Kad sam bila mala, moja porodica je bila prilično siromašna. Moji roditelji su vredno radili kako bi zaradili novac za moje školovanje. Nisu trošili novac na sopstveno lečenje kada bi se razboleli, već su meni obezbeđivali dobru hranu i odeću. Kad sam završila nižu srednju školu, deda je rekao mom tati: „Nemoj više da podržavaš ćerkino školovanje.” Ali tata je rekao: „Bilo da je ćerka ili sin, prema deci se odnosimo isto.” Takođe je rekao da, pošto sam lošeg zdravlja, ne mogu da radim naporan posao i da treba da se usredsredim na učenje. To me je ispunilo velikom zahvalnošću prema roditeljima i osećala sam da ne smem da ih izneverim posle njihovog mukotrpnog truda. Od tada sam marljivo učila. Kad god bih dobila stipendiju i videla srećan izraz lica kod svojih roditelja, zaista sam osećala da ih nisam razočarala. U sebi sam odlučila: „Kad jednog dana nešto postignem, biću odana svojim roditeljima i odužiću im se za dobrotu kojom su me odgajili.”

Kad sam imala devetnaest godina, moja porodica je prihvatila delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Kroz jedenje i pijenje Božjih reči shvatila sam da samo stremljenje ka istini i dobro obavljanje dužnosti vode ka smislenom životu. Zato sam napustila školovanje i posvetila se svojim dužnostima. Jednog dana, nedugo nakon što je jedna sestra došla u naš dom, policija je iznenada upala i odvela je. Takođe su poveli mog tatu i mene u policijsku stanicu na ispitivanje. Iako smo kasnije pušteni, ljudi iz lokalnog Biroa za verska pitanja i policijske stanice došli su u naš dom da nas upozore da prestanemo da verujemo u Boga. Kako bih mogla da obavljam svoju dužnost, bila sam primorana da napustim dom. Dok sam obavljala dužnosti u drugoj oblasti, kad god bih videla kako sinovi i kćeri sestre iz doma domaćina pokazuju odanost prema njoj, duboko u meni bi se probudile emocije i nisam mogla a da ne pomislim na svoje roditelje. Toliko su se trudili da me odgaje, a ja nisam mogla da budem uz njih kako bih brinula o njima. Osećala sam da im mnogo dugujem.

Te 2019. godine, hapšenja velike crvene aždaje postala su zaista žestoka u gradu u kojem sam obavljala svoju dužnost, a pošto u tom trenutku nismo mogli da pronađemo sigurne domove za boravak, starešine su nas zamolile da se vratimo u svoje rodne gradove ako smo u mogućnosti. Tada moji roditelji nisu bili kod kuće, jer su iznajmljivali stan na drugom mestu, pa sam odlučila da prvo odem kod njih. Kad sam se srela sa roditeljima, primetila sam da je mamin pogled pomalo prazan i da mi stalno postavlja ista pitanja. Mlađi brat mi je rekao da je mama doživela moždani udar i atrofiju malog mozga i da je tek pre nekoliko dana izašla iz bolnice. Setila sam se da sam pre nekoliko godina primetila neke simptome kod mame, ali im nikada nisam pridavala pažnju. Pitala sam se: „Da sam bila uz nju, brinula se o njoj i podsećala je da se usredsredi na svoje zdravlje, da li bi njeno stanje postalo toliko ozbiljno?” Tokom tog perioda, svo svoje vreme sam usmerila na mamu. Pripremala sam joj obroke koji su bili dobri za njeno zdravlje, vodila je na vežbanje i učila je kako da se brine o svom zdravlju. Svu svoju energiju sam posvetila brizi o mami i nisam ni razmišljala o svojim dužnostima. Dva meseca su prošla za tren oka i jednog dana sam dobila pismo od starešina u kojem traže da odem u drugu oblast i obavljam svoje dužnosti. Tog dana su moja tetka i teča došli kod nas. Isprva su videli da sam kod kuće i da se brinem o mami, pa ništa nisu rekli, ali onda su iznenada pitali: „Da li ćeš opet otići nakon što provedeš ovih nekoliko dana ovde?” Videvši da ne odgovaram, prekorili su me: „Ne možeš ponovo otići. Moraš da ostaneš i da se brineš o svojim roditeljima. Oni su te podržavali dok su bili mladi, a sada, kada su u svojim sedamdesetim, zar ne osećaš da bi trebalo nešto da učiniš za njih? Da nije bilo tvojih roditelja koji su te odgajali i brinuli se o tebi, da li bi danas bila tu gde jesi? Ne bi trebalo da budeš tako sebična!” Njihove reči su mi probole srce poput noža i na trenutak sam ostala bez reči. Bez roditeljske brige o meni, ne bih bila tu gde jesam. Kad bih samo uživala u njihovoj brizi, a da im ne uzvratim, zar to ne bi značilo da sam nezahvalna? Kad sam bila mala, videla sam kako moj rođak misli samo na svoje fizičko zadovoljstvo i ne brine o svojim roditeljima kada su bolesni. Osećala sam da mu zaista nedostaje ljudskost i da ne bih mogla da budem takva osoba. Sada, kada su moji roditelji ostarili, smatrala sam da bih bila odrođena kad ne bih mogla da preuzmem odgovornost za brigu o njima. Tokom tog perioda, osećala sam veliku bol i unutrašnju borbu, pa sam se pomolila Bogu: „Bože! Znam da je obavljanje dužnosti moja odgovornost, ali kada vidim kako moji roditelji stare i kako su lošeg zdravlja, ne mogu da prestanem da brinem zbog njih i nemam snage da odem negde drugde da obavljam svoje dužnosti. Molim Te, vodi me i prosveti, da izađem iz ovog stanja.”

Jednog dana, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Obaveza roditelja u životima njihove dece naprosto je u tome da im, osim njihovog rođenja i odgoja, obezbede formalno okruženje u kojem će odrastati, jer sudbina osobe ima veze samo sa Stvoriteljevim predodređenjem. Niko ne može da kontroliše kakvu će budućnost neka osoba imati; to je davno unapred predodređeno, tako da čak ni roditelji ne mogu promeniti sudbinu deteta. Što se sudbine tiče, svako je nezavisan, i svako ima svoju ličnu sudbinu. Ni kod jedne osobe, dakle, roditelji ne mogu da preduprede životnu sudbinu, niti da iole utiču na njenu ulogu u životu. Moglo bi se reći da porodica u kojoj je nekome predodređeno da se rodi i sredina u kojoj odrasta nisu ništa drugo do preduslovi za ispunjenje njegove životne misije. Oni ni na koji način ne određuju nečiju životnu sudbinu, niti vrstu sudbine u okviru koje ta osoba ispunjava svoju misiju. Prema tome, roditelji nikome ne mogu pomoći u ostvarivanju životne misije, a isto tako ni rodbina nikome ne može pomoći da preuzme svoju ulogu u životu. Kako neko ostvaruje svoju misiju i u kakvom životnom okruženju obavlja svoju ulogu u potpunosti zavisi od njegove životne sudbine. Drugim rečima, nikakvi drugi objektivni uslovi ne mogu uticati na čovekovu misiju, koju je predodredio Stvoritelj. Svi ljudi sazrevaju u konkretnim sredinama u kojima odrastaju, da bi zatim postepeno, korak po korak, krenuli svojim životnim putem i ispunili sudbinu koju je Stvoritelj za njih isplanirao. Naravno, oni nehotice ulaze u ogromno more ljudi i zauzimaju svoje mesto u životu, na kojem počinju da ispunjavaju svoje obaveze stvorenog bića u svrhu Stvoriteljevog predodređenja i Njegovog suvereniteta” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da su mi roditelji samo dali život, odgajili me i obezbedili mi okruženje u kojem mogu da rastem. Ali Bog je taj koji mi je zaista dao život. On mi je darovao dah života, omogućivši mi da preživim do danas. Štaviše, naša sudbina je u rukama Stvoritelja, i niko ne može da odredi sudbinu druge osobe. Moji roditelji ne mogu da upravljaju mojom sudbinom, kao što ni ja ne mogu da upravljam njihovom. Pomislila sam na to kako se moja mama iznenada razbolela i kako ju je moja tetka na vreme odvela u bolnicu na lečenje. Zar to nije bilo deo Božje suverenosti i uređenja? Ja nisam mogla da odlučim kada će se mama razboleti niti koliko će njena bolest biti ozbiljna, i ma koliko brinula, ne bih mogla nimalo da ublažim njenu patnju. Čak i kad bih bila kod kuće s njom, ne bih mogla da rešim nijedan problem. Tokom prethodna dva meseca, posvetila sam se srcem i dušom brizi o mami, čak sam i zanemarivala svoje dužnosti. Međutim, mamina bolest ne samo da se nije povukla, već se čak i pogoršala. Čak sam pomislila da se možda ne bi toliko ni razbolela, da sam bila s njom kod kuće. Zar to nije bilo gledište bezvernika? Pročitala sam Božje reči koje kažu: „Bez obzira na to šta radiš, šta misliš i šta planiraš, sve su to nevažne stvari. Ono što je važno jeste da li ti možeš da razumeš i da istinski poveruješ u to da su sva stvorena bića u Božjim rukama. Pojedini roditelji imaju taj blagoslov i takvu sudbinu da mogu da uživaju u blaženstvu porodičnog doma i u sreći koju donosi velika i napredna porodica. To je Božja suverenost i blagoslov koji im Bog daje. Neki drugi roditelji nemaju takvu sudbinu i Bog im nije uredio takvo okruženje. Oni nisu blagosloveni da uživaju u srećnoj porodici, niti da uživaju u tome da imaju svoju decu kraj sebe. To je Božja orkestracija i ljudi u tom pogledu ne mogu ništa da učine na silu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je istina-stvarnost?”). Pomislila sam na to kako mnogi roditelji u starosti nemaju decu pored sebe. To je jednostavno njihova sudbina. U svom ophođenju prema roditeljima morala sam da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima i nisam smela da namećem svoju volju u toj situaciji. Setila sam se da je mami, kad je bila mlada, ustanovljena koronarna bolest srca, ali je nastavila naporno da radi kako bi zarađivala novac, ne vodeći uopšte računa o svom zdravlju. Nakon što je pronašla Boga, shvatila je da su stremljenje ka istini i dobro obavljanje dužnosti najvažnije stvari. Sa ispravnim životnim ciljem, prestala je da, kao ranije, radi do iznemoglosti, a njeno zdravlje se postepeno poboljšalo. Već to što je do sada živa je Božja blagodat. Sada, kada su moji roditelji ostarili, iako ne mogu da brinem o njima, moje tetke i stričevi su ih posećivali i dobro se starali o njihovim materijalnim potrebama. Zar to nije bilo deo Božje suverenosti? Razmišljajući o svemu tome, osećala sam manje boli u srcu i dobila sam volju da odem i obavljam svoje dužnosti. Otprilike dva meseca kasnije, primila sam pismo od tate, u kojem kaže da se mamino zdravlje dosta poboljšalo. Rekao je da mama sada može da kuva i da izlazi u kupovinu i da se zaista dobro oporavlja.

Jednog dana, u junu 2021. godine, primila sam pismo od crkve, u kojem se kaže da je mog mlađeg brata pratila i nadgledala velika crvena aždaja. Nedugo nakon što se vratio kući, policija je uhapsila moje roditelje i brata, a raspitivali su se i gde se ja nalazim. U pismu me je crkva upozorila da se ne vraćam kući. Nakon što sam primila to pismo, još više sam se zabrinula za zdravlje svojih roditelja. Mama je već imala zdravstvenih problema i nije mogla da podnese strah i uznemirenost. Moj tata je imao problema sa srcem, pa sam se pitala da li će moći da izdrži zastrašivanja i pretnje od strane policije. Šta bi se desilo ako bi doživeo napad? Zaista sam želela da se vratim i vidim ih, ali policija me je i dalje tražila i ako bih se vratila, upala bih pravo u zamku. Zato sam se pomolila Bogu, tražeći od Njega da ojača njihovu veru, kako ne bi izdali crkvu, bez obzira na patnje s kojima se suoče, već da mogu da ostanu postojani u svojim svedočenjima za Boga. Moji roditelji su pola meseca bili u pritvoru, a zatim su pušteni, ali o svom bratu nisam čula nikakve vesti. Iako su moji roditelji pušteni, policija ih je često uznemiravala, a i pretili su im kako bi me naterali da se što pre vratim i predam. Tokom tog perioda, kad god bih imala slobodnog vremena, razmišljala bih o svojim roditeljima i mnogo bih brinula za njih.

Oko decembra 2022. saznala sam da se tata razboleo i da je u bolnici, a rođaci kod kuće su nagovarali moje roditelje da me pozovu da se vratim. Ponovo sam se uznemirila, razmišljajući: „Moji rođaci će me sigurno nazvati nezahvalnicom. Roditelji su me toliko godina odgajali, a ja im uopšte nisam uzvratila. Na koji način pokazujem da imam imalo savesti?” U to vreme sam bila tek preuzela novi zadatak i nisam bila upoznata sa potrebnim veštinama. U mom radu su se stalno javljala odstupanja i nedostaci, ali nisam tražila rešenja niti sam rezimirala te stvari. Umesto toga sam čak nalazila opravdanja za sebe, smatrajući da, iako mi je stanje loše, ipak nisam napustila svoje dužnosti. Pošto se moje stanje uopšte nije promenilo, nisam ostvarila rezultate u svojim dužnostima i na kraju sam bila smenjena. Nakon što sam smenjena, zaista sam želela da se što pre vratim roditeljima, ali policija me je i dalje tražila i nisam mogla da se vratim. Tokom tog perioda sam osećala duboku unutrašnju bol, pa sam se molila Bogu, tražeći od Njega da me prosveti i vodi kako bih mogla da izađem iz ovog pogrešnog stanja. Jednog dana, pročitala sam odlomak Božjih reči, i moje stanje je počelo da se popravlja. Svemogući Bog kaže: „Dakle, što se tiče ljudi, bez obzira na to da li su te tvoji roditelji brižno negovali ili su ti pružili odličnu negu, u svakom slučaju, oni su samo ispunjavali svoju odgovornost i obavezu. Bez obzira na razlog zašto su te odgojili, to je bila njihova odgovornost – zato što su te rodili, oni treba da preuzmu odgovornost za tebe. Na osnovu toga, da li sve što su tvoji roditelji učinili za tebe može da se smatra dobrotom? Ne može, zar ne? (Tako je.) To što su tvoji roditelji ispunili svoju odgovornost prema tebi, ne računa se kao dobrota, pa ako ispunjavaju svoju odgovornost prema cvetu ili biljki, zalivajući je i đubreći je, da li se to računa kao dobrota? (Ne.) To je još dalje od dobrote. Cveće i biljke bolje rastu napolju – one zahvaljujući vetru, suncu i kiši bujaju kada su zasađene u zemlju. Kada su zasađene u saksiju u zatvorenom prostoru one ne rastu dobro kao napolju, ali gde god da su, one žive, zar ne? Gde god da su, Bog je tako odredio. Ti si živ čovek i Bog preuzima odgovornost za svaki život, omogućavajući mu da preživi i da sledi zakon kojeg se pridržavaju sva stvorena bića. Ali kao čovek, ti živiš u okolnostima u kojima te roditelji odgajaju, tako da treba da odrastaš i postojiš u takvim okolnostima. Posmatrano iz šire perspektive, to što ti živiš u takvim okolnostima je zbog Božjeg određenja; iz uže perspektive, to je zbog toga što te roditelji odgajaju, zar ne? U svakom slučaju, time što te podižu, tvoji roditelji ispunjavaju odgovornost i obavezu. To što te odgajaju u odraslu osobu je njihova obaveza i odgovornost i to ne može da se naziva dobrotom. Ako ne može da se naziva dobrotom, zar onda to nije nešto u čemu treba da uživaš? (Jeste.) To je vrsta prava koje treba da uživaš. Roditelji treba da te odgajaju, jer pre nego što odrasteš, uloga koju igraš je uloga deteta koje se vaspitava. Prema tome, tvoji roditelji samo ispunjavaju neku vrstu odgovornosti prema tebi i ti je samo primaš, ali sigurno ne primaš blagodat ili dobrotu od njih. Za svako živo biće, rađanje i briga o deci, razmnožavanje i podizanje sledeće generacije je neka vrsta odgovornosti. Na primer, ptice, krave, ovce, pa čak i tigrovi, moraju da se brinu o svom potomstvu kada ga dobiju. Nema živih bića koja ne odgajaju svoje potomstvo. Moguće je da postoje neki izuzeci, ali ih nema mnogo. To je prirodna pojava u postojanju živih bića, to je instinkt živih bića i ne može se pripisati dobroti. Oni se samo pridržavaju zakona koji je Stvoritelj postavio za životinje i za ljudski rod. Prema tome, to što su te tvoji roditelji odgajili nije nekakva dobrota. Na osnovu toga, može se reći da tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci. Oni ispunjavaju svoju odgovornost prema tebi. Bez obzira na to koliko truda i novca potroše na tebe, oni ne bi trebalo da traže od tebe da im to nadoknadiš, jer je to njihova roditeljska odgovornost. Pošto je to odgovornost i obaveza, ona treba da bude besplatna, a oni ne treba da traže nadoknadu. Odgajajući te, tvoji roditelji su samo ispunjavali svoju odgovornost i obavezu, i to ne treba da bude plaćeno, i ne treba da bude nikakva transakcija. Dakle, ne moraš da pristupaš svojim roditeljima niti da upravljaš svojim odnosom sa njima u skladu sa idejom da im nešto nadoknađuješ. Ako ipak postupaš prema svojim roditeljima u skladu sa ovom idejom, ako im vraćaš dug i ta ideja upravlja tvojim odnosom sa njima, to nije humano. Istovremeno, verovatno će te u tome sputavati i vezivati tvoja telesna osećanja, i biće ti teško da se ispetljaš iz tog klupka, do te mere da ćeš možda čak i izgubiti svoj put. Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci, tako da nemaš obavezu da ostvariš sva njihova očekivanja. Nemaš obavezu da platiš račun za njihova očekivanja. To jest, oni mogu da imaju svoja očekivanja. Ti donosiš sopstvene odluke i imaš životni put i sudbinu koju ti je Bog odredio, a to nema nikakve veze s tvojim roditeljima” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da svaka vrsta koja se razmnožava čini sve što može da odgaji svoju narednu generaciju i brine o njoj. To je zakon i pravilo koje je Bog uspostavio za sva živa bića. To je vrsta odgovornosti i obaveze, ali se ne može smatrati dobrotom. Baš kao u životinjskom carstvu, bilo da je u pitanju opasni tigar ili lav ili pak nežna srna ili antilopa, svi oni nakon razmnožavanja odgajaju svoje mlade i pronalaze im hranu, ponekad birajući da oni sami gladuju kako bi na vreme nahranili svoje mlade, sve dok njihovi mladi ne budu u stanju da samostalno prežive. To je stvar instinkta. Setila sam se živine koju smo uzgajali kod kuće. Nakon što bi se pilići izlegli, kokoška bi ih uvek štitila i brinula se o njima, a kad bi tragala za hranom, prvo bi nahranila piliće. Kad bi se pojavila opasnost, kokoška bi pojurila napred, a kišnim danima ili kada je bilo vruće i nije bilo zaklona, dopustila bi da sama trpi kako bi sklonila piliće pod svoja krila. Kad bi pilići porasli i bili sposobni da prežive sami, prirodno bi napustili kokošku, a ona bi time ispunila svoju odgovornost. Uvidela sam da je odgajanje potomstva zakon preživljavanja koji je Bog odredio i za životinje i za ljude i da je to odgovornost i obaveza. To je nesebično i ne zahteva nikakvo uzvraćanje. Kad sam to shvatila, teret zbog stalnog osećaja duga prema roditeljima iznenada mi je pao sa srca. Oduvek sam smatrala da je to što su me roditelji odgajali dobrota, osećajući da je to dug koji moram da vraćam tokom svog života. To me je jako opterećivalo, iscrpljivalo me i nanosilo mi bol. Nakon što sam pročitala Božje reči, osetila sam se oslobođeno u svom srcu. To što su me roditelji odgajali bila je njihova odgovornost. To se nije moglo smatrati dobrotom i nije bilo potrebe da se za to uzvrati. Štaviše, moji roditelji su samo brinuli o meni i odgajali me, a Bog je taj koji mi je zaista dao život. Da mi Bog nije dao život, ne bih mogla da preživim. Prisetila sam se detinjstva, kada sam imala slab imunitet. Često sam bila prehlađena i imala povišenu temperaturu, a dobila sam čak i upalu pluća. Doktor je rekao mojim roditeljima da paze da se više ne prehladim, jer bi sledeća povišena temperatura mogla prerasti u tuberkulozu, ali moji roditelji su bili nemoćni. Međutim, začudo, posle toga sam imala samo prehlade i više nikada povišenu temperaturu. Mojim roditeljima je to bilo neverovatno. Postepeno mi se zdravlje malo poboljšalo, a imunitet ojačao. Kad ne bi bilo Božje brige i zaštite, čak i kad bi moji roditelji brinuli o meni na najbolji način, možda ipak ne bih imala dobro zdravlje. Bog je taj koji mi je dao sve i On je taj kome treba da se odužim. Ali ne samo da nisam bila zahvalna, već sam se zbog toga što nisam mogla da se brinem o svojim roditeljima protivila Bogu i raspravljala s Njim. Uopšte nisam imala srca da se pokorim Bogu. Zaista sam bila buntovna!

Kasnije sam se zapitala: „Kako da postupim na prikladan način kada je obavljanje mojih dužnosti u sukobu sa mojom odanošću roditeljima.” Pročitala sam dva odlomka Božjih reči koji su mi pomogli da razumem načela primene u pogledu toga. Svemogući Bog kaže: „U stvari, odavanje počasti svojim roditeljima samo je vrsta odgovornosti i ne doseže do sprovođenja istine u delo. Pokoravanje Bogu je sprovođenje istine u delo, prihvatanje Božjeg naloga je ispoljavanje pokornosti Bogu, a Božji sledbenici jesu oni koji se odriču svega da bi obavili svoju dužnost. Ukratko, najvažniji zadatak koji je pred vama jeste u dobrom obavljanju vaše dužnosti. To je sprovođenje istine u delo i to je ispoljavanje pokornosti Bogu. Prema tome, koja je to istina koju ljudi sada treba prvenstveno da sprovode u delo? (Da obavljaju svoju dužnost.) Tako je, odano obavljanje svoje dužnosti jeste sprovođenje istine u delo. Ako neka osoba svoju dužnost ne obavlja iskreno, ona tada samo službuje” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (4)”). „Ako, na osnovu svog životnog okruženja i konteksta u kome se nalaziš, odavanje počasti tvojim roditeljima nije u sukobu sa tvojim izvršenjem Božjeg naloga i obavljanjem tvoje dužnosti – odnosno, drugim rečima, ako odavanje počasti tvojim roditeljima ne utiče na odano izvršavanje tvoje dužnosti – u tom slučaju ih oboje možeš istovremeno praktično sprovoditi u delo. Nema potrebe da se zvanično odvajaš od svojih roditelja i nema potrebe da ih se zvanično odričeš ili ih odbacuješ. U kojoj situaciji se ovo primenjuje? (Kada odavanje počasti svojim roditeljima nije u sukobu sa obavljanjem nečije dužnosti.) Tako je. Drugim rečima, ako tvoji roditelji ne pokušavaju da ometaju tvoju veru u Boga, i ako su i oni sami vernici, i zaista te podržavaju i podstiču da svoju dužnost obavljaš odano i izvršiš Božji nalog, u tom slučaju tvoj odnos sa roditeljima nije telesni odnos među srodnicima, u uobičajenom značenju te reči, već je to odnos među crkvenom braćom i sestrama. U tom slučaju, pored interakcije sa njima kao crkvenom sabraćom i sasestrama, prema njima moraš da ispuniš i nekoliko dužnosti koje prema svojim roditeljima imaš kao njihovo dete. Moraš im pokazati malo dodatne brige. Dokle god to ne utiče na obavljanje tvoje dužnosti, odnosno, dokle god oni ne sputavaju tvoje srce, možeš da pozoveš svoje roditelje da ih pitaš kako su i da pokazuješ malo brige prema njima, možeš da im pomažeš da razreše nekoliko teškoća i da se izbore sa nekim od svojih životnih problema, a možeš čak i da im pomogneš da reše određene poteškoće koje imaju u smislu svog ulaska u život – sve ove stvari možeš da učiniš. Drugim rečima, ako tvoji roditelji ne ometaju tvoju veru u Boga, treba da održavaš ovaj odnos sa njima i treba da ispunjavaš svoje dužnosti prema njima. A zašto bi trebalo da pokažeš brigu prema njima, da se brineš o njima i pitaš ih kako su? Pošto si njihovo dete i imaš taj odnos sa njima, imaš drugu vrstu odgovornosti i zbog ove odgovornosti moraš malo više da se raspituješ za njih i da im pružaš značajniju pomoć. Dokle god to ne utiče na obavljanje tvoje dužnosti i dokle god tvoji roditelji ne ometaju niti remete tvoju veru u Boga i obavljanje tvoje dužnosti i ne sprečavaju te u onome što radiš, sasvim je prirodno i primereno da izvršavaš svoje dužnosti prema njima i to moraš da činiš sve do stepena u kome ne osećaš grižu savesti – ovo je najniže merilo koje moraš da ispuniš. Ako ne možeš da odaš počast svojim roditeljima kod kuće usled uticaja svojih životnih prilika i njihovog ometanja, onda ne moraš da se pridržavaš ovog pravila. Trebalo bi da se staviš na milost Božjim orkestracijama i da se pokoriš Njegovim uređenjima i ne moraš da istrajavaš u odavanju počasti svojim roditeljima. Da li Bog ovo osuđuje? Bog ovo ne osuđuje; On ljude na ovo ne primorava. (…) Ako svojim roditeljima odaješ počast dok živiš usred svojih osećanja, tada ne ispunjavaš svoje obaveze i ne pridržavaš se Božjih reči, jer si napustio Božji nalog i nisi neko ko sledi put Božji. Kada naiđeš na ovakvu situaciju, ako to ne odlaže tvoju dužnost niti utiče na odano obavljanje tvoje dužnosti, možeš učiniti određene stvari kako bi svojim roditeljima iskazao privrženost i možeš ispuniti dužnosti koje si u stanju da ispuniš. Ukratko, to je ono što ljudi treba da urade i što su u stanju da učine u okviru domena ljudskosti. Ako upadneš u zamku sopstvenih osećanja i to otežava obavljanje tvoje dužnosti, onda je to potpuno u suprotnosti sa Božjim namerama. Bog nikada nije tražio da to činiš, Bog samo zahteva da ispuniš svoje dužnosti prema roditeljima, to je sve. To je ono što znači biti privržen svojim roditeljima” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (4)”). Bog jasno objašnjava načela ophođenja prema roditeljima, posebno kada kaže: „Odavanje počasti svojim roditeljima samo je vrsta odgovornosti i ne doseže do sprovođenja istine u delo. Pokoravanje Bogu je sprovođenje istine u delo, prihvatanje Božjeg naloga je ispoljavanje pokornosti Bogu, a Božji sledbenici jesu oni koji se odriču svega da bi obavili svoju dužnost.” Božje reči su me navele da shvatim da je obavljanje dužnosti stvorenog bića najvažnija stvar, važnija od bilo čega drugog. Mogu iskazivati poštovanje svojim roditeljima sve dok to ne utiče na moju dužnost, ali ma koliko ih poštovala, time samo ispunjavam svoju odgovornost kao dete, i to se ne može smatrati upražnjavanjem istine. Moji roditelji oboje veruju u Boga i podržavaju me u mojoj dužnosti, a moja briga i privrženost njima spadaju u domen ljudskosti i savesti. U odgovarajućim okolnostima, trebalo bi da brinem o njima koliko mogu, baš kao što, kada se vratim kući, preuzmem kućne poslove u skladu sa svojim mogućnostima, a kada su mi roditelji bili bolesni, takođe sam bila uz njih i brinula o njima. Ali kada okolnosti to ne dozvoljavaju, trebalo bi da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima, a ne da insistiram na svojoj volji. Pomislila sam na one misionare sa Zapada, koji su napustili svoje porodice, roditelje i decu, kako bi otputovali hiljadama kilometara u Kinu da propovedaju jevanđelje Gospoda Isusa. Nisu razmišljali o svojim roditeljima ili deci, već o tome kako da ispune Božji nalog i pomognu što većem broju ljudi da prime Božje iskupljenje. Oni su mogli da uzmu u obzir Božje namere i ispune svoje dužnosti. To znači imati savest i razum. Razmišljala sam i o tome kako je naša porodica mogla da prihvati Božje delo poslednjih dana i dobije priliku za spasenje. Da nije bilo braće i sestara koji su nam propovedali jevanđelje, kako bismo mogli da primimo Božje spasenje? Kad bih udovoljila samo fizičkoj privrženosti i kad ne bih obavljala svoju dužnost, bila bih zaista sebična osoba, bez ljudskosti i Bog bi me osudio i prezreo me.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči, koji mi je još više razvedrio srce. Bog kaže: „Odnos prema roditeljima je najteži odnos s kojim čovek može emotivno da se izbori, ali njime zapravo i nije potpuno nemoguće upravljati. Taj odnos se može pravilno i racionalno uspostaviti jedino na osnovu razumevanja istine. Ne treba polaziti sa stanovišta osećanja, niti iz perspektive ili uvida svetovnih ljudi. Umesto toga, prema roditeljima treba ispravno postupati u skladu s Božjim rečima. Kakva je zapravo uloga roditelja, šta deca uistinu znače svojim roditeljima, kakav stav deca treba da imaju prema roditeljima i kako ljudi treba da tretiraju i rešavaju odnose između roditelja i dece? Sva ova pitanja ne treba posmatrati sa stanovišta osećanja, niti treba podleći uticajima nekih pogrešnih ideja ili preovlađujućih sentimenata, već im treba pravilno prilaziti na osnovu Božjih reči. Ako u okruženju koje je Bog predodredio ne ispunjavaš nijednu svoju obavezu prema roditeljima ili ako ne igraš apsolutno nikakvu ulogu u njihovim životima, da li to znači da im nisi odan? Hoće li te vlastita savest gristi zbog toga? Svi tvoji vršnjaci, rodbina i komšije prekorevaće te i kritikovati iza tvojih leđa. Nazivaće te odrođenim detetom i govoriće ti: ’Tvoji su se roditelji toliko žrtvovali za tebe, toliko su truda uložili i toliko toga činili za tebe još od tvojih malih nogu, a ti, kakav si nezahvalnik, jednostavno si nestao bez traga i čak im nijednom rečju nisi javio da si na bezbednom. Ne samo što ih za Novu godinu nisi posećivao, nego im se čak ni telefonom ni razglednicom nisi javljao.’ Kad god čuješ takve reči, tvoja savest plače i krvari, a ti se osećaš kao osuđenik. ’Oh, u pravu su.’ Lice ti se crveni od stida, a srce ti podrhtava kao da ga iglama probadaju. Jesi li se ikada osećao tako? (Jesam, ranije.) Jesu li tvoje komšije i rođaci u pravu kad kažu da si odrođen? (Ne. Ja nisam odrođen.) (…) Kao prvo, na odlazak od kuće radi obavljanja svojih dužnosti većina ljudi se odlučuje delom zbog sveukupnih objektivnih okolnosti, usled kojih su prinuđeni da napuste svoje roditelje; oni ne mogu da ostanu kraj njih da bi brinuli o njima i da bi im pravili društvo. Nije reč o tome da oni svojevoljno odlučuju da napuste roditelje; u pitanju je objektivan razlog. Kao drugo, subjektivno govoreći, ti ne odlaziš da obavljaš svoju dužnost zato što si želeo da napustiš roditelje i da pobegneš od svojih obaveza, nego zbog Božjeg poziva. Da bi sarađivao u Božjem delu, da bi prihvatio Njegov poziv i da bi obavljao svoju dužnost stvorenog bića, ti nisi imao drugog izbora osim da napustiš svoje roditelje; nisi mogao da ostaneš kraj njih da bi im pravio društvo i brinuo o njima. Ti ih nisi napustio da bi izbegao svoje obaveze, zar ne? Napustiti roditelje da bi izbegao obaveze i biti prinuđen da ih napustiš da bi odgovorio na Božji poziv i obavljao svoje dužnosti – nisu li to dva po prirodi različita izbora? (Jesu.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (16)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da nisam posmatrala ljude i stvari u skladu sa istinom i Božjim rečima, već da sam bila pod uticajem tradicionalne kulture. Smatrala sam da su izreke „Odanost roditeljima je vrlina koju treba uzdizati iznad svih” i „Odrođen čovek je gori od zveri” pozitivne stvari. Verovala sam da, ako ne mogu da odem kući i brinem o svojim roditeljima dok obavljam svoju dužnost, onda nemam savest ni ljudskost i da sam krajnje nezahvalna. Kad su me rođaci kritikovali, u srcu sam imala dubok osećaj krivice. Sada sam uvidela da nisam prozrela suštinu stvari. U stvarnosti, to što nisam mogla da brinem o svojim roditeljima bilo je zbog progona od strane KPK, koji me je sprečavao da se vratim kući. Kad bih bila u uslovima koji to omogućavaju, a brinula samo o svojim interesima, zanemarujući svoje odgovornosti kao dete, to bi onda zaista bilo odrođeno. Shvatila sam da nemam istinu i da ne umem da raspoznam pozitivno od negativnog. Bila sam tako jadna!

Tada sam se setila jednog odlomka Božjih reči: „Koju god dužnost da čovek obavlja, to je nešto najprikladnije što bi mogao da uradi, to je najlepša i najpravednija stvar među ljudskim rodom. Kao stvorena bića, ljudi treba da obavljaju svoju dužnost, i jedino tada mogu da dobiju odobravanje od Stvoritelja. Stvorena bića žive pod vrhovnom vlašću Stvoritelja i prihvataju sve što obezbeđuje Bog i sve što dolazi od Boga, pa treba da ispune svoje odgovornosti i obaveze. To je savršeno prirodno i opravdano i naloženo je od Boga. Iz ovoga se može videti da je za ljude obavljanje dužnosti stvorenog bića pravednije, lepše i plemenitije od svega drugog što rade dok žive na zemlji; među ljudskim rodom nema ničeg smislenijeg niti vrednijeg, i u život stvorene osobe ništa ne donosi veći smisao i vrednost od obavljanja dužnosti stvorenog bića. Na zemlji, samo se za onu grupu ljudi koja istinski i iskreno obavlja dužnost stvorenog bića može reći da se zaista pokorava Stvoritelju. Ta grupa ne prati svetovne trendove; pokoravaju se vođstvu i usmeravanju Božjem, slušaju jedino reči Stvoritelja, prihvataju istine koje izražava Stvoritelj i žive prema rečima Stvoritelja. To je najistinitije, najzvučnije svedočenje i najbolje svedočanstvo o verovanju u Boga” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (7. deo)”). Razmišljajući o Božjim rečima, srce mi je postalo mnogo vedrije i razumela sam da je obavljanje dužnosti najveća odgovornost stvorenih bića i da je to važnije od bilo čega drugog što bismo mogli da radimo. Obavljanje dužnosti predstavlja vrednost i smisao našeg života. Shvativši to, osetila sam dug prema Bogu. Morala sam marljivo da obavljam svoje dužnosti i više nisam smela da dozvolim da me tradicionalna kultura ograničava. Bez obzira na kritiku od strane rođaka, morala sam da stavim svoje dužnosti na prvo mesto. Shvatila sam da je Bog odavno uredio sudbinu mojih roditelja, te iako nisam pored njih, moji rođaci bi se starali o njima, a ponekad bi braća i sestre došli da ih posete. Moji roditelji su morali da izvuku pouke iz suočavanja s bolešću i progonom od strane velike crvene aždaje, a Bog je takođe želeo njihova svedočenja. Postala sam voljna da svoje roditelje poverim Bogu i da se pokorim Njegovoj suverenosti i uređenjima u svim stvarima. Nakon što sam to shvatila, moje srce je bilo opušteno i oslobođeno i postepeno sam otpustila svoje brige i zabrinutost za roditelje. Hvala Bogu!