U decembru 2023. godine izabran sam za propovednika. Kada sam čuo tu vest, bio sam pomalo zabrinut: „Kao propovednik, moram da budem odgovoran za nekoliko crkava. Moram često da se okupljam sa crkvenim starešinama i đakonima i da sa njima u zajedništvu razgovaram kako bih usmeravao rad. To zahteva razumevanje istine i sposobnost da se o istini razgovara u zajedništvu kako bi se rešavali problemi. Verujem u Boga tek kratko vreme i moje razumevanje istine je površno. Tek sam počeo da se obučavam za starešinu u crkvi i još uvek mi prilično nedostaje sposobnost da u zajedništvu razgovaram o istini kako bih rešavao probleme. Ako ne budem mogao da rešavam probleme kada se budem okupljao sa braćom i sestrama, šta će oni misliti o meni? Hoće li misliti da nisam sposoban za ovu dužnost i gledati me s visine?” Ali onda sam pomislio: „Dužnost me poziva uz Božje dopuštenje, i više od toga, to je Božja blagodat. Ne smem izneveriti Boga i moram se osloniti na Njega u obavljanju posla.” Zato sam prihvatio ovu dužnost.

U početku sam sa crkvenim starešinama i đakonima komunicirao o poslu samo putem pisama, ali to nije bilo baš delotvorno. Neki poslovi su zahtevali okupljanja kako bih lično razumeo situaciju i pružio praktične smernice. Razmišljao sam o tome da je većina crkvenih starešina verovala u Boga duže od mene i da definitivno razumeju više istine od mene. Ako ne bih umeo dobro da razgovaram u zajedništvu i ne bih bio u stanju da rešim njihove probleme i teškoće, zar to ne bi bilo baš sramotno? Ako bismo komunicirali putem pisama, mogao bih prvo jasno da razumem problem, zatim da odvojim vreme za razmišljanje, i da od svojih pretpostavljenih tražim odgovore za sve što ne razumem. Makar se ne bih sramotio pred svima. Međutim, bez okupljanja, nije bilo načina da se detaljno razumeju njihovi problemi i teškoće, pa nisam imao drugog izbora osim da ih pozovem na okupljanje. Tog dana sam bio izuzetno nervozan. Tokom okupljanja, jedna sestra je rekla da se susrela sa mnogim problemima dok je obavljala rad na čišćenju i da ne zna kako da ih reši, kao i da joj je stanje takođe loše. U početku mi je um bio potpuno prazan i nisam odmah mogao da shvatim u čemu je problem, pa sam postao još nervozniji. Razmišljao sam o tome kako moja sestra još uvek čeka da sa njom razgovaram u zajedništvu, i brinuo sam šta će moja braća i sestre misliti ako ne budem mogao da rešim probleme na svom prvom okupljanju. Da li bi pomislili da kao propovednik nisam dorastao zadatku ako ne bih mogao da rešim čak ni taj problem? Da bih sprečio da me braća i sestre prozru, nisam imao drugog izbora osim da se nateram da tražim kroz Božje reči. Nakon dugog traženja, i dalje nisam mogao da nađem reči koje bi se odnosile na stanje moje sestre. Konačno sam nekako uspeo da pronađem jedan odlomak, ali nakon što sam ga pročitao, niko o njemu nije razgovarao u zajedništvu. U sobi je vladala grobna tišina i ja sam bio skamenjen od stida. Pomislio sam: „Ovo je ogromna sramota. Sigurno je da odlomak Božjih reči koji sam našao nije prikladan i da ne može da reši problem. Moja braća i sestre sada sigurno znaju moj pravi nivo. Kako ću im ubuduće izaći na oči?” Što sam više razmišljao o tome, sve više sam osećao da ne mogu da obavljam tu dužnost. Na kraju sam samo površno podelio nekoliko reči u zajedništvu i promenio sam temu tako što sam počeo da se raspitujem o poslu. Ali pošto sam bio nervozan i brinuo kako će me braća i sestre gledati ako ne budem mogao da rešavam probleme, stekao sam samo veoma grubu predstavu o poslu i jedva sam izdržao dok se okupljanje nije završilo. Bio sam veoma negativan kada sam se vratio kući i pomislio sam: „Današnje okupljanje je bilo potpuni promašaj. Ne samo da nisam uspeo da rešim probleme svoje braće i sestara, već sam i potpuno razotkrio svoj pravi nivo. Kako ću ubuduće izaći na oči svojoj braći i sestrama?” Tokom tog perioda živeo sam u negativnom stanju i nisam imao energije da jedem i pijem Božje reči. Nisam bio toliko marljiv u praćenju posla i namerno sam izbegavao okupljanja. Čak se skoro mesec dana nisam usuđivao da se okupljam sa starešinama i đakonima. U to vreme neke crkvene starešine nisu dokučile načela, pa je napredak u organizovanju materijala za čišćenje bio posebno spor. Nakon nekoliko razmenjenih pisama i dalje nije bilo poboljšanja, pa smo morali da se lično sastanemo radi praktičnih smernica. Međutim, ja nisam otišao, da bih sačuvao obraz. To je odložilo napredak rada na čišćenju.

Kasnije, kada sam se okupio sa svojim saradnicima, ispričao sam im o svom stanju. Sestra sa kojom sam sarađivao pokazala mi je video-zapis čitanja Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Kada braća i sestre izaberu nekoga da bude starešina ili ga Božja kuća unapredi da obavlja određeni posao ili određenu dužnost, to ne znači da on ima poseban status ili položaj niti da su istine koje shvata dublje i brojnije u odnosu na druge ljude – a još manje znači da je ta osoba u stanju da se pokori Bogu i da Ga neće izdati. Svakako to ne znači da su oni spoznali Boga niti da su neko ko se boji Boga. Oni, u stvari, nisu postigli ništa od toga. Unapređenje i gajenje je samo unapređenje i gajenje u jednostavnom smislu, i to nije isto kao da ih je Bog predodredio i odobrio. Njihovo unapređenje i gajenje naprosto znači da su unapređeni i da čekaju gajenje. A krajnji ishod tog gajenja zavisi od toga da li ta osoba stremi ka istini i da li je sposobna da izabere put stremljenja ka istini. Dakle, kada je neko u crkvi unapređen i gajen da bude starešina, on je samo unapređen i gajen u jednostavnom smislu; to ne znači da je on već u skladu s merilom i da je kompetentan kao starešina, ni da je već sposoban da preuzme starešinski posao, ni da može da radi pravi posao – nije tako. Većina ljudi ne može da prozre te stvari, a na osnovu sopstvenih zamisli, ugledaju se na one koji su unapređeni. To je greška. Nezavisno od toga koliko su godina verovali u Boga, da li oni koji su unapređeni zaista poseduju istina-stvarnost? Ne mora da znači. Da li su u stanju da sprovedu radne aranžmane Božje kuće? Ne mora da znači. Da li imaju osećaj odgovornosti? Da li su odani? Da li su u stanju da se pokore? Kada naiđu na problem, da li su u stanju da traže istinu? Ništa se od toga ne zna. Da li ti ljudi imaju bogobojažljiva srca? I koliko su u stvari velika njihova bogobojažljiva srca? Da li su u stanju da izbegnu samovolju kada nešto rade? Da li su u stanju da traže Boga? Dok obavljaju starešinski posao, da li su u stanju da često dolaze pred Boga da traže Božje namere? Da li su u stanju da odvedu ljude u istina-stvarnost? Oni svakako nisu sposobni za to. Nisu prošli obuku i nisu imali dovoljno iskustava, tako da nisu sposobni za tako nešto. Zbog toga, unapređivanje i gajenje nekoga ne znači da on već shvata istinu niti da je već sposoban da obavlja svoju dužnost na način koji je u skladu sa merilima. Dakle, šta je cilj i značaj unapređivanja i gajenja nekoga? Radi se o tome da se ta osoba unapredi, kao pojedinac, kako bi praktično postupala i kako bi bila posebno zalivana i obučavana, čime joj se omogućava da shvati istina-načela, kao i načela, sredstva i metode obavljanja različitih stvari i rešavanja raznih problema, te kako da se, u skladu s Božjim namerama, nosi i postupa u raznim sredinama i sa raznim ljudima sa kojima se susreće, i na način koji štiti interese Božje kuće. Sudeći po ovim tačkama, da li su talentovani ljudi koje unapređuje i gaji Božja kuća na pravi način sposobni da obavljaju svoj posao i da dobro obavljaju svoju dužnost tokom perioda unapređenja i gajenja ili pre unapređenja i gajenja? Naravno da nisu. Dakle, neizbežno je da će, tokom perioda gajenja, ti ljudi doživeti orezivanje, sud i grdnju, izlaganje, pa čak i otpuštanje; to je normalno, to je obuka i gajenje” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatio sam da to što je neka osoba unapređena i obučena ne znači da je bolja od bilo koga drugog, da poseduje istina-stvarnost, niti da je u stanju da jasno vidi i reši bilo koji problem. Kada crkva nekoga unapredi i obuči, daje mu odgovornost i breme, i omogućava mu da ima više prilika za vežbu, kao i da nauči da pronalazi probleme i da traga za istinom kako bi ih rešio. Potpuno je normalno da postoje neke stvari koje ne razume ili ne može da uradi. Baš kao kada sam se okupljao i razgovarao u zajedništvu sa braćom i sestrama. Pošto sam tek kratko verovao u Boga i tek sam počeo da obavljam tu dužnost, bilo je sasvim normalno da nisam znao kako da rešim neke probleme. Međutim, uvek sam verovao da kao propovednik moram da budem u stanju da rešavam probleme, i da ne mogu da kažem da nemam pojma kako se nešto radi. Zato sam tokom tog okupljanja želeo da budem u stanju da jasno sagledam i rešim bilo koji problem, i prikrivao sam sopstvene nedostatke kada nisam mogao da rešim stvari. Takođe sam bio negativan i osuđivao sam sebe da sam nesposoban za tu dužnost, i skoro mesec dana se čak nisam usuđivao da se okupljam sa starešinama i đakonima, zbog čega je rad crkve kasnio. Zapravo, iako sam bio propovednik, i dalje sam to bio ja. I dalje sam imao mnogo nedostataka i plitko razumevanje istine, i trebalo je da više tražim i pitam o stvarima koje ne razumem ili ne mogu da uradim, kao i da se otvorim u zajedništvu sa braćom i sestrama, koristeći njihove vrline da nadoknadim svoje slabosti i da dobro obavljam svoju dužnost. Nakon što sam to shvatio, bio sam voljan da se sastanem sa crkvenim starešinama radi okupljanja.

Ali kada sam im pisao da ih obavestim o okupljanju, moje prethodne brige su podsvesno ponovo isplivale na površinu. Kasnije sam pročitao Božje reči: „Sva iskvarena ljudska bića pate od istog problema: kada nemaju status, ne uznose sebe u razgovoru sa drugima niti govore određenim stilom ili tonom; jednostavno su obični i normalni i nemaju potrebu da se lažno predstavljaju. Ne trpe nikakav psihološki pritisak i mogu da razgovaraju u zajedništvu otvoreno i iz srca. Pristupačni su i sa njima je lako razgovarati; drugi ih smatraju veoma dobrim ljudima. Ali čim steknu status, postanu osioni, ne osvrću se na obične ljude, ne možeš im prići; smatraju da su neka vrsta plemstva i da nisu napravljeni od istog štofa kao obični ljudi. Gledaju obične ljude s nipodaštavanjem, govore izveštačeno i prestaju sa drugima otvoreno da razgovaraju u zajedništvu. Zašto više ne razgovaraju otvoreno? Smatraju da sada imaju status i da su starešine. Misle da starešine moraju da izgrade određenu sliku o sebi, da budu nešto uzvišeniji od običnih ljudi, da imaju viši rast i veću sposobnost da preuzmu odgovornost; smatraju da, u odnosu na obične ljude, starešine treba da budu strpljivije, da budu u stanju više da pate i da se daju, kao i da odole svakom iskušenju u koje ih Sotona dovede. Čak i ako im umre roditelj ili neki drugi član porodice, smatraju da moraju da imaju samokontrolu i da ne plaču, ili bar da plaču u tajnosti, daleko od tuđih pogleda, kako niko ne bi video njihove nedostatke, mane i slabosti. Smatraju, čak, i da starešina ne sme nikome da otkrije da je postao negativan; mora, naprotiv, da skriva sva takva osećanja. Smatraju da tako treba da se ponaša čovek sa statusom. Kada do te mere potisnu svoja osećanja, ne znači li to da je status postao njihov bog, njihov gospod? A ako je to tako, poseduju li i dalje normalnu ljudskost? Kada imaju takve ideje – kada sebe postave u taj šablon i počnu tako da se pretvaraju – ne znači li to da su postali očarani statusom?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako razrešiti iskušenja i okove statusa”). Kada sam pročitao razotkrivanje u Božjim rečima, shvatio sam da je razlog što nikada nisam mogao ispravno da se odnosim prema svojim manama i nedostacima otkad sam postao propovednik taj što sam sebe postavio na pijedestal kao propovednika. Pre okupljanja, čim bih pomislio na to da su starešine sa kojima ću se suočiti verovale u Boga dugi niz godina, postajao sam nervozan, plašeći se da neću moći da rešim njihove probleme i da će oni verovati da sam nesposoban propovednik, što bi me dovelo u sramnu i neprijatnu situaciju. Tokom okupljanja, iako nisam jasno mogao da prozrem sestrin problem niti da ga rešim, i dalje sam verovao da kao propovednik ne mogu zapravo da kažem da nisam u stanju da ga prozrem. Zato sam samo ležerno pronašao odlomak Božjih reči i površno podelio nekoliko reči u zajedništvu, ne obazirući se na to da li je sestrino stanje rešeno ili ne, pre nego što sam razgovor preusmerio da saznam nešto o drugom poslu. Pošto sam brinuo da ne mogu da rešavam probleme, čak sam se i tada samo veoma kratko raspitao o poslu. Kao rezultat toga, okupljanje nije istinski rešilo nijedan problem. Zapravo, da sam mogao da se otvorim i da budem iskren u vezi sa tim da ne znam kako da rešim sestrino stanje, i da sam onda zajedno sa svima razgovarao u zajedništvu i tražio, problem bi donekle mogao biti rešen. Međutim, na svakom koraku sam štitio svoj status i imidž propovednika. Nisam nosio breme u svojoj dužnosti i na umu mi je bio samo status; samo sam se pretvarao i prikrivao. Razmišljao sam o tome kada su se više starešine okupljale sa mnom. Razgovarao sam u zajedništvu onoliko koliko sam razumeo i otvarao sam srce i raspitivao se o svemu što nisam razumeo. Tokom tih okupljanja osećao sam se opušteno i oslobođeno. Međutim, kad god bih se okupio sa braćom i sestrama, taj osećaj opuštenosti i oslobađanja bi potpuno nestao. Verovao sam da sam kao propovednik tu da rešavam njihove probleme, pa sam se prirodno uzdigao na pijedestal propovednika. Stalno sam pokušavao da prikrijem i sakrijem svoje nedostatke, i kao rezultat toga, nisam mogao da osetim Božje vođstvo. To je značilo da su okupljanja od početka do kraja bila suva i jalova, a takođe i veoma naporna.

Kasnije sam pročitao još Božjih reči: „Način na koji antihristi neguju svoj lični ugled i status prevazilazi način na koji to rade normalni ljudi i potpada pod njihovu narav-suštinu. Nije u pitanju privremeno interesovanje niti prolazni efekat okruženja, već je to nešto što je sastavni deo njihovog života, što im je u kostima, pa je to stoga njihova suština. Drugim rečima, u svemu što rade, antihristima su prvo na pameti njihov lični ugled i status, i ništa drugo. Za antihriste, reputacija i status čine život i doživotni cilj. U svemu što rade, ovo im je prva briga: ’Šta će biti sa mojim statusom? A sa mojom reputacijom? Da li će mi rad na ovome doneti dobru reputaciju? Hoće li u glavama ljudi to podići moj status?’ To što najpre na ovo pomisle izraziti je dokaz da imaju narav i suštinu antihrista; baš zato stvari i razmatraju na ovaj način. Može se reći da za antihriste reputacija i status ne predstavljaju neki dodatni zahtev, a još manje su to za njih neke spoljašnje stvari bez kojih bi oni mogli. Oni su deo prirode antihrista, u njihovim su kostima, u njihovoj krvi, urođeni su im. Antihristi nisu ravnodušni prema pitanju da li poseduju reputaciju i status; to nije njihov stav. Dakle, koji je njihov stav? Reputacija i status su blisko povezani sa njihovim svakodnevnim životom, sa njihovim svakodnevnim stanjem, sa onim čemu oni streme na dnevnoj osnovi. Pa tako za antihriste, status i reputacija predstavljaju sȃm život. Bez obzira na to kakav život vode, u kakvom okruženju žive, koji posao obavljaju, čemu teže, šta su im ciljevi a šta životno usmerenje, sve se vrti oko toga da li imaju dobru reputaciju i visok status. I taj cilj se ne menja; takve stvari ne mogu nikad da zanemare. To su pravo lice antihrista i njihova suština” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (3. deo)”). Božje reči razotkrivaju da antihrist smatra ugled i status svojim životom. Šta god da radi, uvek prvo razmatra svoj ugled i status, a bez ugleda i statusa nema motivaciju da bilo šta radi. To je određeno njegovom priroda-suštinom. Razmišljao sam o tome kako sam i ja na svakom koraku štitio svoj ugled i status: Kada sam izabran za propovednika, počeo sam da brinem da neću moći da rešavam probleme čak i pre nego što sam otišao na bilo koje okupljanje. Nisam želeo da idem na okupljanja jer sam se plašio da će moja braća i sestre videti moj pravi nivo. Iako sam bio svestan da moja braća i sestre ne shvataju načela organizovanja materijala za čišćenje i da je potrebno da im dam direktne smernice, plašio sam se da ću ispasti budala pred njima i izgubiti obraz, pa nisam otišao na okupljanje. To je značilo da je rešavanje problema u radu na čišćenju veoma kasnilo, što je ometalo rad crkve. Previše sam pridavao važnosti ugledu i statusu! Setio sam se prošlosti: kada sam bio u svetu, imao sam posebno jaku želju za ugledom i statusom. Kada sam radio, često bi me vođa smene hvalio na sastancima jer sam imao dobre radne navike i određene veštine. I šef je imao visoko mišljenje o meni i tražio je da budem odgovoran za neke zadatke. Zbog toga sam bio veoma srećan. Ali kada je posao koji sam radio trebalo prepraviti i kada me je vođa smene kritikovao, pošto sam osećao da sam izgubio obraz pred toliko ljudi, samo sam želeo da dam otkaz. Nakon što sam došao u Božju kuću da obavljam svoju dužnost, i dalje sam svoj ponos i status stavljao na prvo mesto i nisam se usuđivao da priznam da ne znam kako bilo šta da uradim. Nisam dugo verovao u Boga, ali Bog mi je podario blagodat da mogu da obavljam svoju dužnost kao propovednik. Božja namera je bila da, dok obavljam svoju dužnost, uvežbavam sebe da tragam za istinom kako bih rešio probleme u svojoj dužnosti. Ovo je bila dobra prilika da zadobijem istinu. Međutim, nisam razmišljao o tome kako da dobro obavljam svoju dužnost i udovoljim Bogu, već sam energično pokušavao da zaštitim svoj ponos i status. Kada sam video probleme u radu crkve i sestrino stanje koje je zahtevalo rešenje, ustuknuo sam i izbegavao da idem da rešavam probleme kako bih zaštitio svoju titulu propovednika. Uopšte nisam obraćao pažnju na rad crkve niti na stanje svoje braće i sestara i razmatrao sam samo svoj obraz i status. Bio sam posebno sebičan i ogavan. Put kojim sam išao bio je put antihrista, put opiranja Bogu. Kada sam to shvatio, osetio sam da je moje stanje veoma opasno i bio sam voljan da se brzo pokajem i preokrenem stvari.

Kasnije, nakon što su više starešine saznale za moje stanje, podelile su sa mnom dva odlomka Božjih reči, što mi je dalo put primene u otpuštanju statusa. Svemogući Bog kaže: „Kako možete da budete ljudi koji su obični i normalni? (…) Kao prvo, nemojte sebi dodeljivati titulu i biti vezani njome, govoreći: ’Ja sam vođa, ja sam glavni u timu, ja sam nadzornik, niko ne zna ovaj posao bolje od mene, niko u ovome nije veštiji od mene.’ Nemojte da se zaglavite u tituli koju ste sami sebi dodelili. Čim to uradiš, ona će ti vezati ruke i noge i to će uticati na ono što govoriš i radiš. To će uticati i na tvoje normalno razmišljanje i rasuđivanje. Moraš da se oslobodiš ograničenja tog položaja. Prvo, spusti se sa nivoa te zvanične titule i položaja i stani na mesto obične osobe. Ako tako postupiš, tvoj mentalni sklop će postati donekle normalan. Takođe moraš da priznaš i izgovoriš sledeće: ’Niti ovo znam kako da uradim, niti ono razumem – moraću malo da istražujem i učim’ ili ’Nikada to nisam doživeo, pa ne znam šta da radim’. Kada budeš sposoban da kažeš ono što zaista misliš i da iskreno govoriš, bićeš posednut normalnim razumom. Drugi će upoznati pravog tebe i na taj način će te videti kao normalnog, pa nećeš više morati da se pretvaraš, niti će biti nekog velikog pritiska na tebe i tako ćeš moći normalno da komuniciraš sa ljudima. Takav život je slobodan i lak; svako kome je život naporan sam je do toga doveo. Ne pretvaraj se i ne navlači masku. Pre svega, budi otvoren o onome što ti leži na srcu, o tvojim pravim mislima, tako da su ih svi svesni i da su svima jasne. Usled toga će sve tvoje brige i prepreke i sumnje između tebe i drugih biti uklonjene. Tebe sputava još nešto. Uvek sebe smatraš glavnim u timu, vođom, radnikom ili nekim ko ima titulu, status i položaj: ako kažeš da nešto ne razumeš ili ne možeš nešto da uradiš, zar ne omalovažavaš sebe? Kada zbaciš okove koji su ti u srcu, kada prestaneš da razmišljaš o sebi kao o starešini ili delatniku i kada prestaneš da misliš da si bolji od drugih ljudi, već osetiš da si obična osoba, isti kao i svi drugi, i da postoje neke oblasti u kojima si inferioran u odnosu na druge – kada sa drugima deliš istinu i pitanja vezana za posao sa takvim stavom, dejstvo je drugačije, kao i atmosfera. Ako u srcu uvek nosiš strepnju, ako si uvek pod stresom i ako si sputan, i ako želiš toga da se oslobodiš a ne možeš, onda treba ozbiljno da se moliš Bogu, da razmisliš o sebi, da uvidiš svoje nedostatke i da težiš ka istini. Ako možeš da sprovedeš istinu u delo, imaćeš uspeha. Šta god da radiš, ne govori i ne postupaj sa određene pozicije ili koristeći određenu titulu. Pre svega, ostavi sve to sa strane i stavi se na mesto obične osobe” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga”). „Šta tebi znači status? Status je, u stvari, prosto neki višak, neka dodatna stvar, kao komad odeće ili šešir. On je samo ukras. Ničemu stvarno ne služi i njegovo postojanje ni na šta ne utiče. Imao ga ili nemao, i dalje si isti čovek. To da li je čovek u stanju da razume i stekne istinu i život nema nikakve veze sa statusom. Dok god ne shvataš status previše ozbiljno, on te neće sputavati. Ako, pak, voliš status i stavljaš poseban naglasak na njega, uvek se ponašaš kao da je on nešto važno, onda će on tobom upravljati; nećeš biti spreman da se otvoriš, da se ogoliš, da postigneš samospoznaju ni da ostaviš svoju ulogu starešine po strani da bi delovao, govorio i komunicirao sa drugima i vršio svoju dužnost. Kakav je to problem? Nije li upravo to sputanost statusom? To se dešava jer govoriš i deluješ iz pozicije statusa i nisi u stanju da se spustiš na zemlju. Ali, zar to nije mučenje samog sebe? Ako zaista razumeš istinu i ako možeš da imaš status a da se ne kontrolišeš na način na koji se kontrolišeš, već da se fokusiraš na to da dobro obavljaš svoje obaveze, da radiš sve što treba i ispunjavaš svoju dužnost, ako možeš da vidiš sebe kao običnog brata ili sestru, zar onda nećeš biti sputan statusom?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako razrešiti iskušenja i okove statusa”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatio sam da je reč „propovednik” samo titula i da ne predstavlja ništa. Ne znači da razumem istinu samo zato što sam propovednik; zapravo, obavljao ja tu dužnost ili ne, moj rast bi bio isti i i dalje ne bih mogao da radim stvari koje nisam mogao da radim. Bog se nada da mogu iskreno da budem obična osoba; da ne budem vezan ili sputan titulama; da se tokom okupljanja otvorim o svojoj iskvarenosti i nedostacima, razgovarajući u zajedništvu onoliko koliko razumem; da budem iskrena osoba koja govori „ne znam” kada se suoči sa problemima ili teškoćama koje ne može da reši; i da u zajedništvu razgovaram i tražim sa svojom braćom i sestrama kako bih dobro obavljao svoju dužnost. Nakon što sam shvatio Božju nameru, bio sam voljan da se oslonim na Boga da zakoračim tim putem. Kasnije, tokom okupljanja, više se nisam postavljao na pijedestal propovednika, i kada sam nailazio na probleme koje nisam razumeo, razgovarao sam o njima i rešavao ih zajedno sa svima.

Jednom sam otišao u jednu crkvu da se upoznam sa njenim radom. Kada sam stigao na mesto okupljanja, video sam brata sa kojim sam ranije bio u kontaktu. Taj brat je prilično usredsređen na svoj život-ulazak i može da u zajedništvu razgovara o istini kako bi rešio neke probleme. Počeo sam da razmišljam: „Ako nisam toliko dobar u rešavanju problema kao on, šta će moja braća i sestre misliti o meni? Hoće li misliti da ja, kao propovednik, ne mogu čak ni da koristim istinu za rešavanje problema? To bi bilo tako sramotno!” Shvatio sam da ponovo padam pod uticaj svog statusa i titule, i setio sam se okupljanja u prošlosti, kada sam prikrivao stvari i pretvarao se radi ugleda i statusa, i nisam se usuđivao da se otvorim i razotkrijem stvari koje nisam razumeo ili nisam mogao da uradim. Pokušaj da se na okupljanjima pravim važan bio je zaista bedan i mučan! Nisam više želeo to da radim. Setio sam se Božjih reči: „Ako ne želiš da budeš u vatri i da se pečeš, treba da se odrekneš svih tih titula i oreola i da kažeš svojoj braći i sestrama pravo stanje i misli koje su ti u srcu. Na taj način, braća i sestre mogu ispravno da se ophode prema tebi i ne moraš da se prerušavaš. Sada kada si se otvorio i razjasnio svoje pravo stanje, zar se ne osećaš lagodnije, opuštenije u srcu? Zašto bi nosio tako teško breme na plećima? Ako odaš svoje pravo stanje, da li će te braća i sestre uistinu prezirati? Da li će te zaista napustiti? Ne, nikako. Naprotiv, braća i sestre će odobriti tvoje ponašanje i diviti ti se što se usuđuješ da govoriš iz srca. Reći će da si poštena osoba. To neće sprečavati tvoj rad u crkvi, niti će imati i najmanje negativno dejstvo na njega. Ako braća i sestre zaista vide da imaš poteškoća, dobrovoljno će ti pomoći i sarađivaće s tobom. Šta kažete? Zar ne bi bilo tako?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga”). Iz Božjih reči sam shvatio da ako želim da otpustim status i titule, treba da budem iskrena osoba, da se u zajedništvu otvorim o svojim istinskim mislima sa braćom i sestrama bez prikrivanja ili pretvaranja, da prihvatim stvari onakve kakve jesu, da tražim sa svojom braćom i sestrama i da u zajedništvu razgovaram sa svima o stvarima koje nisam razumeo, da učimo jedni od drugih kako bismo nadoknadili svoje slabosti. To je korisno i za mene i za rad crkve. Zato sam se tiho pomolio Bogu, da me On povede da otpustim ponos i status, da odbacim sputanost titulama i da se otvorim u zajedništvu, bivajući iskrena osoba. Tokom okupljanja, otvorio sam se i rekao da imam mnogo nedostataka, i da ako neko ima probleme ili stanja, možemo zajedno da tražimo, razgovaramo u zajedništvu i rešavamo ih, učeći jedni od drugih. Više se nisam postavljao na pijedestal propovednika i nisam više bio toliko napet niti sputan na okupljanju. Umesto toga, osećao sam se zaista oslobođeno i slobodno tokom čitavog tog okupljanja. Takođe sam zadobio određene uvide iz zajedništva sa svojom braćom i sestrama i jasnije sam video probleme. Iz dubine srca sam osetio da je tako opuštajuće otpustiti titule prilikom okupljanja.

Kroz svoje iskustvo u ovom periodu, shvatio sam da mi je stremljenje ka ugledu i statusu u obavljanju dužnosti donelo samo muku i patnju i da je put kojim sam išao bio put antihrista, put opiranja Bogu. Na kraju bi me Bog samo uklonio. Samo ako iskreno zauzmem pravilan položaj stvorenog bića, i ako se otvoreno i iskreno ponašam, mogu dobro da obavljam svoju dužnost.