Rođena sam sredinom osamdesetih, a dok sam odrastala, volela sam da gledam TV drame. Kad god bih videla glavnu glumicu u beloj venčanici kako korača ka oltaru s čovekom kog voli, a on joj govori: „Štitiću te do kraja života i učiniću te srećnom”, bila bih ispunjena zavišću. Bila sam ubeđena da je biti s onim koga voliš, imati divno dete i živeti zajedno kao skladna porodica – najsrećniji život. Kad sam odrasla, upoznala sam jednog zrelog i staloženog mladića. Bio je izuzetno pažljiv prema meni, tolerisao je moju samovolju i uvek je činio romantične stvari za mene, poput kupovine malih poklona. Obećao je da će se uvek lepo ophoditi prema meni i da nikada neće dozvoliti da mi bude naneta i najmanja nepravda. Iako je njegova porodica bila veoma siromašna i moji roditelji su se oštro protivili našem braku, udala sam se za njega bez trunke premišljanja. Nakon venčanja, dobili smo divnog sina, a moj muž je i dalje bio jednako pažljiv. Brinuo je o svim našim porodičnim stvarima, velikim i malim, tako da ja skoro da ni o čemu nisam morala da brinem. Ostajala sam kod kuće da čuvam naše dete i obavljam kućne poslove, pripremajući mu svakog dana ukusne obroke pre nego što dođe kući i trudeći se svim silama da budem dobra supruga. Takav bračni život činio me je veoma zadovoljnom i mislila sam da sam najsrećnija žena na svetu.

Kada je naše dete imalo sedam meseci, prihvatila sam jevanđelje Svemogućeg Boga poslednjih dana. Čitajući Božje reči, spoznala sam poreklo pada čovečanstva, kako Sotona kvari ljude i kako Bog korak po korak radi na tome da ih spase. Razumela sam mnoge istine koje ranije nisam shvatala. Osećala sam da je verovanje u Boga predivno i nadala sam se da će i moj muž verovati u Boga zajedno sa mnom. Ali na moje iznenađenje, kada je moj muž saznao da verujem u Boga, razbesneo se. Strogo mi je zabranio da verujem i čak je zahtevao da zna ko mi je propovedao jevanđelje, izjavljujući da će se toj osobi osvetiti. Videvši suprugov stav, osećala sam da mi se srce slama od tuge. Plašila sam se da će se svakog dana svađati sa mnom zbog moje vere, da će naš odnos biti uništen i da ću izgubiti svoj brak. Osećala sam se pomalo slabo i više nisam imala tako veliku motivaciju u svojoj veri. Nekoliko dana kasnije, jedna sestra je saznala za moje stanje i pročitala mi je odlomak Božjih reči: „Svaki korak dela koje Bog vrši na ljudima spolja izgleda kao interakcija među ljudima, kao da je nastalo iz ljudskih uređenja ili ljudskog ometanja. Ali iza svakog koraka dela i svega što se dešava, jeste Sotonina opklada pred Bogom, i od ljudi traži postojanost u svedočenju za Boga. Uzmimo za primer Jova kada je bio na kušnji: Sotona se iza scene kladio sa Bogom, a ono što se dogodilo Jovu bilo je ljudsko delo i ometanje od strane ljudi. Iza svakog koraka dela koje Bog obavlja na vama nalazi se Sotonina opklada sa Bogom – u pozadini toga se odvija borba. (…) Kada se Bog i Sotona bore u duhovnom carstvu, kako bi trebalo da udovoljiš Bogu i kako treba da ostaneš postojan u svedočenju za Njega? Treba da znaš da je sve što ti se dešava velika kušnja i trenutak kada si potreban Bogu da daš svedočanstvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Sestra je razgovarala sa mnom u zajedništvu. Rekla je: „Tvoj muž ometa tvoju veru u Boga, ali iza toga se zapravo krije Sotonino ometanje. Tek što si prihvatila Božje jevanđelje poslednjih dana i želiš da stremiš ka istini kako bi zadobila spasenje. Sotona ne želi da ljudi slede Boga, pa koristi tvog muža da te ometa i progoni, kako bi te naterao da se odrekneš vere. To je Sotonina spletka! Vidi, u početku je Bog stvorio Adama i Evu. Živeli su u Rajskom vrtu uz Božje prisustvo i snabdevanje i bili su veoma srećni. Sotona je želeo da otme čoveka iz Božjih ruku, pa je koristio laži da prevari i iskuša Evu kako bi pojela plod sa drveta poznanja dobra i zla. Nemajući sposobnost raspoznavanja, Adam i Eva su posumnjali u Božje reči i porekli ih. Poslušali su Sotonu, pojeli su plod i izdali Boga. Zbog toga su bili izbačeni iz Rajskog vrta i pali su pod Sotoninu vlast, da ih on gazi i muči. Sotona koristi tvog muža da te progoni i ometa. Moramo prozreti Sotoninu spletku i biti postojani u svom svedočenju za Boga.” Nakon što sam saslušala sestrinu besedu, shvatila sam. Pošto sam želela da verujem u Boga i da Ga sledim, Sotona će učiniti sve što može da me ometa. Pokušavao je da iskoristi progon od strane mog muža kako bi me naterao da se odreknem vere. Ako bih popustila mužu i prestala da verujem, izdala bih Boga. Nisam smela da nasednem na Sotonin trik. Bez obzira na to kako me muž progonio, ne mogu da se odreknem svoje vere u Boga. Nakon toga, kad god moj muž nije bio kod kuće, krišom sam čitala Božje reči i odlazila na okupljanja. Godinu dana kasnije, izabrana sam za đakona za zalivanje. Kroz prisustvovanje okupljanjima, čitanje Božjih reči i slušanje besede braće i sestara o njihovom iskustvenom razumevanju Njegovih reči, postajala sam sve uverenija da je verovanje u Boga ispravan put u životu i postala sam aktivnija u obavljavanju svoje dužnosti. Međutim, muž me je i dalje sputavao. Ponekad bih, ako bi se okupljanje završilo malo kasnije, postajala nemirna, brinući da će se moj muž naljutiti i svađati sa mnom kad dođe kući i ne zatekne me tamo. Zato bih, čim bi se okupljanje završilo, jurila kući što sam brže mogla. Čim bih stigla kući, požurila bih da skuvam i sredim sve po kući. Da bih izbegla neprijatnosti sa mužem, nikada nisam obavljala duhovnu posvećenost dok je on bio kod kuće. Svaki put bih čekala da on ode pre nego što bih se usudila da izvadim svoje knjige Božjih reči, a čim bih čula neki šum ispred vrata, brzo bih ih sakrila.

Kasnije je crkveni rad postajao sve obimniji i ponekad bih se kasno vraćala kući. Jednom se okupljanje završilo kasno i nisam stigla na vreme da pokupim naše dete iz vrtića, pa je vaspitačica pozvala mog muža. Kad sam stigla kući, ljutito me je upitao gde sam bila. Nisam htela da ga lažem, a takođe sam htela da iskoristim priliku da mu kažem šta sam sve zadobila otkad verujem u Boga. Ali na moje iznenađenje, nakon što me je saslušao, besno je rekao: „Je l’ ti to tvoj otac propovedao te stvari o Bogu?” i krenuo je da pozove mog oca. Htela sam da lepo porazgovaram s njim, ali on je bio van sebe od besa. Pitala sam ga: „Kao vernica u Boga, ne pušim, ne pijem, niti igram mahjong i zasigurno ne radim ništa neprilično. Zašto toliko mrziš veru u Boga?” On se podrugljivo nasmejao i upitao me: „Zar nisi u školi učila da su ljudi nastali od majmuna? Kako Bog može da postoji? Gde je Bog? Ako postoji Bog, neka sad umrem!” Bila sam potpuno šokirana muževljevim rečima i brzo sam ga upozorila da ne govori tako lakomisleno. Ali on je samo prasnuo u smeh i rekao: „Vera te je izludela! Kako Bog može da postoji? Možeš da pušiš, piješ, igraš mahjong i da radiš šta god hoćeš, ali jednostavno ne možeš da veruješ u Boga! Pitaću te još jednom: Hoćeš li Boga ili ovu porodicu?” Rekla sam: „Moja vera u Boga je čvrsta!” Kada je video da sam odlučna u tome da verujem u Boga, rekao je: „Onda odlazi! Ti veruj u Boga i idi u svoj raj, a ja ću u svoj pakao!” Gledajući njegov divlji izraz lica, zaista nisam mogla da verujem da je to isti onaj muž koji mi je nekada obećao da će me voleti celog života i pružiti mi doživotnu sreću. Toliko je mrzeo Boga; bio je pravi ateista. Bila sam slomljena od tuge. Duboko u sebi nisam želela da prihvatim činjenicu da se on protivi Bogu i nisam mogla da se odreknem našeg braka. Neprestano sam se tešila, misleći da verovatno samo govori iz besa i da će sve biti u redu kad se smiri. Zato sam odlučila da na neko vreme odem kod mame. Tako bih ujedno mogla normalno da obavljam svoju dužnost. Ali nekoliko dana kasnije, moj muž je neočekivano doveo grupu prijatelja kod moje mame. Svi su govorili uglas, pokušavajući da me ubede da se odreknem vere. Plašila sam se da će privući pažnju odbora stanara ili policije, pa nisam imala drugog izbora nego da se privremeno vratim kući sa mužem.

Nakon što smo se vratili kući, muž me je držao na oku svakog dana, vodio me je sa sobom kuda god bi išao i nije me puštao da ostajem sama kod kuće. Takođe mi je svakog dana kupovao ukusnu hranu, vodio je naše dete i mene u parkove i tržne centre i stalno mi je govorio kako da budem dobra supruga i kako naša tročlana porodica može da bude srećna. Postepeno sam prestala da raspoznajem njegove reči. Samo sam mislila: „Moj muž je tako dobar prema meni, a naše dete je tako poslušno; bilo bi lepo da nastavim ovako da živimo.” Pošto mi se takav život sve više dopadao, više nisam imala breme za svoju dužnost. Mesec dana nisam prisustvovala grupnim okupljanjima i, s obzirom na moje okolnosti, vođa me je nakon toga smenila.

Iako se u narednom periodu muž više nije ljutio na mene, nisam mogla da oteram prazninu iz svoje duše. Svakog dana sam bila kao omamljena. Često sam se pitala: „Hoću li celog života ovako živeti? Koji je smisao života?” Tada mi je na pamet palo nekoliko redaka Božjih reči: „Gde je tvoja rešenost? Gde ti je ambicija? Gde ti je dostojanstvo? Gde ti je integritet?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (8)”). Suočena sa svakim od ovih Božjih pitanja, osećala sam se užasno. U srcu sam se pitala: „Gde mi je odlučnost? Zašto ne mogu da se oslobodim suprugovog sputavanja?” Nakon toga, pronašla sam taj odlomak Božjih reči da ga pročitam. Svemogući Bog kaže: „Bog je izgovorio toliko reči, ali ko ih je ikada ozbiljno shvatio? Čovek ne shvata Božje reči, ali to ga ne pogađa, u njemu nema žudnje i nikada nije zaista spoznao suštinu starog đavola. Ljudi žive u Adu, u paklu, ali veruju da žive u palati na dnu mora; progoni ih velika crvena aždaja, ali misle da su ’povlašćeni’ od strane države; đavo ih pravi budalama, a misle da uživaju u vrhunskoj telesnoj umetnosti. Kakva su oni gomila prljavih, ubogih bednika! Čovek se susreo sa svojom nesrećom, ali on to ne zna, i u ovom mračnom društvu trpi nesreću za nesrećom, ali ga to nikada nije osvestilo. Kada će se osloboditi svoje naravi popustljivosti prema sebi i svoje podaničke naravi? Zašto uopšte ne vodi računa o Božjem srcu? Da li on ćutke odobrava ovo ugnjetavanje i teškoće? Zar ne priželjkuje dan kada će moći da pretvori tamu u svetlost? Zar ne želi da vrati pravdu i istinu kojima je naneta šteta? Da li je spreman da gleda i ne čini ništa dok ljudi odbacuju istinu i izvrću činjenice? Da li je voljan da i dalje trpi ovu nepravdu? Da li je voljan da bude rob? Da li je voljan da strada od Božje ruke zajedno sa robovima ove propale države? Gde je tvoja rešenost? Gde ti je ambicija? Gde ti je dostojanstvo? Gde ti je integritet? Gde ti je sloboda? (…) On je na taj način besciljno maltretiran i potlačen, i ceo njegov život je na kraju protraćen; zašto toliko žuri da stigne, a toliko hita da ode? Zašto ne sačuva nešto dragoceno da dȃ Bogu?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (8)”). Čitajući kako Bog razotkriva trenutno stanje ljudskog života, osećala sam se kao da sam se probudila iz sna. Nekada sam mislila da je najlepši život kada tročlana porodica živi zajedno u slozi, ali da li je to zaista bilo tako? Verovati u Boga je savršeno prirodna i opravdana stvar, ali se ja, da ne bih naljutila muža, nisam usuđivala ni da čitam Božje reči kod kuće, a kamoli da prisustvujem okupljanjima ili da obavljam svoju dužnost. Svaki dan sam provodila starajući se o dnevnim potrebama muža i deteta, živeći bez ikakvog cilja ili smera, poput hodajućeg leša. Živeti ovakvim besmislenim život u kom sam izgubila sebe uopšte ne predstavlja sreću. Baš kao što Bog kaže: „Živite u takvom svetu konja i goveda, ali zapravo niste tužni; puni ste radosti i živite slobodno i sa lakoćom. Plivate unaokolo u toj smrdljivoj vodi, a zapravo ne shvatate da ste upali u takvu nepriliku. Svakoga dana se družite sa nečistim duhovima i dolazite u dodir sa ’izmetom’ i život vam je prilično vulgaran; ti zapravo nisi ni svestan da u ljudskom svetu apsolutno ne živiš i da nad sobom nemaš kontrolu. Zar ne znaš da su tvoj život još odavno pregazili ti nečisti duhovi ili da je tvoj karakter još odavno ukaljala smrdljiva voda? Misliš li da živiš u zemaljskom raju i da si okružen srećom? Zar ne znaš da si život živeo zajedno sa nečistim duhovima i da si istovremeno postojao sa svim onim što su oni za tebe pripremili? Kako bi način na koji živiš mogao da ima ikakav smisao? Kako bi tvoj život mogao da ima ikakvu vrednost?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Svi ste vi tako podli po svom karakteru!”). Što sam više razmišljala o Božjim rečima, to samo više osećala koliko mi je život jadan. Moja braća i sestre su svi bez gubljenja vremena jeli i pili reči Božje i stremili ka istini i njihovi životi su neprestano rasli. A moji dani su se vrteli oko muža i deteta i traćila sam svoj život na brak. Bog se ovaplotio da bi izrazio istinu kako bi pročistio i spasao ljude, kako bi oni mogli da odbace svoje iskvarene naravi, zadobiju Božje spasenje i prožive smislen život. Ako bi se svi moji dani vrteli oko muža i deteta, sigurno bih propustila ovu izuzetno retku priliku za Božje spasenje i na kraju bih propala zajedno sa đavolima. To bi značilo doživotno kajanje! Tada sam se pomolila Bogu: „O, Bože, ne mogu više samo da bauljam kao omamljena. Želim da stremim ka istini i obavljam svoju dužnost, ali u srcu ne mogu da otpustim svog muža. Molim Te, usmeri me da prozrem Sotonine spletke, da me on više ne bi sputavao, da bih mogla svesrdno da verujem u Tebe i da pravilno obavljam svoju dužnost.”

Nakon toga sam čitala Božje reči i jasnije uvidela suštinu mog muža. Bog kaže: „Zašto muž voli svoju ženu? Zašto žena voli svog muža? Zašto su deca poslušna svojim roditeljima? Zašto roditelji duboko brinu za svoju decu? Ka čemu su usmerene sve ljudske namere? Nije li cilj svega toga ispunjavanje sopstvenih planova i sebičnih želja?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). „Pretpostavimo da neko pobesni i naljuti se pri pominjanju Boga: da li je on video Boga? Zna li on ko je Bog? On ne zna ko je Bog, u Njega ne veruje, Bog mu se nikada nije obratio i Bog ga nikada nije isprovocirao – zašto se on onda ljuti? Da li bismo za takvog čoveka mogli da kažemo da je rđav? Svetski trendovi, hrana, piće, traganje za zadovoljstvima i obožavanje slavnih ličnosti – ništa od toga ne bi naljutilo takvog čoveka. Međutim, na sâm pomen reči ’Bog’ ili istine Božjih reči, on se naljuti. Zar to nije pokazatelj rđave prirode? To je dovoljan dokaz da je njegova priroda rđava” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni V”). Božje reči su me probudile. Moj muž uopšte nije osećao pravu ljubav prema meni; njegova takozvana ljubav je bila uslovljena. Razmišljala sam o tome zašto je moj muž nekada bio tako popustljiv prema meni. To je bilo zato što je njegova porodica bila veoma siromašna i što mi nije dao svadbeni dar kad smo se venčali, a moj izgled i porodično poreklo bili su bolji od njegovih. Osećao se ponosno kad bi ga videli sa mnom. Pored toga, nakon venčanja sam prala veš, kuvala mu i rodila dete, bila sam pažljiva i vodila sam brigu o njemu u svakom aspektu života. Pošto je KPK hapsila hrišćane, nakon što sam počela da verujem u Boga plašio se da će izgubiti obraz ako mene uhapse, pa je postao hladan prema meni, često se ljutio na mene i čak je na sve načine pokušavao da me spreči da verujem u Boga. Kakva je to ljubav? To je očigledno bilo samo kontrolisanje i iskorišćavanje. Bila sam zaslepljena takozvanom ljubavlju, misleći da me muž zaista voli. Bila sam tako glupava! Čim bi se pomenuo Bog, mom mužu bi pao mrak na oči i razbesneo bi se, čak je govorio stvari kojima poriče i ismeva Boga. On je đavo koji mrzi Boga i protivi Mu se! Da bi me naterao da se odreknem vere, koristio razne metode, blaže i grublje i čak je rekao da mogu da jedem, pijem, zabavljam se i igram mahjong – sve osim da verujem u Boga i idem pravim putem. Đavoli su baš u toj meri izopačeni! Ranije sam ga smatrala zrelim, staloženim i tolerantnim prema meni u svakom pogledu i mislila sam da je on čovek kome mogu da poverim ceo svoj život. Ali sada sam jasno videla: Sve je to bila samo iluzija. Nisam imala istinu i nisam mogla da raspoznam ljude. Sve vreme me je obmanjivao svojim slatkim rečima. Bila sam tako slepa! Tada sam pomislila na Božje reči: „Vernici i nevernici po prirodi nisu međusobno u skladu; naprotiv, oni su jedni drugima suprotstavljeni” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Moj muž je ateista koji stremi svetskim trendovima i uživa u jelu, piću i zabavi. Ja verujem u Boga i stremim ka istini i spasenju. Ne idemo istim putem. On ne može da promeni moju veru, a ja ne mogu da promenim njegovu suštinu. Čak i da ostanemo zajedno, ne bismo bili srećni. Moj muž me je držao pod prismotrom i svakog dana me je nagovarao da mu se pridružim u stremljenju zlim trendovima i sprečavao me da verujem u Boga i obavljam svoju dužnost. To nije ljubav; On me je na taj način vukao sa sobom u pakao. Nisam više mogla da pravim kompromise sa tim đavolom. Morala sam svesrdno da verujem u Boga i da pravilno obavljam svoju dužnost.

Nakon toga sam izlazila i obavljala svoju dužnost kao i obično. Kada je moj muž video da ne može da me kontroliše, počeo je da me ignoriše. Iako sam se zbog takvog bračnog života osećala fizički i mentalno iscrpljeno, u srcu sam se i dalje nadala da će jednog dana moj muž prestati da ometa moju veru i da će naša porodica moći da živi u slozi kao pre. Kasnije sam razmišljala: „Zašto u svom srcu ne mogu da otpustim ovaj brak?” Tada sam pročitala reči Božje: „Pogubni uticaji i feudalni način razmišljanja, duboko usađeni u ljudsko srce kroz hiljade godina ’uzvišenog duha nacionalizma’, vezali su i okovali ljude, ostavljajući ih bez i trunke slobode, bez ikakve ambicije ili istrajnosti i bez želje za napretkom, učinivši da umesto toga oni ostanu negativni i nazadni, ukopani u robovskom mentalitetu i tako dalje. Ovi objektivni činioci dali su neizbrisiv prljav i ružan pečat ideološkom pogledu, težnjama, moralnosti i naravi ljudskog roda. Ljudi, čini se, žive u mračnom svetu terorizma i niko od njih ne razmišlja o tome da ga prevaziđe niti razmišlja o prelasku u idealan svet; naprotiv, oni svoje dane provode sa osećajem zadovoljstva prema onome što im je život odredio: rađajući i podižući decu, trudeći se, znojeći se, obavljajući svoj težak posao i sanjajući o tome da imaju prijatnu i srećnu porodicu, o nežnosti u braku, o deci koja poštuju roditelje, o radosti u svojim poznim godinama i o mirnom proživljavanju svog života… Desetinama, hiljadama, desetinama hiljada godina do sada, ljudi su traćili svoje vreme na ovaj način, a da niko nije ostvario najveličanstveniji život od svih ljudskih života, već se sve svelo na nameru da se uzajamno pokolju, na trku za slavom i dobitkom i na međusobno spletkarenje u ovom mračnom svetu. Ko je ikada tražio Božje namere? Da li je iko ikada obraćao pažnju na Božje delo? Svi oni delovi čoveka kojima vlada uticaj tame još odavno su postali ljudska priroda, pa je tako prilično teško izvršiti delo Božje, a ljudi još manje imaju želju da obrate pažnju na ono što im je Bog danas poverio” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (3)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam. Nakon što ih je Sotona iskvario, ljudi su vezani i okovani raznim tradicionalnim kulturnim idejama i poslušničkim shvatanjima. Za njih je brak ispunjen ljubavlju i odgojem dece cilj doživotnog stremljenja i to se prenosi sa generacije na generaciju. Povrh svega, razne vrste TV serija, filmova i književnih dela promovišu ideje poput „Ljubav je iznad svega” i „Držati se za ruke i ostariti zajedno”. Usled toga, ljudi veruju da je najvažnija stvar stremiti ka srećnom braku. I ja sam te ideje primila k srcu i učinila srećan brak svojim životnim ciljem. Nakon što smo se venčali, moj muž mi je uvek pokazivao sitne romantične znake pažnje i bio je uviđavan i brižan prema meni, pa sam se osećala neverovatno zadovoljnom. Mislila sam da to što mogu da provedem život sa njim čini život vrednim. Da bih održala naš srećan brak, naučila sam da kuvam, ostala sam kod kuće da odgajam naše dete i davala sam sve od sebe da budem dobra supruga i majka, ulažući sve svoje vreme i energiju u naš brak i porodicu. Brak sam videla kao svoje životno odredište i osećala sam da treba da dam sve za njega. Nakon što sam pronašla Boga, iz Njegovih reči sam razumela mnoge istine i tajne. Takođe sam znala da, kao stvoreno biće, treba da obožavam Stvoritelja i ispunjavam svoju dužnost. Međutim, plašila sam se da će verovanje u Boga naljutiti mog muža i da ću izgubiti naš brak, pa sam često bila rasejana tokom okupljanja i nisam se usuđivala da čitam reči Božje ili slušam himne kod kuće. Da bih održala svoj odnos sa mužem, ostavila sam svoju dužnost po strani i čak sam zažalila što sam je obavljala. Bila sam čvrsto vezana sotonskim idejama poput „Ženin brak je njeno doživotno odredište”, „Srećan brak je najveća sreća” i „Držati se za ruke i ostariti zajedno”. Nisam umela da raspoznam pozitivne i negativne stvari i spremno sam se odrekla svoje dužnosti da bih stremila ka srećnom braku. Kada bih tako nastavila, na kraju bih propala zajedno sa Sotonom. Kad bolje razmislim, čak i da sam mogla da živim u slozi sa svojim mužem, kakvog bi to smisla imalo? Ne bih ispunila svoju dužnost kao stvoreno biće, niti bih razumela istine koje treba da razumem. Zar ne bi bilo obično gubljenje vremena da proživim ceo život u zbrci? Tada sam pomislila na Božje reči: „Desetinama, hiljadama, desetinama hiljada godina do sada, ljudi su traćili svoje vreme na ovaj način, a da niko nije ostvario najveličanstveniji život od svih ljudskih života.” Život kojem sam stremila bio je besmislen i nisam mogla a da ne razmišljam o ovome: kakav je to najlepši život? Kako čovek zaista treba da živi da bi mu život imao smisao?

Tada sam pročitala dva odlomka Božjih reči i u njima pronašla smer u kom u životu treba da idem. Svemogući Bog kaže: „Neki ljudi greškom težnju ka bračnoj sreći ili ispunjavanje svojih obaveza prema partneru, kao i brigu, pažnju i negu i zaštitu svog partnera, učine svojom životnom misijom, a partnera smatraju svojim celim svetom, svojim životom – to je pogrešno. Tvoja sudbina je pod Božjom suverenošću i njome ne upravlja tvoj partner. Brak ne može da promeni tvoju sudbinu, niti može da promeni činjenicu da je Bog suveren nad tvojom sudbinom. Što se tiče vrste pogleda na život koji treba da imaš i puta koji treba da slediš, za njima treba da tragaš u rečima Božjih učenja i zahteva, a ne da oni zavise od tvog partnera niti da partneru dozvoljavaš da o njima odlučuje. Osim što prema tebi ispunjava svoje odgovornosti, on ne treba da ima kontrolu nad tvojom sudbinom, niti treba da zahteva da promeniš svoj pravac u životu, niti da odlučuje kojim ćeš putem ići, niti da odlučuje kakav pogled na život treba da imaš, a još manje treba da te ograničava ili sprečava da težiš spasenju. Što se tiče braka, sve što ljudi mogu da urade jeste da ga prihvate od Boga i da se pridržavaju definicije braka koju je Bog odredio za čoveka, pri čemu i muž i žena ispunjavaju svoje odgovornosti i obaveze jedno prema drugom. Ono što ne mogu da čine jeste da odlučuju o sudbini svog partnera, ni o prethodnom, ni o sadašnjem, ni o sledećem životu, a kamoli o večnosti. O tvom odredištu, tvojoj sudbini i putu kojim ideš može da odlučuje samo Stvoritelj. Stoga, kao stvoreno biće, bilo da si u ulozi žene ili muža, sreća kojoj treba da težiš u ovom životu dolazi od toga što obavljaš dužnost stvorenog bića i dovršavaš misiju stvorenog bića. Ona ne dolazi iz samog braka, a još manje od toga da ti ispunjavaš bračne obaveze žene ili muža. Naravno, put koji odabereš da slediš i pogled na život koji usvojiš ne treba da se zasnivaju na bračnoj sreći, a još manje treba da ih određuje bilo koji supružnik – to je nešto što treba da shvatiš. Dakle, ljudi koji stupe u brak i samo teže ka bračnoj sreći i jedino tu težnju smatraju svojom misijom treba da otpuste takve misli i gledišta, da promene način na koji postupaju i da promene svoj životni pravac” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (11)”). „Svi ljudi moraju da tragaju za tim da prožive smislen život i ne treba da se zadovoljavaju svojim trenutnim okolnostima. Da bi proživeli Petrov lik, moraju da poseduju Petrovo znanje i njegova iskustva. Moraju da streme ka uzvišenijim i dubljim stvarima. Moraju da streme ka dubljoj, čistijoj ljubavi prema Bogu i ka životu koji ima vrednost i smisao. Jedino je to život; tek tada će oni biti isti kao Petar. Moraš se usredsrediti na aktivan ulazak u ono što je pozitivno i ne smeš biti pasivan i dozvoliti sebi da nazaduješ zato što si zadovoljan trenutnom udobnošću, istovremeno zanemarujući dublje, detaljnije i praktičnije istine. Moraš posedovati praktičnu ljubav i moraš iznaći svaki mogući način da se oslobodiš tog dekadentnog, bezbrižnog života, koji se ne razlikuje od životinjskog života. Moraš proživeti život pun smisla i vrednosti, ne smeš se zavaravati, niti na svoj život gledati kao na igračku s kojom možeš da se igraš. Za svakoga ko ima rešenost i voli Boga, ne postoje nedostižne istine i ne postoji pravda za koju ne može čvrsto da se zauzme. Kako treba da proživiš svoj život? Kako treba da voliš Boga i kako da tom svojom ljubavlju udovoljiš Njegovim namerama? Od toga nema preče stvari u tvom životu. Pre svega, moraš posedovati takvu rešenost i istrajnost, i ne treba da budeš slabić bez kičme. Moraš naučiti da doživljavaš smisleni život i smislene istine, i ne treba prema sebi da se odnosiš površno na taj način. Život će kraj tebe prohujati, a da ti toga nećeš ni biti svestan; da li ćeš nakon toga i dalje imati ovakvu priliku da voliš Boga? Može li čovek da voli Boga nakon smrti? Moraš da imaš istu rešenost i istu savest kao Petar; moraš živeti smislen život, a ne poigravati se sa sobom. Kao ljudsko biće i osoba koja teži Bogu, moraš pažljivo da razmotriš svoj život i da mu pristupiš, razmatrajući kako da sebe prineseš Bogu, kako da imaš smisleniju veru u Boga i kako da, pošto Ga voliš, tvoja ljubav prema Bogu bude čistija, lepša i bolja. (…) Zarad istine moraš da istrpiš teškoće, moraš da se žrtvuješ za istinu, moraš da istrpiš poniženje zarad istine, a da bi zadobio više istine, moraš da se podvrgneš većem stradanju. To je ono što treba da učiniš. Ne smeš odbacivati istinu zarad uživanja u porodičnoj harmoniji i ne smeš da izgubiš doživotno dostojanstvo i integritet zarad privremenog užitka. Treba da stremiš ka svemu što je lepo i dobro, i u svom životu treba da stremiš ka smislenijem putu. Ako vodiš tako prizeman i svetovni život i nemaš nikakav cilj kome bi stremio zar to nije traćenje života? Šta od takvog života možeš da dobiješ? Zarad jedne istine treba da napustiš sva telesna uživanja, a ne treba sve istine da odbaciš zarad malo užitka. Takvi ljudi nemaju ni integritet ni dostojanstvo; njihovo je postojanje lišeno svakog smisla!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Nakon čitanja Božjih reči, srce mi se odjednom ispunilo svetlošću i osećala sam se kao da me Bog lično vodi u smeru u kom moj život treba da ide. Shvatila sam da brak nije moje odredište i da u okviru braka muž i žena samo ispunjavaju svoje odgovornosti jedno prema drugom, da su jedno pokraj drugog i da brinu jedno o drugom. U našem bračnom životu, ja sam prala veš, kuvala i rodila dete; ispunila sam svoje odgovornosti i nisam ništa dugovala svom mužu. Da se on nije mešao u moju veru, mogli smo da nastavimo da živimo zajedno, pod uslovom da to ne ometa moju dužnost. Ali ako on ometa moju veru, onda treba da izaberem da ispunjavam svoju dužnost kao stvoreno biće. Ne treba da gledam na brak kao na svoje odredište, niti da svoju doživotnu sreću zasnivam na njemu. To je pogrešno gledište. Godinama sam smatrala da mi je muž sve na svetu. Kada se usprotivio mojoj veri, slepo sam pravila kompromise i popuštala, odričući se okupljanja, pa čak i svoje dužnosti. Potpuno sam pala u tamu i bila sam ispunjena prazninon i bolom. Potrošila sam sve svoje vreme i energiju na održavanje srećnog braka, tako da nisam pročitala mnogo Božjih reči i nisam razumela mnoge istine. Čak sam počinila i prestupe dok sam obavljala dužnost i protraćila nekoliko godina svog života. Sada, dok obavljam svoju dužnost, prisustvujem okupljanjima i sa svojom braćom i sestrama u zajedništvu razgovaram o reči Božjoj, u srcu osećam mir i spokoj. Takođe razumem da, kao stvoreno biće, treba da stremim ka istini i ispunjavam svoju dužnost. To je život kojem treba da težim. Pomislila sam kako se Petar zbog svoje vere suočio sa progonom od strane roditelja, ali je odbio da ga porodica sputava i odlučno je izabrao da sledi Boga. Na kraju je ispunio Božji nalog i zadobio Božje odobravanje. Bilo je i mnogo hrišćana koji su sve napustili da bi sledili Gospoda, prenosili Njegovo jevanđelje i za Njega dali ceo svoj život. U srcu sam osetila nadahnuće i pomolila sam se Bogu: „O, Bože, i ja želim da napustim svoj dom da bih obavljala svoju dužnost i za Tebe dala ceo svoj život. Molim Te da mi pripremiš priliku za to.”

Godinu dana kasnije, kada je moj muž video da sam i dalje odlučna da verujem u Boga i obavljam svoju dužnost bez obzira na to na koji način pokušava da me spreči, tražio je razvod. Mirno sam rekla: „Onda hajde da svako krene svojim putem i da se mirno rastanemo.” Kada je moj muž video da sam ozbiljna, popustio je. Pristao je da me pusti da izlazim da obavljam svoju dužnost, ali nije hteo da se razvede. Kada sam izlazila iz kuće, osećala sam se kao ptica koja se oslobodila iz kaveza i konačno može slobodno da leti. Mogu da pevam himne kad god poželim, da jedem i pijem reči Božje kad god poželim i ne moram ni o čemu da brinem čak i ako se nakon što završim svoju dužnost kasno vratim. Svakog dana dok prisustvujem okupljanjima i obavljam svoju dužnost sa svojom braćom i sestrama osećam veliku radost u srcu. To moj život čini posebno ispunjenim i srećnim.

Sada svakodnevno obavljam svoju dužnost puno radno vreme, obučavam se za razne dužnosti i imam veće i praktičnije razumevanje istina-načela nego pre. Takođe sam ostvarila i neki napredak u svom život-ulasku. Uistinu sam shvatila da prava sreća ne dolazi iz srećnog braka. Umesto toga, spoznati Stvoritelja, ispunjavati dužnost stvorenog bića kako bi se izvršila sopstvena misija i ispunile odgovornosti i razumeti istinu kako bi se išlo putem ka spasenju – to je ono što čini pravu sreću. U isto vreme, osećam se posebno srećnom što mi je u ovom ogromnom moru čovečanstva Bog ukazao milost vrativši me u Svoju kuću, usmeravajući me da razumem istinu i spasivši me iz vrtloga braka. Duboko iz srca zahvaljujem Bogu na Njegovom spasenju i rešena sam da se od sada iskreno dajem za Boga i da proživim smislen život!