Još od detinjstva, roditelji su me učili koliko je važno da vredno učim, govoreći da ću jedino sa dobrom diplomom mogu dobiti dobar posao, i da ću tek tada moći da proživim ostatak života ne brinući o hrani i odeći i da budem veoma cenjena. Tata je često navodio sebe kao primer, govoreći da je on bio prvi u svom selu koji je otišao na fakultet, što mu je i omogućilo da napusti selo i dođe u grad. Sada sedi u klimatizovanoj kancelariji, pije čaj, ima visoku platu i dobre povlastice. Sve je to postigao zahvaljujući svojoj diplomi. Kasnije je moja mama pronašla Boga. Često mi je pričala biblijske priče i davala mi da čitam Božje reči. Saznala sam da je Bog uvek uz nas, da nas čuva i štiti, i da sada izražava istinu da bi nas spasao. Osećala sam se veoma srećno i bila sam voljna da verujem u Boga. Mama je razgovarala sa mnom u zajedništvu o tome da je vera u Boga najvažnija stvar u životu i da treba da je shvatim ozbiljno. Ali ja to nisam mogla da razumem i više sam se slagala sa očevim stavom da je „knjiga najbolji prijatelj”. Verovala sam da jedino sticanjem visoke diplome mogu imati dobar život, istaći se u masi i postići to da mi drugi zavide i da mi se dive. Učenje je bilo najvažnija stvar u mom životu. Moj životni plan sastojao se u tome da upišem fakultet, završim master, doktorske i postdoktorske studije, i da na kraju postanem profesor, čime bih postala najistaknutija osoba među svojim rođacima i prijateljima, i uzor njihovoj deci. Tada bih donela čast svojoj porodici i živela život bez kajanja. Od osnovne škole pa nadalje, gotovo svakog jutra sam se budila uz zvuke kaseta sa časovima engleskog jezika, a tokom raspusta, tata mi nikada nije dozvoljavao da se igram napolju. Upisao me je i na dodatne časove vikendom i tokom zimskog i letnjeg raspusta. Iako sam se osećala veoma umorno, mislila sam da je to ono što treba da radim i kad god bih uradila nešto što bi odložilo moje učenje, osećala bih se krivom.

Da bih upisala bolji fakultet, tata je potrošio mnogo novca da bi me iz okružne srednje škole prebacio u školu u glavnom gradu pokrajine. Ukoliko biste u toj školi bili među prvih dvesta učenika na prijemnom ispitu svakog semestra, mogli ste da budete direktno primljeni na vrhunske univerzitete kao što su Ćinghua, Peking i Tonđa. Ali u tu školu nije bilo lako upasti; morali ste da položite prijemni ispit. Da bih bez problema upala u tu školu, tata je opet potrošio mnogo novca na individualne časove. Imala sam časove od trenutka kad bih ujutru otvorila oči, pa sve dok uveče ne bih otišla na spavanje. Čak sam sanjala kako se formule i slova obrušavaju na mene. Osećala sam se potisnuto i bespomoćno, ali jedino što sam mogla bilo je da plakanjem dam oduška svojim osećanjima, a zatim da nastavim dalje. Na kraju sam uspela da upišem tu školu, baš kao što sam i želela. Nakon što sam se prebacila, videla sam da je konkurencija među učenicima u toj školi zaista žestoka. Svi su se trudili da uđu među prvih dvesta kako bi obezbedili direktan upis. U takvom okruženju sam osećala veliki pritisak i uopšte se nisam usuđivala da se opustim. Svake noći bih do kasno učila, ne usuđujući se da odem na spavanje pre jedan ili dva ujutru, a imala sam osećaj kao da je greh da vikendom malo duže spavam. Često sam mislila: „Hoće li ovim iscrpljujućim danima ikada doći kraj?” Ali onda bih pomislila: „Ako se sad ne potrudim i ne uspem da upišem dobar fakultet, i ako me na kraju zbog toga drugi budu prezirali, još više ću se kajati. Kad upišem dobar fakultet, sve će biti u redu.” Kad bih pomislila na to, u srcu bih osetila izvesnu nadu. Ali na moje iznenađenje, uspela sam da upišem tek jedan fakultet. Bila sam veoma razočarana. Posebno sam se posramila kada sam na tom fakultetu srela nekoliko drugova iz razreda iz mog okruga koji su imali lošije ocene od mene. „Čak sam prešla u dobru školu samo zato da bih upisala dobar fakultet, a na kraju nisam u tome uspela. Sigurno mi se smeju i govore da sam naprosto takva i da nisam ništa bolja od njih, zar ne?” Stoga sam sebi postavila novi životni cilj: „Nisam uspela da upišem vrhunski fakultet za osnovne studije, pa ću upisati vrhunski fakultet za master studije! Kad budem imala visoku diplomu, prijatelji i rođaci će me svi odobravati. Koliko će to biti divno!” Razmišljanje o tome ispunilo me je motivacijom. Nakon toga sam odlazila u biblioteku da učim kad god sam imala vremena. Takođe sam se rano prijavila kad su se u školi održavali pripremni časovi za prijemni ispit za postdiplomske studije. U to vreme, išla sam na okupljanja dva puta nedeljno. Na svakom okupljanju bih ponešto zadobila i volela sam da odlazim na njih. Jedna sestra koja je sa mnom išla na okupljanja bila je moja mlađa koleginica sa fakulteta. Osećala je veliko breme za svoju dužnost i čak je bila izabrana za vođu crkve. Na okupljanja i svoju dužnost trošila je što je mogla više vremena, ali ja to nisam mogla. Smatrala sam da je učenje najvažnija stvar u životu, pa sam veći deo svog slobodnog vremena posvetila pripremama za prijemni ispit za postdiplomske studije. Kasnije sam izabrana za đakona za zalivanje, pa se i broj okupljanja na koja sam svake nedelje išla malo povećao. Savesno sam obavljala svaku dužnost koju bi vođa uredio za mene. Međutim, pošto sam i dalje pohađala pripremne časove za prijemni, imala sam manje vremena za svoju dužnost. Ako bi moja braća i sestre imali neki problem, tokom okupljanja bih želela da brzo razgovaramo u zajedništvu kako bih te probleme rešila i tako uštedela više vremena za pripremu ispita. Ponekad, kad bi se okupljanje bližilo kraju, videla bih da moja braća i sestre žele da nastave da razgovaraju, a i ja sam želela da ostanem još malo, međutim, onda bih se setila da već kasnim sa učenjem za taj dan, i da bih, ako bih nastavila sa okupljanjem, još više zaostala, što bi uticalo na moj uspeh na ispitu, pa bih našla neki izgovor da odem. Nakon toga, osećala bih prekor u srcu, ali bih onda pomislila na to kako bi me drugi prezirali da padnem na prijemnom, pa bih potisnula taj osećaj samoprekora.

Dana 26. avgusta 2016. godine izabrana sam za vođu crkve. Kada je ovaj rezultat objavljen, u srcu sam osećala mešavinu sreće i brige. Bila sam srećna jer je to što su me izabrali za vođu crkve značilo da ću imati više prilika da se obučavam. Bila sam zabrinuta zato što je u drugoj polovini godine trebalo da budem na četvrtoj godini fakulteta i što mi je državni prijemni ispit za postdiplomske studije pred vratima. Godinama sam vredno učila za taj ispit, a tih poslednjih nekoliko meseci bili su ključni za pripremu. Ako ne bih položila, zaradila bih etiketu „neuspelog kandidata” ili „ponavljača”. Koliko bi to bilo sramotno! Osim toga, upis na postdiplomske studije bio je važan korak na putu ka ostvarenju mog veličanstvenog životnog cilja. Ako ne bih mogla čak ni da upišem postdiplomske studije, kako bih ikada stekla visoku diplomu? Zbog čega sam svih ovih godina ostajala budna do kasno i vredno učila? Zar nisam to činila zarad visoke diplome? Ako bih u ovom trenutku prihvatila dužnost vođe crkve, morala bih da učestvujem u više crkvenih poslova, i ne bih imala ni vremena ni energije da se pripremam za prijemni. Moglo bi se reći da bih se odrekla svoje budućnosti i da bih zauvek nosila titulu „diplomca sa završenim osnovnim studijama”. Diplomiranih studenata danas ima svuda. Ne bih imala nikakvu prednost u pronalaženju posla. Ako ne bih mogla da nađem dobar posao, kako bih se istakla i donela čast svojoj porodici? Nisam želela da me zauvek gledaju s visine, pa sam rekla da ne želim da budem vođa. Nakon što je čuo moje bojazni, propovednik mi je pročitao odlomak Božjih reči koji mi je dirnuo srce. Svemogući Bog kaže: „Ako si neko ko vodi računa o namerama Božjim, ti ćeš razviti istinsko breme za crkvu. Zapravo, umesto da ovo nazivaš bremenom koje nosiš za crkvu, bilo bi bolje nazvati ga bremenom koje nosiš za sopstveni život, jer ti razvijaš breme za crkvu kako bi te Bog mogao usavršiti kroz takva iskustva. Stoga, svi oni koji nose najveće breme za crkvu, svi oni koji nose breme za život-ulazak – to su oni koje Bog usavršava. Da li si ovo jasno video? Ako je crkva u kojoj se nalaziš rasuta kao pesak, a ti nisi zabrinut i ne uzbuđuješ se, pa čak i žmuriš kada tvoja braća i sestre ne mogu normalno da jedu i piju Božje reči, onda je to ispoljavanje koje ukazuje da nemaš bremena. Takvi ljudi nisu oni koje Bog voli. Oni koje Bog voli gladni su i žedni pravednosti i vode računa o Božjim namerama. Stoga, vi treba da vodite računa o Božjem bremenu, ovde i sada; ne treba da čekate da Bog otkrije Svoju pravednu narav mnoštvu ljudi pre nego što počnete voditi računa o Božjem bremenu. Zar tada ne bi bilo prekasno? Sada je dobra prilika da vas Bog usavrši. Ako dozvolite da vam ova prilika izmakne, žalićete za tim do kraja svog života, baš kao što Mojsije nije mogao da uđe u dobru hanansku zemlju, za čim je žalio do kraja života i umro kajući se. Kad se Božja pravedna narav otkrije bezbrojnim ljudima, bićeš ispunjen kajanjem. Čak i ako te Bog ne izgrdi, zbog sopstvenog kajanja sâm ćeš sebe grditi. Neki nisu ubeđeni u to, međutim, ako u to ne verujete, samo sačekajte i videćete. Neki ljudi su upravo oni koji će videti da se ove reči ostvaruju na njima samima. Da li si voljan da sebe pretvoriš u žrtvu za ove reči?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Vodi računa o Božjim namerama kako bi postigao savršenstvo”). Čitajući Božje reči, shvatila sam da je sada ključno vreme kada Bog usavršava ljude, a Bog usavršava ljude kroz to što oni obavljaju svoju dužnost. Kao vođa, mogla bih da komuniciram sa više braće i sestara i da se susrećem sa više problema. Svi ti problemi bi morali da se rešavaju traganjem za istinom, a što bih više problema rešila, više bih istina razumela. U procesu obavljanja svoje dužnosti, otkrila bih mnoge svoje iskvarene naravi. Traganjem za istinom bile bi ispravljene pogrešne perspektive iza mojih težnji, a moje iskvarene naravi bi se postepeno razrešile. Ovaj proces je takođe i proces pročišćenja. Bez obavljanja dužnosti ne možeš da zadobiješ istinu, a ujedno gubiš priliku da budeš pročišćen i postigneš spasenje. Shvatila sam da, ako ne bih iskoristila ovu priliku, i ne bih se opremila sa mnogo istina do onog trenutka kada se okonča Božje delo, a moja iskvarena narav se ne bi promenila, na kraju bih bila predmet uništenja i tada bi bilo prekasno za kajanje. Razmišljala sam o tome kako sam u tom periodu, opremajući se istinama u vezi sa vizijama kroz obavljanje svoje dužnosti, razumela cilj Božjeg dela upravljanja, značaj Božjeg dela suda i stekla izvesno znanje o Božjem delu. Takođe, kada su mi se ranije dešavale stvari, nisam znala kako da razmišljam o sebi. Uvek sam mislila da je moja ljudskost dobra i da sam poštena i dobra osoba. Ali kroz razotkrivanje Božjih reči i otkrovenje činjenica, konačno sam uvidela da imam skrivene motive za to što plaćam cenu i dajem se, a to je da pokušavam da se pogađam sa Bogom, i da uopšte nisam poštena osoba. Da nisam obavljala dužnost, nikada ne bih stekla ovo znanje niti ovo zadobila. Tog dana sam izabrana za vođu i Bog se nadao da ću kroz obavljanje svoje dužnosti razumeti više istina. Bog je hteo da me spase, ali ja nisam znala šta je dobro za mene. U obzir sam uzimala samo to da li će me u budućnosti drugi visoko ceniti i da li ću moći da se istaknem u gomili i donesem čast svojoj porodici. Htela sam da odgurnem priliku koju mi je Bog dao da budem usavršena. Zaista sam bila tako kratkovida, glupava i neuka! Onda sam se setila kako su, u periodu kada sam obavljala dužnost zalivanja, moja braća i sestre želeli više okupljanja i zajedništva, ali ja sam samo razmišljala o tome da se brzo vratim kako bih se pripremala za ispite, i uopšte nisam uzimala u obzir rad crkve. Zaista sam bila tako sebična i lišena čovečnosti!

Uvek sam verovala da će mi visoko obrazovanje i visoka diploma garantovati dobru budućnost i udoban život. Ali da li je ovo gledište zaista održivo? Jednog dana, pročitala sam ove Božje reči: „Neki ljudi izaberu dobar smer na fakultetu i na kraju nađu unosan posao nakon diplomiranja; može se reći da započnu životni put sa velikim uspehom. Drugi nauče i savladaju mnogo različitih veština, a ipak nikada ne nađu posao koji im odgovara ili položaj za sebe, a kamoli da izgrade sopstvenu karijeru; može se reći da je prvi korak ovih ljudi u životu obeležen neuspesima i poteškoćama, njihovi izgledi su sumorni, a život neizvestan. Neki se drugi marljivo posvećuju školovanju, a ipak za dlaku propuste svaku priliku da steknu visoko obrazovanje; čini se da su osuđeni da nikada ne postignu uspeh – može se reći da se njihove prve nade na životnom putu pretvaraju u dim. Ne znajući da li je put pred njima gladak ili stenovit, po prvi put osećaju koliko je ljudska sudbina nepredvidiva, pa se sa životom suočavaju sa mešavinom strepnje i očekivanja. Neki nisu baš dobro obrazovani, a ipak mogu da pišu knjige i postignu određenu slavu. A neki su gotovo potpuno nepismeni, a ipak mogu da zarađuju poslujući i tako su u stanju da se izdržavaju. … Koje zanimanje neko bira, kako zarađuje za život, da li su izbori koje donosi dobri ili loši – da li ljudi imaju ikakvog izbora u tim stvarima? Da li se one zasnivaju na željama i odlukama ljudi? Većina ljudi želi da radi manje i zarađuje više, da se ne muči na suncu i na kiši, da se oblači ugledno, da ostavlja zaslepljujući utisak gde god da ide, da bude iznad svih i da osvetla obraz svojim precima. Ljudi imaju takve ’savršene’ želje, ali kada naprave prvi korak na životnom putu, postepeno uviđaju koliko je ljudska sudbina nesavršena, i po prvi put zaista shvataju da, iako neko može da pravi smele planove za svoju budućnost i neobuzdano gaji svakakve snove, niko nema sposobnost ili moć da ostvari sopstvene snove, niti sposobnost da kontroliše sopstvenu budućnost. Uvek će postojati jaz između snova i stvarnosti sa kojom se suočavaju; stvari nikada ne mogu da ispadnu onako kako ih neko zamišlja, i suočeni sa takvom stvarnošću, ljudi nikada ne mogu naći zadovoljstvo ili ispunjenje. Postoje čak i neki ljudi koji uvek iznova pokušavaju da smisle svakakve pristupe i istraže svaki mogući kanal, i podnose svakakve napore i žrtve, radi svojih sredstava za život i svojih izgleda, i radi promene svoje sudbine. Ali na kraju, čak i ako mogu da ostvare svoje snove i želje sopstvenim trudom, nikada ne mogu da promene svoju sudbinu, i bez obzira na to koliko se bore, nikada ne mogu da nadiđu svoju sudbinu. Bez obzira na razlike u njihovim sposobnostima i inteligenciji, kao i da li imaju odlučnost ili ne, svi ljudi su jednaki pred sudbinom, gde se ne razlikuju veliki i mali, visoki i niski, uzvišeni i prosti. Kojim se zanimanjem neko bavi, šta radi za život i koliko bogatstva ima u životu ne zavisi od njegovih roditelja, njegovih talenata, niti od njegovih napora i ambicija – zavisi od Stvoriteljevog predodređenja” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Nakon čitanja ovog odlomka Božjih reči, shvatila sam da to kakvu će budućnost i sudbinu neko imati nije određeno time šta je studirao ili kakvu diplomu ima, već da zavisi od Božjeg predodređenja Bacila sam pogled na ljude oko sebe. Mnogi su dobro učili i stekli visoke diplome, ali na kraju nisu pronašli dobar posao. Neki moji školski drugovi su imali loše ocene, ali kada su diplomirali, posrećilo im se sa reformama propisa i zaposlili su se kod dobrih poslodavaca. Neki drugi su upisali postdiplomske studije, ali su na kraju radili isti posao kao i oni sa višom školom. Takođe, da li ćete upisati dobru školu ne zavisi od vas. Uzmimo mene za primer. Da bih upisala dobar fakultet, prebacila sam se u dobru školu i svakodnevno učila do kasno u noć. Mislila sam da ću uz mnogo truda moći da kročim na vrhunski univerzitet i da se od tog trenutka nadalje ističem u gomili i da donesem čast svojoj porodici. Ali nikada nisam očekivala da ću na kraju upisati samo običan fakultet. Isto je bilo i sada. Ako mi je suđeno da upišem vrhunsku školu za postdiplomske studije, upisala bih je. Ako mi to nije suđeno, ma koliko se trudila, ne bih položila ispit. Sve što sam mogla da uradim bilo je da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima i da doživljavam stvari puštajući da idu svojim tokom dok dobro obavljam svoju dužnost. Razmišljajući o ovome, osetila sam olakšanje u srcu i prihvatila sam dužnost vođe. Nakon što sam postala vođa, videla sam da se sve stvari u crkvi, velike i male, moraju rešavati pažljivo. Kratko vreme sam se obučavala i nisam shvatala načela, pa u mnogim situacijama nisam znala kako da postupam. Zato sam morala da se potrudim da tragam za načelima i da u zajedništvu razgovaram sa svojom braćom i sestrama. U suštini, nisam imala ni vremena ni energije da učim školsko gradivo. U isto vreme, sve više sam osećala da je učenje napamet gradiva iz udžbenika zamorno i dosadno, i da to znanje nema praktičnu primenu. Uvek sam morala da se silim da pamtim te stvari. Ali obavljanje dužnosti je bilo drugačije. Obavljanje dužnosti mi je moglo doneti praktične dobitke, i u srcu sam osećala radost. Na primer, u sprovođenju rada na čišćenju crkve, potrebno je da tragam za istinom u pogledu raspoznavanja i da je upoređujem sa ispoljavanjima ljudi, što može da poboljša moju sposobnost raspoznavanja. U obavljanju crkvenog rada takođe sam često nailazila na poteškoće. Okretala bih se Bogu da se molim i tražim, i primila bih Božje prosvetljenje i vođstvo. Takođe je rasla moja vera u Boga. Iako nisam, kao Jov, videla Boga svojim očima, mogla sam da osetim da je Bog uz mene u svako doba i na svakom mestu, i da je moj jedini oslonac. Srce mi je bilo neverovatno spokojno, a taj osećaj zadovoljstva u srcu je nešto što se ne može dobiti učenjem školskog gradiva. Ali svaki put kad bih se vratila na fakultet i videla svoje kolege kako se užurbano pripremaju za prijemni ispit za postdiplomske studije i čula nastavnike, studente i roditelje kako o njemu pričaju, dok sam ja bila zauzeta crkvenim poslom i imala sve manje vremena da se pripremam, brinula sam šta će misliti o meni. Da li će misliti da se ne posvećujem učenju i da se ne bavim onim čime bi trebalo da se bavim? Onda sam pomislila na to kako sam odmalena vredno radila da bih stekla visoku diplomu. Zar ću tek tako odustati? Onda nikada neću imati priliku da se istaknem u gomili. Kada sam razmišljala o ovim stvarima, moje srce i dalje nije moglo da ih otpusti, pa sam se pomolila Bogu: „O, Bože, neprestano želim da težim sticanju visoke diplome i u svom srcu i dalje želim da polažem prijemni ispit. Ne mogu to potpuno da otpustim. Molim Te, usmeri da razumem istinu, kako pitanje prijemnog ispita ne bi uticalo na mene i kako bih mogla dobro da obavljam svoju dužnost.”

Nakon molitve, potražila sam Božje reči u vezi sa slavom i dobitkom. Pročitala sam ove Božje reči: „Tokom procesa ljudskog sticanja znanja, korišćenjem najrazličitijih metoda, bilo tako što ljudima priča priče, što im naprosto pruža neko konkretno znanje ili im, pak, dopušta da zadovolje svoje želje ili težnje, kojim to tačno putem Sotona želi da povede ljude? Ljudi misle da u sticanju znanja nema ničeg lošeg, da je to nešto savršeno prirodno i opravdano. Da to izrazimo na način koji zvuči privlačno – postaviti uzvišene težnje ili imati ambicije znači imati pokretačku snagu, a to bi trebalo da bude ispravan put u životu. Ako neko može da ostvari sopstvene težnje ili da tokom svog života izgradi uspešnu karijeru, zar to nije veličanstveniji način da se proživi život? Na taj način, ne samo da čovek može da osvetla obraz svojim precima, već ima i priliku da ostavi svoj trag za generacije koje dolaze – zar to nije dobra stvar? To je dobra stvar u očima svetovnih ljudi i za njih je to ispravno i pozitivno. Da li ih, međutim, Sotona sa svojim zlokobnim motivima samo vodi takvim putem i tu se sve završava? Naravno da ne. U stvari, ma koliko da su čovekove aspiracije velike, ma koliko da su njegove želje realne ili ispravne, sve što čovek želi da postigne, sve što čovek traži, neraskidivo je povezano sa dve reči. Te su dve reči vitalno važne za svaku osobu tokom celog njenog života i to su stvari koje Sotona nastoji da usadi u čoveka. Koje su to dve reči? To su ’slava’ i ’dobitak’. Sotona koristi veoma blag metod, metod koji je u velikoj meri usklađen sa ljudskim predstavama i koji nije naročito agresivan, kako bi ljude naveo da nesvesno prihvate njegova sredstva i zakone opstanka, da razviju životne ciljeve i životne pravce, te da steknu životne težnje. Ma koliko uzvišeno zvučali ljudski opisi sopstvenih životnih težnji, ove težnje se uvek vrte oko slave i dobitka. Sve što bilo koja velika ili slavna osoba – ili, zapravo, bilo koji čovek – juri tokom celog svog života, svodi se samo na ove dve reči: ’slavu’ i ’dobitak’. Ljudi misle da, čim steknu slavu i dobitak, imaju kapital da uživaju u visokom statusu i velikom bogatstvu, te da uživaju u životu. Misle da, kad jednom steknu slavu i dobitak, imaju kapital da tragaju za zadovoljstvom i prepuštaju se razuzdanom telesnom uživanju. Zarad ove slave i dobitka za kojima žude, ljudi svoje telo, svoje srce, pa čak i sve što imaju, uključujući i svoje izglede i svoju sudbinu, s radošću i bez svog znanja o tome predaju u ruke Sotoni. Oni to rade bez rezerve i čak bez ijednog momenta sumnje i nikad ne znajući kako da povrate sve ono što su nekada imali. Mogu li ljudi, nakon što su se na ovaj način predali Sotoni i postali mu odani, očuvati bilo kakvu kontrolu nad sobom? Sigurno ne. Oni su pod potpunom i apsolutnom kontrolom Sotone. Sasvim su i u potpunosti potonuli u ovo živo blato i nisu u stanju da se iz njega izbave. Kada se neko jednom zaglibi u slavu i dobitak, on više ne traži ono što je svetlo, ono što je pravedno, niti one stvari koje su lepe i dobre. To je zato što je zavodljivost slave i dobitka prevelika za ljude; i to su stvari ka kojima ljudi mogu da streme bez prestanka, čitavog života pa čak i u večnost. Zar ovo nije stvarna situacija? Neki ljudi će reći da sticanje znanja nije ništa drugo do čitanje knjiga i učenje stvari koje već ne znaš, kako ne bi kaskao za svojim vremenom ili zaostao za svetom. Znanje stičeš samo da bi mogao da zaradiš za hleb, radi sopstvene budućnosti ili da bi zadovoljio osnovne potrebe. Ima li ikoga ko bi izdržao deceniju napornog učenja samo zarad osnovnih životnih potreba, samo kako bi obezbedio sebi hranu? Ne, nema takvih. Zašto onda čovek sve ove godine podnosi ove teškoće? Zarad slave i dobitka. Slava i dobitak ih iz daljine zovu i čekaju na njih, a oni veruju da samo sopstvenim trudom, mukom i borbom mogu zakoračiti na put koji vodi slavi i dobitku, čime zadobijaju te stvari. Takva osoba mora podneti ove teškoće zarad sopstvenog budućeg puta, zarad budućeg uživanja i boljeg života. (…) Ove ideje i izjave utiču na jednu generaciju za drugom; mnogi ljudi prihvataju te ideje i streme, bore se, pa su čak i spremni da žrtvuju svoj život kako bi ispunili te ’uzvišene težnje’. Ovo su sredstvo i metod kojima Sotona koristi znanje kako bi iskvario ljude. Dakle, nakon što Sotona navede ljude na ovaj put, da li su oni u stanju da se pokore Bogu i da Ga obožavaju? I da li su u stanju da prihvate Božje reči i da streme ka istini? Apsolutno ne – zato što ih je Sotona poveo stranputicom. Hajde da sada razmotrimo sledeće: unutar znanja, ideja i gledišta koja je Sotona usadio u ljude, postoje li istine o pokornosti Bogu i slavljenju Boga? Postoje li istine o bojanju Boga i klonjenju zla? Ima li u njima ikakvih Božjih reči? Ima li u njima ičega što je od istine? Nimalo – ove stvari su potpuno odsutne” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). „Radi ove slave i dobitka, ljudski rod se udaljava od Boga, izdaje Ga i postaje sve rđaviji. Na taj način se, usred Sotonine slave i dobitka, uništavaju jedna generacija za drugom. Ako sada pogledamo Sotonine postupke, nisu li izrazito mrski njegovi podmukli motivi? Možda vi danas još uvek ne možete da prozrete Sotonine podmukle motive zato što mislite da bez slave i dobitka život ne bi imao smisla, i da ljudi neće više moći da vide put pred sobom, da više neće moći da vide svoje ciljeve i da će im budućnost postati mračna, mutna i sumorna. Ali, postepeno, jednog ćete dana svi spoznati da su slava i dobitak teški okovi koje Sotona postavlja čoveku. Kad osvane taj dan, potpuno ćeš se odupreti Sotoninoj kontroli i okovima koje ti donosi Sotona. Kada poželiš da se oslobodiš svih onih stvari koje je Sotona u tebe usadio, onda ćeš se potpuno razići sa Sotonom i istinski ćeš mrzeti sve što ti je Sotona doneo. Tek tada ćeš imati istinsku ljubav i čežnju za Bogom” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”).

Čitajući Božje reči, shvatila sam da, spolja gledano, u teženju za znanjem nema ničeg lošeg, ali iza toga se kriju Sotonine zlokobne namere. Bog je stvorio čoveka. Savršeno je prirodno i opravdano da ljudi veruju u Boga, da Ga obožavaju i da obavljaju svoju dužnost; to su pozitivne stvari. Ali Sotona, da bi se takmičio sa Bogom za ljude, koristi znanje da ih zavede, vodeći ih putem težnje za slavom i dobitkom, navodeći ljude da težnju za slavom i dobitkom smatraju nečim pozitivnim, kako bi sve svoje vreme i energiju utrošili na slavu i dobitak i kako uopšte ne bi obavljali svoju dužnost ili obožavali Boga, udaljavajući se tako od Boga i izdajući Ga, sve dok ih na kraju Sotona ne proždere. Prisetila sam se kako sam odmalena prihvatila gledište koje mi je tata usadio, ono da je „knjiga čovekov najbolji prijatelj”. Verovala sam da moram vredno da učim i steknem visoku diplomu da me drugi ne bi prezirali. Zarad prijemnih ispita svakodnevno sam od jutra do mraka bubačila kao robot. Osećala sam kao da će mi glava eksplodirati. Osećala sam potisnutost i bol, i jedino sam kroz plač mogla da dam oduška svojim osećanjima. I pored toga, nikada nisam ni pomislila da odustanem, jer sam verovala da steći slavu i dobitak znači imati svetlu budućnost. Ideja o isticanju u gomili i donošenju časti mojoj porodici bila je kao mamac koji mi je visio pred nosom, mameći me da ulažem sve svoje vreme i energiju. Iako sam kasnije takođe išla na okupljanja i obavljala svoju dužnost, u sebi sam razmišljala kako da nađem više vremena za učenje. Nisam imala volje da rešavam poteškoće i probleme svoje braće i sestara, plašeći se da će mi to oduzeti vreme za učenje. Moja braća i sestre su me izabrali za vođu, što je bila prilika od Boga da se obučim, kako bih mogla steknem istinu i da rastem u životu. Ali ja sam htela to da odbijem. Težnju za slavom i dobitkom smatrala sam nečim pozitivnim i bila sam spremna da platim bilo koju cenu da ih steknem. Ipak, kada nisam dobro obavljala svoju dužnost, uopšte nisam osećala da me savest prekoreva. Zaista nisam razlikovala ispravno od pogrešnog! Videla sam da bi me težnja za slavom i dobitkom samo odvela od Boga i navela me da Ga izdam, pa bih na kraju potpuno izgubila Božje spasenje i Sotona bi me proždrao. Bog se ovaplotio u poslednjim danima kako bi izrazio reči da bi spasao čovečanstvo. Ovo je ključni trenutak za čovekovo spasenje, a ja sam traćila najbolje godine svog života učeći to beskorisno gradivo, propuštajući najbolju priliku za Božje spasenje. Kada se Božje delo završi i dođu velike katastrofe, bez obzira na to koliko znanja ili novca imam ili koliki ugled uživam, to neće moći da mi spasi život. Kakvog bi to smisla imalo? Razmišljajući o tome, shvatila sam ozbiljne posledice težnje za slavom i dobitkom i sve više sam osećala da je učenje za prijemni ispit samo traćenje moje mladost. Ne smem više da dozvolim da me Sotona obmanjuje. Moram da se odreknem težnje za slavom i dobitkom i da uložim više vremena i energije u obavljanje svoje dužnosti.

U decembru 2016. godine, što se datum ispita sve više približavao, gledala sam u knjige za pripremu prijemnog ispita koje su stajale na mom stolu i koje danima nisam bila otvorila, i u srcu sam i dalje osećala sukob: „Da li da izađem na ispit ili ne? Na kraju krajeva, naporno sam radila više od deset godina. Šta ako položim? Ali ako položim, moraću da započnem novu rundu mukotrpnog učenja, biće još više otvorenih i prikrivenih borbi među kolegama i počeće beskrajna trka za raznim sertifikatima. Gušim se i osećam se potisnuto i od same pomisli na to! To će mi takođe neizbežno oduzeti vreme za obavljanje dužnosti. Ali ako ne izađem na prijemni ispit, šta mogu da radim u budućnosti? Društvo danas toliko ceni diplomu. Bez visoke diplome neće biti lako pronaći posao. Na kraju krajeva, to se tiče moje budućnosti!” Razmišljajući o ovome, hodala sam tamo-amo po radnoj sobi. Šta da izaberem? Setila sam se jednog od Božjih poslednjih jedanaest zahteva za čoveka: „Mene radi, jesi li u stanju da odustaneš od razmatranja, planiranja ili priprema za svoj budući put opstanka?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Veoma ozbiljan problem: izdaja (2)”). Zatim sam pročitala Božje reči: „Ono čemu se čovek nada i čemu teži jesu stvari za kojima žudi u svom stremljenju ka neumerenim željama tela, a ne odredište koje pripada čoveku. Međutim, Bog je za čoveka pripremio blagoslove i obećanja koji će pripasti čoveku nakon što bude bio pročišćen, koje je Bog pripremio za čoveka nakon što je stvorio svet i koji nisu ukaljani čovekovim izborima, predstavama, maštanjima ili telom. Ovo odredište nije pripremljeno za određenu osobu, već je mesto počinka čitavog ljudskog roda. Dakle, ovo odredište je najprikladnije odredište za ljudski rod” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”). „Sada je vreme u kome Moj Duh obavlja veliko delo i vreme kada započinjem Svoje delo među neznabožačkim narodima. Povrh toga, sada je vreme kad Ja razvrstavam sva stvorena bića, smeštajući svako od njih u odgovarajuću kategoriju, kako bi Moje delo moglo da se odvija znatno brže i moglo bolje da ostvaruje rezultate. I zato, ono što i dalje tražim od tebe jeste da celo svoje biće daš Mom celokupnom delu i da, još više, jasno raspoznaš i tačno vidiš svo delo koje sam obavio u tebi i da uložiš svu svoju energiju da bi Moje delo moglo da ostvari veće rezultate. To je ono što moraš da razumeš. Prestani sa međusobnim nadmetanjem, traženjem rezervnog plana ili traganjem za udobnošću svog tela, kako ne bi odlagao Moje delo i ometao svoju divnu budućnost. Umesto da te to zaštiti, samo bi ti donelo uništenje. Zar to ne bi bilo budalasto sa tvoje strane? Ono čemu se danas prepuštaš jeste upravo ono što uništava tvoju budućnost, dok je bol koji danas izdržavaš zapravo ono što te štiti. Nužno je da budeš potpuno svestan ovih stvari, kako bi izbegao da postaneš žrtva iskušenja iz kojih ćeš se teško izvući i kako ne bi zalutao u gustu maglu iz koje nikada više ne možeš da pronađeš sunce. Kad se gusta magla raščisti, naći ćeš se usred suda velikog dana” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo širenja jevanđelja istovremeno je i delo spasavanja čoveka”). Iznova i iznova sam razmišljala o Božjim rečima, i što sam više razmišljala, srce mi je postajalo svetlije. Božja namera je da ljudi mogu da se vrate pred Stvoritelja i da obavljaju svoju dužnost, da prihvate Božji sud i grdnju i da se njihove iskvarene naravi pročiste, te da na taj način dobiju prelepo odredište koje je Bog pripremio za njih. Nasuprot tome, ono čemu sam ja težila – da se istaknem u gomili i donesem čast svojoj porodici – naizgled je bilo u skladu sa mojim telesnim potrebama ali u suštini, to me je udaljavalo od Boga i navodilo da izdam Boga, i to bi na kraju bila moja propast. Pomislila sam na to kako je moja četvoročlana porodica nekada verovala u Boga, ali kasnije su moj tata i moja sestra, plašeći se da će njihovi poslodavci saznati da veruju u Boga i da će to uticati na njihovu budućnost, postepeno prestali da idu na okupljanja i na kraju su potpuno prestali da veruju u Boga. Iako su kasnije stekli visok status i dobar materijalni život, prema ljudima su uvek bili na oprezu, nisu imali pravih prijatelja i plašili su se da će biti predmet spletki; provodili su dane u spletkama i intrigama, i u toj meri brinuli da noću nisu mogli da spavaju. Sotona se poigravao s njima i mučio ih, i živeli su u velikoj boli. Posledice njihove težnje za slavom i dobitkom takođe su mi poslužile kao podsetnik da težnja za slavom i dobitkom ne donosi nikakvu korist: to je put bez izlaza. Ne smem da sledim njihov put koji vodi u neuspeh. Treba da težim tome da dobro obavljam dužnost stvorenog bića i da težim pravoj budućnosti koju je Bog pripremio za čoveka. Kada sam o svemu tome promislila, ni zima mi više nije bila hladna. Iako sam platila taksu za polaganje prijemnog ispita i iako mi je dodeljeno mesto ispita, odlučila sam da ne izađem na njega, jer čak i ukoliko ga položim, to nije pravi put u životu, a slava je beznačajna.

Nakon što sam donela ovu odluku, osetila sam olakšanje u celom telu. Kada sam se vratila u školu i videla svoje kolege kako brinu zbog prijemnog ispita, znala sam da ih to Sotona muči, i u srcu više nisam žudela za tim da ga polažem. Od tada sam se potpuno posvetila obavljanju svoje dužnosti. Godinu dana kasnije, mom tati je ustanovljen rak želuca u poodmakloj fazi, i nakon šest meseci je preminuo. Videvši da su znanje, slava i dobitak pred smrću beskorisni, u srcu sam postala još sigurnija u to da su verovanje u Boga i stremljenje ka istini jedini način da ljudi žive. Sada obavljam svoju dužnost puno radno vreme, daleko od sve vreve i svih sukoba ovog sveta, i u srcu se osećam veoma mirno i spokojno. Svakog dana komuniciram sa svojom braćom i sestrama i zajedno obavljamo svoje dužnosti i u zajedništvu razgovaramo o istini. Takođe sam usredsređena na to da doživljavam sud i grdnju Božjih reči, i stekla sam izvesno znanje o svojim iskvarenim naravima. To što sam zadobila je nešto što mi godine školovanja i sticanje velike slave i dobitka nikada ne bi mogli doneti. Zahvaljujem se usmeravanju Božjih reči što su mi omogućile da razumem šta je istinska budućnost i da mudro odaberem.