Pravila sam video-zapise u crkvi, ali pošto nije bilo mnogo posla, starešina me je prebacio da zalivam pridošlice. Zatim su me vratili na staru dužnost zbog potreba posla. Neočekivano, nekoliko meseci kasnije, bilo je manje posla, a mene su vratili na dužnost zalivanja. Onda su me opet vratili nazad, a jedna sestra mi je rekla: „Ti samo ideš gde god si potrebna!” Nisam tome pridavala pažnju u tom trenutku. Ali, manje od mesec dana kasnije, rad na produkciji video-zapisa je ponovo utihnuo i ja nisam mogla a da ne počnem da brinem da nam uskoro neće biti potrebno toliko ljudi, i da će me vratiti na dužnost zalivanja pridošlica. Zbog te pomisli stvorila mi se knedla u grlu. Zašto sam bila tako beskorisna? Čim je bilo malo manje posla i čim nije trebalo toliko ljudi, ja sam bila ta koju su premeštali. Bila sam nebitna u timu! Kada bi me stvarno ponovo prebacili na drugu dužnost, šta bi drugi mislili o meni? Da li bi se pitali zašto stalno mene premeštaju, a druge ne? Mislili bi da je to zbog toga što nisam dobra i što nemam važnu ulogu. Te misli su me zaista uznemirile i nisam želela da se suočim sa tom situacijom.

Posle su se desile neke stvari koje su me dovele u još gore stanje. Jednom smo raspravljali o nekim problemima u jednom video-zapisu, i svi su iznosili svoja gledišta – bila je to živa rasprava. Međutim, iako sam jako dugo razmišljala, i dalje nisam imala niti jednu dobru ideju, niti šta da kažem. Bila sam zbunjena i samo sam ćutala. Svi su doprinosili raspravi, ali ja ništa nisam rekla. Osećala sam se kao da ne postojim. Razmišljala sam da moram nešto da kažem. Morala sam da podelim nešto pronicljivo kako me ne bi prevideli. Stvarno sam lupala glavu i konačno sam uspela da izrazim jednu ideju, ali se niko nije složio sa mnom. Bila sam ponižena. To je bilo tako ponižavajuće – šta će misliti o meni? Prošlo je osam meseci od kada sam poslednji put radila na produkciji video-zapisa, pa su moje profesionalne veštine i shvatanje načela bili lošiji nego kada sam napustila taj tim. Mnogo sam zaostajala za drugima. Moraš stalno da učiš kako bi popravio te vrste veština, a drugi su sve to vreme radili na produkciji video-zapisa. Njihovo poznavanje veština i načela je nastavilo da se popravlja, dok sam ja bila malo ovde, malo tamo. Ni na jednom mestu nisam praktično postupala neki duži period, pa nisam bila posebno vešta ni u jednom polju. Čim je bilo manje posla, bila sam prva koja je odlazila. Njima je bilo dobro sa i bez mene. Na osnovu obima posla, mislila sam da će me nadzornik možda poslati nazad na zalivanje pridošlica u bilo kom trenutku. Ta ideja me je stvarno uznemirila i nisam mogla a da ne zaplačem. Pitala sam se: „Zašto se to uvek meni dešava?” Neki ljudi u timu su imali profesionalne veštine, neki su bili kompetentni, drugi su bili iskusni i izvršavali su tu dužnost duže vreme, neki su bili zaista efikasni… Svi oni su se isticali, na ovaj ili onaj način, ali moj kov nije bio dobar kao njihov, nisam bila tako vešta i uvek sam kasnila jedan korak za njima. Tako da, kada je bilo manje posla i manje potrebe za ljudima, prirodno, ja sam bila ta koja je bila izbačena. Kada bih imala sjajan kov i profesionalne veštine poput njih, ne bi me stalno premeštali, ali, na žalost, to nije bio slučaj. Zašto nisam bila vešta kao drugi? Što sam više razmišljala o tome, to sam bila tužnija i počela sam da pogrešno razumem Boga.

Nakon toga, iako sam izvršavala svoju dužnost, nisam bila motivisana. Samo sam sledila propisanu rutinu u svemu, zadovoljna šta god bih uradila. Nisam razmišljala o tome kako da radim efikasnije da bih više postigla. Nisam davala sve od sebe da razrešim probleme sa kojima sam se susretala. Nisam znala koliko dugo ću biti u timu, pa sam se prepustila sudbini. Tokom tog perioda, bila sam zaista uznemirena kad god bi vođa tima došao da priča sa mnom, mislivši da će možda pričati o prilagođavanju moje dužnosti. Moje srce bi ubrzano kucalo sve dok ne bih shvatila da je u pitanju običan poslovni razgovor. To se iznova ponavljalo, zbog čega mi je svaki dan bio iscrpljujući. Dovoljno sam spavala, ali bih stalno zadremala tokom svojih posvećenosti i nisam zadobijala uvid iz Božjih reči. Bila sam svesna da je moje stanje pogrešno, pa sam brzo stupila pred Boga kako bih se molila, tragala i razmislila o svom problemu. Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči koji mi je pomogao da razumem sebe. Svemogući Bog kaže: „Prema kojim načelima se ponašate? Trebalo bi da se ponašate u skladu sa svojom pozicijom, da pronađete pravo mesto za sebe i da obavljate dužnost koju treba da obavljate; jedino takva osoba ima razum. Na primer, postoje ljudi koji su vični nekim stručnim veštinama i shvataju njihova načela, pa treba da preuzmu odgovornost i da obave završne provere u tom području; postoje ljudi koji mogu da ponude ideje i uvide, nadahnjujući druge i pomažući im da svoje dužnosti bolje obavljaju – u tom slučaju oni treba da donose ideje. Ako možeš da pronađeš pravo mesto za sebe i da radiš u skladu sa svojom braćom i sestrama, izvršavaćeš svoju dužnost i ponašaćeš se u skladu sa svojom pozicijom. Prvobitno si možda u stanju da ponudiš samo neke ideje, a ako pokušaš da ponudiš nešto drugo i na kraju se baš mučiš da to i učiniš, i dalje ti to ne polazi za rukom. A zatim, kad drugi ponude takve stvari, osećaš se neprijatno i ne želiš da slušaš, u srcu osećaš bol i sputanost, pa se žališ na Boga i kažeš kako je Bog nepravedan – onda je to ambicija. Kakva to narav u čoveku rađa ambiciju? Ambiciju rađa nadmena narav. Ova stanja sigurno mogu nastati u vama u svakom trenutku, a ako ne tražite istinu da biste ih rešili, ako nemate život-ulazak i u tom smislu ne možete da se promenite, tada će nivo sposobnosti i čistote uz koji obavljate svoje dužnosti biti nizak, a ni rezultati neće biti naročito dobri. To nije zadovoljavajuće obavljanje dužnosti i znači da Bog od vas nije stekao slavu. Bog je svakoj osobi podario različite talente i darove. Neki ljudi su nadareni za dve ili tri oblasti, neki su talentovani samo u jednoj, a neki su bez ikakvih talenata – ako ovim stvarima možete ispravno da pristupite, u tom slučaju imate razum. Čovek koji ima razum moći će da pronađe svoje mesto, da se ponaša u skladu sa svojom situacijom i da dobro obavlja svoju dužnost. Čovek koji nikada ne može da pronađe svoje mesto osoba je koja uvek ima ambiciju. On stalno stremi ka statusu i dobitku. Nikad nije zadovoljan onim što ima. Kako bi stekao što veću dobit, nastoji da dograbi sve što može; uvek u nadi da će zadovoljiti svoje prekomerne želje. Smatra da bi, ako je nadaren i dobrog kova, trebalo da uživa u većoj Božjoj blagodati, te da nije pogrešno imati neke prekomerne želje. Ima li takva osoba razum? Nije li besramno stalno imati prekomerne želje? Ljudi sa savešću i razumom mogu da osete da je to besramno. Ljudi koji shvataju istinu neće praviti takve gluposti. Ako se nadaš da ćeš svoju dužnost ispunjavati odano kako bi se odužio za Božju ljubav, to ne predstavlja prekomernu želju. U skladu je sa savešću i razumom normalne ljudskosti. Boga to usrećuje. Ako zaista želiš da svoju dužnost dobro obavljaš, za sebe pre svega moraš pronaći pravu poziciju, te da onda ono što je u tvojoj moći uradiš svim svojim srcem, umom i snagom, najbolje što znaš. Ovakav pristup je zadovoljavajući, a takvo je obavljanje dužnosti sa određenom merom čistote. Pravo stvoreno biće bi upravo to trebalo da učini” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom ponašanju”). Božje reči su mi pokazale da sam bila utučena jer moje lude želje nisu bile zadovoljene. Drugi mi se nisu divili niti su me cenili, a ja nisam bila u stanju da promenim svoje okolnosti, pa sam pogrešno razumela Boga i krivila Ga, mislivši da ono što mi je On dao nije dovoljno dobro. Moja dužnost se promenila dva puta jer je bilo manje posla i ja sam možda bila pred trećim prebacivanjem manje od mesec dana nakon povratka. U toj situaciji, osećala sam se kao da sam najgora u timu, nebitna i da moje postojanje nema nikavu vrednost. Jednostavno nisam mogla da prihvatim tu stvarnost i bila sam duboko nesrećna. Tokom poslovnih razgovora nisam želela da delujem nedoraslo, pa sam lupala glavu i pokušavala da izrazim neka vredna, pronicljiva mišljenja, ali moji predlozi su bili odbijeni i ja sam se osećala potpuno poniženo. Kada sam videla koliko moje veštine zaostaju za veštinama drugih, bila sam mrzovoljna i nezadovoljna. Mislila sam da nisam veoma vešta ni u čemu jer se moja dužnost stalno menjala, da sam na najnižoj lestvici gde god da odem i da mogu da me prebace u bilo kom trenutku. Tajno sam se poredila sa drugima. Mislila sam da svi oni imaju vrline i da se ističu u određenim oblastima, a da sam ja ispod proseka u svakom pogledu i da imam fatalnu manu – da sam spora u svemu. Pošto nisam bila u stanju da se suočim sa tom stvarnošću, krivila sam Boga što mi nije dao dobar kov. Osećala sam potištenost i nepravdu i nisam imala poleta u dužnosti. Ali, zapravo, Bog svakom daje različite talente, vrline i kov. Nama je određeno da vršimo različite dužnosti – to potpada pod Božju suverenost i uređenja. Razumna osoba ima pokorno srce. Ona zauzima svoju poziciju u skladu sa svojim vrlinama i efikasna je. Ali ja se uopšte nisam pokorila – nisam bila voljna da budem poslednja rupa na svirali. Težila sam da zadobijem mesto u srcima drugih, kao i njihovo poštovanje i divljenje i otaljavala sam posao kada to nisam dobila. Bila sam lišena razuma. Bog mi nije dao sjajan kov, ali nije ni mnogo zahtevao od mene. Samo je želeo da pronađem pravu poziciju i da dam sve od sebe za svoju dužnost. Bilo je dovoljno da samo uradim ono što mogu. Ali, ja sam bila tako nadmena i lišena razuma. Nisam bila dobra ni u čemu niti sam želela da se suočim s stvarnošću. Gajila sam lude ambicije da preko noći postanem uspešna i da zadobijem poštovanje drugih. Kao rezultat toga, potrošila sam mnogo energije, ali to nikada nisam ostvarila, pa sam bila negativna. Mučila sam samu sebe.

Kasnije sam se pitala: zašto sam stalno zavidela talentima i vrlinama drugih? Zašto sam stalno pokušavala da zadobijem mesto u srcima ljudi i nisam želela da zaostajem? Šta je glavni uzrok tome? U svom traganju, pronašla sam sledeće Božje reči: „Za antihriste, reputacija i status čine život i doživotni cilj. U svemu što rade, ovo im je prva briga: ’Šta će biti sa mojim statusom? A sa mojom reputacijom? Da li će mi rad na ovome doneti dobru reputaciju? Hoće li u glavama ljudi to podići moj status?’ To što najpre na ovo pomisle izraziti je dokaz da imaju narav i suštinu antihrista; inače ne bi ni razmotrili te probleme. Može se reći da za antihriste reputacija i status ne predstavljaju neki dodatni zahtev, a još manje da su nešto strano bez čega bi oni mogli. Oni su deo prirode antihrista, u njihovim su kostima, u njihovoj krvi, urođeni su im. Antihristi nisu ravnodušni prema pitanju da li poseduju reputaciju i status; to nije njihov stav. Dakle, koji je njihov stav? Reputacija i status su blisko povezani sa njihovim svakodnevnim životom, sa njihovim svakodnevnim stanjem, sa onim čemu oni streme na dnevnoj osnovi. Pa tako za antihriste, status i reputacija predstavljaju sam život. Bez obzira na to kakav život vode, u kakvom okruženju žive, koji posao obavljaju, čemu teže, šta su im ciljevi a šta životno usmerenje, sve se vrti oko toga da li imaju dobru reputaciju i visok status. I taj cilj se ne menja; takve stvari ne mogu nikad da zanemare. To su pravo lice antihrista i njihova suština. (…) Ako osete da nemaju reputaciju, dobitak ni status, da im se niko ne divi, da ih ne ceni niti ih sledi, veoma su razočarani, smatraju da nema svrhe verovati u Boga, da to nema nikakvu vrednost i kažu sebi: ’Da li je takva vera u boga promašaj? Je li beznadežna?’ Često u svom srcu razmišljaju o takvim stvarima, razmišljaju kako da u kući Božjoj obezbede sebi mesto, kako da u crkvi imaju visoku reputaciju, pa da ih ljudi slušaju dok govore, da ih podržavaju u postupcima i da ih svuda slede, da oni imaju poslednju reč u crkvi, da ostvare slavu, dobit i status – u svom srcu se zaista usredsređuju na takve stvari. Upravo tome takvi ljudi teže” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)”). Bog razotkriva da antihristi veoma cene prestiž i status. U svemu što rade, oni stalno razmišljaju o svom mestu među drugima. Njima su prestiž i status život i cilj njihovog stremljenja. Ako nemaju prestiž ili divljenje ljudi, oni su potišteni, do te mere da potpuno izgube interesovanje. Zar se ja nisam baš tako ponašala? Kada su me premeštali tamo-vamo, osećala sam se kao nebitna, marginalna osoba bez ikakvog statusa, očigledno nevažna, pa sam bila veoma uznemirena. Kada se raspravljalo o problemima, nisam doprinosila nikakvim vrednim idejama, a niko nije prihvatao gledišta koje bih ja izrazila. Osećala sam se kao najgora u timu, da se niko ne ugleda na mene i delovalo je kao da moj život nema vrednost. Postala sam slaba i negativna, pogrešno sam razumela Boga i krivila sam Ga. Učinila sam da mi prestiž i status postanu život, a kad nisam mogla da ih dostignem, zabušavala sam i nisam imala motivaciju. Previše sam brinula o tim stvarima. Razmišljala sam o tome zašto sam ih stalno jurila. To je bilo zbog toga što sam potpala pod uticaj sotonskih otrova, poput: „stigni do vrha”, „čovekovo zaveštanje je odjek njegovog života” i „čovek uvek mora da stremi ka tome da bude bolji od svojih savremenika”. Mislila sam da su to najlegitimniji ciljevi u životu i da stremljenje ka njima znači da imam cilj. Naporno sam radila u školi. Bila sam najbolja u razredu na skoro svakom testu u osnovnoj i srednjoj školi. Bila sam stvarno popularna i često su me hvalili drugovi iz razreda i nastavnici. Mislila sam da je samo takav način života vredan življenja. Nakon što sam se priključila crkvi i preuzela dužnost, nastavila sam da živim u skladu sa tim sotonskim otrovima i veoma sam brinula o svom mestu u srcima drugih, stalno sam pokušavala da se hvalim koliko vredim i da navedem ljude da mi se dive. Iako nisam bila vođa tima niti nadzornica, morala sam da budem neko važan, koga bi drugi odobravali. Kada to nisam dobila i kada moje ambicije nisu bile zadovoljene, žalila sam se i bila sam nezadovoljna Božjim suverenim uređenjima. Nisam se usudila da kažem bilo šta, ali u srcu sam se protivila Bogu i otaljavala sam svoju dužnost. Sebi sam navukla samo jad i muku živeći u skladu sa tim sotonskim otrovima i bila sam na suprotnoj strani od Boga, pokušavala sam da Ga urazumim i da se pogodim sa Njim. Čak sam sumnjala u Njegovu pravednost i suprotstavljala sam Mu se. Da sam tako nastavila, uvredila bih Božju narav i On bi me isključio. Pomislila sam na Božje reči: „Ljudi moraju da budu sigurni da nemaju ambicije ili zaludne snove, da ne traže slavu, dobitak ili status i da se ističu iz gomile. Štaviše, ne smeju da nastoje da budu veličine ili nadljudi, da budu superiorni u odnosu na druge i da teraju druge da ih obožavaju. To je želja iskvarene ljudskosti i to je put Sotone; Bog ne spasava takve ljude. Ako ljudi neprestano teže slavi, dobitku i statusu, i to bez pokajanja, onda za njih nema leka i čeka ih samo jedan ishod: biće isključeni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”). Pre nisam nikada shvatala koliko su ozbiljne te posledice. Mislila sam da neću počiniti veliko zlo poput nekog antihrista niti da ću prekidati rad crkve, već da se, u najgorem slučaju, osećam negativno ili uznemireno kada ne mogu da zadobijem divljenje drugih. Ali, onda sam videla da to uopšte nije bio slučaj. Spolja nije delovalo da sam uradila išta grozno, ali bila sam nezadovoljna situacijom koju je Bog postavio i stalno sam se žalila. U svom srcu sam se sukobljavala sa Bogom. Opirala sam se Bogu! Kako bi Bog uopšte mogao da spase nekoga poput mene? Pomislila sam na jednu sestru sa kojom sam pre radila. Ona je u početku bila puna entuzijazma u svojoj dužnosti i izabrana je za starešinu, ali je kasnije otpuštena i izgubila je svoj prestiž i status. Stalno je bila negativna jer nije mogla da zadobije divljenje drugih, da bi na kraju izdala Boga i otišla. Ako ljudi stalno jure za prestižom i statusom, kada se njihove ambicije ne ostvare, oni postaju negativni, pogrešno razumeju Boga i krive Ga. Bore se protiv Boga ili Ga čak izdaju. U tom trenutku sam shvatila da sam u opasnom stanju. Nisam želela da nastavim da se opirem Bogu, želela sam da odbacim ograničenja prestiža i statusa.

U svojim posvećenostma sam pročitala nekoliko odlomaka Božjih reči. „Kada Bog traži da ljudi dobro ispunjavaju svoju dužnost, On od njih ne traži da izvrše određeni broj zadataka niti da ostvare velike podvige ili preduzmu velike poduhvate. Bog želi da ljudi budu u stanju da na praktičan način učine sve što mogu i da žive u skladu s Njegovim rečima. Bogu nije potrebno da budeš velik ili plemenit ili da činiš bilo kakva čuda i On ne želi da u tebi vidi bilo kakva prijatna iznenađenja. Njemu to nije potrebno. Sve što je Bogu potrebno jeste da nepokolebljivo praktično postupaš u skladu s Njegovim rečima. Kada slušaš Božje reči, čini ono što si razumeo, izvršavaj ono što si shvatio, dobro upamti ono što si čuo i onda, kad dođe vreme da se to sprovede u delo, učini to u skladu s Božjim rečima. Neka one postanu tvoj život, tvoja stvarnost i ono što proživljavaš. Tako će Bog biti zadovoljan” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”). „Ako te je Bog načinio glupim, onda postoji smisao u tvojoj gluposti; ako te je načinio bistrim, tada postoji smisao u tvojoj bistrini. Kakve god talente da ti Bog podari, koje god da su tvoje vrline, koliko god da je visok tvoj količnik inteligencije, za Boga sve to ima svrhu. Sve te stvari je Bog predodredio. Bog je odavno odredio ulogu koju igraš u svom životu i dužnost koju obavljaš. Neki ljudi uviđaju da drugi poseduju vrline koje oni sami nemaju i zbog toga su nezadovoljni. Žele da to promene tako što će naučiti više, videti više i biti marljiviji. Ipak, postoji granica koja se može dostići njihovom marljivošću, te oni ne mogu da nadmaše nadarene i stručne ljude. Koliko god da se upinješ, beskorisno je. Bog je odredio šta ćeš biti i niko ne može ništa da učini da bi to promenio. U čemu god da si dobar, to je teren na kome treba da se potrudiš. Koja god da je dužnost prikladna za tebe, to je dužnost koju treba da obavljaš. Ne primoravaj sebe da zalaziš u područja koja su van domašaja tvojih veština i nemoj drugima da zavidiš. Svako obavlja svoju funkciju. Ne pomišljaj da sve možeš dobro da uradiš, niti da si savršeniji ili bolji od drugih, u stalnoj želji da druge zameniš i da se dokažeš. To je iskvarena narav. Ima onih koji smatraju da ne mogu ništa dobro da urade i da nemaju nikakve veštine. Ako je tako, treba samo da budeš osoba koja sluša i koja se na razuman način pokorava. Uradi ono što možeš i radi to dobro, svom snagom. To je dovoljno. Bog će biti zadovoljan” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom ponašanju”). Iz Božjih reči sam videla da Njegova namera nije da postanemo sjajni ljudi. On se nada da ćemo biti razumni i da ćemo se ponašati u skladu sa svojim pozicijama, izvršavati svoje dužnosti, fokusirati se na primenjivanje Njegovih reči i da ćemo biti poslušna stvorena bića. Kakav god kov ili profesionalne sposobnosti imamo, to je zbog Božjih suverenih uređenja. Morala sam da naučim da prihvatim i da se pokorim i da sve što mi je Bog dao dobro iskoristim na osnovu svojih vrlina, i da dam sve od sebe. Moje veštine nisu bile dobre kao kod drugih, ali nisam bila nesposobna da obavljam posao. Pošto je crkva uredila da izvršavam tu dužnost, morala sam da nepokolebljivo dam sve od sebe i da uradim sve što mogu. Kada smo raspravljali o poslu, samo je bilo potrebno da govorim o stvarima koje razumem. Ako mi je nedostajao uvid ili nisam poznavala načela, bilo je potrebno da tražim druge i razgovaram sa njima u zajedništvu, da slušam njihove ideje i naučim iz njihovih vrlina kako bih nadomestila svoje slabosti. Pomisao na to mi je ozarila srce i dobila sam put i pravac primene. Nekada sam smatrala da je prebacivanje na drugu dužnost nešto sramotno. Kada se to dogodilo, mislila sam da to dokazuje da sam najgora, pa nisam mogla tome da pristupim ispravno. Sada kada o tome razmišljam, to je bio problem mog ugla gledanja. Bog svakome daje različite talente, vrline i kov, i ima drugačije zahteve od svakoga. Tačno je da moje veštine nisu bile baš sjajne, pa kada tim nije imao toliko mnogo posla, crkva je prilagođavala moju dužnost na osnovu mojih vrlina. To je bilo u skladu su načelima i koristilo je radu crkve. Štaviše, kada Bog meri osobu, to nije samo na osnovu toga da li ona može dobro da obavi posao, već na osnovu toga da li stremi ka istini, da li Mu se iskreno pokorava i da li je posvećena u svojoj dužnosti. Razmišljanje o ovome mi je razvedrilo srce i više nisam osećala da me promene u mojoj dužnosti sputavaju. Takođe sam znala ka čemu tačno treba da stremim. Molila sam se Bogu, „O, Bože, hvala Ti što si me prosvetio i pomogao mi da razumem Tvoju nameru. Ne znam kada će me prebaciti, ali sam spremna da se pokorim Tvojoj suverenosti i uređenjima. Ma gde izvršavala svoju dužnost, želim samo da dam sve od sebe i udovoljim Ti. Molim Te, usmeri me!”

I stanje moje dužnosti se promenilo nakon što sam promenila perspektivu. Stalno sam mislila da nisam kao drugi, da sam samo privremeni član tima, koji može da ode u bilo kom trenutku. Mislila sam da sam na najnižoj lestvici i nisam osećala da pripadam bilo gde. Pogrešno sam razumela Boga, osećala sam da sam se udaljila od Njega i nisam davala sve od sebe u svojoj dužnosti. Ali više se ne osećam tako. Bilo gde da izvršavam dužnost i koliko god dugo, Božja volja stoji iza toga, pa bi trebalo da naučim da se pokorim. Čak i ako moram da odem kasnije, sada pravim video-zapise i moram da dam sve od sebe svaki dan, da svim srcem izvršavam svoju dužnost u svakoj situaciji koju doživim. Kada izvršavam svoju dužnost, često se molim Bogu i tražim da me usmeri da postanem efikasnija. Takođe, razmišljam o tome koji problemi postoje u mom poslu, kako bih mogla da ih sumiram i brzo ispravim. Kada se susretnem sa načelima koja ne razumem, razgovaram sa drugima. Osećam se spokojno kada tako izvršavam svoju dužnost i osećam da sam bliža Bogu.

Na jednom skupu sam pročitala odlomak Božjih reči koji me je zaista pogodio. Svemogući Bog kaže: „Kako ljudi treba da odgovore na Božja uređenja i na Njegovu suverenost nad njihovom sudbinom? (Treba da se potčine Božjim orkestracijama i uređenjima.) Kao prvo, treba da težiš razumevanju razloga zbog kojeg ti je Stvoritelj uredio baš takvu sudbinu i životno okruženje, zašto te primorava da se sa određenim stvarima suočiš i da ih doživiš, i zašto je tvoja sudbina takva kakva jeste. Na osnovu toga bi trebalo da razumeš za čim ti srce žudi i šta je tvom srcu potrebno, kao i da razumeš Božju suverenost i Njegova uređenja. Kad te stvari budeš spoznao i razumeo, ne treba da se opireš vlastitoj sudbini, da donosiš vlastite odluke o njoj, da je odbacuješ, protivrečiš joj, niti da je izbegavaš. Pritom, naravno, ne treba ni da se cenjkaš s Bogom. Umesto toga, treba da se potčiniš. Zašto treba da se potčiniš? Zato što si stvoreno biće i što vlastitu sudbinu ne možeš da orkestriraš, niti imaš suverenost nad njom. Tvoju je sudbinu odredio Bog. Kada je reč o tvojoj sudbini, pasivan si i nemaš nikakvog izbora. Jedino što treba da učiniš jeste da se potčiniš. Ne treba da donosiš odluke o svojoj sudbini, niti da je izbegavaš, ne treba da se cenjkaš s Bogom i ne treba da se suprotstavljaš sudbini ni da se žališ na nju. Naravno, naročito ne treba da govoriš nešto poput: ’Sudbina koju mi je Bog uredio je loša. Moja je sudbina bedna i gora od sudbine drugih ljudi’, ili ’Sudbina mi je loša i nije mi dato da uživam u sreći i napretku. Stvari koje mi je Bog uredio loše su po mene.’ Te reči predstavljaju osudu; izgovarajući ih, ti prekoračuješ svoj položaj. To nisu reči koje bi trebalo da izgovara stvoreno biće i to nisu stanovišta i stavovi koje bi stvoreno biće trebalo da ima. Umesto toga, treba da napustiš sva ta razna lažna shvatanja, definicije, stavove i razumevanja u vezi sa sudbinom. Ujedno bi trebalo da usvojiš ispravan stav i držanje, kako bi mogao da se potčiniš svemu što će ti se dogoditi u okviru sudbine koju ti je Bog uredio. Ne treba da se opireš i nipošto ne smeš da budeš depresivan, niti da se žališ kako je Nebo nepravično, kako ti je Bog loše uredio stvari i kako ti nije obezbedio ono što je najbolje. Stvorena bića nemaju pravo na izbor vlastite sudbine. Bog ti nije dao tu vrstu obaveze i nije ti podario to pravo. Stoga ne treba ni da pokušavaš da biraš, da se raspravljaš s Bogom, niti da Mu postavljaš dodatne zahteve. Treba da se suočiš s Božjim uređenjima i da im se povinuješ, ma kakva ona bila. Šta god da ti je Bog uredio, treba da se suočiš s tim i da pokušaš da Njegova uređenja iskusiš i da ih ceniš. Treba u potpunosti da se potčiniš svemu onom što kroz Božja uređenja treba da iskusiš. Treba da se povinuješ sudbini koju je Bog za tebe uredio. Čak i ako ti se nešto od toga ne dopada, ako zbog toga patiš, pa čak i ako to ugrožava i potiskuje tvoj ponos i tvoje dostojanstvo, dokle god se radi o nečemu što treba da iskusiš, nečemu što je Bog za tebe uredio i orkestrirao, ti treba tome da se potčiniš i nemaš nikakvu mogućnost izbora u vezi s tim. Pošto Bog uređuje ljudske sudbine i ima suverenost nad njima, o tome se ne može pregovarati s Njim. Stoga ljudi, ako su pametni i ako poseduju razum normalne ljudskosti, ne bi trebalo da se žale da im je sudbina loša, niti da govore kako ovo ili ono nije dobro za njih. Ne bi trebalo da, samo zato što misle da im je sudbina loša, utučeno pristupaju svojoj dužnosti, životu, putu koji slede u svojoj veri, situacijama koje je Bog uredio ili Njegovim zahtevima prema njima” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Razmišljanje o Božjim rečima mi je jasnije pokazalo kako da pristupim Božjim suverenim uređenjima. Sve naše sudbine su u Božjim rukama. U kakvoj se porodici neko rodi, kakvo obrazovanje stekne, njegovi talenti i vrline, kada dolaze u crkvu i preuzimaju neku dužnost i koju dužnost izvršavaju, sve je uredio Bog i Božja volja stoji iza svega toga. Pre nikada nisam razumela zašto me stalno prebacuju, ali nakon što sam pažljivo razmislila, videla sam da je to ono što mi je zaista potrebno. Bez tih iskustava, ne bih videla koliko je loša bila moja želja za prestižom i statusom. I dalje bih mislila da sam se malo promenila, bila bih nesvesna koliko su duboko usađene Sotonine filozofije u meni i da sam zbog njih izgubila razum normalne ljudskosti i suprotstavljala se Bogu, niti bih videla da ću biti isključena ako nastavim da stremim ka njima. Prolazeći kroz to, postali su mi nešto jasniji moji pogrešni pogledi na stremljenje ka prestižu i statusu i shvatila sam da to nije pravi put, već put kojim Sotona iskvaruje ljude i nanosi im štetu. Takođe sam naučila da bi trebalo da pristupam sopstvenom kovu ispravno, da prihvatim Božju suverenost i uređenja i da im se pokorim, da budem u stanju da stojim na svojoj poziciji i da budem stvoreno biće sa razumom. Bilo da me prebace u budućnosti i ma koju dužnost obavljala, potrebno je da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima, da tragam za Njegovom namerom, da se prilagodim svakoj situaciji koju On uredi za mene, doživim je i uronim u nju, kao i da stremim da zadobijem nešto i da naučim o sebi iz njih.