Kad god bih, dok sam pohađala školu, popustila u učenju, mama bi mi zvocala: „Pogledaj svoju stariju tetku; završila je fakultet i dobila siguran posao, pa ne mora da brine o hrani i odeći. Kuda god da ode, ljudi je poštuju i dive joj se. Ako sada ne budeš vredno učila, nećeš upisati fakultet i završićeš kao tvoja mlađa tetka, radeći u fabrici. Ljudi će te gledati s visine!” Zavidela sam starijoj tetki i nadala se da ću jednog dana biti kao ona, da ću imati slavu i ostvariti dobitak i da ću živeti životom kojem bi se ljudi divili i na kojem bi mi zavideli. Zato sam veoma vredno učila. Ali nisam uspela da upišem fakultet iz prvog pokušaja. U tom trenutku, činilo mi se kao da je čitav moj svet turoban. Nisam želela da me do kraja života gledaju s visine, pa sam, uprkos pritisku, odlučila da obnovim godinu. U to vreme, svakog dana sam učila do posle ponoći. Intenzivno učenje praćeno pritiskom ponavljanja godine iscrpelo me je fizički i psihički, imunitet mi je oslabio i skoro svakog meseca sam bila prehlađena. Ali čak i kad sam bila bolesna, nisam se usuđivala da tražim slobodno vreme, plašeći se da ću propustiti neku ključnu lekciju, loše uraditi ispit i ponovo izgubiti priliku da upišem fakultet. Sledeće godine sam upisala učiteljski fakultet. Rođaci i prijatelji su dolazili da mi čestitaju, govoreći: „Kada diplomiraš i postaneš učiteljica, imaćeš visok društveni status, bićeš poštovana i živećeš bezbrižno!” Kada sam čula da to kažu, bila sam veoma srećna.

Nakon diplomiranja, počela sam da predajem u centralnoj osnovnoj školi. Da bih stekla ime na poslu, da bi me uprava škole cenila i da bi mi se kolege divile, želela sam da se istaknem na svom prvom javnom času. Počela sam da se pripremam mesec dana unapred. Pored redovnih časova, svakog dana sam provodila sve svoje vreme tražeći materijale za javne časove, konsultujući se sa iskusnim učiteljima, a zatim učeći napamet plan časova. Svakog dana sam iznova i iznova vežbala ispred ogledala, sve dok nisam mogla da izložim ceo nastavni plan od početka do kraja. Iako je bilo veoma naporno, kada sam na sastanku za procenu časova videla kako uprava škole odobravajući klima glavom, sav moj umor je istog trena nestao. Pomislila sam: „Sada je uprava škole videla moj potencijal. Sledećeg polugodišta će mi možda dozvoliti da držim javne časove za celu opštinu. Tada ću imati više prilika da zablistam.” Pomislivši na to, osetila sam da je sve vredelo, bez obzira na to koliko sam bila umorna. U drugom polugodištu, dobila sam priliku da održim ogledni čas u školskom okrugu, zbog čega sam bila ujedno uzbuđena i nervozna. Plašila sam se da će, ako ne budem dobro predavala, uprava škole sigurno misliti da su moje sposobnosti prosečne, i da ću u budućnosti teško ponovo dobiti ovakvu priliku. Bila sam uzbuđena jer bih, ako se dobro pokažem, učvrstila svoj položaj u centralnoj školi, a možda bih čak imala priliku da držim javne časove na okružnom ili čak gradskom nivou. To bi bila ogromna čast! Opet sam se temeljno pripremala, spavajući samo tri ili četiri sata dnevno. Ali zbog prevelike nervoze na dan časa, moj nastup u učionici nije ispunio moja očekivanja. Ipak sam dobila veliko priznanje od uprave škole i ostalih učitelja. Bez obzira na to koliko je bilo teško i naporno, u tom trenutku sam osetila sam da je sve vredelo. Osetila sam da život treba da bude baš takav. U čemu je svrha rada ako ne mogu da dobijem priznanje i pohvale uprave škole i kolega? Nedugo zatim obratili su mi se rukovodioci škole; rekli su da škola želi da ubrza moju obuku i da mi poveri dužnost školskog referenta za bezbednost. U srcu sam bila veoma srećna, jer rad na bezbednosti nije nešto čime svaki učitelj može da se bavi. Ako bih se dobro pokazala, šanse da me u budućnosti priznaju za izvanrednu učiteljicu bile bi veće, a i kolege bi me gledale drugim očima, pa sam pristala. Ali bila sam iscrpljena već posle manje od mesec dana nakon što sam preuzela to zaduženje. Svakih nekoliko dana sam dobijala dokumente koji se tiču bezbednosti, a većinu je trebalo proslediti, sprovesti i o njima podneti izveštaj. Takođe sam morala da sređujem materijale iz lokalnih škola. Povrh svega, bila sam odgovorna i za nastavu iz svojih predmeta. Svakog dana sam ostajala da radim u kancelariji i nakon što bi moje kolege otišle kući, a čak ni vikendom nisam mogla da se odmorim. Prvobitno sam htela da zamolim jednu učiteljicu da radi sa mnom, ali kada sam se setila da je direktor rekao da osoba mora biti svestrana da bi je neko proglasio za izvanrednu učiteljicu na okružnom ili višem nivou, odbacila sam tu pomisao. Posle nekoliko meseci sam osećala da je ovakav posao previše naporan, ali nisam bila voljna da odustanem na pola puta i da drugi govore kako sam nesposobna, pa sam se terala da izdržim. Nakon svakog napornog perioda osećala sam prazninu u srcu. Mislila sam da mi je potrebno da se opustim zbog prevelikog pritiska na poslu, pa sam vikendom izlazila da se zabavim i jedem ukusnu hranu, čak sam putovala i u zapadni deo Kine. Ali nakon što bih jela i zabavila se, srce mi je i dalje bilo veoma prazno. Razgovarala sam o tome sa nekoliko prijatelja, ali svi su rekli da dižem galamu ni oko čega, da imam tako dobar posao i uslove za život, te da nema smisla da se osećam prazno. Tek 2007. godine, kada mi je mama propovedala jevanđelje Svemogućeg Boga poslednjih dana, kroz čitanje Božjih reči i crkveni život, osećaj praznine u mom srcu postepeno je počeo da nestaje.

Jednog dana tokom okupljanja, pročitala sam odlomak Božjih reči i pronašla koren svoje praznine. Svemogući Bog kaže: „Bez mesta za Boga u svom srcu, čovekov unutrašnji svet je mračan, beznadežan i prazan. (…) Niko ne može da ispuni prazninu u čovekovom srcu, jer niko ne može biti život čovečji, i nijedna društvena teorija ne može osloboditi čoveka od nevolja koje praznina donosi. Nauka, znanje, sloboda, demokratija, užitak i komfor: sve te stvari čoveku donose samo privremenu utehu. Čak i sa njima, čovek i dalje neizbežno čini grehe i žali se na društvenu nepravdu. Ove stvari ne mogu da obuzdaju čovekovu žudnju i želju za istraživanjem. To je zato što je čoveka stvorio Bog, a njegove besmislene žrtve i istraživanja mogu samo da mu donesu sve veću i veću nevolju i da dovedu do toga da čovek bude u stalnom stanju teskobe, ne znajući kako da se suoči sa budućnošću čovečanstva niti sa putem koji je pred njim, do te mere da čak počinje da se plaši nauke i znanja, a još više osećanja praznine” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 2: Bog ima suverenost nad sudbinom celog čovečanstva”). Shvatila sam da se osećam prazno zato što ne poznajem Boga i ne obožavam Ga, i zato što u mom srcu nema mesta za Boga. Od malih nogu sam vaspitavana u duhu ateizma, ne znajući da je ljudski rod stvorio Bog, a još manje shvatajući da ljudi treba da veruju u Boga i da Ga obožavaju. Verovala sam da sreća znači imati dobar posao i dobiti priznanje i pohvale drugih, i očajnički sam radila da bih to stekla. Kasnije sam stekla uvažavanje uprave škole i visoko poštovanje kolega, ali te stvari su mi donele samo privremeno zadovoljstvo; moje srce je i dalje bilo prazno. Mislila sam da će jelo, piće i zabava moći da izbrišu prazninu u mom srcu, ali nakon što bi zadovoljstvo prošlo, i dalje sam se osećala prazno. Na kraju krajeva, ljude je stvorio Bog i za život nam potrebna je Božja opskrba. Mir i radost možemo pronaći samo ako se vratimo pred Boga. Nakon toga sam često prisustvovala okupljanjima i čitala Božje reči, a takođe sam koristila slobodno vreme da propovedam jevanđelje. Srce mi je bilo veoma mirno. Ali jednog dana, kada sam bila uhapšena, mom mirnom životu došao je kraj.

U decembru 2012. godine, uprava škole je otkrila da verujem u Boga. To je čak uzbunilo i zavod za obrazovanje i biro za nacionalnu bezbednost. Direktor je razgovarao sa mnom tri uzastopna dana, koristeći ateizam i materijalizam da me ubedi da se odreknem svoje vere. Raspravljala sam se sa direktorom, svedočeći mu o Božjem delu. Pošto nije mogao da pobedi u raspravi, odustao je od pokušaja da promeni moj način razmišljanja, ali mi je zabranio da propovedam jevanđelje u školi. Nakon toga, škola mi više nije organizovala odlaske na časove van škole, niti mi je dozvoljavala da učestvujem u nastavno-istraživačkim aktivnostima. I kolege su se takođe distancirale od mene. Osećala sam veliku bol i malodušnost što me uprava škole više ne ceni i što me kolege tretiraju kao nekog čudaka. Kasnije sam se setila kako je Noje sledio Božju volju i sagradio arku. U to vreme, mnogi su Noja nazivali budalom, ali Noje nije mario kako su ga ljudi oko njega osuđivali i klevetali. On je prostog srca slušao Božje reči, gradeći arku dok je propovedao jevanđelje. Kada se na kraju dogodio potop, Nojeva osmočlana porodica je preživela. Zatim sam pomislila kako je Gospod Isus, da bi iskupio čovečanstvo, bio proganjan od strane vlasti, odbačen i klevetan od strane ljudi ovoga sveta, pa je čak i prikovan na krst. Bog je toliko propatio da bi spasao čovečanstvo. Šta je to malo patnje spram svega toga? Verujući u Boga, ja idem ispravnim putem u životu; to je pravedan cilj i nešto čega se ne treba stideti. Ne smem da dozvolim da tuđi hladni pogledi utiču na moj normalan odnos s Bogom. Moram da nastavim da idem na okupljanja i da propovedam jevanđelje. Nakon toga sam kao i obično išla na posao, a posle škole sam išla na okupljanja.

Nisam ni slutila da će me u avgustu 2013. godine, nedelju dana pre početka škole, pozvati direktor i reći mi da predajem matematiku u dva odeljenja i da budem razredni starešina jednom odeljenju. Pomislila sam: „Kako ću onda imati vremena za okupljanja i svoju dužnost?” Zbunjeno sam pitala: „Zašto se ove godine pravi takav raspored?” Direktor je rekao: „Tako nećeš imati vremena da veruješ u Boga i da ideš na okupljanja!” Takođe mi je pripretio: „Ako nisi voljna da preuzmeš posao u centralnoj školi, onda ću te rasporediti u neku od lokalnih škola!” Pomislila sam: „Učitelji u centralnoj školi češće učestvuju u aktivnostima nego oni u lokalnim školama, pa imaju više prilika da zablistaju. Ako odem u lokalnu školu, više neću imati ovakav tretman i kada vidim učitelje iz centralne škole, osećaću se inferiorno u odnosu na njih. Osim toga, šta će učitelji u lokalnim školama misliti o meni? Hoće li misliti da sam premeštena jer imam loše sposobnosti? Ali ako ostanem u centralnoj školi, kako ću imati vremena da verujem u Boga i obavljam svoju dužnost?” Tada sam se u tišini pomolila Bogu: „O, Bože, šta da izaberem?” Baš tada sam se setila odlomka Božjih reči: „U svim borbama između pozitivnog i negativnog, crnog i belog – između porodice i Boga, dece i Boga, sklada i raskida, bogatstva i siromaštva, društvenog položaja i običnosti, podrške i odbacivanja, i tako dalje – nije da niste svesni izbora koje ste napravili! Između skladne porodice i one razorene, vi ste izabrali prvu, čineći to bez imalo oklevanja; između bogatstva i dužnosti, opet ste izabrali ono prvo, bez i najmanje volje da se vratite na obalu; između raskoši i siromaštva, izabrali ste prvo; kada ste birali između svoje dece, žena i muževa i Mene, izabrali ste ono prvo; a između predstava i istine, ipak ste izabrali ono prvo. Suočen sa svim oblicima vaših zlodela, jednostavno sam izgubio veru u vas, jednostavno sam ostao zgranut. Neočekivano, vaša srca je tako nemoguće smekšati. To što sam godinama uložio celo svoje srce iznenađujuće Mi nije donelo ništa više od vašeg napuštanja i odustajanja; ali Moje nade za vas rastu svakim novim danom, jer je Moj dan sasvim razotkriven pred svima. Vi sada ipak stremite ka mračnim i zlim stvarima i odbijate da olabavite stisak nad njima. Kakav će, onda, biti vaš ishod?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kome si ti tačno odan?”). U poslednjim danima, Bog prvenstveno izražava reči da bi pročistio i spasao ljude. Bog se nada da možemo da provedemo više vremena čitajući Njegove reči kako bismo razumeli istinu, dobro obavljali svoje dužnosti i odbacili svoje iskvarene naravi kako bismo zadobili spasenje. Ali kada sam se suočila sa izborom, ono do čega mi je još uvek bilo stalo bili su moja slava i dobitak, a ne moj život ili kako da dobro obavljam svoju dužnost. Previše sam razočarala Boga! Ako bih ostala u centralnoj školi, sigurno bih se i dalje borila za razna priznanja. Pored tako mnogo posla, čak bi i odlasci na okupljanja i čitanje Božjih reči bili ugroženi, a kamoli obavljanje moje dužnosti. Kako bih onda uopšte mogla da verujem u Boga? Ako bih otišla u lokalnu školu, obim posla bi bio manji i mogla bih normalno da idem na okupljanja i obavljam svoju dužnost. Čak i da dobijem manje ličnog priznanja i da me kolege gledaju s visine, izgubila bih samo ugled; međutim, moj život ne bi pretrpeo gubitak, a to je ono najvažnije. Shvativši to, rekla sam direktoru: „Biram da idem u lokalnu školu.” Direktor je bio toliko ljut da je odmah prekinuo vezu.

Radeći u lokalnoj školi, danju sam predavala, a uveče sam išla na okupljanja i obavljala svoju dužnost. Godinu dana kasnije, pošto su rezultati završnog ispita odeljenja kojem sam predavala bili bolji od onih u centralnoj školi, direktor me je vratio u centralnu školu. Ali moja sreća bila je kratkog veka. Načelnik brigade za nacionalnu bezbednost ponovo mi je došao na vrata da se raspituje o mojoj veri. Da bih sprečila policiju u tome da me prati i tako umešala braću i sestre, nisam imala izbora nego da na neko vreme prestanem da idem na okupljanja. Bez crkvenog života, bez moje dužnosti, vremenom se moje srce sve više udaljavalo od Boga i nevoljno sam se vratila žestokom nadmetanju. Učenici kojima sam predavala su svake godine skoro uvek osvajali sve prve i druge nagrade na takmičenjima, a rezultati završnog ispita našeg odeljenja su uvek bili među najboljima. Direktor je takođe pohvalio moj rad na sastancima. U odeljenju u kojem sam predavala ne samo da je vladala dobra radna atmosfera, već je postojao i duh zajednice, a i roditelji su veoma podržavali moj rad. Iako sam tokom dve godine nakon povratka u centralnu školu dobila više cveća i aplauza nego pre, često sam osećala da mi težina pristiska srce. Znala sam da je to zato što mi posao oduzima previše vremena i energije, pa sam imala premalo vremena da čitam Božje reči i srce mi je bilo daleko od Boga. U to vreme sam videla da su mnoga braća i sestre napustili svoj posao i porodice da bi se svim srcem posvetili obavljanju svojih dužnosti. Veoma sam im zavidela, i želela sam da i ja napustim posao i da se svim srcem i umom posvetim svojoj dužnosti. Ali baš kada sam htela da napišem pismo ostavke, primila sam mnogo pozdrava od roditelja mojih učenika, koji su se nadali da ću nastaviti da podučavam njihovu decu. Videvši to, srce mi se ponovo pokolebalo. „Ako odem, zar moji učenici i njihovi roditelji neće biti razočarani? Šta će uprava škole i moje kolege misliti o meni? Moj tata je uvek pokušavao da spreči moju mamu i mene da verujemo u Boga, i čak se i razveo od mame. Ako bi saznao da napuštam posao da bih se potpuno posvetila dužnosti, sigurno bi pokušao da me spreči, a možda bih i ja morala da odem od kuće. Devetnaest godina sam naporno radila da bih dobila posao na kojem su mi drugi zavideli i da bih postigla ovo što danas imam. Moji rođaci, prijatelji i kolege mi svi zavide. Jednom kada dam otkaz, neću imati posao, slavu i dobitak i moraću da se odreknem svog udobnog života. Šta će onda svi reći o meni?” U srcu sam se osećala rastrzano. Bilo je to izuzetno bolno. U tišini sam se pomolila Bogu: „O, Bože, znam da je dobra stvar izvršavati dužnost puno radno vreme, ali ne mogu da otpustim ovaj posao. Može li moj život da bude srećan bez priznanja i pohvale ljudi? O, Bože, molim Te pomozi mi da jasno sagledam ovo pitanje.” Nedugo zatim, direktor me je unapredio na mesto šefa finansija. Ova pozicija je podrazumevala mnogo sastanaka i dosadnog posla. Tokom dana, morala sam da obilazim mnoga odeljenja, a uveče ili vikendom su me često zvali da dostavim materijale, tako da su se moj posao i moja dužnost često vremenski preklapali. Tokom okupljanja nikada nisam mogla da umirim svoje srce, uvek sam se plašila da će me uprava škole zbog nečega zvati. Ponekad bih bila kod kuće i čitala Božje reči, a kad bi me pozvali iz uprave škole, to bi značilo da moram odmah da izađem da nešto obavim. Osećala sam da mi je srce veoma daleko od Boga i da mi je život veoma naporan, ali nisam bila voljna da otpustim svoj posao. Često sam se molila, tražeći od Boga da mi pomogne.

Jednog dana u junu 2018. godine, ušla sam u lift sa više od dvadeset kolega. Nakon što je krenuo, lift je odjednom počeo da pada. Svi smo se uplašili. Lift se zaglavio i ostali smo zarobljeni unutra. Pošto vazduh u liftu nije cirkulisao, posle kratkog vremena smo počeli teško da dišemo. Nisam mogla a da se ne uznemirim. „Šta ako majstori ne dođu? Hoću li se ovde ugušiti?” U tom trenutku, ugled i novac koje mi je doneo učiteljski posao više nisu bili važni. Sve o čemu sam mogla da mislim bilo je kako da preživim. Nisam mogla a da se ne prisetim kako mi je, tokom ovih godina verovanja u Boga, Bog otvarao izlaz kad god sam bila u nevolji, bespomoćna i izgubljena, i vodio me Svojim rečima, dajući mi put koji treba da sledim. Verujući u Boga, mogu da iskusim Božje delo, da spoznam Božji autoritet i da osetim čudesna dela Stvoritelja. To je moj blagoslov. Trebalo je da otpustim posao i da puno radno vreme obavljam svoju dužnost, ali to nisam uradila zarad uživanja u slavi i dobitku. Sada, suočena sa smrću, konačno sam uvidela da su slava, dobitak i status samo prolazni oblaci i da su potpuno beznačajni. U tom trenutku, htela sam da zatražim pomoć od Boga, ali me je bilo sramota da progovorim. „Da li će se Bog i dalje smilovati na mene? Hoću li i dalje imati priliku da stremim ka smislenom životu?” Mogla sam samo da uputim Bogu neke reči od srca: „O, Bože, nakon što sam poverovala u Tebe, nisam pravilno stremila ka istini. Tek kroz ovaj današnji događaj odjednom shvatam: Koliko sam bez istine uplašena i bespomoćna kada me smrt zadesi! O, Bože, čak i ako danas ovde umrem, i dalje ću se pokoriti Tvojim uređenjima. Ako se izvučem živa, definitivno ću preispitati svoj budući život.” Baš u tom trenutku sam videla kako sve moje kolege čuče zbog nedostatka kiseonika, ali ja sam odjednom osetila da mi pokraj nosa mili dah svežeg vazduha. Bila sam iznenađena i presrećna, znajući da mi Bog ukazuje milost. U trenutku kada su se vrata lifta otvorila, sve moje kolege su klicale od radosti, ali moje srce je bilo ispunjeno zahvalnošću Bogu. Znala sam da je Bog iskoristio kvar na liftu da me natera da razmislim o smislu i vrednosti života.

Kasnije sam pročitala dva odlomka Božjih reči i stekla još jasnije razumevanje suštine slave i dobitka. Svemogući Bog kaže: „Sve što bilo koja velika ili slavna osoba – ili, zapravo, bilo koji čovek – juri tokom celog svog života, svodi se samo na ove dve reči: ’slavu’ i ’dobitak’. Ljudi misle da, čim steknu slavu i dobitak, imaju kapital da uživaju u visokom statusu i velikom bogatstvu, te da uživaju u životu. Misle da, kad jednom steknu slavu i dobitak, imaju kapital da tragaju za zadovoljstvom i prepuštaju se razuzdanom telesnom uživanju. Zarad ove slave i dobitka za kojima žude, ljudi svoje telo, svoje srce, pa čak i sve što imaju, uključujući i svoje izglede i svoju sudbinu, s radošću i bez svog znanja o tome predaju u ruke Sotoni. Oni to rade bez rezerve i čak bez ijednog momenta sumnje i nikad ne znajući kako da povrate sve ono što su nekada imali. Mogu li ljudi, nakon što su se na ovaj način predali Sotoni i postali mu odani, očuvati bilo kakvu kontrolu nad sobom? Sigurno ne. Oni su pod potpunom i apsolutnom kontrolom Sotone. Sasvim su i u potpunosti potonuli u ovo živo blato i nisu u stanju da se iz njega izbave. Kada se neko jednom zaglibi u slavu i dobitak, on više ne traži ono što je svetlo, ono što je pravedno, niti one stvari koje su lepe i dobre. To je zato što je zavodljivost slave i dobitka prevelika za ljude; i to su stvari ka kojima ljudi mogu da streme bez prestanka, čitavog života pa čak i u večnost. Zar ovo nije stvarna situacija?” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). „Hajde da sada sumiramo: šta je to što Sotona koristi da bi čoveka čvrsto držao pod kontrolom? (Slava i dobitak.) Dakle, Sotona koristi slavu i dobitak da kontroliše ljudske misli, navodeći ih da ne misle ni na šta drugo do na te dve stvari i navodeći ih da se bore za slavu i dobitak, podnose teškoće zarad slave i dobitka, trpe poniženja i nose teško breme za slavu i dobitak, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i donose svaki sud ili odluku zarad slave i dobitka. Na taj način, Sotona postavlja nevidljive okove na ljude, i, s tim okovima na sebi, oni nemaju ni sposobnosti ni hrabrosti da se oslobode. Nesvesni toga, oni nose te okove dok se vuku napred korak po korak, s velikom teškoćom. (…) Možda vi danas još uvek ne možete da prozrete Sotonine podmukle motive zato što mislite da bez slave i dobitka život ne bi imao smisla, i da ljudi neće više moći da vide put pred sobom, da više neće moći da vide svoje ciljeve i da će im budućnost postati mračna, mutna i sumorna” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Iz razotkrivanja Božjih reči, videla sam da slava i dobitak ne mogu doneti sreću; naprotiv, to su oruđa koja Sotona koristi da iskvari, veže i kontroliše ljude. Sotona nam usađuje pogrešne misli, navodeći nas da pogrešno verujemo da ako imamo slavu i dobitak, imamo sve – da ne samo da možemo da uživamo u veoma kvalitetnom životu, već i da nas drugi mnogo cene. To nas navodi da osećamo da je takav život vredan i da takav način života donosi sreću. Kao rezultat toga, celo društvo teži slavi i dobitku. Ali mi ne poznajemo Sotonine podmukle namere skrivene iza slave i dobitka. Težeći za slavom i dobitkom, moramo da potrošimo mnogo vremena i energije, da se upuštamo u otvorene i prikrivene borbe, koristeći mnoge taktike, i ne samo da žrtvujemo svoje zdravlje, već i da napustimo svoju savest, dostojanstvo i integritet. Nakon sticanja slave i dobitka, zaista uživamo u trenutku zadovoljstva, ali to je samo prolazno. Ono što ostaje uglavnom su praznina, bol i beskrajna gorčina. Kada Bog dođe da nas spase i zahteva od nas da stremimo ka istini i idemo ispravnim putem života, mi odbijamo istinu zbog svoje vezanosti za slavu, dobitak i taštinu, propuštajući priliku za Božje spasenje, i na kraju stradamo sa Sotonom. To je podmukla namera Sotone da nas navede da težimo slavi i dobitku. Od malih nogu, roditelji su mi govorili o različitim životnim okolnostima moje dve tetke, usađujući mi misli poput „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu” i „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore.” Počela sam da verujem da ću imati srećan život samo ako budem upisala fakultet i imala stabilan posao zbog kojeg će me ljudi ceniti. Zbog toga sam vredno učila. Prvi put kada sam pala na prijemnom ispitu za fakultet, činilo mi se kao da se moj svet srušio. Da bih položila ispit, odlučila sam da obnovim godinu uprkos ogromnom pritisku, a živci su mi svakog dana bili stalno napeti. Moje telo je bilo prekomerno iscrpljeno i trpela sam veliku bol. Nakon što sam diplomirala i počela da radim, temeljno sam pripremala svaki javni čas i dobro obavljala svaki zadatak koji mi je uprava škole dodelila, često radeći prekovremeno da bih se izdvojila među više od stotinu učiteljica, i da bi me uprava škole i kolege hvalili i primećivali. Nakon što sam dobila pohvale uprave škole i kolega, iako sam stekla ugled, bila sam fizički i psihički iscrpljena, a duša mi je bila prazna. Nakon što sam prihvatila Božje delo poslednjih dana, znala sam da je vreme za Božje delo spasenja u poslednjim danima kratko i da treba da stremim ka istini i da obavljam svoju dužnost puno radno vreme. To je ono što je najkorisnije za moj život. Ali sotonski otrovi poput „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu” i „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore” bili su duboko ukorenjeni u mom srcu, čineći me nevoljnom da se odreknem svog posla, slave i dobitka kako bih svim srcem stremila ka istini i mučeći me do potpune iscrpljenosti. U stvari, bez obzira na to koliko slave i dobitka imate, to su samo prolazni oblaci. Bez zadobijanja istine, ljudi će umreti kada dođu nesreće. Baš kao cunami u Indijskom okeanu 2004. godine – koliko je ljudi izgubilo živote u odmaralištu iz raja? Među njima je bilo mnogo uglednih i uticajnih ljudi. Kada ih je zadesila nesreća, novac, slava i dobitak nisu ih mogli spasiti. Previše činjenica dokazuje da je, bez obzira na to koliko slave i dobitka neko ima, sve to prazno, i da život može nestati u trenu. Ako bih ostala nepopustljiva i ne bih se probudila, ako ne bih iskoristila ovaj trenutak da stremim ka istini, i ako se, do trenutka kada se Božje delo završi, ne bih opremila sa dovoljno istine i ako se moja narav ne bi promenila, upala bih u nesreću, a tada bi bilo prekasno za kajanje. Ovaj incident sa liftom me je dozvao svesti. Kada naiđe nesreća, niko osim Boga me ne može spasiti. Ovim incidentom Bog nije pokušavao da mi oduzme život, već da me podstakne da razmislim o životu i da jasno uvidim štetu koju su mi naneli slava i dobitak, kako bih se na vreme probudila i krenula ispravnim putem u životu.

Kasnije me je kapetan Brigade za nacionalnu bezbednost ponovo zvao da proveri gde se nalazim, i rekao mi je da imam policijski dosije, pa moram da mu se javim kad god putujem daleko. Kada bi saznali da i dalje verujem u Boga, uhapsili bi me. Bila sam posebno ogorčena, a takođe sam uvidela da će me oni, dokle god radim u sistemu KPK-a, čvrsto vezivati i da neću uopšte moći da obavljam svoju dužnost. To je dodatno učvrstilo moju odlučnost da ostavim posao. Tokom letnjeg raspusta, obavljala sam dužnost sa svojom braćom i sestrama. Bez posla koji me je sputavao, srce mi je bilo mnogo mirnije, a takođe sam normalno čitala Božje reči i prisustvovala okupljanjima. Jednog dana, nadzornik me je pitao da li sam voljna da obavljam svoju dužnost puno radno vreme i takođe mi je pročitao odlomak Božjih reči: „Vi sledite Boga i držite se podalje od mesta greha i od grupa zlih ljudi – Sotona makar više neće kvariti i gaziti vaše misli i vaše srce. Stigli ste na parče čiste zemlje, došli ste pred Boga. Zar to nije neverovatan blagoslov? Dok su se reinkarnirali iz generacije u generaciju sve do današnjih dana, koliko su takvih prilika ljudi dobili? Zar tu priliku nemaju samo ljudi rođeni u poslednjim danima? Kako je to divno! Tu nije reč o gubitku, to je najveći blagoslov. Zbog toga sebi možeš da se osmehneš! Kao stvorena bića, među svim stvarima, među nekoliko milijardi ljudi na Zemlji, koliko je ljudi koji imaju priliku da, u svom identitetu stvorenih bića, svedoče o delima Stvoritelja i da ispune svoju dužnost i odgovornost unutar Božjeg dela? Ko dobija takvu priliku? Ima li mnogo takvih ljudi? Premalo ih je! Kakav je odnos? Jedan na deset hiljada? Ne, ima ih još manje! Posebno vi, koji ste u stanju da koristite svoje sposobnosti i znanje koje ste stekli da biste obavljali svoju dužnost – nije li to veliki blagoslov? Ti ne svedočiš o čoveku i ono što radiš nije poduhvat – Onaj kome služiš jeste Stvoritelj. To je najlepše i najdragocenije! Zar ne bi trebalo da budete ponosni? (Trebalo bi da smo ponosni.) Dok obavljate svoju dužnost, dobijate Božje zalivanje i opskrbu. U tako dobrom okruženju i prilici, ako ne dobijete ništa suštinsko, ako ne zadobijete istinu, zar se nećete kajati do kraja života? Morate, dakle, da iskoristite priliku da izvršite svoju dužnost; nemojte da je propustite. Iskreno stremite ka istini dok obavljate svoju dužnost i zadobijte istinu. To je najdragocenija stvar i život koji ima najviše smisla! Nema čoveka niti grupe ljudi od svih stvorenih bića koji su blagosloveniji od vas! Za šta nevernici žive? Žive da bi se reinkarnirali i da bi uživali u ovozemaljskim uzbuđenjima. Za šta svi vi živite? Živite da obavljate dužnost stvorenog bića. Vrednost takvog života je tako velika!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, shvatila sam da ako želimo da živimo vredan i smislen život, moramo da stremimo ka istini, da obavljamo svoju dužnost i da čitamo više Božjih reči kako bismo razumeli više istine. Samo na taj način možemo da imamo sposobnost raspoznavanja Sotoninih jeresi, zabluda i raznih spletki i da se oslobodimo Sotoninih okova i kontrole da bismo živeli u svetlu. Tako je i sa mnom. Ne samo da sam imala snažnu želju za slavom i statusom, već sam imala i mnoge iskvarene naravi kao što su sebičnost, nepopustljivost i nadmenost. Ako ne bih savesno čitala Božje reči i iskusila sud i grdnju Njegovih reči, te iskvarene naravi ne bi mogle biti razrešene i ja bih i dalje živela u bolu i tami. Napuštanje posla omogućiće mi da imam više vremena da obavljam svoju dužnost, da stremim ka istini kako bih razrešila svoju iskvarenost i da živim pred Bogom. To je najsrećniji život. Baš kao što Bog kaže: „Vi sledite Boga i držite se podalje od mesta greha i od grupa zlih ljudi – Sotona makar više neće kvariti i gaziti vaše misli i vaše srce. Stigli ste na parče čiste zemlje, došli ste pred Boga. Zar to nije neverovatan blagoslov?” Tada sam pomislila na Petra. On je napustio sve da bi sledio Gospoda Isusa, i ceo svoj život je težio ka istini i pokornosti Bogu. Nakon što je iskusio stotine kušnji, na kraju je bio usavršen. Takav život je najsmisleniji i najvredniji. Shvativši to, zadobila sam veru i počela sam da se spremam da napustim dom kako bih obavljala svoju dužnost.

Baš kada sam se spremala da napišem pismo ostavke, od gradskog zavoda za obrazovanje sam dobila potvrdu o postavljanju na viši stručni položaj. Time bih mogla da uživam u naknadi i beneficijama više učiteljice. Ne samo da bih bila poštovana na poslu, već bi mi se i godišnja plata povećala za više od deset hiljada juana. Ubrzo nakon toga, direktorka za nastavu me je zamolila da popunim formular za najbolju učiteljicu na okružnom nivou. Jedva sam mogla da verujem. Od više od stotinu učitelja u školi, samo dvoje godišnje može da dobije to mesto. To je počast o kojoj svi učitelji sanjaju! Kada ne bih dala otkaz, za nekoliko dana bih na Dan učitelja mogla da odem u svečanu salu okružne uprave da primim priznanje. Moje ime bi bilo objavljeno u gradskim prosvetnim novinama, a dobila bih i bonus od škole. Pored ova dva priznanja, sledeće polugodište bi mi sigurno donelo ugled, a ko zna koliko bi mi još koleginica zavidelo. Ali ubrzo sam shvatila da je to Sotonino iskušenje. Setila sam se Božjih reči: „Ako ustaneš i povedeš bitku protiv Sotone, koristeći kao oružje u toj bici na život i smrt svoju veru u Boga, pokornost Bogu i strah od Boga, tako da do nogu potučeš Sotonu, nateraš ga da podvije rep i postane kukavica kad god te vidi, tek tada će potpuno da odustane od napada i optužbi protiv tebe – i u tom trenutku ćeš biti spasen i postati slobodan” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”). Sotona zna da mi je stalo do slave i dobitka, pa koristi ova priznanja da me iskuša, uzaludno se nadajući da će me naterati da ostanem na radnom mestu da se borim za slavu i dobitak, kako bi me on uništavao i kontrolisao. Sotona je uvek koristio slavu i dobitak da veže moje srce i spreči me da stremim ka istini. Ne smem ponovo da nasednem na njegove trikove. Najvažnije od svega jeste da nisam voljna da propustim ovu priliku da Bog spase ljude koja se pruža jednom u hiljadu godina. Moram da ispunim dužnost stvorenog bića, da poverim svoj budući život Bogu i da težim da proživim smislen život. Baš kao što Božje reči kažu: „Ako imaš visok status, veliki ugled, obilje znanja, mnoštvo imovine i podršku mnogih ljudi, pa ipak ostaneš neopterećen tim stvarima i ipak dođeš pred Boga kako bi prihvatio Njegov poziv i Njegov nalog i uradio ono što Bog od tebe traži, onda će sve što radiš predstavljati najsmisleniji poduhvat na zemlji i najpravičniji poduhvat čovečanstva” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 2: Bog ima suverenost nad sudbinom celog čovečanstva”). Na svetu ne postoji ništa smislenije ili vrednije od dobrog obavljanja dužnosti stvorenog bića. Razmišljajući o prošlosti, naporno sam radila i stekla uvažavanje uprave škole i roditelja, ali nisam dobro obavljala svoju dužnost niti zadobila Božje odobravanje, a srce mi je i dalje bilo prazno. Sada su velike nesreće već počele, a vreme nikoga ne čeka. Mnogi ljudi još nisu čuli Božje jevanđelje poslednjih dana i nemaju ispravan smer u životu. Moram da požurim i propovedam jevanđelje kako bi više ljudi prihvatilo Božje spasenje. To je hitna Božja namera. Shvativši to, predala sam ostavku direktoru. Direktor je bio veoma iznenađen i rekao je: „Mnogi rukama i nogama pokušavaju da se domognu ove titule, a ti želiš da je se odrekneš. Trebalo bi dobro da razmisliš! Ako se odrekneš tako dobrog posla, kako ćeš živeti u budućnosti? Ako je problem obim posla, smanjićemo ti ga ove godine. Renoviraću svoju kancelariju i od nje napraviti tvoju kancelariju za finansijske poslove. Nadam se da ćeš ostati i nastaviti da radiš.” Čuvši direktorove reči, više nisam oklevala i rešila sam da odem. Nakon što sam se vratila kući, ostavila sam pismo tati, a zatim sam uzela svoj prtljag i napustila kuću da bih obavljala svoju dužnost.

Prisetila sam se kako sam tokom godina težila slavi i dobitku, kako sam se zadovoljavala verovanjem u Boga u slobodno vreme, ne izvršavajući mnogo dužnosti i kako sam samo znala da uživam u Božjoj blagodati. Nisam imala sposobnost raspoznavanja svojih iskvarenih naravi, svojih pogrešnih gledišta i raznih sotonskih otrova, i moja životna narav se nimalo nije promenila. Sada izvršavam svoju dužnost u crkvi, a učestalo čitanje Božjih reči mi je omogućilo da razumem mnoge istine. Kada pokažem bilo koju iskvarenu narav, braća i sestre mi obično ukažu na nju čim je uoče i razgovaraju sa mnom i pomažu mi koristeći Božje reči. Stekla sam izvesno znanje o sebi, a i u životu sam donekle napredovala. Iz dubine srca osećam da je slediti Boga najbolji izbor koji sam napravila u ovom životu. Hvala Bogu!