Autor: Džou Sjaou, Kina

Godine 2012. moja supruga i ja prihvatili smo delo Svemogućeg Boga u poslednjim danima. Često smo se okupljali i zajedno čitali Božje reči i svaki dan je proticao u sreći i ispunjenosti. Dve godine kasnije, izabran sam za crkvenog starešinu. Pošto sam bio zauzet svojim dužnostima i provodio manje vremena kod kuće, moja žena je postala pomalo nezadovoljna, govorila je da se ne brinem o porodici i da mi nije stalo do nje. Iako sam znao da je savršeno prirodno i opravdano obavljati dužnost stvorenog bića, isto tako sam osećao da ono što je moja žena govorila ima smisla i da treba da ispunim svoju odgovornost kao suprug i da se dobro brinem o njoj i detetu kako bismo imali srećan brak i savršenu porodicu. Tako da sam se trudio, kada sam bio kod kuće, da radim upravo to. Ponekad sam bio veoma zauzet svojim dužnostima i nisam mogao da se brinem o supruzi, ali kasnije bih dao sve od sebe da to nadoknadim. Često sam joj kuvao fina jela, jer sam se plašio da će njeno nezadovoljstvo uticati na našu vezu. Kasnije sam postao propovednik i imao sam još manje vremena da provodim sa njom kod kuće. Ponekad sam zbog mnoštva dužnosti bio odsutan i po nekoliko dana i supruga bi se žalila na mene. Iako zbog toga nisam odlagao svoje dužnosti, u srcu sam uvek osećao krivicu prema supruzi. Zato sam joj pre odlaska od kuće pripremao obroke, a pri povratku sam davao sve od sebe da ispunim bilo koji od njenih zahteva ili bih je negde izveo. Mislio sam da tako mogu da budem dobar muž i da će naš brak biti srećan.

Kasnije se moja žena potpuno usredsredila na jurnjavu za novcem i na fizička zadovoljstva i dani su joj prolazili u jelu, piću i zabavi sa prijateljima. Ne samo da je zapostavila porodicu, već je često išla i po kafanama. Dok sam gledao kako mi žena postaje sve izopačenija, počeo sam da brinem: „Baš mnogo vremena provodi s tim ljudima. Šta ako ne bude mogla da odoli iskušenju i prevari me? Zar se ne bi raspala porodica koju sam s toliko truda gradio?” Često sam iskreno razgovarao sa svojom ženom i čitao joj Božje reči, nadajući se da će se kloniti tih problematičnih mesta. Ona bi se složila na rečima, ali se posle toga uopšte ne bi promenila. Postepeno smo imali sve manje tema za razgovor i počela je da me ignoriše kada bi se vratila kući. Često sam brinuo: „Da li me je već prevarila?” Posebno bi me obuzeo neki osećaj usamljenosti kada bih svakog dana zaticao praznu kuću. Mislio sam da će se veza koju smo supruga i ja godinama gradili uskoro prekinuti i to me je ispunjavalo bolom i patnjom. Baš kada sam bio ophrvan bolom, nesposoban da se otrgnem, jednog dana u avgustu 2020. godine dobio sam pismo od starešine u kojem me obaveštava da je mog partnera, brata Vanga Ćijanga, uhapsila policija, da policija proverava snimke nadzornih kamera i da treba odmah da odem od kuće i sakrijem se. Suočen sa ovom iznenadnom vešću, u početku nisam znao šta da radim. Mislio sam da ako odem, više neću moći da se brinem o ženi i detetu i da bi porodica mogla da se raspadne. To mi je zadalo veliku bol. Ali ako ne odem, uhapsiće me i mučiti. Na kraju sam odlučio da odem od kuće. Dva meseca kasnije, dobio sam pismo od kuće, u kojem je pisalo da je pre nekoliko dana sedam policajaca upalo u moju kuću da me uhapsi i da su, kada me nisu pronašli, uhapsili ženinu stariju sestru. Imajući u vidu svoju bezbednost, morao sam da odem negde drugde da se sakrijem i da obavljam svoje dužnosti.

Jednog dana u julu 2023. godine dobio sam pismo od kuće u kojem mi žena saopštava da, pošto me nema tri godine, planira da podnese zahtev za razvod braka i da se uda za nekog drugog. Iako mi je često nailazila misao da me žena možda više neće čekati, kada sam se zapravo suočio sa ovom situacijom, još uvek nisam imao mnogo hrabrosti. Pomislio sam: „Kada se naš brak raspadne, zar neće biti izgubljen dom koji sam s toliko truda gradio svih ovih godina? U braku smo jedanaest godina i imamo divnu ćerku. Proveli smo toliko srećnih i radosnih trenutaka zajedno, ali ako se razvedemo, kako ću dalje sam?” Noću sam ležao u krevetu i nisam mogao da zaspim, a kada sam razmišljao o tome kako će i moje dete patiti u budućnosti, srce bi mi se ispunilo bolom i patnjom i pala mi je na pamet pomisao da se vratim kući da spasim brak. Ali policija me je tražila i tokom protekle dve godine nekoliko puta su dolazili da nadgledaju moj dom, a prisluškivali su i telefon moje žene. Ako bih se brzopleto vratio kući, ne samo da bi me uhapsili, već bih i crkvi doneo nevolje. Pored toga, obavljao sam svoje dužnosti, pa kada bih tek tako otišao, napustio bih svoje dužnosti i izdao Boga. Razum mi je govorio da ne mogu da se vratim kući, ali ako se ne vratim kući, to bi značilo kraj mog braka. Obuzet bolom, napisao sam pismo ženi tražeći od nje da ostane, nadajući se da može da razume moje teškoće. Čak i kada sam napisao pismo, znao sam da moje iskrene reči možda neće imati uticaja na nju. Srce me je mnogo zabolelo, pa sam došao pred Boga da se pomolim.

Kasnije sam pročitao Božje reči: „Nikada ne smeš da zaboraviš da si stvoreno biće, da je Bog onaj koji te je vodio kroz život do ovog trenutka, da ti je Bog dao brak, da ti je dao porodicu, i da ti je Bog dodelio odgovornosti koje treba da ispuniš u okviru braka, i da nisi ti taj koji je izabrao brak, da nisi došao da se venčaš ni iz čega, niti možeš da održiš svoju bračnu sreću oslanjajući se na sopstvene sposobnosti i snagu. Da li sam sada to jasno objasnio? (Jesi.) Da li razumete šta treba da radite? Da li vam je put sada jasan? (Jeste.) Ako ne postoji sukob, niti protivrečnost između odgovornosti i obaveza koje treba da ispuniš u braku i tvoje dužnosti i zadatka kao stvorenog bića, onda pod takvim okolnostima treba da ispuniš svoje odgovornosti u okviru braka kako god one treba da budu ispunjene, i treba valjano da ispuniš svoje odgovornosti, da izneseš odgovornosti koje treba da preuzmeš, i da ne pokušavaš da ih izbegneš. Moraš da preuzmeš odgovornost za svog partnera i treba da preuzmeš odgovornost za život svog partnera, za njegova osećanja i sve što ima veze s njim. Međutim, kada postoji sukob između odgovornosti i obaveza koje si preuzeo u braku i tvog zadatka i dužnosti kao stvorenog bića, onda ono što moraš da otpustiš nije tvoja dužnost ili misija, već su to tvoje bračne odgovornosti. To je ono što Bog očekuje od tebe, to je Božji nalog za tebe i, naravno, to je ono što Bog zahteva od svakog muškarca ili žene. Tek kada budeš sposoban za to, stremićeš ka istini i sledićeš Boga. Ako nisi sposoban za to i ne možeš da primenjuješ na taj način, onda si samo nominalni vernik, ne slediš Boga iskrenim srcem i nisi neko ko stremi ka istini. (…) Neki misle: ’Kako li će moj partner da živi bez mene? Zar se naš brak neće raspasti ako odem? Hoće li to biti kraj našem braku? Šta ću da radim u budućnosti?’ Da li treba da razmišljaš o budućnosti? O čemu najviše treba da razmišljaš? Ako želiš da budeš neko ko stremi ka istini, onda najviše treba da razmišljaš o tome kako da otpustiš ono što Bog traži od tebe da otpustiš i kako da postigneš ono što Bog traži od tebe da postigneš. Ako ćeš da živiš bez braka i bez partnera pored sebe u budućnosti, u danima koji dolaze, još uvek možeš da doživiš starost i da živiš dobro. Međutim, ako napustiš ovu priliku, onda je to ravno napuštanju svoje dužnosti i zadatka koje ti je Bog poverio. Za Boga ti onda ne bi bio neko ko stremi ka istini, neko ko istinski želi Boga, niti neko ko teži ka spasenju. Ako svesno želiš da se odrekneš svoje prilike i prava da postigneš spasenje i svog zadatka i da umesto toga izabereš brak, ako odlučiš da ostanete zajedno kao muž i žena, ako odlučiš da budeš sa svojim supružnikom i da mu udovoljavaš, i odlučiš da održiš svoj brak neokrnjenim, onda ćeš na kraju nešto dobiti, a nešto izgubiti. Razumeš šta ćeš izgubiti, zar ne?” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (10)”). „Bog ti je dao sređen život i partnera samo da bi mogla bolje da živiš i da bi imala nekoga da se brine o tebi, da bi imala nekoga pored sebe, a ne da bi mogla da zaboraviš na Boga i na Njegove reči ili da napustiš obavezu da obavljaš svoju dužnost i da napustiš svoj životni cilj da težiš ka spasenju kada se udaš, a zatim da živiš za svog supružnika. Ako se zaista tako ponašaš, ako zaista tako živiš, onda se nadam da ćeš promeniti pravac što je pre moguće. Bez obzira na to koliko ti je neko važan, ili koliko ti je važan za život, za tvoje življenje ili tvoj životni put, on nije tvoje odredište jer je samo iskvareno ljudsko biće. Bog ti je uredio trenutnog supružnika i možeš da živiš zajedno sa njim. Ako bi se Bog predomislio i uredio ti nekog drugog, ti bi i dalje mogla da živiš podjednako dobro, što znači da tvoj trenutni supružnik ne mora biti tvoj jedini, niti je on tvoje odredište. Samo je Bog onaj kome je povereno tvoje odredište, i samo je Bog onaj kome je povereno odredište čovečanstva. Kao što možeš da preživiš i živiš kada napustiš svoje roditelje, isto tako možeš da živiš podjednako dobro ako napustiš svog partnera. Tvoji roditelji ti nisu odredište, niti je to tvoj partner. Samo zato što imaš partnera, nekoga kome možeš da poveriš svoj duh, svoju dušu i telo, ne zaboravi na najvažnije stvari u životu. Ako zaboraviš Boga, zaboraviš ono što ti je poverio, zaboraviš dužnost koju stvoreno biće treba da obavlja i zaboraviš šta je tvoj identitet, onda ćeš izgubiti svu svest i razum” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (11)”). Iz Božjih reči sam shvatio da su i brak i porodica i deca darovi od Boga i da ih je Bog dao ljudima da se ne bi osećali usamljeno, i da bi supružnici mogli da se brinu jedno o drugom i da budu zajedno kako bi živeli bolje, ali ne i da bi ljudi supružnika smatrali svojim životnim odredištem, ili da bi održavanje porodice ili braka smatrali svojim životnim ciljem. To su pogrešne ideje i gledišta. Ali ja nisam shvatao istinu i mislio sam da je moja druga polovina moje odredište i da je sreća u braku moj cilj za kojim treba da tragam u životu. Pošto mi je kao detetu nedostajala roditeljska ljubav i toplina porodice, kad sam odrastao, čeznuo sam za toplinom i srećom porodice. Kada sam se venčao sa svojom ženom, iskusio sam njenu ljubav prema meni i sreću i radost koju mi je dete donelo, i postao sam još uvereniji da je imati savršenu porodicu divna stvar. Zato mi se srce slomilo kada sam čuo da moja supruga želi da podnese zahtev za razvod braka, i osećao sam se kao da ne mogu da nastavim da živim bez braka i porodice. Čak sam razmišljao i o tome da ostavim svoje dužnosti kako bih spasio brak. Tek tada sam shvatio da mi je u srcu brak bio važniji od Boga. Istina je bila da mi je Bog dao brak i porodicu i imao sam odgovornost prema porodici, ali Božja namera nije bila da napustim svoje dužnosti nakon venčanja. Bez obzira na sve, trebalo bi da stremim ka istini i da obavljam svoju dužnost kao stvoreno biće – to je ono što treba da radim, i to je od najvećeg značaja. Razmišljao sam o tome koliko se misionara sa Zapada, da bi propagirali jevanđelje Gospodnje, odreklo svog braka, posla i udobnog života, i putovalo hiljadama kilometara u Kinu da propovedaju jevanđelje, i o tome kako se zahvaljujući njima jevanđelje Gospoda Isusa proširilo u Kini. A šta sam ja učinio za Boga? Kada je moja žena rekla da želi razvod, moja prva pomisao je bila da će nakon razvoda, bez porodice, moje dete patiti, da ja više neću uživati u toplini i sreći koju porodica pruža, i da ću ubuduće morati da živim sam. Srce mi se ispunilo bolom i tugom i nosio sam se mišlju da odustanem od svojih dužnosti kako bih se vratio kući i spasio brak. Shvatio sam da sam imao u vidu samo sopstvene interese i da nisam obraćao pažnju na Božju nameru. U poređenju sa tim misionarima sa Zapada, bio sam potpuno nesavestan i sebičan i bio sam nedostojan svih godina Božjih smernica i opskrbe koje sam primio. Kada sam razmišljao o tome, osetio sam se krivim i da ne treba da brinem niti da se opterećujem time što ću u budućnosti živeti sam. Ono što je bilo najvažnije u ovom trenutku bilo je kako da ispunim svoje dužnosti. Onda sam se usredsredio na svoje dužnosti.

Sredinom avgusta 2023. godine, dobio sam pismo od svekrve u kojem mi piše da se moj šurak raspitivao u pravosudnom birou i da nije mogao da pronađe nikakve informacije o tome da sam na poternici, i da ako napustim trenutno mesto boravka neću biti u prevelikoj opasnosti, i pitala me je da li bih bio voljan da odem kod nje. U to vreme je živela u drugoj pokrajini, a tamo je bila i moja žena. Pomislio sam: „Pošto me policija ne traži i pošto će mi biti dobro ako se samo preselim na drugo mesto, mogu li da se vratim ženi i detetu? Tako se porodica neće raspasti, a moje dete će moći da uživa u toplini porodice.” Odjednom sam se setio da sam se molio Bogu da podrži moje dužnosti. Ali sa ovakvim razvojem događaja, želeo sam da odustanem od svojih dužnosti i vratim se kući da spasim brak. To bi bilo obmanjivanje Boga. Istovremeno sam u srcu shvatio da iza primanja pisma od svekrve stoji Božja dobra namera, i da je to bila proba za mene, da vidi šta ću izabrati. Morao sam da izaberem da udovoljim Bogu i da dam prioritet svojim dužnostima, i nisam mogao da postanem predmet podsmeha Sotoni. Zato sam se pomolio Bogu: „Bože, osećam se slabo u ovoj situaciji i želim da se vratim kući da spasim brak, ali znam da ne mogu da napustim svoje dužnosti, a još manje da Te izdam. Bože, molim Te, usmeri me da budem postojan u svom svedočenju.”

Kasnije sam pročitao odlomak Božjih reči: „Ljudi žive u materijalnom svetu. Ti možda slediš Boga, ali nikada ne možeš ni da vidiš ni da shvatiš kako te Bog snabdeva, koliko te voli i koliko brine za tebe. Šta ti zapravo vidiš? Vidiš svoje krvne srodnike koji te vole i koji ti ugađaju. Vidiš stvari koje koriste tvom telu i brineš o ljudima i stvarima koje voliš. To je ta takozvana ljudska nesebičnost. Takvi ’nesebični’ ljudi, međutim, nikada i ne razmišljaju o Bogu koji im život daje. Za razliku od Božje, čovekova je nesebičnost sebična i dostojna prezira. Nesebičnost u koju čovek veruje, prazna je, nerealna i krivotvorena, u neskladu je s Bogom i nema sa Njim nikakve veze. Čovek je nesebičan prema samom sebi, dok je Božja nesebičnost istinsko otkrovenje Njegove suštine. Upravo zahvaljujući Božjoj nesebičnosti, čovek je od Njega neprekidno opskrbljen svime što mu je potrebno za život. Možda vas tema o kojoj danas govorim ne pogađa previše, pa samo klimate glavom u znak odobravanja, ali kad pokušaš da svojim srcem shvatiš Božje srce, nesvesno ćeš doći do sledećeg otkrića: od svih ljudi, pojava i stvari koje opažaš u ovom svetu, samo je Božja nesebičnost stvarna i konkretna, zato što je samo Njegova ljubav prema tebi bezuslovna i neokaljana. Osim Božje, nesebičnost svih drugih je lažna, površna i neautentična; sve tuđe nesebičnosti imaju svoju svrhu, određene namere, traže nešto zauzvrat i ne trpe proveru. Moglo bi se čak reći da su prljave i dostojne prezira. Slažete li se sa ovim rečima?” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog I”). Svaka rečenica Božje reči zabadala mi se u srce, a naročito sledeće Božje reči: „Ljudi žive u materijalnom svetu. Ti možda slediš Boga, ali nikada ne možeš ni da vidiš ni da shvatiš kako te Bog snabdeva, koliko te voli i koliko brine za tebe. Šta ti zapravo vidiš? Vidiš svoje krvne srodnike koji te vole… brineš o ljudima i stvarima koje voliš.” Ono što Bog kaže je istina. Od kada me progone policijske snage KPK, braća i sestre su me ugostili, pa čak i rizikujući svoju bezbednost, uredili su da kolima budem premešten negde drugde. To je sve bila Božja ljubav. Pogotovo kada sam tek otišao od kuće, često sam mislio na svoju ženu i dete i srce mi je bilo puno bola i slabosti. Božje reči su me neprestano zalivale i prosvećivale, što mi je omogućavalo da shvatim istinu i da imam vere da nastavim dalje. Tokom poslednjih nekoliko godina dok sam obavljao svoju dužnost, Bog mi je uredio i razne ljude, događaje i stvari, dozvoljavajući mi da iskusim Božje reči i da nadoknadim svoje nedostatke. Toliko sam toga primio od Boga. Ali kada sam dobio pismo od kuće da nisam na poternici i da ne bi bilo toliko opasno da promenim boravište, prva stvar na koju sam pomislio bile su moja žena i ćerka, i mislio sam da bih, kada bih se vratio ženi, mogao da spasim naš brak. Nisam mogao da ne budem uzbuđen i čeznuo sam da se odmah vratim svojoj porodici. To je dokazalo da volim svoju ženu i ćerku i da u mom srcu nema mesta za Boga. Razmišljajući o tome koliko je velika Božja ljubav prema meni i kako nisam dao Bogu gotovo ništa zauzvrat, u srcu sam osetio veliku krivicu i kajanje. Zbog osećaja zaduženosti nekontrolisano sam plakao i mrzeo sam sebe što sam bio tako sebičan i bez trunke ljudskosti. Božja ljubav prema čovečanstvu je iskrena, nesebična i sveta, bez nečistoća ili bilo čega što se traži zauzvrat. Ali ljudska ljubav je potpuno transakciona i nečista i prepuna lažnih osećanja i mogli bismo da je opišemo kao sebičnu. Baš kao i kada sam želeo da se vratim kući da spasim brak, iza toga su bile lične namere. Brinuo sam se da ću biti usamljen kada se brak raspadne i da nikada više neću uživati u toplini i radosti koju mi je pružala porodica. Zato sam stalno želeo da se vratim i spasem brak. Želja moje supruge da se razvede takođe se zasnivala na njenoj brizi za svoju budućnost. Kada sam bio kod kuće, ona je često govorila: „Da se ne brineš o meni i da se ne ophodiš lepo prema meni, odavno bih te ostavila.” To je postala stvarnost. Pošto nisam mogao uvek da budem uz nju, na kraju bi me ostavila. Ljubav moje žene prema meni nikada nije bila stvarna. Dolazila je sa uslovima. Ujedno sam takođe pomislio: „Moja žena ne stremi ka istini, već je fokusirana na ovozemaljske trendove i bogatstvo. Često govori negativno preda mnom, sputava me i traži od mene materijalno uživanje. U stvari, moja žena je bezvernica. Ona juri za bogatstvom i zadovoljstvom i ide svetovnim putem. Ja, opet, želim da sledim Boga i da hodam putem stremljenja ka istini. Predodređeni smo da ne budemo skladni i ako na silu budemo zajedno, ne samo da neće biti sreće, već će mi to doneti i beskrajnu patnju.” Svađe i sukobi sa suprugom pre nego što sam otišao od kuće još uvek su mi bili u živom sećanju. Kada bih odlučio da se vratim kući, naš brak bi možda bio spasen, ali na kraju bih bio u istoj situaciji kao pre tri godine, zarobljen u telesnim osećanjima i nesposoban da stremim ka istini ili da obavljam svoje dužnosti, a kamoli da budem spasen. Pored toga, uvek sam se brinuo da će razvod povrediti moju ćerku ili da će u budućnosti pretrpeti još više nedaća. Ali istini za volju, ne odlučujem ja o tim stvarima, jer roditelji svojoj deci mogu da ponude samo pomoć i negu u fizičkom i materijalnom smislu, a kakav će na kraju biti detetov život, kakve će patnje pretrpeti i koje će blagoslove primiti, već je predodredio i uredio Bog. Uvek sam se brinuo da će moje dete patiti nakon razvoda i to je bio znak mog nedostatka vere u Božju suverenost. Dobio sam želju da prepustim svoju ćerku Bogu. Kasnije sam čuo od svekrve da je moja ćerka dobro i da je naučila više od desetak himni i da može da pleše u slavu Boga. Shvatio sam da su moje brige suvišne. Pomolio sam se Bogu, zaklinjući se da neću biti sputan svojim brakom i da ću pravilno stremiti ka istini i obavljati svoje dužnosti. U oktobru 2023. godine, saznao sam da je moja supruga okarakterisana kao bezvernica i uklonjena iz crkve, ali sam se osećao prilično mirno, i zahvalio sam Bogu što me je zaštitio od napuštanja dužnosti zbog nje.

Posle toga nisam mogao da ne pomislim: „Zašto sam se prema srećnom braku i porodici uvek odnosio kao da su mi životna težnja, i davao sve od sebe da ih održim? Šta je osnovni uzrok toga?” Delimično sam shvatio kada sam pročitao odlomak Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Štetni uticaj koji su hiljade godina ’uzvišenog duha nacionalizma’ ostavile duboko u ljudskom srcu, kao i feudalno razmišljanje kojim su ljudi vezani i okovani, bez imalo slobode, bez ikakve volje da teže nečemu ili da istraju, bez želje za napretkom, a namesto toga uvek negativni i nazadni, ukopani u robovski mentalitet i tako dalje – ovi objektivni faktori su pružili neizbrisivo prljavu i ružnu sliku o sistemu vrednosti i uverenjima, idealima, moralu i ljudskoj naravi. Ljudi, čini se, žive u mračnom svetu terorizma, koji niko od njih ne nastoji da prevaziđe i niko od njih ne razmišlja o prelasku u idealan svet; pre su zadovoljni onim što im je život odredio, da provode svoje dane rađajući i podižući decu, trudeći se, znojeći se, obavljajući svoje poslove, sanjajući o prijatnoj i srećnoj porodici i sanjajući o nežnosti u braku, o deci koja poštuju roditelje, o radosti u svojim poznim godinama dok mirno proživljavaju svoje živote… Desetinama, hiljadama, desetinama hiljada godina do sada, ljudi su traćili svoje vreme na ovaj način, a da niko nije ostvario savršen život, već se sve svelo na nameru da se uzajamno kolju u ovom mračnom svetu, na trku za slavom i bogatstvom i na spletkarenje jednih protiv drugih. Ko je ikada tražio Božje namere? Da li je iko ikada obraćao pažnju na Božje delo? Svi delovi ljudskosti zauzeti uticajem tame odavno su postali ljudska priroda, pa je tako prilično teško izvršiti delo Božje, a ljudi imaju još manje srca da obrate pažnju na ono što im je Bog danas poverio” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (3)”). Iz Božjih reči sam shvatio da sam bio pod uticajem otrova tradicionalne kulture koju je Sotona usadio, a ideje kao što su ljubav između supružnika, srećan brak, skladna porodica i rađanje dece postali su ciljevi kojima sam težio, ne znajući zašto ljudi žive ili kako da žive na smislen i vredan način. Setio sam se detinjstva, kada mi roditelji nisu pružali toplo porodično okruženje, a ja se osećao jadno, i smatrao sam da je zajedništvo porodice simbol sreće. Kada smo se venčali, uživao sam u brizi i pažnji svoje supruge, kao i u sreći koju su mi doneli porodica i ćerka, pa sam želeo da ceo svoj život posvetim očuvanju sreće svog braka. Nakon što sam pronašao Boga, obavljao sam svoju dužnost daleko od kuće, ali mi je srce bilo kod kuće i stalno sam razmišljao o skorom povratku kući kako bih ponovo bio sa suprugom i detetom, i samo bih otaljavao svoju dužnost. Ponekad sam bio toliko zauzet dužnošću da sam zanemarivao svoju ženu, i kada bih stigao kući, pokušao bih da se iskupim, i bez obzira na to šta je ona želela da jede, da kupi ili gde god je želela da ide, čak i ako su njeni zahtevi bili nerazumni, trudio sam se da ih ispunim. Pokušao sam na razne načine da joj udovoljim. Iako sam ponekad osećao bol, plašio sam se da će naš brak trpeti ako ona ne bude zadovoljna. Kasnije, kada sam postao propovednik, postao sam još zauzetiji, i moja žena je postala nezadovoljna mnome i često smo se svađali. Pokušao sam da nađem način da je utešim pre povratka svojim dužnostima, misleći da vredi dokle god mogu da održim naš brak, makar i morao da istrpim neke nedaće. Kasnije, zbog hapšenja koje je policija sprovodila, nisam mogao da se vratim kući tri godine i moja žena je želela da podnese zahtev za razvod braka, a ja sam se brinuo da će, ako se razvedemo, dom koji sam s toliko truda gradio biti izgubljen tako da sam želeo da se vratim kući da spasim brak. U nekoliko navrata sam čak zamalo napustio svoje dužnosti i izdao Boga. Kada se osvrnem unazad, zaista sam bio u opasnosti. Sada sam konačno mogao jasno da vidim da su me ideje i pogledi na srećan brak i skladnu porodicu vezivali, usled čega sam brak i porodicu smatrao važnijima od dužnosti stvorenih bića, pa iz tog razloga tokom sedam ili osam godina svog verovanja u Boga nisam ušao u mnogo istina-stvarnosti i izgubio sam mnogo vremena. Bez obzira na to koliko sam ranije bio zauzet svojim dužnostima ili do kada sam ih obavljao, završio bih sve kućne poslove i pokušao na sve moguće načine da udovoljim svojoj ženi, nastojeći tako da spasim svoj brak, ali na kraju me je žena ipak napustila. Njena ljubaznost prema meni u potpunosti je bila rezultat mog truda i ceha koji sam platio zarad nje, pa sam čak bio spreman da pogazim svoj integritet i dostojanstvo da bih joj udovoljio. Ali pošto moja supruga sada više nije mogla da uživa u ljubaznosti koju sam joj nekad ukazivao, poželela je da se razvede kako bi mogla da nađe nekog drugog. Naš brak je u potpunosti bio transakcione prirode. Kada smo mogli da izvučemo neku korist, među nama su postojali ljubav i slast, ali kada koristi više nije bilo, odbacila me je. Gde je tu sreća? Osvrćući se na te stvari, shvatio sam da dugogodišnji trud i sve moje žrtve nisu mogli da mi donesu pravu ljubav ili sreću, već sam zauzvrat dobio samo slomljeno srce i bol. Tek tada sam shvatio da je ideja o srećnom braku i ljubavi između supružnika šarena laža koju Sotona koristi da ljude navede na pogrešan put, ništa drugo do laži i obmana. Cena moje težnje za bračnom srećom tokom godina bila je prevelika i uopšte nije bila vredna toga! Verovao sam u Boga, ali nisam stremio ka istini, već sam samo tražio bračnu sreću. U tome sam padao na Sotonine trikove. Potrošio sam sve svoje vreme i energiju pokušavajući da udovoljim svojoj ženi i da sačuvam naš brak, zbog čega nisam stekao istinu koju je trebalo da imam, niti sam ispunio dužnosti koje je trebalo ispunim. To ne samo da je odložilo moj životni rast, već je i izneverilo Božja očekivanja. Zaista sam bio blesav!

Kasnije sam pročitao Božje reči i počeo sam da stičem neko razumevanje o tome čemu ljudi treba da teže u životu. Svemogući Bog kaže: „Ti si stvoreno biće – naravno da treba da obožavaš Boga i da težiš ka smislenom životu. Ako ne obožavaš Boga, već živiš unutar svog prljavog tela, zar ti onda nisi samo zver u ljudskoj odeći? Budući da si ljudsko biće, treba da se daš Bogu i da istrpiš svu patnju! Treba da rado i sigurno prihvatiš sitnu patnju kojoj si danas izložen i da živiš smislen život, poput Jova i Petra” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Primena (2)”). „Čovek mora da stremi ka tome da živi smislenim životom i ne treba da se zadovoljava trenutnim okolnostima. Da bi proživeo Petrov lik, on mora da poseduje Petrovo znanje i njegova iskustva. Čovek mora da stremi ka uzvišenijim i dubljim stvarima. Mora da stremi ka snažnijoj, čistijoj ljubavi prema Bogu i ka životu koji ima vrednost i smisao. Jedino je to život; tek tada će čovek biti isti kao Petar. Moraš se usredsrediti na to da uđeš preduzimljivo sa pozitivne strane i ne smeš pasivno dozvoliti sebi da potoneš nazad zarad privremene udobnosti, dok pri tom zanemaruješ dublje, detaljnije i praktičnije istine. Moraš imati praktičnu ljubav i moraš iznaći načine da se oslobodiš tog izopačenog, bezbrižnog života, koji se ne razlikuje od životinjskog. Moraš proživeti životom punim smisla i vrednosti, ne smeš se zavaravati, niti na svoj život gledati kao na igračku s kojom možeš da se igraš. Za svakoga ko teži ljubavi prema Bogu, ne postoje nedostižne istine i ne postoji pravda za koju ne može čvrsto da se zauzme. Kako treba da proživiš svoj život? Kako treba da voliš Boga i kako da tom svojom ljubavlju udovoljiš Njegovim namerama? Od toga nema preče stvari u tvom životu. Pre svega, moraš posedovati takve težnje i istrajnost, i ne treba da nalikuješ onim slabićima bez kičme. Moraš naučiti da doživljavaš smisleni život i smislene istine, i ne treba prema sebi da se odnosiš površno na taj način. Život će kraj tebe prohujati, a da ti toga nećeš ni biti svestan; da li ćeš nakon toga imati još neku priliku da voliš Boga? Može li čovek da voli Boga nakon smrti? Moraš da imaš iste težnje i istu savest kao Petar; tvoj život mora biti smislen i ne smeš se poigravati sa sobom. Kao ljudsko biće i osoba koja teži Bogu, moraš biti u stanju da pažljivo razmisliš kako se odnosiš prema svom životu, o tome kako da sebe ponudiš Bogu, kako da tvoja vera u Boga bude smislenija i kako da, pošto Ga voliš, tvoja ljubav prema Bogu bude čistija, lepša i bolja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Božje reči su veoma jasne. Kao vernici, treba da težimo da volimo i obožavamo Boga. Samo ima smisla živeti kao Jov i Petar. Razmišljao sam o tome kako je Petar u mladosti svesrdno stremio ka Bogu, ali su se Petrovi roditelji nadali da će se on istaknuti i postati zvaničnik. Međutim, Petar nije postavio očekivanja roditelja kao svoj cilj, niti ga je bilo briga da li će njegove odluke uticati na njegov odnos sa roditeljima. Umesto toga, posvetio se nastojanju da voli i upozna Boga, i na kraju je zbog Boga razapet naglavačke, postajući uzor ljubavi prema Bogu. Zatim je tu i Jov. U kušnjama je izgubio svu stoku, ovce i decu, telo mu je bilo prekriveno ranama i žena mu je rekla: „Prokuni Boga i umri!” Kada je Jov čuo šta njegova žena govori, nastavio je da se drži svoje vere u Boga i prekorio je ženu, nazivajući je blesavom. Bio je postojan u svom svedočenju za Boga i osramotio je Sotonu. Iz iskustava Jova i Petra, video sam da samo nastojeći da upoznamo i volimo Boga, dobro obavljajući svoje dužnosti i postojano svedočeći, možemo dobiti Božje odobravanje. To je jedini način da se vodi najsmisleniji život. Zatim sam umirio svoje srce i posvetio se svojim dužnostima, a istovremeno sam vežbao pisanje članaka o iskustvenom svedočenju. Kasnije sam saznao da je jedan od mojih iskustvenih članaka pretvoren u video-zapis. Bio sam duboko ganut što sam mogao da iskoristim svoje iskustvo da svedočim Bogu, i sve sam više osećao da je samo stremljenje ka istini i svedočenje o Bogu najsmislenije i da samo to može doneti istinsku sreću i radost. Zahvalio sam se Bogu iz dna duše!

U februaru 2024. godine dobio sam pismo od roditelja, u kojem se navodi da je moja žena podnela zahtev za razvod braka na sudu. Primio sam tu vest prilično smireno i nisam bio uznemiren niti tužan zbog toga što se moja žena razvodi od mene. Umesto toga, osetio sam da je to za mene neka vrsta oslobođenja. Sada mogu da skinem to breme i svesrdno sledim Boga. To je Božje spasenje za mene i zahvaljujem se Svemogućem Bogu iz dna duše!