Od malena sam volela da gledam romantične drame i uvek bih jako zavidela glavnim likovima na njihovim ljubavnim vezama. Zato sam počela da verujem da ništa drugo ne bi moglo da me usreći od muža koji me voli i brine o meni. Sa sedamnaest godina sam srela svog budućeg muža. Savršeno je odgovarao mom ukusu, bio je relativno iskren i dok bismo razgovarali, videla sam da je prilično brižan i pažljiv prema meni, pa smo se ubrzo venčali. Nakon venčanja, moj muž je i dalje prema meni bio dobar i veoma ljubazan. Radio bi poslove po kući i kupovao mi šta god poželim. Ponekad, kad bih bila neraspoložena, uveseljavao bi me i tolerisao moju mrzovolju. Takođe sam smatrala da imam sreće što me muž toliko voli i što je tako brižan prema meni, pa sam čvrsto odlučila da čuvam naš brak.

Tokom pandemije, 2019, majka me je upoznala s jevanđeljem o Božjem delu u poslednjim danima. Nakon toga, počela sam da obavljam svoju dužnost najbolje što mogu. Jednog dana, dok su braća i sestre bili okupljeni u mom domu, moj muž se iznenada vratio. Kad je video svu tu braću i sestre, veoma se naljutio i zlobno zapretio: „Ako se ovo ponovi, pozvaću policiju!” Potom je izjurio iz kuće i zalupio vrata. Nikad svog muža nisam videla tako besnog, kao da je postao neka sasvim druga osoba. Jako sam se uplašila kad sam videla koliko se moj muž opire mojoj veri i pomislila sam: „Šta da radim? Ako nas ponovo uhvati, hoće li stvarno pozvati policiju? Da li će prasnuti na mene večeras kad se vrati kući? Kako da mu objasnim ovo, a da ne ugrozim našu vezu?” Tada mi je jedna crkvena starešina tokom razgovora u zajedništvu prenela svoja iskustva i pročitala sledeći odlomak iz Božjih reči: „Svaki korak dela Božjeg koji se dešava u ljudima spolja deluje kao da se radi o interakciji između ljudi, kao da je nastao od ljudskog uređenja ili ljudskog ometanja. Ali iza scene, svaki korak dela, i sve što se dešava, jeste Sotonina opklada pred Bogom, i zahteva od ljudi da budu postojani u svom svedočenju o Bogu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da je spolja izgledalo kao da me je muž osujećivao, ali zapravo, bio je to Sotona koji je kroz pretnju mog muža pokušao da me zabrine i zaplaši i da me čak udalji od Boga i natera me da Ga izdam i da napustim svoju veru i dužnost da bih održala našu vezu. Bog je dozvolio da nas moj muž uhvati i okupljanju. Bog se nadao da ću ostati postojana u svom svedočenju u toj situaciji pa moram ostati s Bogom i ne predati se Sotoni. Kad sam uvidela Božje namere, osetila sam da mi se vera obnavlja. Moj muž je zaista bio veoma ljut kad se vratio kući. Rekao je da će ugraditi kamere za nadzor i da će, ako me opet uhvati, pozvati policiju i razvesti se od mene. Kad sam čula sve to od njega, osetila sam ogromnu tugu i suze su mi potekle niz obraze. Upravo sam se tada prisetila ovih Božjih reči: „Sve što se dešava, jeste Sotonina opklada pred Bogom, i zahteva od ljudi da budu postojani u svom svedočenju o Bogu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Sotona je delovao kroz mog muža da bi me sprečio da verujem u Boga. Morala sam da prozrem njegov zli plan. Zato sam odlučno izjavila: „Ako se brineš da ćeš zbog moje vere dospeti u nevolju, ne mogu da te prisilim da ostaneš sa mnom. Ako želiš razvod, neka ti bude, jer ja vere ne mogu da se odreknem.” Toliko se razbesneo da je zakrvavio očima i počeo da udara pesnicama o krevet. Možda tad nisam popustila pred mužem, ali i dalje sam se plašila razvoda i nisam želela da moja vera bude prepreka našoj vezi.

Od tada, muž se prema meni više nije tako lepo ponašao i stalno je vikao na mene i zamerao mi zbog mojih mana. „Šta ćeš kod kuće po ceo dan? Kako neko tvojih godina može da veruje u Boga?” Jednom prilikom me je zgrabio za vrat i rekao: „Daviću te i videti da li će tvoj Bog doći da te spase!” Te noći, misleći o tome koliko je brižan moj muž pre bio i kako mi je svakog dana isticao mane jer sam verovala u Boga, osetila sam da se jako ogrešio o mene i počela sam da plačem. Sledećeg jutra su mi oči i dalje bile natečene od plakanja, ali moj muž nije reagovao kad me je video. Razmišljajući o tome kako bi se moj muž drugačije ponašao prema meni da ne verujem u Boga, počela sam malo da se kolebam, ali onda sam se setila da je Bog došao da sprovede Svoje delo i spasi ljudski rod i da moram propisno da upražnjavam veru i hodam pravim putem, pa sam shvatila da ne mogu da napustim veru zarad muža. Ali, nisam želela ni da izgubim svoj brak. Nakon toga, pažljivo sam negovala našu vezu i smišljala načine kako da ugodim mužu. Znajući da ga odbija moja vera, pokušala sam da sakrijem svoje knjige Božjih reči od njega i nakon okupljanja bih čistila sobu da ne ostane ni najmanji trag tog sastanka. Koliko god da sam bila umorna od brige o detetu, uvek bih nalazila vremena da spremim kuću i skuvam obroke. Svoje duhovne posvećenosti obavljala bih samo kad moj muž ne bi bio kod kuće jer sam se plašila da će mi zameriti. Ponekad, kad bi mi muž radio prekovremeno, iskoristila bih priliku da čitam Božje reči, ali ne bih mogla da se usredsredim jer sam se brinula da će doći ranije kući. Uvek sam osluškivala da li se čuju vrata i čim bi se otvorila, izbezumljeno bih gasila računar i sklanjala knjige. Nakon toga, muž me nije ponovo uhvatio kako upražnjavam veru ili čitam Božje reči i njegovo ponašanje prema meni se postepeno poboljšalo. Tokom 2021, kad mi je ćerka malo porasla, moja svekrva je počela da je čuva i ja sam mogla da počnem da zalivam pridošlice. Nedugo potom, izabrana sam za đakona za zalivanje. Zbog toga što sam dobro nosila breme svoje dužnosti, marta 2023. izabrali su me za crkvenog starešinu. Kao starešina, morala sam da držim okupljanja i obim posla mi se uvećao. Ponekad sam morala noću da odgovaram na pitanja iz pisama, ali nisam se usuđivala to noću da radim. Razmišljala sam: „On ne zna da ja i dalje upražnjavam veru i obavljam svoju dužnost. Veza tek što je počela da nam se oporavlja, ali kad bi saznao da još uvek verujem i obavljam dužnost, zar se ne bi vratio na to da me kudi svakog dana kao pre? Ako ne mogu da radim noću, u redu je, prosto ću više raditi preko dana.” Pošto nisam mogla da odgovaram na pisma noću, a okupljanja sam imala svakog dana, nepročitana pisma su počela da se gomilaju. Rad crkve na pročišćenju i izopštenju stalno je kasnio, a napredak u radu na jevanđeljima takođe je usporio. Bila sam veoma uznemirena zbog toga, ali razmišljala sam: „Pošto moji svekar i svekrva žive sa nama, ako saznaju za moju veru i udruže se s mojim mužem da me gnjave ili počnu da ohrabruju mog muža da se razvede od mene, šta onda da radim? Ne želim da izgubim taj brak.”

Jednom, tokom okupljanja, čula sam ovaj odlomak iz Božjih reči: „Kada se venčaju, neki ljudi su spremni da svom bračnom životu posvete sve što je u njihovoj moći i spremni su da se trude, bore i vredno rade za svoj brak. Neki uz mnogo muke i patnje zarađuju novac i, naravno, još više poveravaju svoju sreću partneru. Veruju da njihova sreća i radost u životu zavise od toga kakav im je partner; da li je dobra osoba, da li se njegova ličnost i interesi podudaraju sa njihovim, da li je neko ko može da nahrani i vodi porodicu, da li je neko ko može da im obezbedi osnovne potrepštine u budućnosti i da im obezbedi srećnu, stabilnu, divnu porodicu, i da li je neko ko može da ih uteši kada naiđu na bilo kakav bol, nevolju, neuspeh ili problem. Da bi se uverili u sve to, oni obraćaju posebnu pažnju na svog partnera dok žive zajedno. S velikom brigom i pažnjom posmatraju i pamte partnerove misli, stavove, govor i ponašanje, svaki njegov potez, kao i svaku njegovu dobru i lošu stranu. Oni do detalja pamte sve misli, stavove, reči i ponašanje koje je njihov partner otkrio u životu, kako bi mogli bolje da ga razumeju. Isto tako se nadaju da će ih partner bolje razumeti, puštaju ga u svoje srce i ulaze u njegovo da bi mogli lakše da obuzdaju jedno drugo, ili da bi bili prva osoba koja će se pojaviti kad god mu se nešto desi, prva osoba koja će mu pomoći, prva osoba koja će ga otvoreno podržati, ohrabriti ga i biti njegov stub podrške. U takvim životnim uslovima, muž i žena retko pokušavaju da razaznaju kakva je osoba njihov partner, živeći u potpunosti u osećanjima koja gaje prema partneru i koristeći svoja osećanja da brinu o njemu, tolerišu ga, nose se sa svim njegovim manama, slabostima i težnjama, čak do te mere da spremno skaču na svaki njegov znak i poziv. Na primer, muž neke žene kaže: ’Tvoja okupljanja traju predugo. Idi samo na pola sata i onda se vrati kući.’ Ona odgovara: ’Potrudiću se.’ Na sledećem okupljanju se, naravno, zadrži pola sata i onda se vrati kući, a njen muž kaže: ’To je prava stvar. Sledeći put se samo pojavi tamo da te vide i onda se vrati.’ Ona kaže: ’Jao, znači toliko ti nedostajem! Važi, potrudiću se.’ Naravno, ni sledeći put ne želi da ga razočara, već se sa okupljanja vrati već posle desetak minuta. Muž joj je veoma zadovoljan i srećan, pa joj kaže: ’Tako je već bolje!’ Ako on želi da ide na istok, ona se ne usuđuje da ide na zapad; ako on želi da se smeje, ona se ne usuđuje da plače. On je vidi kako čita Božje reči i sluša himne i mrzi to i gadi mu se, i kaže: ’Kakva je korist od čitanja tih reči i pevanja tih pesama sve vreme? Zar ne možeš da ne čitaš te reči ili da ne pevaš te pesme dok sam ja kod kuće?’ Ona odgovara: ’U redu, u redu, neću više da ih čitam.’ Više se ne usuđuje da čita Božje reči niti da sluša himne. Zbog zahteva svog muža, ona konačno shvata da on ne voli da ona veruje u Boga, niti da čita Božje reči, pa mu pravi društvo kada je kod kuće, gleda televiziju s njim, jedu zajedno, ćaskaju, pa ga čak sluša i kako izbacuje svoja nezadovoljstva iz sebe. Učiniće sve za njega, dokle god ga to čini srećnim. Ona smatra da su to odgovornosti koje supružnik treba da ispuni. Dakle, kada ona čita Božje reči? Sačeka da muž izađe, zatim za njim zaključa vrata i brže-bolje počne da čita. Kada čuje nekoga na vratima, brzo skloni knjigu i toliko se uplaši da se više ne usuđuje da je čita. A kada otvori vrata, vidi da to ipak nije njen muž – uzbuna je bila lažna, ona nastavlja da čita. Dok tako čita, uznemirena je, nervozna i uplašena. Razmišlja: ’Šta ako se on zaista vrati kući? Bolje je da više ne čitam. Pozvaću ga i pitaću gde je i kada se vraća.’ Ona ga nazove, a on kaže: ’Danas imam malo više posla, tako da možda neću stići kući pre tri ili četiri sata.’ To je smiruje, ali može li njen um i dalje da se smiri da bi mogla da čita Božje reči? Ne može; um joj je uznemiren. Žuri da stane pred Boga da se pomoli, i šta kaže? Da li kaže da joj u njenom verovanju u Boga nedostaje vere, da se plaši svog muža i da ne može da utiša svoj um da čita Božje reči? Oseća da ne može to da kaže, tako da nema šta da kaže Bogu. Ali onda sklopi oči i sklopi ruke. Smiruje se i ne oseća se tako uznemireno, pa odlazi da čita Božje reči, ali reči ne nalaze put do nje. Razmišlja: ’Gde sam ono stala? Dokle sam stigla sa mojim kontemplacijama? Tok misli mi se skroz poremetio.’ Što više o tome razmišlja, to se više nervira i nelagodno oseća: ’Danas naprosto neću da čitam. Nije strašno ako jednom propustim svoje duhovne aktivnosti.’ Šta mislite? Da li joj život dobro teče? (Ne.) Da li je to bračna nevolja ili bračna sreća? (Nevolja.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (11)”). Božje reči razotkrile su moje tačno stanje. Potpuno je prirodno i opravdano da ljudi upražnjavaju veru i obavljaju svoje dužnosti. Ali kada me je muž u tome sprečio, da bih očuvala našu vezu, da bih nastavila da uživam u njegovoj brizi i pažnji, i da ne bih izgubila brak, nije mi smetalo da ostavljam dužnost po strani i radim sve što mogu da mu udovoljim. Pošto se mom mužu nije sviđalo što upražnjavam veru, nisam se usuđivala da jedem i pijem Božje reči kad je on bio kod kuće, a kad bih čula da se vratio, uplašila bih se i izbezumljeno sakrivala knjige. Da nije bilo mog muža, po povratku kući uveče, mogla sam redovno obavljati duhovne posvećenosti, ispitivati greške pri svom radu, jesti i piti Božje reči da rešim svoju iskvarenu narav i život bi mi brže rastao. To bi bilo korisno i za moju dužnost. Ali, da bih sačuvala svoj srećan brak, odgurnula sam svoju dužnost i svoje stremljenje ka istini u stranu i tek ponekad obavljala duhovne posvećenosti kod kuće. Pošto nisam mogla da odolim nekim zlim ovozemaljskim trendovima, često bih osetila ushićenje dok gledam neverničke snimke i filmove i moja veza s Bogom postala je daleka, a život-ulazak bio mi je oštećen. Štaviše, nisam mogla redovno da odgovaram na pitanja noću i mnogo našeg posla je kasnilo i ne bi bilo urađeno sve dok starešina ne bi došao da nas proveri i pritisne nas. Uvidela sam da sam se brinula samo o sebi. Nije me bilo briga da li su interesi crkve narušeni sve dok sam mogla da održavam svoj brak i, kao rezultat toga, mnogi projekti su kasnili. Zaista mi je nedostajalo savesti i razuma i bila sam tako sebična i ogavna.

Nakon toga sam onda naišla na sledeći odlomak: „Bog ti je odredio brak samo da bi mogla da naučiš da ispunjavaš svoje odgovornosti, da naučiš da živiš mirno u zajednici sa drugom osobom i da živiš udvoje, da iskusiš kakav je život kada ga deliš sa svojim partnerom i kako da se nosiš sa svim stvarima sa kojima se zajedno susrećete, čineći tvoj život bogatijim i drugačijim. Međutim, On te ne ostavlja na milost i nemilost braku i, naravno, ne ostavlja te na milost i nemilost tvom partneru da bi bila njegova robinja. Ti nisi njegova robinja, niti je on tvoj gospodar. Jednaki ste. Jedine obaveze koje imaš prema svom partneru jesu obaveze žene ili muža, a kada ispuniš te obaveze, Bog te smatra zadovoljavajućom ženom ili mužem. Ne postoji ništa što tvoj partner ima, a da ti nemaš, i ti nisi gora od svog partnera. Ako veruješ u Boga i stremiš ka istini, ako možeš da obavljaš svoju dužnost, da često prisustvuješ skupovima, da Božje reči čitaš kao molitvu i da staješ pred Boga, onda su to stvari koje Bog prihvata i one su ono što stvoreno biće treba da radi i normalan život koji stvoreno biće treba da živi. U tome nema ničega sramnog, niti smeš da se osećaš kao da bilo šta duguješ svom partneru zato što živiš takav život – ne duguješ mu ništa. (…) U pogledu telesnih odnosa, osim tvojih roditelja, najbliža osoba na ovom svetu ti je tvoj supružnik. Međutim, zato što veruješ u Boga, on se prema tebi ophodi kao prema neprijatelju i napada te i progoni. Prigovara ti što prisustvuješ okupljanjima, ako čuje bilo kakav trač, vraća se kući da te grdi i maltretira. Čak i kada se moliš ili čitaš Božje reči kod kuće i uopšte ne utičeš na njegovu svakodnevicu, on će te i dalje grditi i suprotstavljati ti se, pa će te čak i tući. Reci Mi, šta je to? Zar on nije demon? Da li je to osoba koja ti je najbliža? Da li neko takav zaslužuje da ispuniš bilo kakvu odgovornost prema njemu? (Ne.) Ne zaslužuje! I tako, neki ljudi koji su u takvom braku i dalje stoje na raspolaganju svom partneru, spremni da žrtvuju sve, da žrtvuju vreme koje treba da provedu obavljajući svoju dužnost, priliku da izvrše svoju dužnost, pa čak i priliku da postignu spasenje. Ne bi trebalo da rade takve stvari, i u najmanju ruku bi trebalo da se odreknu takvih ideja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (11)”). Kroz čitanje Božjih reči, shvatila sam da Bog zapoveda brakove da bi ljudima pomogao da nauče da žive zajedno u miru, da prate jedno drugo i brinu se jedno o drugom i nauče da ispunjavaju obaveze. Zamisao je da imamo nekog s kim možemo da se posavetujemo kad se suočima s poteškoćama, nekog s kim ćemo se nositi s problemima pod okriljem braka. Bog me ne prodaje u brak, i nisam rob svom mužu. Svi smo stvorena bića, svi smo jednaki. I dok sam verovala u Boga i dalje sam se trudila da se staram o mužu. Kad se suočavao s nedaćama, bila sam pored njega, kad bi se razboleo, negovala sam ga i potpuno sam izvršavala svoje dužnosti u našem braku, ništa mu nisam dugovala. Zapravo, on je bio taj koji je meni stalno zamerao i pretio mi razvodom, nije cenio naš brak, a ja sam budalasto radila na tome da ga sačuvam i čak dozvoljavala da me sputava i nisam se usuđivala da upražnjavam veru i stremim ka istini. Kako sam samo glupa bila! Sve mi je bilo mnogo jasnije nakon čitanja Božjih reči. Nisam ga nimalo gnjavila kad sam van kuće išla na okupljanja ili kod kuće jela i pila Božje reči, a on ne samo da me nije podržao, već me je i pritiskao i stalno me osujećivao, preteći mi razvodom i policijom. To je pokazalo da je moj muž imao slabu ljudskost i da je, u suštini, bio demon. Nije zaslužio da budem tako dobra prema njemu i svakako ne bi trebalo da se odričem toga da jedem i pijem Božje reči, da stremim ka istini, obavljam svoju dužnost i čak prilike da budem spasena, samo zbog njega. Kad sam se vratila kući, pomislila sam: „Ne mogu više da dopuštam da me muž sputava.” Odmah sledećeg dana počela sam dužnost da obavljam kod kuće. Kad sam počela praktično da sarađujem, moj muž je prestao da se buni. Naravno, tu i tamo bi imao poneki komentar, ali više nisam bila sputana i mogla sam dužnost da obavljam normalno.

Kasnije, promišljala sam o tome zašto sam toliko insistirala na srećnom braku i to čak videla kao svoje glavno stremljenje u životu. Pročitala sam dva odlomka iz Božjih reči: „Prvo, neka mišljenja o braku postaju popularna u društvu, a zatim razna književna dela prenose ideje i mišljenja autora o braku; kako se ta književna dela pretvaraju u televizijske emisije i filmove, oni još živopisnije izlažu različita mišljenja ljudi o braku, o njihovim različitim težnjama, idealima i željama o njemu. Više ili manje, primetno ili neprimetno, te stvari se neprestano usađuju u vas. Pre nego što shvatite bilo kakav tačan koncept braka, ta društvena mišljenja i poruke o braku stvaraju predrasude u vama i vi ih prihvatate; onda počinjete da maštate o tome kakav će biti vaš brak i kakva će biti vaša druga polovina. Bez obzira na to da li te poruke prihvatate kroz televizijske emisije, filmove i romane, ili kroz svoje društvene kontakte i bitne ljude u vašem životu – bez obzira odakle stižu, sve te poruke dolaze od ljudi, društva i sveta, ili da se preciznije izrazim, one proističu i razvijaju se iz štetnih trendova. A da se izrazim još preciznije, one dolaze od Sotone. Zar nije tako? (Jeste.) (…) Ti društveni stavovi o braku – te stvari koje prožimaju ljudske misli i dubine njihove duše – pre svega su o romantičnoj ljubavi. Ti stavovi su usađeni u ljude i u njima podstiču svakojake fantazije o braku. Na primer, oni maštaju o tome ko će biti osoba koju će voleti, kakva će ona biti ličnost i kakvi su njihovi zahtevi od bračnog druga. Konkretno, postoje razne poruke koje društvo šalje i koje govore da oni svakako treba da vole tu osobu i da ta osoba treba da im uzvrati ljubav, da je samo to prava romantična ljubav, da samo prava romantična ljubav može dovesti do braka, da je samo brak zasnovan na romantičnoj ljubavi dobar i srećan i da je brak bez romantične ljubavi nemoralan” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (10)”). „Mnogi ljudi dopuštaju da im sreća zavisi od braka, a njihov cilj u težnji ka sreći je težnja za srećom i za savršenstvom braka. Oni veruju da će, ako im je brak srećan i ako su srećni sa svojim partnerom, imati srećan život, te smatraju da je sreća njihovog braka doživotna misija i da je treba održavati stalnim trudom. (…) Stoga, kada Božja kuća zahteva od onih koji streme ka sreći u braku da pre svega napuste svoje domove i odu negde daleko da šire jevanđelje i obavljaju svoju dužnost, oni se često osećaju frustrirano, bespomoćno, pa čak i nelagodno zbog činjenice da će uskoro možda izgubiti svoju bračnu sreću. Neki ljudi napuštaju ili odbijaju da obavljaju svoje dužnosti kako bi održali bračnu sreću, a neki čak odbijaju važna uređenja Božje kuće. Ima i onih koji, da bi održali bračnu sreću, često pokušavaju da proniknu u osećanja svog supružnika. Ako se supružnik oseća pomalo nezadovoljno ili pokazuje čak i nagoveštaj razočaranja ili nezadovoljstva zbog partnerove vere, zbog puta vere u Boga kojim je krenuo i zbog toga što obavlja svoju dužnost, partner odmah menja kurs i čini ustupke. Da bi održali bračnu sreću, ljudi često čine ustupke svom supružniku, čak i ako to znači odustajanje od prilika da obavljaju svoju dužnost i žrtvovanje vremena za okupljanja, za čitanje Božjih reči i za obavljanje duhovnih rituala, kako bi pokazali svom supružniku da su prisutni, kako ne bi sprečili da se njihov supružnik oseća sâmo i usamljeno i kako bi postigli da njihovi supružnici osete njihovu ljubav; oni bi radije to učinili nego da izgube ili da ostanu bez ljubavi svog supružnika. To je zato što osećaju da, ako se odreknu ljubavi svog supružnika zbog svoje vere ili puta vere u Boga kojim su krenuli, onda to znači da su napustili svoju bračnu sreću, da više neće moći da je osete i da će onda biti usamljeni, jadni i tužni. Šta znači biti neko ko je tužan i jadan? To znači neko ko nema nikoga da ga voli ili obožava. Iako takvi ljudi shvataju neke doktrine i značaj toga što Bog obavlja Svoje delo spasenja i, naravno, shvataju da kao stvoreno biće treba da obavljaju dužnost stvorenog bića, pošto svom supružniku poveravaju sopstvenu sreću i, naravno, takođe čine svoju sreću zavisnom od njihove bračne sreće, iako razumeju i znaju šta treba da rade, još uvek ne mogu da otpuste svoju težnju ka bračnoj sreći. Oni pogrešno gledaju na težnju ka bračnoj sreći kao na misiju kojoj treba da teže u ovom životu i pogrešno gledaju na težnju ka bračnoj sreći kao na misiju kojoj stvoreno biće treba da teži i da je obavi. Zar to nije greška? (Jeste.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (11)”). Božje reči su razotkrile kako su ljudski besmisleni pogledi na brak potekli od Sotone. Sećam se da su se, kad sam bila mala, romantične pesme čule svud po susedstvu. Kad god bih čula takve pesme, uvek bih se nadala i sanjala o tome da imam srećan brak. Ideje i gledišta kao što su „dok nas smrt ne rastavi” i „držati se za ruke i ostariti zajedno” postepeno su mi usađivane u sistem verovanja. Počela sam da verujem da će me muž pratiti kroz čitav život i da ništa nije bitnije od toga da imam muža koji me voli i brine o meni. Nakon što sam počela da verujem u Boga, pročitala sam mnogo Božjih reči koje se tiču obavljanja dužnosti i znala sam u načelu da imam sreće što sam rođena tokom poslednjih dana, da osnovno stremljenje u životu treba da mi bude ispunjavanje dužnosti kao stvorenog bića i da je to najznačajnije od svega. Ali sputale su me i okovale te ovozemaljske ideje i gledišta. Mislila sam da moj muž treba da bude sa mnom celog mog života i da bi brak bez ljubavi bio jadan i tužan. I zato, kad je moj muž prestao da brine o meni i da me voli zbog moje vere, ja to prosto nisam mogla da podnesem. Jako me je plašilo to da ću, ako mi se brak raspadne, završiti u tom jadnom stanju kad nemaš nikog da te voli i o tebi brine. Zato sam učinila sve u svojoj moći da ponovo osvojim ljubav svog muža. Pošto sam videla da se protivi mojoj veri, popustila sam pred njim i bila sam voljna da provodim manje vremena jedući i pijući Božje reči i da usporavam rad crkve da bih održala svoj brak. Kako sam samo sebična i ogavna bila! Razmišljala sam o tome kako se, otkad sam počela da verujem u Boga, moj muž potpuno promenio i počeo sve vreme nešto da mi zamera. Videla sam da lepo ponašanje mog muža prema meni nije bila prava ljubav, već samo predstava zasnovana na tome što mogu da mu rodim dete i održavam domaćinstvo. Kad je moja vera počela da ugrožava njegove interese, maska mu je spala i pokazalo se da je on demon. Romantična ljubav, srećan brak? Šta su te stvari ako ne prevara koju je skovao Sotona da nas prevari i zarobi? Da sam uvek olako shvatala dužnost jer sam pokušavala da održim sreću u braku, nikad ne bih stekla istinu i naposletku bi me Bog isključio.

Juna 2023, bila sam izabrana za starešinu okruga. Znala sam da je to Božje uzdizanje, ali nakon mesec dana obavljanja dužnosti, primetila sam da me neko sumnjiv često prati. U takvoj situaciji, jedini način na koji sam mogla dužnost da obavljam bezbedno bio je da odem od kuće. Međutim, znala sam da će se, ako odem od kuće, moj muž možda razvesti od mene, pa sam utonula u brigu i neodlučnost. Kroz stremljenje, pronašla sam ova dva odlomka iz Božjih reči: „Bez obzira na tvoju ulogu u porodici ili u društvu – bilo da si supruga, muž, dete, roditelj, zaposleni ili bilo šta drugo – i bez obzira na to da li je tvoja uloga u bračnom životu važna, ti imaš samo jedan identitet pred Bogom, a to je identitet stvorenog bića. Ti pred Bogom drugi identitet nemaš. Stoga, kada te Božja kuća pozove, to je vreme kada treba da obaviš svoju misiju. Drugim rečima, pošto si ti stvoreno biće, ne radi se o tome da treba da ispuniš svoju misiju samo kada je zadovoljen uslov održavanja tvoje bračne sreće i stabilnosti tvog braka, već o tome da, sve dok si stvoreno biće, misija koju ti Bog dodeljuje i poverava treba bezuslovno da bude ispunjena; bez obzira na okolnosti, uvek si u obavezi da daš prednost misiji koju ti je Bog poverio, dok su misija i odgovornosti koji su ti dodeljeni brakom sporedni. Misija koju ti je Bog dodelio i koju treba da ispuniš kao stvoreno biće uvek treba da ti bude na prvom mestu u bilo kojim uslovima i pod bilo kojim okolnostima. Stoga, bez obzira na to koliko želiš da svoj brak održiš srećnim, ili kakve su ti bračne prilike, ili koliko je veliki ceh koji tvoj partner plaća zarad vašeg braka, ništa od toga nije razlog da odbiješ misiju koju ti je Bog poverio” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (10)”). „Ako tvoja težnja ka bračnoj sreći utiče, ometa ili čak upropaštava obavljanje tvoje dužnosti stvorenog bića, onda treba da napustiš ne samo težnju ka bračnoj sreći, već i čitav brak. Koja je konačna svrha i značenje razgovora u zajedništvu po ovim pitanjima? Svrha je da ti bračna sreća ne ometa korake, ne veže ruke, da te ne zaslepi, ne iskrivi ti vid, ne uznemiri te i ne okupira tvoj um; svrha je da težnja ka bračnoj sreći ne zauzme sav prostor na tvom životnom putu i u tvom životu, kako bi mogao pravilno da pristupiš odgovornostima i obavezama koje treba da ispuniš u braku i da doneseš ispravne odluke u vezi sa odgovornostima i obavezama koje treba da ispuniš. Bolji način da postupaš jeste da više vremena i energije posvetiš svojoj dužnosti, da obaviš dužnost koju treba da obaviš i da ispuniš misiju koju ti je Bog poverio. Nikada ne smeš da zaboraviš da si stvoreno biće, da je Bog onaj koji te je vodio kroz život do ovog trenutka, da ti je Bog dao brak, da ti je dao porodicu, i da ti je Bog dodelio odgovornosti koje treba da ispuniš u okviru braka, i da nisi ti taj koji je izabrao brak, da nisi došao da se venčaš ni iz čega, niti možeš da održiš svoju bračnu sreću oslanjajući se na sopstvene sposobnosti i snagu” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (10)”). Čitanjem Božjih reči, shvatila sam da, iako sam u svom domaćinstvu bila supruga i majka, takođe sam i stvoreno biće, stvoreno od strane Boga i kad mi je data dužnost morala sam bezuslovno da je prihvatim i postavim je kao prioritet. Ispunjavanje dužnosti kao stvorenog bića mi je jedina misija u životu. Bog mi je podario život, ne samo da je stvorio nebesa i zemlju i sve stvari, dajući ljudskom rodu sve što mu treba, već i izražava sve istine ne bi li spasao ljudski rod, uči nas kako da se vladamo i kako da uteknemo pustošenju Sotonine iskvarenosti i proživimo istinsku ljudsku pojavu. Da sam odbila svoju dužnost u pokušaju da očuvam brak, to bi bilo neverovatno nesavesno i nerazumno. Da mi nije usporavalo obavljanje dužnosti kao stvorenog bića, mogla sam svoje dužnosti da ispunjavam i pod okriljem braka, ali pošto je moje stremljenje ka srećnom braku uticalo na moju dužnost, morala sam brak da ostavim po strani, uložim više energije i vremena u obavljanje dužnosti kao stvorenog bića i da više ne dozvoljavam da me brak osujećuje. Tada sam jasno shvatila da moram da prestanem da žrtvujem napredak u dužnosti da bih održala brak. Zato sam odlučila da odem od kuće da bih obavljala svoju dužnost. Kad sam mužu saopštila da moram da odem od kuće na neko vreme da bih se sakrila, smesta je želeo da se razvede. Rekao je: „Mogao bih da te čekam kad bi na nekoliko godina bila uhapšena i zatvorena, ali ako odeš od kuće, ja odustajem.” Bila sam duboko razočarana kad sam to čula. Nisam mogla da verujem da bi mom mužu bilo draže da me uhapse i zatvore, nego da mi dopusti da se sakrijem. Uvidela sam da moj muž ima suštinu nekog ko mrzi Boga. Obrisala sam suze i odlučno odvratila: „Čoveka je stvorio Bog i zato treba da Ga obožavamo. Čak i da me uhapse, nastaviću da verujem kad izađem iz zatvora. Ako to možeš da prihvatiš, možemo da ostanemo zajedno, ako ne možeš, razići ćemo se.” Odmah sledećeg dana smo potpisali papire za razvod.

Sad kad sam daleko od kuće i više me ne sputava muž, imam još više vremena da čitam Božje reči i obavljam svoju dužnost. Kad god imam problema, mogu sa braćom i sestrama da razgovorom u zajedništvu tragam za rešenjem i to odmah. Kad otkrijem iskvarenu narav u svojoj dužnosti i braća i sestre na nju ukažu, sad imam više vremena da se smirim i promišljam. Takođe imam više vremena da proveravam rad i smesta ispravim greške koje nađem. Zbog toga smo počeli da dobijamo bolje rezultate. Sada shvatam da sam pre živela po gledištima i idejama koje mi je usadio Sotona, da sam izgubila mnogo prilika da steknem istinu i da nisam dobro obavljala svoju dužnost. Samo zbog toga što su me vodile Božje reči sam uspela da se oslobodim okova i stega braka. Hvala Bogu!