U maju 2024. godine, obučavala sam se u crkvi za pisanje propovedi. U početku sam se suočavala sa nekim poteškoćama, osećajući da je moje pisanje loše jer je moje razumevanje istine bilo plitko. Sestra sa kojom sam sarađivala, u zajedništvu je razgovarala sa mnom i ohrabrivala me, a takođe mi je podelila i neke dobre načine. Kasnije, kada sam pisala propoved, tražila sam relevantne istine i pisala dok sam o njima razmišljala, i brzo sam je završila. Bila sam veoma srećna i zahvalna za Božje usmeravanje. Dva dana kasnije, nadzornica mi je pisala, rekavši da je moja propoved odabrana i da imam dobar kov i neke ideje. Bila sam i iznenađena i srećna kada sam pročitala pismo. Primetili su da imam ideje tek što sam počela da se obučavam u pisanju propovedi. Neke od sestara oko mene napisale su nekoliko propovedi, ali nisam čula da je nečija propoved odabrana, pa sam mislila da mora da sam zaista posebna i da sam u očima svih neko ko ima kov i ideje. Nekoliko dana kasnije, slučajno sam pročitala pismo koje je nadzornica napisala starešinama. U pismu je pisalo: „Ćijao Sin je prilično samoinicijativna u pisanju propovedi i osoba je koja ima ideje i kov, i trenutno se fokusiramo na nju i obučavamo je.” Iako nije rečeno mnogo, osećala sam se kao da sam se našla u centru pažnje svih i da sam drugačija od običnih ljudi. Takođe sam pomislila na to kako sam prošle godine za nedelju dana napisala nekoliko članaka i ubrzo me je nadzornica primetila. Nadzornica je rekla da imam talenat za pisanje i dodelila mi je dužnost na izradi tekstova. Sada, tek što sam počela da se obučavam u pisanju propovedi, ponovo me je primetila druga nadzornica. Pomislila sam: „Gde god da odem, privlačim pažnju, zaista imam kov i talenat za pisanje!” Posle toga sam sebi stavila oznaku „posedujem poseban talenat za pisanje” i osećala sam da sam drugačija od drugih. Pomislila sam: „Moram marljivo da se obučavam i da svaku propoved napišem bolje od prethodne, kako bih mogla da pišem propovedi koje su u skladu s merilom u najkraćem mogućem roku, pa će svi sigurno još više da me cene i odobravaju.” Kasnije sam bila veoma aktivna u pisanju propovedi, i napisala sam dve propovedi zaredom, koje sam predala nadzornici. Nadzornica mi je često pisala da me ohrabri i između redova sam mogla da osetim da je nadzornici stalo do mene i da me ceni. Osećala sam se veoma srećno i živela sam sa osećajem samodovoljnosti.

Nedugo zatim, dobila sam pisane sugestije na propoved koju sam napisala. Otvorila sam ih i prvo što sam videla bilo je da je obeleženo mnogo problema – neki delovi besede bili su nejasni, a drugi su skretali s teme… Bila sam duboko obeshrabrena i osećala sam se malodušno. Pomislila sam: „Logično, pošto imam talenat za pisanje, moje propovedi bi trebalo svaki put da budu sve bolje i trebalo bi da očigledno napredujem, pa zašto sam onda nazadovala? Da li je ovo greška koju bi trebalo da napravi neko ko ima talenat za pisanje? Šta će starešine misliti o meni? Hoće li pomisliti da su me pogrešno procenili i da ipak nemam takav kov?” Što sam više razmišljala o tome, postajala sam sve negativnija i više nisam imala srca da razmišljam o problemima koje su starešine iznele. Shvatila sam da moje stanje nije ispravno, pa sam potražila Božje reči da čitam i videla sam ovaj odlomak: „Neka niko o sebi ne misli da je savršen, istaknut, uzvišen niti da se razlikuje od ostalih; sve su to doneli čovekova nadmena narav i neukost. Uvek misliti za sebe da se izdvajaš – to uzrokuje nadmena narav; nikad ne biti u stanju da prihvatiš sopstvene nedostatke i nikad ne biti u stanju da se suočiš sa sopstvenim greškama i propustima – to uzrokuje nadmena narav; nikad ne dozvoljavati da drugi budu iznad ili bolji od tebe – to uzrokuje nadmena narav; nikad ne dozvoljavati da tuđe vrline nadmaše ili zasene tvoje vlastite – to uzrokuje nadmena narav; nikada ne dozvoljavati da drugi imaju bolje zamisli, predloge i gledišta i postajati negativan kad otkriješ da su drugi bolji od tebe, ne želeti da pričaš, osećati se uznemireno i potišteno i uzrujavati se – sve to uzrokuje nadmena narav. Nadmena narav te može navesti da štitiš svoju reputaciju, onesposobiti da prihvatiš da te drugi ispravljaju, onesposobiti da se suočiš sa svojim manama i onesposobiti da prihvatiš svoje propuste i greške. Povrh toga, kad je neko bolji od tebe, nadmena narav može podstaći mržnju i ljubomoru u tvom srcu i možeš se osećati sputanim, do te mere da ne želiš da vršiš svoju dužnost i postaješ površan u njenom obavljanju. Nadmena narav može u tebi podstaći ova ponašanja i načine postupanja” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da nisam mogla da prihvatim smernice starešina o mojim problemima jer me je kontrolisala nadmena narav. Težila sam savršenstvu i pokušavala da se istaknem među drugima. Kada sam čula druge kako govore da imam kov i da moje propovedi imaju moje sopstvene ideje, postala sam uobražena i smatrala sam sebe ne za običnu osobu, već osobu sa kovom i posebnim talentom. Počela sam da zahtevam da moje propovedi budu bolje od drugih i smatrala sam da ne bi trebalo da imaju toliko problema, jer bih samo tada bila dostojna titule nekoga ko ima talenat za pisanje. Zato sam svaki put kada bih se suočila sa neuspesima postajala negativna i nisam mogla pravilno da sagledam sebe. U stvarnosti, imati probleme u napisanim propovedima je veoma normalno i kada počinješ ovu dužnost, nemoguće je znati sve i biti savršen i ne praviti nijednu grešku. Takvi zahtevi prema sebi bili su nerealni. Štaviše, starešine su ukazivale na moje probleme kako bi mi pomogle da otkrijem svoje nedostatke, da naučim da ih nadoknadim i da rastem, ali kada sam se suočila sa neuspesima, postala sam negativna i nisam mogla da se suočim sa svojim nedostacima. Previše sam sebe cenila i bila sam zaista nadmena! Nakon što sam o tome razmislila, postala sam voljna da prihvatim smernice i pomoć starešina i da se usredsredim na traženje i promišljanje relevantnih istina dok pišem svoje propovedi kako bih izbegla ta odstupanja i greške.

Posle toga sam umirila svoje srce i proučavala relevantna načela, i mogla sam da razumem neke stvari tokom svog proučavanja. Ali kada je došlo do samog pisanja, i dalje sam imala nekih poteškoća i osećala sam da pisanje propovedi koja je u skladu s merilom nije lako. Kako je vreme odmicalo, otkrila sam da još uvek nemam ideja i počela sam da se osećam obeshrabreno, misleći u sebi: „Šta ako ne uspem da napišem dobru propoved? Kako će me starešine gledati? Hoće li reći: ’Ispostavilo se da je kov Ćijao Sin zaista loš i da čak ne može da shvati načela’?” Razmišljajući o tome, postala sam zabrinuta, pa kada sam ponovo učila, misli su mi lutale i stalno sam se osećala pospano. Noću, kada sam pokušavala da spavam, nisam mogla a da ne uzdišem, prevrtala sam se i nisam mogla da zaspim. Zaista sam želela da brzo napišem dobru propoved kako bih mogla da je pokažem svima i time povratim svoj ugled. Ali što sam više razmišljala o tome da je dobro napišem, osećala sam veći pritisak. Sledećeg jutra sam se probudila osećajući se iscrpljeno, a glava je počela da me boli. Razmišljala sam ceo dan, ali i dalje nisam mogla da smislim nikakve ideje i osećala sam se kao da mi težak kamen pritiska grudi i da ne mogu da dišem. Sestra sa kojom sam sarađivala želela je da sa mnom proučava načela, ali nisam bila raspoložena.

Kasnije sam joj se otvorila o stanju u kojem sam bila poslednjih nekoliko dana i ona mi je pročitala odlomak Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Sotona pomoću slave i dobitka upravlja čovekovim mislima, sve dok slava i dobitak ne postanu jedino na šta ljudi misle. Oni se bore za slavu i dobitak, prolaze teškoće zarad slave i dobitka, trpe poniženja zbog slave i dobitka, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i svaki će sud ili odluku doneti u cilju sticanja slave i dobitka. Na taj način, Sotona ljude vezuje nevidljivim okovima, i, dok nose te okove, oni nemaju ni snage ni hrabrosti da te okove zbace. Nesvesno vuku te okove za sobom i uvek s teškom mukom napreduju dalje. Radi ove slave i dobitka, ljudi se klone Boga, izdaju Ga i postaju sve rđaviji. Na taj se način, dakle, usred Sotonine slave i dobitka, uništava generacija za generacijom. Ako sada pogledamo Sotonine postupke, nisu li izrazito odvratni njegovi zlokobni motivi? Možda vi danas još uvek ne možete da prozrete Sotonine zlokobne motive zato što smatrate da se ne može živeti bez slave i dobitka. Mislite da ljudi, ako slavu i dobitak ostave iza sebe, neće više moći da vide put pred sobom, da više neće moći da vide svoje ciljeve, da će im budućnost postati mračna, mutna i sumorna. Ali, samo polako – jednog ćete dana svi priznati da su slava i dobitak preteški okovi kojim Sotona vezuje čoveka. Kad osvane taj dan, potpuno ćeš se odupreti Sotoninoj kontroli i sasvim odupreti okova kojima te Sotona vezuje. Kada dođe vreme i ti poželiš da odbaciš sve ono što je Sotona u tebe usadio, definitivno ćeš raskinuti sa Sotonom istinski se gnušajući svega što ti je doneo. Tek tada će ljudi osetiti istinsku ljubav i čežnju za Bogom” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Nakon što sam čula Božje reči, srce mi se odjednom razvedrilo. Shvatila sam da je osećaj potištenosti u mom srcu ovih poslednjih nekoliko dana bio posledica toga što sam bila sputana i vezana slavom, dobitkom i statusom. U početku je nadzornica rekla da moja propoved ima dobre ideje i ja sam postala samozadovoljna, osećajući da imam dobar kov i poseban talenat za pisanje, pa sam uložila više truda da pišem propovedi, nadajući se da ću zadobiti odobravanje i divljenje drugih. Međutim, kada je u dvema propovedima koje sam napisala istaknuto mnogo problema, počela sam da brinem da će me drugi omalovažavati i da me više neće smatrati nekim ko ima kov i talenat, pa nisam mogla da se smirim da razmislim o problemima na koje su starešine ukazale, niti sam proučavala načela ili tragala za istinom da bih nadoknadila svoje nedostatke. Samo sam želela da brzo napišem dobru propoved kako bih povratila svoj ugled i kako me drugi ne bi omalovažavali. Međutim, što sam više bila uznemirena, misli su mi bile više pomućene, i posle celog dana rada, i dalje nisam napredovala. Setila sam se da sam, kada sam tek počela da pišem propovedi, iako je bilo mnogo teškoća, imala čisto srce koje se oslanjalo na Boga, istinski sam proučavala i tražila relevantne Božje reči za razmišljanje i Bog me je prosvećivao i usmeravao, pa sam, kada sam pisala, imala neke ideje. Ali sada sam samo razmišljala o svom ponosu i statusu, a moje misli o pokušaju da sačuvam dobar ugled u očima drugih dovele su do toga da ne mogu da jedem ni da spavam, osećala sam ošamućenost i vrtoglavicu i nisam mogla da se usredsredim na pisanje propovedi. Moje srce je bilo potpuno pod kontrolom slave i dobitka. Kad ne bih preokrenula to stanje, nastavila bih da živim u tami i nepodnošljivom bolu, a vremenom bih izgubila ovu dužnost. Tada sam se pomolila Bogu: „Bože, ne želim da živim u stanju težnje za ugledom i statusom, ali ne znam kako da to rešim. Molim Te, prosveti me i usmeri, kako bih mogla da izađem iz ovog pogrešnog stanja i da dobro izvršim svoju dužnost.”

Sledećeg jutra, sestra mi je pročitala nekoliko odlomaka Božjih reči i jedan od odlomaka mi je mnogo pomogao. Svemogući Bog kaže: „Svima je poznato da nije dobro da neko o sebi ima visoko mišljenje samo zato što je bio u stanju da u svojoj dužnosti postigne određene rezultate. Pa, zašto su onda ljudi skloni da o sebi i dalje imaju visoko mišljenje? Jednim delom to je zbog ljudske nadmenosti i površnosti. Ima li i drugih razloga? (Zato što ljudi ne shvataju da je Bog taj koji ih vodi ka postizanju tih rezultata. Smatraju da sve zasluge njima pripadaju i da poseduju potreban alat, pa zato o sebi imaju visoko mišljenje. U stvari, bez Božjeg dela, ljudi nisu u stanju da išta urade, ali to ne mogu da vide.) Ta izjava je tačna, a uz to je i suštinska za ovaj problem. Ako ljudi ne poznaju Boga i nemaju Svetoga Duha da ih prosvećuje, uvek će smatrati da su u stanju svašta da urade. Pa, ako poseduju potreban alat, postaju nadmeni i o sebi imaju visoko mišljenje. Dok obavljate svoju dužnost, možete li da osetite Božje usmeravanje i prosvećenje Svetoga Duha? (Da.) Ako možete da osetite delo Svetoga Duha, a i dalje o sebi imate visoko mišljenje, i smatrate da posedujete stvarnost, u čemu je tu onda problem? (Kada obavljanje naše dužnosti urodi plodom, mi smatramo da polovina zasluga pripada Bogu, dok druga polovina pripada nama. Do neslućenih razmera preuveličavamo svoj udeo u toj saradnji, smatrajući da od naše saradnje ništa nije bilo važnije, te da bez njega Božje prosvećenje ne bi ni bilo moguće.) Pa, zašto te je Bog prosvetio? Može li Bog da prosveti i druge ljude? (Može.) Kada Bog nekog prosveti, to se događa uz blagodat Božju. I koji je taj tvoj maleni udeo u saradnji? Je li to nešto za šta ti sleduje zasluga ili je to tvoja dužnost i odgovornost? (To je naša dužnost i odgovornost.) Kada priznaš da je to tvoja dužnost i odgovornost, tada imaš ispravan način razmišljanja i nećeš ni pomisliti da sebi za to pripišeš zasluge. Ako uvek razmišljaš: ’Ovo je moj doprinos. Da li bi bez moje saradnje Božje prosvećenje bilo moguće? Taj zadatak zahteva da čovek sarađuje; naša saradnja ima glavni udeo u uspehu’ – onda grešiš. Kako bi uopšte mogao da sarađuješ da te Sveti Duh nije prosvetio, i da niko sa tobom nije razgovarao o istina-načelima? Ne bi ni znao šta Bog zahteva, niti bi znao put primene. Čak i da želiš da budeš pokoran Bogu i da sarađuješ, ne bi znao kako. Nije li ova tvoja ’saradnja’ samo prazna reč? Bez prave saradnje, vi samo postupate u skladu sa sopstvenim zamislima. Da li bi, u tom slučaju, dužnost koju obavljaš mogla da bude u skladu sa standardom? Nipošto ne bi mogla, i to ukazuje na problem koji imamo. Koji je to problem? Nezavisno od dužnosti koju neka osoba obavlja, hoće li ona postići rezultate, hoće li obavljati svoju dužnost u skladu sa standardom i dobiti Božje odobravanje, zavisiće od Božjih postupaka. Čak i ako ispunjavaš svoje obaveze i dužnost, ako Bog ne deluje, ako te Bog ne prosvećuje i ne usmerava, u tom slučaju nećeš znati svoj put, svoj pravac niti svoje ciljeve. I šta iz toga na kraju proizlazi? Nakon što ste se sve to vreme mučili, svoju dužnost nećete pravilno obaviti, niti ćete zadobiti istinu i život – sve to će biti uzalud. Prema tome, obavljanje vaše dužnosti u skladu sa standardom, poučavanje vaše braće i sestara i dobijanje Božjeg odobrenja – sve to zavisi od Boga! Ljudi mogu da rade samo one stvari za koje su lično sposobni, koje treba da rade i koje su u okvirima njihovih urođenih mogućnosti – ništa više od toga. Na kraju krajeva, efikasno obavljanje tvojih dužnosti zavisiće od toga kako te Božje reči usmeravaju, a Sveti Duh prosvećuje i vodi; samo tada možeš da shvatiš istinu i da ispuniš Božji nalog u skladu sa putem koji ti je Bog dao i sa načelima koja je On postavio. To je Božja blagodat i blagoslov, a ljudi su slepi ako to ne mogu da vide. Nezavisno od dela koje obavlja kuća Božja, kakav bi trebalo da bude rezultat? U jednom aspektu, on treba da bude svedočenje o Bogu i širenje Božjeg jevanđelja, dok u drugom aspektu treba da bude podučavanje i donošenje koristi braći i sestrama. Delo kuće Božje treba da postigne rezultat u oba područja. U kući Božjoj, bez obzira na to koju dužnost obavljaš, možeš li bez Božjeg usmeravanja postići rezultate? Nipošto ne možeš. Može se reći da je, bez Božjeg usmeravanja, ono što radiš u osnovi beskorisno” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da nisam mogla da skinem oznaku „posedujem poseban talenat za pisanje” jer sam svu efikasnost pisanja propovedi pripisivala sebi i mislila sam da su ti rezultati postignuti samo zahvaljujući mom dobrom kovu, posebnom talentu i marljivom radu. U stvarnosti, mnogo sam se mučila tokom pisanja, i tek kroz molitvu Bogu i promišljanje relevantnih istina, primila sam Božje prosvećenje i usmeravanje, i tako stekla malo inspiracije. Međutim, posle toga, kada su drugi rekli nekoliko reči hvale i ohrabrenja, postala sam uobražena, misleći da je sve to moje sopstveno postignuće, pa sam čak sebi stavila oznaku „posedujem poseban talenat za pisanje”, i nisam uspela da vidim sebe onakvom kakva zaista jesam. U stvarnosti, da li se dužnost može dobro obaviti ili ne zavisi od razumevanja načela dužnosti i relevantnih istina, a najvažnije je primiti Božje prosvećenje i usmeravanje. Postoje trenuci kada nemamo ideja, i molitvom Bogu, traženjem Njegovih smernica i razmatranjem Njegovih reči, nesvesno dolazimo do razumevanja nekih istina i stičemo malo svetlosti i ideja, i tek tada propovedi koje pišemo mogu postići dobre rezultate. To nije zbog naših sopstvenih sposobnosti. Razmišljala sam o tome kako sam poslednjih nekoliko dana živela u stanju težnje za slavom, dobitkom i statusom, nesposobna da primim Božje prosvećenje i usmeravanje. Iako sam ulagala trud u pisanje, mozak mi je bio kao kaša, bez ikakvih ideja i bila sam potpuna budala. Zaista sam shvatila da dobri rezultati u mojim dužnostima potiču od Božjeg prosvećenja i usmeravanja, i da nemam čime da se hvalim. Ipak, besramno sam sebe visoko cenila, pripisujući sve zasluge sebi. To je bilo zaista sramotno! Tek sam počela da se obučavam u pisanju propovedi, pa je time što je rekla da moje propovedi imaju ideje, nadzornica nameravala da me ohrabri i podstakne da marljivo pišem. Nadzornica je rekla starešinama da se fokusiraju na mene jednostavno zato što su želeli da me obučavaju i u time nije bilo drugog značenja. Poslednjih nekoliko puta kada sam pisala propovedi, jasno sam mogla da osetim da moje izlaganje istine nije jasno i ponekad sam se mučila da shvatim ključne tačke. Iako sam proučavala relevantna načela, kada sam ih praktično primenjivala, i dalje sam imala nedostatke, i dalje su mi bile potrebne ispravke i pomoć od drugih. Ali ja sam sebe smatrala izuzetnom, kao da lebdim u vazduhu, i zaista nisam bila svesna sopstvenih ograničenja. Što sam više razmišljala o tome, sve više sam se osećala postiđeno, želeći da sakrijem lice, i samo sam želela da propadnem u zemlju. U tom trenutku sam odbacila tu svoju uobraženu predstavu o sebi.

Posle toga, razmišljala sam o tome kako sam tek počela da se obučavam u pisanju propovedi i još uvek nisam razumela neka načela, pa sam učila sa svojim sestrama, i dve problematične propovedi koje sam napisala iskoristila sam kao primere da ih svi analiziraju i o njima diskutuju. Svi su dali predloge, i posle toga, kada sam ponovo ispravljala propovedi, kad god nešto nisam razumela, molila sam se Bogu u svom srcu, tražila i promišljala, i nakon što sam ispravila jedan tekst, prosledila sam ga dalje. Međutim, prilikom ispravljanja drugog teksta, imala sam nekih poteškoća. Nisam bila načisto sa istinom i osećala sam se pomalo uznemireno. Takođe sam se plašila da neću jasno izložiti istinu i pitala sam se šta će starešine misliti o meni nakon što ga predam. Hoće li reći da moj kov nije odgovarajući? Nisam se usuđivala da tražim pomoć od braće i sestara, ali nisam imala kuda dalje, i osećala sam veliki pritisak u srcu. U tom trenutku sam pomislila na odlomak Božjih reči: „Kada Bog traži da ljudi dobro ispunjavaju svoju dužnost, On od njih ne traži da izvrše određeni broj zadataka niti da ostvare velike podvige ili preduzmu velike poduhvate. Bog želi da ljudi budu u stanju da na praktičan način učine sve što mogu i da žive u skladu s Njegovim rečima. Bogu nije potrebno da budeš velik ili plemenit ili da činiš bilo kakva čuda i On ne želi da u tebi vidi bilo kakva prijatna iznenađenja. Njemu to nije potrebno. Sve što je Bogu potrebno jeste da nepokolebljivo praktično postupaš u skladu s Njegovim rečima. Kada slušaš Božje reči, čini ono što si razumeo, izvršavaj ono što si shvatio, dobro upamti ono što si čuo i onda, kad dođe vreme da se to sprovede u delo, učini to u skladu s Božjim rečima. Neka one postanu tvoj život, tvoja stvarnost i ono što proživljavaš. Tako će Bog biti zadovoljan. Stalno težiš veličini, plemenitosti i statusu; stalno težiš tome da budeš iznad drugih. Kako se Bog oseća kada to vidi? On to mrzi i On će se udaljiti od tebe. Što više težiš stvarima kao što su veličina, plemenitost, superiornost nad drugima, uvažavanje, isticanje i zapaženost, to si Bogu gadniji. Ako ne porazmišliš o sebi i ne pokaješ se, Bog će te zamrzeti i napustiti. Nemoj da postaneš neko ko se Bogu gadi, već budi neko koga On voli. Dakle, kako možeš da zadobiješ Božju ljubav? Tako što ćeš poslušno prihvatiti istinu, stajati na mestu stvorenog bića, postupati u skladu s Božjim rečima i s obe noge na zemlji i pravilno obavljati svoje dužnosti, tako što ćeš biti iskrena osoba i tako što ćeš proživljavati ljudsko obličje. To je dovoljno i Bog će biti zadovoljan” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da Božji zahtevi prema ljudima nisu visoki i da On ne traži od ljudi da postignu velike rezultate. Umesto toga, On želi da ljudi budu poslušni i da se pokore, i dokle god ljudi pravilno obavljaju svoju dužnost čvrsto stojeći na zemlji u skladu sa Božjim zahtevima, Bog će biti zadovoljan. Ali ja sam uvek želela da se istaknem i da pišem dobre propovedi kako bih zadobila pohvale i odobravanje drugih, a to je bilo kontrolisano ambicijom i željom. To je bila iskvarena narav. Setila sam se prve upravne odluke koju Božji izabrani narod mora da poštuje, koja kaže: „Čovek sebe ne treba da veliča niti sebe treba da uzdiže. On treba da obožava i uzdiže Boga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Deset upravnih odluka kojih se Božji izabrani narod mora pridržavati u Doba carstva”). Ali ja sam uvek težila slavi, dobitku i statusu, želeći da me drugi hvale i cene i da imam mesto u njihovim srcima. To je nešto što Bog prezire. Život u takvom stanju onemogućava mi da dobro obavljam svoju dužnost, a može čak i da ometa rad. Morala sam brzo da preokrenem svoju pogrešnu težnju i da postojano ispunjavam svoju dužnost. Iako mi je i dalje mnogo toga nedostajalo u pisanju propovedi, bila sam voljna da umirim svoje srce pred Bogom kako bih tragala za istinom i dala sve od sebe da sarađujem. Napisala bih onoliko koliko razumem, a svaki problem koji bi se javio u pisanju propovedi smatrala bih prilikom da nadoknadim svoje nedostatke. Verovala sam da ću postepenim vežbanjem na taj način sigurno napredovati. Kada sam o tome razmislila, osetila sam da mi je stanje mnogo bolje.

Sledeći put kada sam pisala propovedi, prvo bih napisala ono što razumem, a za stvari koje nisam razumela, tražila bih i promišljala, ili razgovarala u zajedništvu sa svojom braćom i sestrama, pa kada bi mi se srce razvedrilo, pisala bih. Na taj način, efikasnost propovedi koje sam pisala bila je mnogo bolja. Nedugo zatim, starešine su nam poslale neke dobre propovedi da učimo iz njih i da se na njih ugledamo. Te propovedi ne samo da su bile sveže i svetle, već i duboko dirljive, a deljenje istina u zajedništvu bilo je zaista praktično i jasno. U poređenju s tim, shvatila sam da su moje propovedi bile pune reči i doktrina, i da nisam jasno izlagala istinu. U tom trenutku sam shvatila koliko mi toga nedostaje. U poređenju sa svojom braćom i sestrama, bila sam toliko daleko iza njih! Ali kada su oni pisali o svojim mislima i dobicima, ne samo da se nisu hvalili, već su umesto toga govorili da im mnogo toga nedostaje i da to što mogu da napišu propoved koja je u skladu s merilom nije posledica njihovog sopstvenog kova, niti toga što im je razumevanje istine jasno, već pre toga što su primili prosvećenje Svetog Duha kroz molitvu, traganje i promišljanje relevantnih istina. Videvši to, bila sam veoma postiđena. Razmišljala sam o tome kako sam tek počela da pišem propovedi, i sa samo površnim razumevanjem, mislila sam da dobro radim i da sam iznad proseka. Čak sam sebi stavila oznaku da imam poseban talenat za pisanje, koju nisam mogla da skinem. Zaista sam precenjivala sebe i nedostajalo mi je samosvesti!

Sada kada pišem propovedi, u stanju sam da ispravno tretiram predloge starešina, a ako postoji nešto što ne razumem ili ne umem da uradim, mogu da preuzmem inicijativu da tragam, a kvalitet mojih propovedi se poboljšao u odnosu na ranije. U srcu znam da napredak koji sam postigla dugujem Božjem prosvećenju i usmeravanju. Kroz ovo iskustvo, stekla sam određeno razumevanje svoje iskvarene naravi i ostvarila sam neke dobitke u svom život-ulasku. Takođe sam videla da je moje razumevanje istine zaista plitko i da treba da se usredsredim na istina-načela i da postojano obavljam svoju dužnost. Da nije bilo ovog otkrivenja, nastavila bih da živim u stanju samozadovoljstva i ne bih napredovala u svojoj dužnosti. Ovaj neuspeh i nazadovanje doneli su mi velike dobitke i zahvaljujem Bogu iz dubine srca!