenja. Kao rezultat toga, Vang Jing nije shvatila da su njeni problemi ozbiljni i nije se pokajala niti se imalo promenila i na kraju je smenjena. Kad sam se suočavao sa problemima braće i sestara, uopšte nisam razmatrao kako da razgovaram sa njima o istini kako bismo rešili probleme. Samo sam se fokusirao na to da u njihovim očima sačuvam o sebi sliku ljubazne osobe koja ima ljubavi i neprestano sam se pretvarao. Sada sam konačno shvatio da je ta takozvana ljubav bila lažna. Samo sam pokušavao da sačuvam svoj ugled i status i tražio da steknem divljenje drugih. Kao nadzorniku, moja obaveza je bila da razgovaram o istini kako bih rešio probleme braće i sestara, da im pomažem da svoje dužnosti obavljaju dobro i da štitim rad crkve. Ali sam ja samo pokušavao da zaštitim svoju poziciju u njihovim srcima i nisam nimalo ispunjavao svoje obaveze, već sam se neprestano pretvarao da sam osoba puna ljubavi. Na taj način sam navodio ljude na stranputicu i hvatao ih u zamku i išao sam putem antihrista. Moj način rada je zaista štetio braći i sestrama. Postupajući na taj način, ometao sam rad crkve i činio zlo! Razmišljajući o tome, osetio sam duboku potištenost i krivicu i bio sam voljan da se pokajem.

Kasnije sam promislio: „Mislio sam da imati dobru ljudskost znači pokazivati razumevanje, empatiju i toleranciju, a da je orezivanje i razotkrivanje problema drugih hladno i bezosećajno, da pokazuje nedostatak ljubavi i ljudskosti. Da li je ovo moje gledište ispravno? Šta je tačno istinski dobra ljudskost?” Pročitao sam odlomak Božjih reči i u srcu osetio olakšanje. Svemogući Bog kaže: „Mora da postoji standard za posedovanje dobre ljudskosti. To ne podrazumeva hodanje putem umerenosti, nepridržavanje načela, nastojanje da se niko ne uvredi, ulagivanje svima i u svakoj situaciji, ne podrazumeva da se bude uglađen i prepreden sa svima, niti nastojanje da se bude hvaljen od svih. To nije standard. Šta je, onda, standard? Standard znači biti u stanju pokoravati se Bogu i istini. Znači pristupanje svojoj dužnosti i svim vrstama ljudi, događaja i stvari u skladu sa načelima i osećajem odgovornosti. To svi jasno mogu da vide i svima je to jasno u srcu. Povrh toga, Bog ispituje ljudsko srce i poznaje svačije stanje. Bez obzira na to o kome se radi, niko ne može da prevari Boga. Neki se ljudi stalno hvale da imaju dobru ljudskost, da nikada ne govore loše o drugima, da nikada ne škode tuđim interesima i tvrde da nikada nisu žudeli za tuđom imovinom. Kada nastane spor oko interesa, čak više vole da pretrpe gubitak, nego da se okoriste od drugih i svi misle da su dobri ljudi. Međutim, dok izvršavaju svoje dužnosti u Božjoj kući, prevrtljivi su i prepredeni i uvek smišljaju marifetluke u sopstvenu korist. O interesima Božje kuće nikada ne razmišljaju; ne odnose se prema stvarima koje Bog smatra hitnim kao da su hitne, niti razmišljaju kao što Bog razmišlja. Nikada nisu u stanju da sopstvene interese ostave po strani da bi izvršavali svoje dužnosti. Sopstvenih interesa se nikada ne odriču. Čak i kada vide zle ljude kako čine zlo, ne razotkrivaju ih. Takvi ljudi nemaju nikakvih principa. O kakvoj je ljudskosti ovde reč? To nije dobra ljudskost. Ne obraćajte pažnju na ono što ljudi govore, već gledajte šta proživljavaju, šta otkrivaju i kako se ponašaju dok obavljaju svoje dužnosti; obratite pažnju na njihovo unutrašnje stanje i na ono što vole. Ako im je ljubav prema sopstvenoj slavi i dobitku veća od odanosti Bogu, ako je njihova ljubav prema sopstvenoj slavi i dobiti veća od interesa Božje kuće ili ako njihova ljubav prema sopstvenoj slavi i dobitku premašuje obzir koji pokazuju prema Bogu, da li onda ti ljudi imaju ljudskosti? To nisu ljudi sa ljudskošću” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”). Iz Božjih reči sam video da se dobra ljudskost ne određuje time da li neko govori ljubazno i blago ili oštro i direktno. Umesto toga, ona se zasniva na tome da li se neko pokorava Bogu i istini i da li svoje dužnosti obavlja odgovorno. Baš kao što su neke starešine i delatnici u stanju da orežu braću i sestre zato što su neodgovorni u svojim dužnostima i mogu da razotkriju prirodu i posledice postupaka te braće i sestara u svetlu Božjih reči. Iako su možda potreseni kad čuju te stvari, oni koji streme ka istini mogu da iskoriste tu priliku da promisle o sebi i spoznaju sebe, što je od koristi i njihovom život-ulasku i ispunjavanju njihovih dužnosti. Neki ljudi se možda čine ljubazni, ali kad vide da se braća i sestre ponašaju protivno načelima i štete radu i da im je zato potreban razgovor i razotkrivanje, oni štite sebe, nemarno govoreći samo prijatne reči u ophođenju sa drugima. Oni ne razmatraju kako da zaista pomognu drugima niti kako da zaštite interese crkve. Oni su istinski sebični i lukavi i to nisu ljudi sa dobrom ljudskošću. I ja sam se isto tako ponašao. Samo sam razmišljao o tome da zaštitim sopstveni ugled i status, a kad sam video druge da idu pogrešnim putem, nisam im čak ni pružio ruku pomoći. Ranije sam mislio da imam dobru ljudskost, ali sam, kroz razotkrivanje Božjih reči i otkrivanje činjenica, uvideo da sam daleko od osobe sa dobrom ljudskošću. Shvativši to, osetio sam duboku potištenost i stid i suze su mi krenule niz lice. Mrzeo sam sebe iz dubine duše i nisam želeo više tako da se ponašam.

Kasnije sam pročitao odlomak Božjih reči i našao put primene. Svemogući Bog kaže: „Kad komuniciraš s drugima, najpre moraš da im pokažeš svoje pravo srce i svoju iskrenost. Ako čovek, dok stupa u kontakt, razgovara i sarađuje s drugim ljudima, koristi reči koje su površne, bombastične, prijatne za uvo, laskave, neodgovorne i izmišljene, ili se pak drugima obraća samo zato da bi zadobio njihovu naklonost, to znači da su njegove reči lišene svake verodostojnosti i da u njima nema ni trunke iskrenosti. To je, naprosto, njegov način komunikacije s drugim ljudima, ko god da je u pitanju. Srce takvog čoveka nije pošteno. To nije pošten čovek. Zamisli da se neko nalazi u negativnom stanju i da ti iskreno kaže: ’Reci mi, zbog čega sam toliko negativan. Prosto ne mogu da shvatim koji je razlog tome!’ I zamisli da u svom srcu zapravo shvataš koji je njegov pravi problem, ali mu ipak kažeš: ’Nije to ništa. Nisi ti negativan; i ja se ponekad tako osećam.’ Mada su te reči veoma utešne za tu osobu, tvoj stav prema njoj je neiskren. Površan si prema njoj i uzdržavaš se od iskrenog razgovora samo zato da bi je utešio i da bi se ona osećala prijatnije. Na taj način joj ne pomažeš ozbiljno i ne izlažeš joj jasno njen problem kako bi ona mogla da prevaziđe svoju negativnost. Time nisi učinio ono što bi pošten čovek trebalo da učini. Sve zarad toga da bi je utešio i postarao se da među vama ne bude nikakvih otuđenja ni sukoba, bio si površan prema njoj – što nikako ne znači da si pošten čovek. Šta, dakle, kao pošten čovek, treba da činiš kad se nađeš u takvoj situaciji? Treba da toj osobi kažeš sve što si kod nje video i prepoznao: ’Reći ću ti šta sam video i šta sam iskusio. A ti sȃm odluči jesam li u pravu ili nisam. Ako nisam u pravu, ne moraš to da prihvatiš. A ako jesam, nadam se da ćeš prihvatiti ono što sam ti rekao. Ako kažem nešto što ne prija tvojim ušima i što te vređa, nadam se da ćeš to od Boga moći da prihvatiš. Cilj mi je i namera da ti pomognem. Sasvim jasno uviđam tvoj problem: pošto se osećaš poniženim i čini ti se da niko ne hrani tvoj ego, pošto smatraš da te svi gledaju s visine, da si napadnut i da niko nikad nije bio toliko nepravedan prema tebi, ti to ne možeš da prihvatiš i postaješ negativan. Šta misliš – nije li upravo to ono što ti se događa?’ Čuvši to, ta će osoba shvatiti da je problem baš u tome. A to je ujedno i ono što tebi leži na srcu, ali što nećeš izgovoriti ukoliko nisi pošten. Reći ćeš joj: ’I ja često zapadam u negativnost’, a kad ona na taj način sazna da svako može da bude negativan, pomisliće da je njena negativnost sasvim normalna i tako je, naposletku, neće ni prevazići. Ako si pošten čovek i ako drugima pomažeš svojim poštenim stavom i poštenim srcem, na taj ćeš im način pomoći da razumeju istinu i da prevaziđu svoju negativnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje”). Božje reči nam govore da bi prema našoj braći i sestrama trebalo da se ophodimo iskrenog srca i da, kad otkrijemo probleme kod njih, treba iskreno da im pomognemo i podržimo ih. Ta pomoć nije ograničena formom i pravilima. Ako razgovor i opomene mogu da budu delotvorne, onda treba da koristimo njih, ali ako je priroda problema ozbiljna, onda je neophodno orezivanje, razotkrivanje i detaljna analiza. Koji god način razgovora da može da reši probleme ili dovede do rezultata, treba da ga koristimo. Ako samo uzimamo u obzir sopstveni ponos i ugled, a izbegavamo da razotkrivamo suštinu problema i izgovaramo samo blage, površne reči kad govorimo o nemarnosti ljudi, mi ljudima ne pomažemo, već im nanosimo štetu. Baš kao kad sam otkrio da je Vang Jing nemarna u svojim dužnostima. Iako sam je opomenuo i pokušao da joj pomognem, ona nije ozbiljno shvatila to što sam joj rekao. U tom trenutku, bilo je neophodno da je orežem i raščlanim prirodu i posledice njenog nemarnog ponašanja u svetlu Božjih reči kako bi mogla da shvati ozbiljnost svojih problema. To bi bilo od koristi njenom ulasku. Shvativši to, našao sam put primene po kojem ću pomagati drugima i početi praktično da postupam u skladu s tim.

U oktobru 2023. godine, primetio sam da je sestra Džou Sin neodgovorna u svojim dužnostima. Radila je na izradi tekstova već nekoliko godina, dok su druga braća i sestre tek počinjali, a ona se ipak fokusirala samo na sopstvene zadatke i nije pokazivala osećaj za breme za celokupan posao. I ranije sam sa njom razgovarao o tom problemu, ali ona nije zadobila ulazak. Razmišljao sam o tome da raščlanim prirodu njenih postupaka kako bi se promenila. Ali kad sam pomislio na to da joj ukažem na njene probleme, nešto me je brinulo: „Džou Sin je nedavno bila u lošem stanju. Ako bih joj ukazao na probleme i razotkrio ih, da li bi mislila da nemam obzira i da mi nedostaje ljudskost? Ako bi se to desilo, ona bi sigurno stekla loš utisak o meni.” Kad sam na to pomislio, oklevao sam, pitajući se da li bi trebalo da se uzdržim od razotkrivanja i orezivanja. Dok sam razmišljao o tome, iznenada sam se setio kako sam pogrešio sa Vang Jing ranije i prisetio sam se odlomka Božjih reči koji sam ranije pročitao: „Ako si pošten čovek i ako drugima pomažeš svojim poštenim stavom i poštenim srcem, na taj ćeš im način pomoći da razumeju istinu i da prevaziđu svoju negativnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje”). Nisam mogao a da se ne zapitam: „Da li se uzdržavam od toga da izložim probleme Džou Sin za njeno dobro?” Zapravo, nije tako. Plašio sam se da bi Džou Sin mogla da pomisli da sam previše strog i da nemam saosećanja za njene slabosti, pa je razlog mog uzdržavanja bila moja želja da sačuvam dobar utisak u njenim očima. Takođe sam pomislio i na to kako ta sestra živi u sebičnoj i ogavno iskvarenoj naravi, da je bila neodgovorna u svojim dužnostima i da je već usporila rad. Jedino ako joj razotkrijem taj njen problem i navedem je da shvati ozbiljnost svojih problema, ona će imati priliku da se promeni. Čak i ako bi bila povređena time i na trenutak se usprotivila da to prihvati, ja ću ipak istinski pokušati da joj pomognem i savest će mi biti čista. Kasnije sam se, tokom okupljanja pozvao na Božje reči da razotkrijem prirodu i posledice njenog fokusiranja isključivo na sopstveni posao i zanemarivanja sveukupnog posla. Video sam da je prilično potresena, ali je nakon razgovora rekla da je na neki način bila svesna svojih problema, ali ih nije shvatala ozbiljno i da je kroz ovo raščlanjavanje konačno uvidela koliko su ozbiljni njeni problemi. Shvatila je da nije marila za to što je posao u zastoju niti je obraćala pažnju na rešavanje tih problema, čak i kad je znala da oni postoje. Takođe je shvatila da je bila ravnodušna i da je se nije ticalo, usled čega je posao bio usporen, kao i da je bila istinski sebična i ogavna i da treba da ozbiljno promisli i promeni se. Bio sam prilično zadovoljan kad sam video da je ova sestra došla do takvog razumevanja i osećao sam da sam najzad pomogao drugima.

Kroz ovo iskustvo, shvatio sam neka načela kojima se meri koliko je dobra nečija ljudskost i isto tako sam jasno video da je to što nisam iskreno pomagao drugima, što sam oklevao da ukažem na probleme i što sam samo štitio sebe, a nisam podržavao rad crkve, bila manifestacija loše ljudskosti. Ujedno sam naučio šta istinski znači pomoći drugima s ljubavlju. Hvala Bogu!