U ranim tinejdžerskim godinama volela sam da gledam televizijske drame snimljene po romanima autorke Ćijung Jao, čije heroine su bile čestite i ljubazne. Ma koliko život bio bolan ili težak, one su stajale uz svoje muževe i porodice služeći ih neumorno i bez prigovora. Publika ih je volela i divila im se a na mene su ostavile dubok utisak. Pored toga, uslovljavanje i vaspitanje od strane moje porodice postepeno su u meni oblikovali uverenje da žena treba da živi svoj život za muža i decu i da se dobro brine o celoj porodici, i da je to ono što znači biti dobra žena. Nakon što sam se udala, pored odlaska na posao, svakodnevno sam bila zauzeta kuvanjem svih obroka, pranjem i čišćenjem za svoju porodicu i brižljivo sam vodila računa o svakodnevnim potrebama muža i dece. Dan za danom, godinu za godinom, koliko god bilo teško ili iscrpljujuće, nikada se nisam žalila. Svekrva i muž su bili zaista zadovoljni sa mnom, a rodbina i komšije su me svi hvalili kao čestitu i dobru ženu. Iako sam dobijala pohvale od porodice i komplimente od ljudi oko sebe, nisam se osećala baš srećno. Umesto toga, često sam se osećala iscrpljeno i prazno zbog upetljanosti porodičnog života, pa sam se ponekad pitala: „Da li je ovo zaista način na koji bi trebalo da živimo svoj život?”

U 2008. godini sam prihvatila delo Svemogućeg Boga u poslednjim danima i ubrzo sam započela izvršavanje svojih dužnosti u crkvi. Tri godine kasnije, izabrana sam za crkvenog starešinu i svakodnevno sam rano odlazila i kasno se vraćala kući, pošto sam bila zauzeta crkvenim poslovima. Ponekad kad bih kasno došla kući, muž bi bio nezadovoljan sa mnom, a svekrva bi me ignorisala. Kako bih zadržala sliku dobre supruge i snaje koju su imali o meni, po završetku crkvenog posla, otišla bih kući i žurila da obavim kućne poslove i da pomognem svekrvi sa poslovima. Bila sam zauzeta svaki dan, nisam imala vremena da čitam Božje reči, a događalo se i da zadremam na okupljanjima. U srcu sam znala da kao stvoreno biće treba da ispunjavam svoje dužnosti, ali sam takođe smatrala da žena treba da bude dobra supruga i brižna majka i da dobro brine o porodici, i da ako ne mogu da se brinem o svojoj porodici, onda ne bih bila dobra žena, pa bi me drugi kritikovali, a moja savest mi ne bi dala mira. Usled toga, moje srce je uvek bilo sputano i zaokupljeno porodičnim stvarima i nisam mogla da se posvetim svojim dužnostima. Tokom praznika Dana državnosti 2012. godine, moje dete je imalo sedam slobodnih dana, ali baš u to vreme su nas više starešine pozvale na okupljanje, a bilo je i poslova u crkvi koje je trebalo sprovesti, pa nisam dolazila kući četiri dana. Iako sam bila u crkvi, misli su mi bile sa porodicom. Brinula sam se: „Da li će moja svekrva moći dobro da se brine o detetu u mom odsustvu? Hoće li se muž naljutiti?” Moje srce nikada nije bilo mirno i to je uticalo na moje obavljanje dužnosti. Na putu kući, osećala sam veliku strepnju i plašila sam se da će se muž naljutiti na mene. Kad sam stigla kući, ma koliko me svekrva i muž grdili, ćutala sam i samo tiho radila, jer sam se osećala krivom zato što nisam ispunila svoje obaveze. Kasnije su muž i svekrva videli na televiziji neosnovane glasine koje je KPK širila da diskredituje Crkvu Svemogućeg Boga i počeli su sve više da suprotstavljaju mojoj veri.

Jedne noći kada sam tek stigla kući, muž je izgubio živce, pretio je da će baciti moj skuter u reku i čak je hteo da baci moje knjige Božjih reči. Očajnički sam pokušavala da mu otmem knjige Božjih reči i tokom borbe me je ošamario nekoliko puta i udario po nogama sa drškom od džogera. Svekrva se pravila da ne vidi i samo se vratila u svoju sobu. Bila sam potpuno skrhana. Ovako su se ponašali prema meni samo zbog moje vere. Kasnije se moj muž rasplakao i izvinio mi se, pa sam mu oprostila. Mislila sam da se prema meni ovako ponašao samo zato što nisam dobro brinula o porodici. Nakon toga sam oprezno izvršavala svoju dužnost dok sam pokušavala da održim porodicu. Zbog toga što nikada nisam mogla da dam sve od sebe u svojoj dužnosti, nisam ostvarivala dobre rezultate i bila sam veoma umorna. Gledala sam braću i sestre koji su, bez porodičnog mešanja, mogli svim srcem da se posvete crkvenom radu. Bila sam puna zavisti i istinski sam se nadala da ću i ja jednog dana moći slobodno da izvršavam svoju dužnost kao oni. Kako bi to bilo divno! Tokom tog vremena sam često slušala himnu Božjih reči pod naslovom: „Da li ste voljni dati Bogu ljubav u svom srcu?” Svaki put kada sam čula ovu himnu, bila sam dirnuta do suza. Iako sam verovala u Boga i izvršavala svoju dužnost, bila sam odana svojoj porodici, mužu i detetu. Nisam predala svoje srce Bogu i nisam ispunjavala svoje dužnosti. Razmišljajući o ovim stvarima, obuzimali su me osećaji krivice i unutrašnje nelagode. Osećala sam se kao da sam vezana nevidljivim konopcem, rastrzana između svoje dužnosti i porodice, a srce mi je bilo strašno bolno. Često sam se molila Bogu i tražila da mi pokaže izlaz.

Kasnije sam otišla negde drugde da vršim svoju dužnost. Bila sam odlučna da pravilno izvršim svoju dužnost, ali ubrzo sam otkrila da ne mogu da ostavim po strani muža i decu i vratila sam se kući. Nisam davala sve od sebe u svojoj dužnosti i zbog toga nisam ostvarivala rezultate, pa sam bila smenjena. Nakon što sam smenjena, osećala sam se zaista negativno. Smatrala sam da nisam osoba koja stremi ka istini i izgubila sam odlučnost da idem napred. Nekoliko meseci kasnije, starešina je razgovarala sa mnom i uredila je da vršim dužnosti na izradi tekstova. Bila sam istovremeno i nervozna i srećna, misleći: „Ova dužnost je uzdizanje od Boga. Ali ako ova dužnost postane užurbana, neću moći previše često da dolazim kući. Šta će onda biti s mužem i decom? Štavise, svekrva ima bolove u nozi i ako ne budem tako često kod kuće, ko će se brinuti o njima?” Pri pomisli na to, izgubila sam hrabrost da prihvatim ovu dužnost. Znala sam da nije lako doći do ove dužnosti i da, ako je izgubim, možda nikada više neću dobiti priliku da je vršim. Zato sam se pomolila Bogu: „Bože, prethodno sam uvek iznova odlagala svoju dužnost kako bih se brinula o svojoj porodici i to Te je rastužilo i razočaralo. Dobila sam priliku da izvršavam svoju dužnost i želim da stremim ka tome da ispunim Tvoje zahteve, ali moj rast je tako mali i bojim se da neću moći da izdržim ovo iskustvo. Bože, molim te vodi me i daj mi vere i snage”. Nakon toga sam poslušala himnu Božjih reči pod naslovom „Bog voli one koji su odlučni”: „Da bismo sledili praktičnog Boga, potrebno je da budemo rešeni: sa kakvim god velikim okruženjima da se susretnemo, sa kakvim god teškoćama suočimo i koliko god da smo slabi ili negativni, ne smemo da izgubimo veru u to da ćemo promeniti narav, kao ni veru u reči koje je Bog izgovorio. Bog je čovečanstvu dao obećanje, a da bi se ono ostvarilo, potrebno je da ljudi imaju rešenost, veru i istrajnost da sve to podnesu. Bog ne voli kukavice; voli ljude koji poseduju rešenost. Čak i ako si pokazao veliku iskvarenost, čak i ako si mnogo puta pošao pogrešnim putem, učinio mnoge prestupe, žalio se na Boga, ili Mu se, iz okrilja religije, opirao, ili u srcu gajio bogohulne misli o Njemu i slično – On na sve to uopšte ne gleda. Boga interesuje samo da li čovek stremi istini i da li jednog dana može da se promeni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Put primene koji vodi do promene čovekove naravi”). Božje reči su mi dale veru i duboko su me dirnule. Bog nije gledao na moje prošle neuspehe, već na to da li mogu da cenim priliku da vršim svoju dužnost i da se sada istinski pokajem. Bog voli ljude koji su odlučni. Ovoga puta ne smem da budem kukavica i ne mogu ponovo da izneverim Boga. Bila sam voljna da cenim ovu priliku da izvršavam svoju dužnost.

Nakon što sam preuzela dužnosti na izradi tekstova, tražila sam odgovarajuće Božje reči koje se odnose na moje lično stanje. Pročitala sam dva odlomka Božjih reči: „Sotona je duboko iskvario ljude koji žive u ovom stvarnom društvu. Bez obzira da li su obrazovani ili ne, veliki deo tradicionalne kulture ukorenjen je u mislima i pogledima ljudi. Pogotovo, od žene se zahteva da vodi brigu o mužu i da vaspitava decu, da bude dobra supruga i brižna majka, da posveti ceo svoj život mužu i deci i da živi za njih, starajući se da porodica ima tri obroka dnevno i da dobro pere, čisti i obavlja sve druge kućne poslove. To je prihvaćeno merilo za dobru suprugu i brižnu majku. Svaka žena takođe misli da tako treba da bude i da ako ona to ne čini onda nije dobra žena i da je prekršila savest i moralna merila. Kršenje ovih moralnih merila mnogo će opteretiti savest nekih žena; one će osećati kao da su izneverile svoje muževe i decu i da nisu dobre žene. Ali nakon što poveruješ u Boga, pročitaš mnogo Njegovih reči, shvatiš neke istine i prozreš neke stvari, pomislićeš: ’Ja sam stvoreno biće i kao takvo treba da izvršavam svoju dužnost i da se dajem Bogu.’ U tom trenutku, postoji li sukob između dobre supruge i brižne majke s jedne strane i obavljanja tvoje dužnosti kao stvorenog bića s druge? Ako želiš da budeš dobra žena i brižna majka, onda ne možeš da obavljaš svoju dužnost puno radno vreme, ali ako želiš da obavljaš svoju dužnost puno radno vreme, onda ne možeš da budeš dobra supruga i brižna majka. I šta sad? Ako izabereš da dobro obavljaš svoju dužnost i budeš odgovorna za delo crkve, odana Bogu, onda moraš da odustaneš od toga da budeš dobra supruga i brižna majka. Kako ti se sada čini? Kakvo bi se kolebanje javilo u tvom umu? Da li bi se osećala kao da si izneverila svoju decu, svog muža? Odakle dolazi taj osećaj krivice i nelagodnosti? Kada ne ispunjavaš dužnost stvorenog bića, da li se osećaš kao da si izneverila Boga? Nemaš osećaj krivice ili osude, jer u tvom srcu i umu ne postoji ni najmanji nagoveštaj istine. Dakle, šta ti razumeš? Tradicionalnu kulturu i kako da budeš dobra supruga i brižna majka. Tako će se u tvom umu javiti predstava da ’Ako nisam dobra supruga i brižna majka, onda nisam ni dobra ni pristojna žena’. Od tog trenutka bićeš vezana i okovana tom predstavom, i tako će ostati zahvaljujući takvim vrstama predstava čak i pošto poveruješ u Boga i obaviš svoju dužnost. Kada postoji sukob između obavljanja dužnosti i uloge dobre žene i brižne majke, iako ćeš, možda imajući malo odanosti prema Bogu, ipak nevoljno odabrati da obavljaš svoju dužnost, u tvom srcu će i dalje biti prisutan osećaj nelagode i krivice. Stoga, kada budeš imala malo slobodnog vremena dok obavljaš svoju dužnost, tražićeš priliku da se brineš o svojoj deci i mužu, želeći da im se još više iskupiš i pomislićeš da je u redu čak i ako moraš više da patiš, dokle god ti je mir u glavi. Zar to nije izazvano uticajem ideja i teorija tradicionalne kulture o tome kako biti dobra supruga i brižna majka?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). „Šta Bog želi da poruči kada kaže da je ’Bog izvor čovekovog života’? Želi da svi shvate sledeće: svi naši životi i duše dolaze od Boga i On ih je stvorio – ne dolaze od naših roditelja, a svakako ne od prirode, već su nam dati od Boga. Naši roditelji su rodili samo naše telo, kao što smo mi rodili svoju decu, ali njihova sudbina je u potpunosti u Božjim rukama. To što možemo da verujemo u Boga je prilika koju nam je On dao; On ju je predodredio i to je Njegova blagodat. Stoga nema potrebe da prema drugom ispunjavaš svoju obavezu, niti imaš odgovornost prema bilo kome drugom; treba samo da ispuniš svoju dužnost prema Bogu kao stvoreno biće. To je ono što ljudima mora da bude iznad svega, glavna stvar koju treba da rade kao primarni posao u svom životu. Ako ne ispuniš svoju dužnost dobro, ti nisi podobno stvoreno biće. U očima drugih, ti možeš da budeš dobra supruga i brižna majka, odlična domaćica, odano dete i uzorna članica društva, ali pred Bogom ti si ona koja se buni protiv Njega, ona koja uopšte nije ispunila svoju obavezu niti dužnost, ona koja je prihvatila ali nije dovršila Božji nalog, ona koja je odustala na pola puta. Može li neko takav da zadobije Božje odobravanje? Takvi ljudi su bezvredni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Božje reči su mi pomogle da shvatim da sam oduvek verovala da je obaveza žene da vodi brigu o mužu i da vaspitava decu, da bude dobra žena i brižna majka. Ove ideje i gledišta dolaze od Sotone. Sotona usađuje ljudima gledište da žena treba da provede život kod kuće, da služi svojoj porodici i orijentiše svoj život prema mužu i deci, a ako se dobro ne brine o njima, nije dobra žena. Živela sam sa ovom idejom i gledištem i mada sam dobro znala da je verovanje u Boga i vršenje svoje dužnosti savršeno prirodno i opravdano, nešto što bi stvoreno biće trebalo da radi, stalno sam razmišljala o kući dok sam izvršavala svoju dužnost. Kad god sam imala slobodnog vremena, bavila sam se porodičnim stvarima, i čak sam žrtvovala svoje vreme za predanosti i čitanje Božjih reči. Nisam imala osećaj tereta za svoju dužnost i odlagala sam rad crkve. Iako se činilo da obavljam svoju dužnost, u svom srcu sam razmišljala o svakodnevnom životu muža i deteta, a ako bi se desilo da učinim nešto čak i malo pogrešno i vidim svog muža nesrećnog, smatrala sam da nisam ispunila svoje obaveze. Iako me je muž udarao, grdio i hteo da baci moje knjige Božjih reči, i iako mi se svekrva podsmevala i grdila me, nisam ih mrzela. Umesto toga, smatrala sam da nisam uspela da ispunim svoje obaveze i da nisam dobra žena i brižna majka. U stvari, u Božjim rečima, Bog nikada nije zahtevao od žena da budu dobre žene ili brižne majke. Ono što Bog traži je da stremimo ka istini, da dobro izvršavamo dužnost stvorenog bića i da ispunimo naše odgovornosti i misiju. Nisam razumela istinu, pa sam tretirala Sotonine zablude kao istinu, do te mere da sam smatrala da je biti dobra žena i brižna majka ispravna stvar, dok sam obavljanje dužnosti stvorenog bića tretirala kao nešto dodatno. Nisam imala nikakav osećaj duga ili nelagode što nisam dobro izvršavala svoju dužnost, ali kada nisam dobro brinula o svojoj porodici, smatrala sam da sam ih izneverila. Ispostavilo se da su moji gledišta i ideje problem. Ljudski život dolazi od Boga, i Bog je uredio da budem na ovom svetu sa odgovornostima koje treba da ispunim i misijom koju treba da ostvarim, a ne da živim za svoju porodicu ili rodbinu. Ako bih živela samo da budem dobra žena, brižna majka i da se dobro brinem o svojoj porodici, a da pri tom ne mogu da izvršim ni dužnost koju bi trebalo da izvršim, bila bih krajnje sebična osoba ⎯ osoba koju Bog mrzi i koje se gnuša. Tokom godina sam izgubila mnogo vremena pokušavajući da budem dobra žena i brižna majka i propustila sam brojne prilike da izvršavam svoje dužnosti. Nisam mogla više tako da živim. Kasnije sam svesno davala sve od sebe u svojoj dužnosti. Ponekad, kada bih razmišljala o stvarima kod kuće, pomolila bih se Bogu i molila Ga da zaštiti moje srce kako bih mogla da stavim svoju dužnost na prvo mesto i pre nego što bih primetila, moje srce bi se smirilo. Povremeno bih otišla kući da pomognem da sredim stvari i šta god muž ili svekrva rekli, moje srce više nije bilo sputano.

U junu 2015. godine sam otišla kako bih izvršavala svoju dužnost. U prošlosti, dok sam izvršavala svoju dužnost u svom rodnom mestu, mogla sam da se vratim kući nakon nekog vremena, ali ovog puta se nisam vratila nekoliko meseci. Kako je vreme postajalo hladnije, počela sam da brinem: „Kako su mi muž i dete? Da li su mi roditelji dobrog zdravlja?” Razmišljajući o ovim stvarima, ponovo sam se uznemirila i poželela sam da se vratim u svoj rodni grad da tamo vršim svoju dužnost. Shvatila sam da ovakvo razmišljanje nije ispravno, pa sam se pomolila Bogu, moleći Ga da zaštiti moje srce. Kasnije sam čitala Božje reči: „Treba da težite svim stvarima lepim i dobrim i treba da steknete realnost svih pozitivnih stvari. Štaviše, prema svom životu treba da budete odgovorni i ne smete ga shvatati olako. Ljudi dolaze na zemlju i retko se ukazuje susret sa Mnom, a takođe se retko ukazuje prilika da se traži i zadobije istina. Zašto ne biste cenili ovo prelepo vreme kao pravi put kojem treba težiti u ovom životu? I zašto ste uvek tako prezrivi prema istini i pravdi? Zašto po sebi uvek gazite i sebe upropaštavate zbog te nepravednosti i prljavštine koja se s ljudima poigrava?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Reči upućene mladima i starima”). Božje reči su me zaista inspirisale i dale su mi pravi cilj u životu. Sama činjenica da sam mogla da prihvatim Božje delo u poslednjim danima i da imam priliku da izvršavam svoju dužnost u širenju jevanđelja bila je za mene blagoslov ⎯ i još više od toga, bio je to izraz Božjeg uzvišenja prema meni. Razmišljala sam o tome kako je Petar proveo svoj život tragajući za tim da spozna i zavoli Boga. Kad mu je Bog poverio da čuva stado, osetio je Njegovu ljubav i poverenje, i to ga je učinilo još odlučnijim da stremi ka istini i da se svim srcem trudi da ugodi Bogu. Na kraju je bio spreman da bude razapet naglavačke za Boga, dajući snažno svedočanstvo i zadobivši Božje odobravanje. Petrov život je bio zaista smislen. Sada je presudno vreme za širenje jevanđelja i morala sam da sledim Petrov primer, da cenim priliku da izvršavam svoju dužnost, da uložim svu svoju energiju u stremljenje ka istini i da ispunim dužnost u širenju jevanđelja carstva. Nakon toga više nisam bila toliko sputana porodičnim stvarima u izvršavanju svoje dužnosti i osećala sam se mnogo opuštenije.

Kasnije sam nastavila da čitam najnovije Božje reči i stekla sam dublje razumevanje ideja iz tradicionalne kulture o čestitim ženama, dobrim suprugama i brižnim majkama. Bog kaže: „Istočnjaci žele da žene uvek budu pristojne, da budu oličenje Tri poslušnosti i četiri vrline, da budu čestite i nežne – koja je svrha toga? Da bi mogli lakše da ih kontrolišu. To je zlurada ideologija koja se razvila iz tradicionalne kulture Istoka i zapravo šteti ljudima, što na kraju dovodi do toga da žene žive život bez cilja ili sopstvenih ideja. Te žene ne znaju šta treba da rade, kako to da urade, niti koji postupci su ispravni, a koji su pogrešni. One čak predaju svoj život svojim porodicama, ali i dalje osećaju da nisu učinile dovoljno. Da li ovo na neki način nanosi štetu ženama? (Da.) One se čak i ne opiru kada im se oduzimaju prava, prava koja bi trebalo da uživaju. Zašto se ne opiru? One kažu: ’Pogrešno je opirati se, nije čestito. Pogledaj te i te, one su mnogo bolje od mene i pretrpele su mnogo više, a nikada se ne žale.’ Zašto tako misle? (Pod uticajem su mišljenja iz tradicionalne kulture.) Upravo im ta tradicionalna kultura koja se ukorenila duboko u njima donosi mnogo patnje. Kako to da su u stanju da trpe takav vid maltretiranja? One vrlo dobro znaju da takva vrsta mučenja boli, da ih čini bespomoćnim i da ih pogađa u srce, pa kako onda i dalje to podnose? Koji je objektivni razlog? To je njihov društveni kontekst, ne mogu da ga se oslobode, već mu se samo krotko predaju. I subjektivno se isto tako osećaju. Ne razumeju istinu, ne znaju kako bi žene trebalo da žive dostojanstveno, niti kako je ispravno da žene žive. Niko im nije rekao. Prema onome što one znaju, šta je kriterijum za vladanje žena i njihove postupke? Tradicionalna kultura. One misle da je ono što se prenosi kroz generacije ispravno i da ako čovek to prekrši, njegovu savest treba ukoriti. To je njihov ’kriterijum’. Ali da li je taj kriterijum zaista ispravan? Da li ga treba staviti pod navodnike? (Treba.) Taj kriterijum nije u skladu sa istinom. Bez obzira na to koliko je nečije ponašanje pohvalno ili povoljno pod uticajem ovog načina razmišljanja i gledišta, da li je to zaista kriterijum? Nije, jer je suprotno istini i ljudskosti. Žene na Istoku su dugi niz godina morale da se brinu o svojim porodicama i bile su odgovorne za sve banalne stvari. Da li je to pravedno? (Nije.) Kako onda to mogu da trpe? Vezane su takvim načinom razmišljanja i takvim gledištem. Njihova sposobnost da trpe tako nešto pokazuje da su duboko u sebi 80% sigurne da je to ispravna stvar, da samo treba da izdrže i onda će moći da ispune standarde tradicionalne kulture. Zato idu u tom smeru i vode se tim standardima. Kad bi duboko u sebi verovale da je to pogrešno i da ne bi trebalo to da rade, da nije u skladu sa ljudskošću, da je u suprotnosti sa ljudskosti i istinom, da li bi i dalje mogle to da rade? (Ne bi.) Morale bi da nađu način da se udalje od tih ljudi i da ne budu njihove robinje. Međutim, većina žena se ne bi usudila – šta one misle? Misle da bi, kad bi otišle, mogle da prežive bez svoje zajednice, ali da bi nosile strašnu stigmu i trpele određene posledice. Nakon vaganja, veruju da bi ih, kada bi to uradile, kolege ogovarale, govorili bi kako nisu čestite, društvo bi ih na određene načine osuđivalo i imalo određeno mišljenje o njima i sve bi to dovelo do ozbiljnih posledica. Na kraju, kad sve uzmu u obzir, one pomisle: ’Bolje je samo trpeti. U suprotnom, slomila bi me težina osude!’ Tako već generacijama razmišljaju žene sa Istoka. Šta sve moraju da podnesu pod velom svih tih dobrih dela? Da budu lišene ljudskog dostojanstva i prava. Da li su takve misli i gledišta u skladu sa istinom? (Nisu.) Nisu u skladu sa istinom. Žene su lišene dostojanstva i ljudskih prava, izgubile su integritet, nezavisne životne prostore i prostore za razmišljanje, pravo da govore i izraze svoje sopstvene želje – sve što rade, rade za članove svoje porodice. Koja je njihova svrha u svemu tome? Da ispune standarde koje tradicionalna kultura postavlja ženama i da ih drugi ljudi hvale, nazivajući ih dobrim suprugama i dobrim osobama. Zar to nije vrsta mučenja? (Jeste.) Da li je takav način razmišljanja ispravan ili izopačen? (Izopačen.) Da li je u skladu sa istinom? (Nije.)” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Osma stavka (3. deo)”). Nakon čitanja Božjih reči, moji osećaji su se zaista potvrdili. Bila sam upravo onaj tip osobe koju Bog razotkriva kao duboko oštećenu Sotoninom tradicionalnom kulturom. Još od malih nogu, snažan utisak su na mene ostavljale slike čestitih i nežnih junakinja iz televizijskih drama. Uz roditeljsko vaspitanje i uticaj društvenih stavova, moje misli su postale potpuno zatvorene. Prihvatila sam da kao žena moram da budem dobra supruga i brižna majka i da je obaveza žene da vodi brigu o mužu i da vaspitava decu, jer sam verovala da su to standardi koje moram da ispunim ⎯ i smatrala sam da su to pozitivne stvari. Poslušno sam provodila dane brinući se o mužu i porodici, živela sam za to da se staram o svakodnevnom životu svojih ukućana, bez ikakvog integriteta i dostojanstva, a opet misleći da je to nešto plemenito. Godinama sam se trudila da održim imidž „dobre žene”, pa čak i kada sam čula Božje reči i znala da su istinite, nisam se usuđivala da ih smelo sledim. Čak i kada sam pokušavala da vršim svoju dužnost, to je uvek bilo pod uslovom da se ne naruši porodični život. Čim bih osetila da ne mogu da se dobro brinem o porodici, obuzimala bi me nelagoda Verovala da sam ih izneverila i odmah bih počela da smišljam načine da im se iskupim. Radije bih se odrekla svoje dužnosti nego da zanemarim brigu o njima. Zapravo, i muž i svekrva su odrasli ljudi, a moje dete je već bilo u srednjoj školi, pa su sasvim sposobni da se brinu o sebi. Ipak, ja sam i dalje bila zabrinuta i verovala sam da nije u redu što ne brinem o njima. Više puta sam stavljala crkveni rad u drugi plan, kao i život-ulazak moje braće i sestara. Bila sam zaista i odvratna i jadna! Verovati u Boga i izvršavati svoje dužnosti jeste nešto sasvim prirodno i opravdano. Bilo je očigledno da se moja porodica opire Bogu i da me sprečava da vršim svoju dužnost, ali umesto da ih raspoznam, čak sam krivila sebe što se, uz izvršavanje dužnosti, nisam dobro brinula o njima i imala sam osećaj krivice. Konačno sam shvatila da su ove ideje iz tradicionalne kulture zaista štetne za ljude. Potpuno su izobličile moje razmišljanje, toliko da više nisam umela da razlikujem crno od belog, ispravno od pogrešnog. Sotona koristi predstave iz tradicionalne kulture o tome šta znači biti dobra žena i brižna majka, kao i ideje o tri poslušnosti i četiri vrline, kako bi nas zaludeo i naveo da poverujemo kako žene moraju da zauzmu inferioran položaj u porodici i da žive kao robovi, oduzimajući im slobodnu volju i pravo na postojanje. To je sredstvo kontrole i ugnjetavanja žena. Jednostavno nisam mogla da prozrem te stvari, zbog čega su mi te tradicionalne ideje stalno nanosile štetu i kontrolisale me. Zbog njih sam više puta odgađala svoje dužnosti, gubila odlučnost da stremim ka istini, nisam mogla da izvršim dužnosti koje je trebalo i živela sam bez ikakvog integriteta i dostojanstva. Ako bih nastavila ovako, Bog bi me jednostavno eliminisao kada se Njegovo delo završi. Kada sam sve to razumela, bila sam spremna da svim srcem odbacim Sotonu i da više ne živim po tim normama tradicionalne kulture.

Zatim sam nastavila da čitam Božje reči: „Bog je čovečanstvu podario slobodnu volju, ali kakve misli proizilaze iz te slobodne volje? Da li su u skladu sa ljudskošću? Te misli u najmanju ruku moraju da budu u skladu sa ljudskošću. Osim toga, On je želeo da ljudi tokom života imaju ispravna gledišta i shvatanja o svim ljudima, događajima i stvarima, a zatim da izaberu pravi put da žive i da obožavaju Boga. Život koji se živi na taj način dat je čoveku od Boga i on u njemu treba da uživa. Međutim, ljudi su čitav život ograničeni, vezani i izobličeni takozvanim tradicionalnim kulturama i moralnim spisima, i šta na kraju postaju? Oni postaju marionete tradicionalne kulture. Zar uzrok tome nije nerazumevanje istine? (Jeste.) Da li biste vi izabrali da u budućnosti idete tim putem? (Ne.) (…) Stoga, kako treba da delujete? (U skladu sa načelima.) Naravno da je ispravno delovati u skladu sa načelima. Prema svima treba postupati u skladu sa načelima, tretirati ih kao braću i sestre ako veruju u Boga, a ako ne veruju, kao nevernike. Nema potrebe da sebi činite nepravdu, narušavate svoj integritet, ili da se odričete svog dostojanstva i svojih prava žrtvujući život za njih. Oni to ne zaslužuju. Na svetu postoji samo Jedan koji je vredan toga da Mu posvetite svoj život. Ko je to? (Bog.) Zašto? Jer Bog je istina, a Njegove reči su kriterijum za čovekovo postojanje, njegovo vladanje i postupke. Sve dok imate Boga i Božje reči, nećete zastraniti i bićete precizni u načinu na koji se vladate i delate. To je krajnji učinak koji Božje reči imaju na nekoga ko je spasen” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Osma stavka (3. deo)”). Božje reči zaista su razvedrile moje srce. Bog ljudima uređuje brak kako bi mogli da ispunjavaju svoje obaveze u porodici, a ne da bi od njih načinio robove, a još manje da bi naterao nekoga da živi za drugoga. U braku i muž i žena imaju svoje odgovornosti i obaveze i nijedno ne treba da se povinuje raspoloženjima onog drugog. Bez obzira na to koju ulogu imam u svom braku i porodici, to je jednostavno odgovornost koju treba da ispunim. Kada nema previše posla u crkvi, mogu da ispunjavam svoje obaveze kao supruga i da se brinem o svakodnevnim potrebama svoje porodice. Ali kada moja dužnost postane zahtevna i nemam vremena da idem kući, trebalo bi da stavim svoju dužnost na prvo mesto. Kada sam sve to razumela, u mom srcu se javio snažan osećaj oslobođenja i slobode. Kao da se u mom srcu iznenada otvorio prozor i ispunio me svetlošću.

Božje reči su me vodile da se oslobodim ropstva i štete koju je u meni izazvala tradicionalna ideja da moram biti „dobra žena i brižna majka”. Sada sam u stanju da ispunjavam svoju dužnost u širenju jevanđelja carstva ⎯ to je najveći blagoslov koji sam mogla da dobijem i ono što mom životu daje vrednost. Hvala Bogu!