Odrasla sam u običnoj, seoskoj porodici. Iako uopšte nismo bili imućni, ja sam ipak bila vrlo srećna. Moja majka je bila vesela osoba, dobre naravi, sposobna i održavala je kuću u savršenom redu. Moj otac je bio posebno brižan i pažljiv prema mojoj majci, prošli su kroz sito i rešeto i ostali zajedno preko 60 godina. Ne sećam se da sam ikada videla da se svađaju. Kada sam odrasla, nadala sam se da ću pronaći čoveka koji bi brinuo o svojoj porodici kao moj otac. Moja želja se ispunila, pronašla sam pravog muža. Zajedno smo išli na posao i vraćali se, delili smo kućne poslove i obaveze oko dece. I moj muž je bio veoma obziran prema meni. Pogotovo tokom onih nekoliko godina kada mi je zdravlje bilo prilično loše. Kada sam se razbolela, on je bio više uznemiren od mene. Vodio me je u bolnicu i brinuo se o meni sa najvećom mogućom pažnjom. Tokom svih godina našeg braka retko smo imali nesuglasice i bili smo u stanju da praštamo jedno drugom. Ja sam takođe vredno radila na tome da porodica funkcioniše i ispunjavala svoje bračne obaveze. Mislila sam da sam u srećnom braku, da sam najsrećnija žena na svetu. Takođe sam stalno sanjala kako ću zauvek ostati bliska sa mužem, kako ćemo biti doživotni partneri.

2017. sam prihvatila delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Čvrsto sam verovala da je slediti Boga ispravan put u životu i bila sam puna entuzijazma. Prihvatala sam svaku dužnost koju mi je crkva uredila i pokoravala sam se. U početku mi dužnost nije oduzimala mnogo vremena niti je uticala na moj porodični život, a moj muž je podržavao moju veru u Boga. 2020. godine postala sam starešina u crkvi i imala sam mnogo više posla. Svakog dana sam ustajala rano i vraćala se kući kasno, dok je moj muž morao da se bavi kućnim obavezama. Počeo je da mi prigovara što verujem u Boga, čak se i šalio na moj račun govoreći: „Ti više radiš sad kao penzionerka, nego dok si bila zaposlena!” Kako bih pridobila muževljevu naklonost, ujutru i uveče sam mu spremala hranu. Sećam se da se jednom moja svekrva razbolela i otišla u bolnicu, a moj muž je ostao sa njom tamo više od 20 dana. Bio je toliko umoran da je imao podočnjake i dosta je smršao. Svako jutro sam im donosila hranu, ali delovalo je da nije srećan što me vidi. Srce mi se slamalo dok dam ga gledala tako iscrpljenog. Pomislila sam: „Kad bih samo mogla da obavljam neku lakšu dužnost, kao pre, moj muž i ja bismo mogli da se smenjujemo u negovanju moje svekrve i on ne bi bio tako umoran. Nisam ispunila svoje obaveze kao supruga.” Jednoga dana, nakon što je svekrva napustila bolnicu, došla sam kući kasno. Kada me je muž video, besno je rekao: „Toliko dugo je bila bolesna, a ti nisi brinula o njoj, već si mene naterala da se iscrpim. Samo na sebe misliš. Ne možemo više ovako.” Suočena sa muževljevom kritikom, ništa nisam mogla da kažem. Pobegla sam u spavaću sobu i zaplakala. Pomislila sam: „Od kada sam preuzela dužnosti starešine, bilo je mnogo posla u crkvi i nisam čak mogla ni da brinem o svekrvi kada se razbolela. Nije ni čudo da moj muž nije zadovoljan sa mnom. Ako se ovako nastavi, on će postati još nezadovoljniji i svađaće se sa mnom. Zar se ne bi onda ovaj brak, u koji sam uložila godine napora, jednostavno raspao? Bez ovog braka ja nemam dom.” Te noći sam se okretala u krevetu, nisam mogla da zaspim i pomislila sam: „Sa jedne strane je moj brak, a sa druge moja dužnost: šta bi trebalo da odaberem? Mogla bih da dam ostavku na mesto starešine i da obavljam neku lakšu dužnost.”

Sledećeg dana, videla sam sestru sa kojom sam sarađivala i razgovarala sam sa njom o tome šta se desilo kod kuće, kao i o svojim mislima i unutrašnjem bolu koji sam osećala. Sestra je sa mnom razgovarala u zajedništvu o nekoliko odlomaka Božjih reči, a jedan od njih je na mene ostavio snažan utisak. Svemogući Bog kaže: „Svaki korak dela Božjeg koji se dešava u ljudima spolja deluje kao da se radi o interakciji između ljudi, kao da je nastao od ljudskog uređenja ili ljudskog ometanja. Ali iza scene, svaki korak dela, i sve što se dešava, jeste Sotonina opklada pred Bogom, i zahteva od ljudi da budu postojani u svom svedočenju o Bogu. Na primer, kada je Jov bio kušan, Sotona se iza scene kladio sa Bogom, a ono što se dogodilo Jovu bilo je ljudsko delo ili uplitanje ljudi. Iza svakog koraka dela koje Bog obavlja u vama nalazi se Sotonina opklada sa Bogom – iza svega toga je bitka. (…) Kada se Bog i Sotona bore u duhovnom carstvu, kako da zadovoljiš Boga i kako da ostaneš čvrst u svom svedočenju o Njemu? Trebalo bi da znaš da je sve što ti se dešava jedna velika kušnja i trenutak kada si potreban Bogu da svedočiš” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, shvatila sam da su sve stvari, velike i male, koje se dešavaju svakodnevno, deo Božje orkestracije i uređenja. Sve te stvari su deo duhovne bitke, a Bog želi da ljudi čvrsto stoje u svom svedočenju. Verujući u Boga i obavljajući svoju dužnost danas, išla sam ispravnim putem u životu, a to je nešto što Bog odobrava. Međutim, Sotona je svuda izazivao prekidanje i ometanje. Pošto moj muž nije verovao u Boga, pripadao je Sotoni. Gledao je samo svoje interese. Dok sam izvršavala svoju dužnost i nisam mogla da vodim računa o porodičnim stvarima, čime sam se nehotice dotakla muževljevih interesa, on je počeo da diže buku, čime je sputavao i ometao moju dužnost. Plašila sam se da će naš brak pući, pa sam poželela da dam ostavku na svoje strešinske dužnosti i da preuzmem jednostavniju dužnost kako bih lakše vodila računa o svojoj porodici. Nisam stajala čvrsto u svom svedočenju i zamalo me je Sotona prevario. Nisam mogla da nastavim da se tako povlačim iz svoje dužnosti, pa sam odbacila ideju o ostavci.

Jednoga dana, došla sam kući veoma kasno i muž me je opet ljutito ukorio: „O, vidim da si došla da se prijaviš u svoj hotel na prenoćište. Čini mi se da više ne želiš ovaj život sa mnom.” Videvši muža u tom stanju, ćutke sam se pomolila Bogu u svom srcu i tražila od Njega da mi da veru i snagu da stojim čvrsto u svom svedočenju o Njemu. Nakon što je muž izbacio svoj bes, rekla sam mu: „Dovoljno sam se već žrtvovala za ovu porodicu tokom više od 30 godina. Pogledaj moje kolege; nakon penzionisanja, ili igraju madžong, plešu ili putuju po svetu. Nikada nisu kod kuće i troše ogromne sume novca. S druge strane, ja verujem u Boga, hodam ispravnim putem i posvećujem deo svog vremena, ali ti si i dalje protiv toga, i svaki dan započinješ svađu sa mnom. Ako ne želiš da ostanemo zajedno, sutra zatraži razvod. Ako to uradiš, onda prestani da se mešaš u moje poslove. Ja imam slobodu da radim šta odaberem.” On je samo stajao tamo šokiran i ništa više nije rekao. Sledećeg jutra, pitala sam ga: „I, šta kažeš? Odgovori mi, da li ostajemo u braku ili ne?” Nakon što je to čuo, moj muž je uperio prst u moje čelo i rekao: „O, šta ću da radim sa tobom?” U tom trenutku, bila sam veoma srećna. Nakon toga, nisam ni najmanje obraćala pažnju na muževljevo zanovetanje, a on je postepeno sve manje zanovetao.

U maju 2022, odabrana sam da budem propovednica i dobila sam službu u više crkava. Unapređenje je trebalo da bude razlog za radost, ali osećala sam veliki teret na svom srcu i pomislila sam: „Tokom poslednjih nekoliko godina, bila sam starešina u crkvi, a iako sam bila zauzeta poslom u crkvi, i dalje sam mogla da trošim vreme na kućne poslove ujutru i uveče. Sada bi trebalo da budem propovednica i ne samo da ću biti zauzeta, već ću morati da napustim dom i živim odvojeno od muža, pošto su neke crkve veoma udaljene. Kako će mi on to oprostiti? Zar to neće značiti da ja aktivno odustajem od svog braka? Ako moj brak propadne i ja budem sama ubuduće, kako ću se snaći? Uskoro ću napuniti 60 godina. Ako padnem u krevet zbog bolesti, neću imati nikoga da mi kuva ili donese vodu. Kako da živim tako?” Što sam više razmišljala, to sam bila tužnija i nisam mogla da kontrolišem suze koje su se slivale niz moje lice. Jako sam želela da udovoljim Bogu, ali deo doktrine koji sam do tada razumela nije imao nikakvog efekta i koliko god sam se trudila, nisam mogla da ga upražnjavam. Konačno, odbila sam ovu dužnost pod izgovorom da mi je rast suviše mali i da ne posedujem istina-realnost. Sledećih nekoliko dana, bila sam u velikom rasulu i osećala sam da sam dužna Bogu, razmišljajući: „Crkva me je godinama negovala i bila sam starešina sve to vreme. Često sam razgovarala sa braćom i sestrama o istini pokoravanja Bogu, ali kada sam bila potrebna za ovu dužnost, bila sam kukavica i odabrala sam svoj brak i porodicu. Postala sam predmet ismevanja Sotone; kako mogu za sebe da kažem da sledim Boga? Zaista sam bezvredna!” Hitno sam želela da tragam za istinom i razrešim svoju iskvarenu narav, pa sam pročitala jedan odlomak Božjih reči: „Ko može istinski i potpuno da se dȃ za Mene i da ponudi sve svoje za Mene? Svi vi ste neodlučni; misli vam lutaju, razmišljate o kući, o spoljašnjem svetu, o hrani i odeći. Uprkos činjenici da si ovde preda Mnom i da radiš za Mene, duboko u sebi još uvek misliš na svoju ženu, decu i roditelje kod kuće. Da li je sve to tvoje vlasništvo? Zašto ih ne predaš u Moje ruke? Zar nemaš dovoljno vere u Mene? Ili se bojiš da ću učiniti nešto što ti ne odgovara? Zašto uvek brineš o porodici po krvi? Uvek čezneš za svojim voljenima! Ima li u tvom srcu mesta za Mene? Još uvek tvrdiš da Mi dozvoljavaš da imam vrhovnu vlast u tebi i da zauzimam čitavo tvoje biće – sve su to obmane i laži! Koliko je vas svim srcem posvećeno crkvi? A ko od vas ne misli na sebe, nego dela u interesu carstva današnjice? Veoma pažljivo razmislite o tome” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 59. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, činilo mi se kao da mi Bog direktno sudi. Ono što je On razotkrio bilo je moje pravo stanje. Delovalo je da izvršavam dužnost u crkvi, da sam zauzeta svaki dan, ali duboko u sebi razmišljala sam o svojoj porodici. Ponekad bih na okupljanjima brinula da li je moj muž jeo. Videvši da ga je jako iscrpelo to što je u bolnici brinuo o majci, poželela sam da obavljam neku lakšu dužnost kako bih mu malo olakšala teret. Kada sam primetila da je moja dužnost činila mog muža nesrećnim, poželela sam da se povučem iz svih starešinskih dužnosti. Uzalud sam se nadala da mogu da imam i jare i pare; da istovremeno vodim računa o svojoj porodici i obavljam svoju dužnost. Zar nisam bila neko ko sedi na dve stolice? Možda sam uzvikivala reči: „Bog ima suverenost nad svim”, ali u stvarnosti uopšte nisam iskreno verovala u Boga i nisam se usudila da sve poverim Njemu. Kada me je crkva unapredila u propovednika, nisam uopšte uzela u obzir potrebe crkvenog rada, već sam samo razmišljala o svom braku. Brinula sam da bi odvojen život od muža doveo do raspada našeg braka i da onda ne bih imala porodicu. Zapravo, očuvanje mog braka nije bilo nešto što sam mogla da kontrolišem. Ako je moj brak trebalo da se raspadne, onda bi se raspao, čak i da sam bila kod kuće svaki dan. Imala sam prijateljicu koja je pratila svog muža gde god je išao i njih dvoje su praktično bili nerazdvojni. Međutim, njen muž je ipak pred njenim očima ušao u vezu sa drugom ženom, pa su se na kraju razveli. Bilo je i nekih supružnika koji su zbog posla živeli odvojeno i viđali se samo nekoliko puta godišnje, ali njihovi brakovi su bili dugovečni. Shvativši to, bila sam voljna da poverim svoj brak Bogu. Stupila sam pred Boga i molila se: „Bože, hvala Ti što si osmislio ove okolnosti kako bi razotkrio moju iskvarenost. Uviđam da ne volim istinu i da je moja priroda izuzetno sebična. Razmatram jedino svoje telesne interese, sa ciljem da svoj brak sačuvam netaknutim. Bože, voljna sam da se oslonim na Tebe i otpustim svoj brak! Ako ikada budem imala drugu priliku da napustim dom i izvršim svoju dužnost, spremna sam da odaberem svoju dužnost i udovoljim Ti.”

Nekoliko meseci kasnije sam opet odabrana da budem propovednik. U tom trenutku, bila sam veoma emotivna i razmišljala sam: „U prošlosti, stalno sam povređivala i razočaravala Boga i moj dug po pitanju obavljanja dužnosti prema Njemu se nagomilao, ali On mi je ipak dao priliku da se pokajem. Ovog puta ću Mu udovoljiti.” Međutim, pri pomisli na to da moram da napustim dom kako bih obavljala svoju dužnost i dalje bih osećala jak unutrašnji konflikt. Molila sam se Bogu i setila se jednog odlomka Njegovih reči koji sam pročitala ranije: „Zarad istine moraš da otrpiš teškoće, moraš da se predaš istini, zbog istine moraš da podnosiš poniženje, a da bi zadobio više istine, moraš se podvrgnuti većem stradanju. To je ono što treba da učiniš. Ne smeš odbacivati istinu zarad mirnog porodičnog života i ne smeš da u svom životu izgubiš dostojanstvo i integritet zarad trenutnog užitka. Treba da stremiš ka svemu što je lepo i dobro, i u svom životu treba da stremiš ka smislenijem putu. Ako živiš tako vulgarnim životom i ne težiš nikakvim ciljevima, zar time ne traćiš svoj život? Šta od takvog života možeš da dobiješ? Zarad jedne istine treba da se odrekneš svih telesnih uživanja, a ne da sve istine odbaciš zbog nekog sićušnog užitka. Takvi ljudi nemaju ni integritet ni dostojanstvo; njihovo je postojanje lišeno svakog smisla!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Božje reči su mi dale veru i snagu. Tokom prve polovine mog života, živela sam isključivo za svoje telo i okupirala sam se raznim stvarima. Težila sam jedino porodičnoj sreći i telesnom miru. To je bio život bez ikakvog smisla i vrednosti i na kraju bih jednostavno umrla praznih ruku, ophrvana žaljenjem. Bog me je odabrao da dođem u Božju kuću i dao mi je priliku da zadobijem istinu i život, ali ja nisam bila zahvalna i nisam Mu dala celo svoje srce. Odbila sam da vršim dužnost kako bih sačuvala svoj brak i počinila sam prestup pred Bogom. Bog mi je i ovog puta bio naklonjen, dajući mi priliku da propovedam. Nisam mogla opet da odbijem svoju dužnost samo zato što sam se plašila da će mi se brak raspasti; to je bio život bez integriteta, dostojanstva i bez vrednosti. Odabrala sam da verujem u Boga i da Ga sledim, pa sam morala da Mu dopustim da orkestrira stvari. Vredelo je ostaviti sve kako bi se zadobila istina. Čak i ako bi mi se nakon odlaska od kuće brak raspao i dalje bih dobro obavljala svoju dužnost i živela za Boga ovog puta.

Neposredno nakon što sam zbog svoje dužnosti napustila dom, razmišljala bih o svom mužu kad god bih imala slobodnog vremena i nisam se svesrdno predavala svojoj dužnosti. Znala sam da još uvek nisam iskreno otpustila svoj brak. Kasnije, kada sam videla Božju besedu na temu istine u vezi sa brakom, delovalo mi je kao da sam otkrila neprocenjivo blago i pažljivo sam ga pročitala. Svemogući Bog kaže: „Mnogi ljudi dopuštaju da im sreća zavisi od braka, a njihov cilj u težnji ka sreći je težnja za srećom i za savršenstvom braka. Oni veruju da će, ako im je brak srećan i ako su srećni sa svojim partnerom, imati srećan život, te smatraju da je sreća njihovog braka doživotna misija i da je treba održavati stalnim trudom. (…) U srcima takvih ljudi, bračna sreća je važnija od bilo čega drugog, a bez nje se osećaju kao da nemaju dušu. Veruju u sledeće: ’Ljubav je najvažnija za srećan brak. Samo zato što volim svoju ženu i zato što ona voli mene, imamo srećan brak i zato smo uspeli da budemo zajedno ovoliko vremena. Ako izgubim ovu ljubav i ona nestane zbog moje vere u Boga i zato što obavljam svoju dužnost, zar to ne bi značilo da je moja bračna sreća otišla u nepovrat i da više neću moći da uživam u bračnoj sreći? Bez bračne sreće, šta će biti s nama? Kakav bi bio život moje žene bez moje ljubavi? Šta će biti sa mnom ako izgubim ljubav svoje žene? Može li obavljanje dužnosti stvorenog bića i izvršavanje čovekove misijepred Bogom da nadoknadi taj gubitak?’ Oni ne znaju, nemaju odgovor, niti razumeju taj aspekt istine. Stoga, kada Božja kuća zahteva od onih koji streme ka sreći u braku da pre svega napuste svoje domove i odu negde daleko da šire jevanđelje i obavljaju svoju dužnost, oni se često osećaju frustrirano, bespomoćno, pa čak i nelagodno zbog činjenice da će uskoro možda izgubiti svoju bračnu sreću. Neki ljudi napuštaju ili odbijaju da obavljaju svoje dužnosti kako bi održali bračnu sreću, a neki čak odbijaju važna uređenja Božje kuće. Ima i onih koji, da bi održali bračnu sreću, često pokušavaju da proniknu u osećanja svog supružnika. Ako se supružnik oseća pomalo nezadovoljno ili pokazuje čak i nagoveštaj razočaranja ili nezadovoljstva zbog partnerove vere, zbog puta vere u Boga kojim je krenuo i zbog toga što obavlja svoju dužnost, partner odmah menja kurs i čini ustupke. Da bi održali bračnu sreću, ljudi često čine ustupke svom supružniku, čak i ako to znači odustajanje od prilika da obavljaju svoju dužnost i žrtvovanje vremena za okupljanja, za čitanje Božjih reči i za obavljanje duhovnih rituala, kako bi pokazali svom supružniku da su prisutni, kako ne bi dozvolili da im se supružnik oseća usamljeno i kako bi postigli da njihovi supružnici osete njihovu ljubav; oni bi radije to učinili nego da izgube ili da ostanu bez ljubavi svog supružnika. To je zato što osećaju da, ako se odreknu ljubavi svog supružnika zbog svoje vere ili puta vere u Boga kojim su krenuli, onda to znači da su napustili svoju bračnu sreću, da više neće moći da je osete i onda će postati usamljeni, jadni i tužni. Šta znači biti neko ko je tužan i jadan? To znači neko ko nema nikoga da ga voli ili obožava. Iako takvi ljudi donekle shvataju doktrinu i značaj toga što Bog obavlja Svoje delo spasenja i, naravno, shvataju da kao stvoreno biće treba da obavljaju dužnost stvorenog bića, činjenica da svom supružniku poveravaju sopstvenu sreću i, naravno, čine svoju sreću zavisnom od njihove bračne sreće, iako razumeju i znaju šta treba da rade, još uvek ne mogu da otpuste svoju težnju ka bračnoj sreći. Oni pogrešno gledaju na težnju ka bračnoj sreći kao na misiju kojoj treba da teže u ovom životu i pogrešno gledaju na težnju ka bračnoj sreći kao na misiju kojem stvoreno biće treba da teži i da ga obavi. Zar to nije greška? (Jeste.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (11)”). Bog je razotkrio neka od čovekovih ponašanja u težnji za bračnom srećom. Da bi nakon stupanja u brak održali međusobnu naklonost, ljudi rade razne stvari kako bi se dodvoravali svojim partnerima i ugađali im. Ili, kako bi održali svoju bračnu sreću, daju se i žrtvuju, a neki čak, zarad srećnog braka, radije odustaju od prilike da izvršavaju svoju dužnost, doživljavajući stremljenje ka bračnoj sreći kao svoju misiju. Ono što je Bog razotkrio bilo je moje pravo stanje; bila je to prava slika onoga čemu sam težila čitavog života. Nakon što sam se udala, videla sam da je moj muž bio okrenut porodici i prilično obziran prema meni, pa sam mislila da sam pronašla pravu ljubav i da je takav brak dar od Neba. Zato sam svom mužu poverila život ispunjen srećom, pretvorivši stremljenje ka bračnoj sreći u svoju životnu misiju. Kako bih održala srećan brak, naporno sam radila da ispunim svoje bračne obaveze. Svakog dana sam pripremala tri različita obroka za svog muža i obavljala kućne poslove da mu ugodim. Kad sam postala starešina, bila sam prezauzeta radom u crkvi, pa nisam mogla da razmišljam o svojoj porodici, a moj muž je imao odbojnost prema tome. Osećala sam se krivom i prekorevala sam samu sebe, misleći da sam dužna svom suprugu i da nisam ispunila svoje obaveze kao supruga. Nakon što me je muž ukorio, bila sam zabrinuta da će mi se porodica raspasti i želela sam da se povučem i odustanem od svoje dužnosti kako bih očuvala svoj odnos sa mužem. Kada su me odabrali da propovedam, mislila sam samo na svoj brak i porodicu i ne samo da sam bila nezahvalna prema Bogu, nego sam bila spremna da, radi bračne sreće, odustanem od prilike da obavljam svoju dužnost. Živela sam u skladu sa pogrešnim mislima koje je Sotona usadio u mene, poput „Muž i žena moraju da se vole dok ih smrt ne rastavi”. Odnosila sam se prema težnji ka bračnoj sreći kao nečemu pozitivnom, verujući da ako bračni par doživi 25 ili 50 godina braka, to je nešto vredno divljenja. Kada sam bila mlada, moji roditelji su bili ludo zaljubljeni i uvek su bili jedno uz drugo, pa sam žudela da i ja imam srećan brak kada odrastem. Kada mi se želja ispunila, jako sam to cenila, odnosila sam se prema bračnoj sreći kao prema životnoj težnji i čak sam to smatrala važnijim od izvršavanja svoje dužnosti i zadobijanja istine, što je dovelo do toga da odstupim od Božjih zahteva.

Čitala sam još Božjih reči: „Bog ti je odredio brak i dao ti partnera. Ti stupaš u brak, ali se tvoj identitet i status pred Bogom ne menjaju – ti si i dalje ti. Ako si žena, onda si i dalje žena pred Bogom; ako si muškarac, onda si i dalje muškarac pred Bogom. Ali postoji jedna stvar koju oboje delite, a to je da, bez obzira na to jesi li muškarac ili žena, pred Stvoriteljem ste svi stvorena bića. U braku, vi tolerišete i volite jedno drugo, ispomažete se i podržavate i to predstavlja ispunjavanje vaših odgovornosti. Međutim, pred Bogom, odgovornosti koje treba da ispuniš i misija koju treba da obaviš ne mogu biti zamenjeni odgovornostima koje ispunjavaš prema svom partneru. Stoga, kada postoji sukob između tvojih odgovornosti prema partneru i dužnosti koju stvoreno biće treba da obavlja pred Bogom, ono što treba da odabereš jeste da obavljaš dužnost stvorenog bića, a ne da ispunjavaš svoje odgovornosti prema partneru. To je pravac i cilj koji treba da izabereš, a to je, naravno, i misija koju treba da obaviš. (…) Postupke bilo kog partnera u okviru braka koji po svaku cenu teži ka bračnoj sreći ili se žrtvuje, Bog neće pamtiti. Bez obzira na to koliko dobro ili savršeno ispunjavaš svoje obaveze i odgovornosti prema partneru, ili koliko ispunjavaš očekivanja partnera – drugim rečima, bez obzira na to koliko dobro ili savršeno održavaš bračnu sreću, ili koliko je to zavidno – to ne znači da si ispunio misiju stvorenog bića, niti dokazuje da si stvoreno biće koje je zadovoljilo merila. Možda si ti savršena žena ili savršen muž, ali to ostaje ograničeno na okvire braka. Stvoritelj meri kakav si čovek na osnovu toga kako obavljaš dužnost stvorenog bića pred Njim, kakav put slediš, kakav je tvoj pogled na život, čemu težiš u životu i kako ostvaruješ misiju stvorenog bića. Tako Bog meri put kojim ideš kao stvoreno biće, kao i tvoje buduće odredište. On ne meri te stvari na osnovu načina na koji ispunjavaš svoje odgovornosti i obaveze kao žena ili muž, niti na osnovu toga da li tvoja ljubav prema partneru njemu ili njoj godi” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (11)”). Kada Bog sudi da li su ljudi kvalifikovana stvorena bića, On gleda put kojim oni hodaju i da li, kao stvorena bića, dobro izvršavaju svoju dužnost, a ne na to da li su njihove porodice skladne i srećne. Kada postoji sukob između rada Božje kuće i nečijeg porodičnog interesa, čovek mora dati prioritet interesima Božje kuće, tako što će, kao stvoreno biće, dobro obavljati svoje dužnosti i izvršavati Božji nalog. To je odgovornost na koju dužnost obavezuje stvorena bića. Ako neko ne izvršava svoju dužnost zarad srećnog braka, onda ta osoba nije ispunila svoju obavezu i ne zaslužuje da se zove ljudskim bićem. U okviru braka, moram da ispunim svoju obavezu kao supruga, ali ja sam pre svega stvoreno biće i odgovorno izvršavanje moje dužnosti kao stvorenog bića je moj pravi životni zadatak. Kada postoji sukob između te dve stvari, trebalo bi da odaberem da izvršavam svoju dužnost kao stvoreno biće. Shvatila sam da mi težnja ka bračnoj sreći ne bi donela spasenje i da to nije bio pravi život; morala sam da na prvo mesto stavim svoju dužnost kao stvorenog bića. Bila sam veoma zahvalna Bogu što me je vodio do ispravnog izbora.

Nastavila sam da čitam Božje reči: „To što se traži da otpustiš težnju ka bračnoj sreći ne znači da se od tebe traži da napustiš brak ili da se zvanično razvedeš, već znači da se od tebe traži da kao stvoreno biće ispuniš svoju misiju i da pravilno obaviš dužnost koju treba da obaviš, uz pretpostavku da ispunjavaš svoje odgovornosti u braku. Naravno, ako tvoja težnja ka bračnoj sreći utiče, ometa ili čak upropaštava obavljanje tvoje dužnosti stvorenog bića, onda treba da napustiš ne samo težnju ka bračnoj sreći, već i čitav brak. Koja je konačna svrha i značenje razgovora u zajedništvu po ovim pitanjima? Svrha je da ti bračna sreća ne ometa korake, ne veže ruke, da te ne zaslepi, ne iskrivi ti vid, ne uznemiri te i ne okupira tvoj um; svrha je da težnja ka bračnoj sreći ne zauzme sav prostor na tvom životnom putu i u tvom životu, kako bi mogao pravilno da pristupiš odgovornostima i obavezama koje treba da ispuniš u braku i da doneseš ispravne odluke u vezi sa odgovornostima i obavezama koje treba da ispuniš. Bolji način da primenjuješ jeste da više vremena i energije posvetiš svojoj dužnosti, da obaviš dužnost koju treba da obaviš i da ispuniš misiju koju ti je Bog poverio. Nikada ne smeš da zaboraviš da si stvoreno biće, da je Bog onaj koji te je vodio kroz život do ovog trenutka, da ti je Bog dao brak, da ti je dao porodicu, i da ti je Bog dodelio odgovornosti koje treba da ispuniš u okviru braka, i da nisi ti taj koji je izabrao brak, da nisi došao da se venčaš ni iz čega, niti možeš da održiš svoju bračnu sreću oslanjajući se na sopstvene sposobnosti i snagu. Da li sam sada to jasno objasnio? (Jesi.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (10)”). Kada od nas traži da prestanemo da težimo srećnom braku, Bog od nas ne traži da se zvanično razvedemo, već da izvršavamo svoje dužnosti kao stvorena bića, pod pretpostavkom da smo ispunili obaveze u braku. Ako naš brak utiče ili ometa obavljanje naše dužnosti, trebalo bi da ga napustimo. Bog mi je pokazao jasan put ka primeni. U prošlosti sam težila srećnom braku, pola svog života ulagala ogroman napor u to i čak nakon što sam počela da verujem u Boga i izvršavam svoju dužnost, i dalje sam bila duboko zaglavljena u toj težnji i nisam mogla da se izvučem. Čak sam odbila svoju dužnost kako bih sačuvala brak i time propustila mnogo prilika da zadobijem istinu. Izgubljeno vreme nisam mogla da vratim. Sada kada imam skoro 60 godina, poželela sam da iskoristim ograničeno vreme koje mi je preostalo da obavljam svoju dužnost. Što se tiče toga kako bi izgledao moj brak u budućnosti, moja reč tu nije bila poslednja. Morala sam da sve to prepustim Bogu i pokorim se Njegovom suverenitetu i uređenju. Nakon toga, sve što sam imala uložila sam u izvršavanje svoje dužnosti. Kada bih otkrila probleme, razgovarala sam sa sestrama sa kojima sam sarađivala, u cilju da ih rešim, a ako bih naišla na poteškoće, tražila bih savetovanje od starešina višeg reda. Nakon izvesnog vremena, postigla sam neke rezultate u svom radu. Jutra i večeri sam koristila za duhovnu posvećenost, a kada nisam bila u ispravnom stanju, odmah sam tragala za istinom kako bih razrešila problem. Pre nego što sam toga postala svesna, već sam se naoružala nekim istinama. Kada sam živela kod kuće, bila sam zauzeta radom u crkvi tokom dana i porodičnim obavezama ujutru i uveče. Čak sam imala ograničeno vreme za svoju duhovnu posvećenost, ali sada sam konačno iskusila značaj napuštanja doma radi izvršavanja dužnosti, i imala sam više vremena da se opremim i da zadobijem istinu. Sada shvatam da težnja ka srećnom braku nije moj zadatak i da mi to neće omogućiti da postignem spasenje. Jedino ću zaista živeti ako, kao odgovorno biće, težim dobrom obavljanju svoje dužnosti.