U septembru 2021. bila sam odgovorna za jedan segment crkvenog rada, a Džao Ting je bila vođa tima. Kada bismo svi zajedno razgovarali o poslu, ona bi uvek insistirala na sopstvenim gledištima i ne bi saslušala druge. To bi nas često dovodilo do ćorsokaka i posao ne bi napredovao. Želela sam da razgovaram sa njom o tome, ali bi mi reči zastale u grlu kada bih se setila kako me je Džao Ting ranije često razotkrivala kao nadmenu, samopravednu i onu koja se uporno drži svojih gledišta. Iako sam znala da je ono što je govorila tačno, iz dubine duše sam to prezirala. Imala sam osećaj da tako radeći razotkriva moje rane i samo sam želela da stane sa pričom. Ako bih joj ja sada ukazala na problem, ne bi li ona osetila istu bol koju sam i ja osetila? Mislila sam da je nabolje da ćutim kako se nijedna od nas ne bi loše osećala. Osim toga, nisam volela da budem razotkrivana niti da mi drugi ukazuju na probleme i nisam se menjala, već sam i dalje tražila od drugih da se menjaju; zar to ne pokazuje da je takvo moje ponašanje nerazumno? Ako bi mi ona uzvratila i rekla: „Ti ni savet od drugih ne voliš da prihvatiš, pa odakle ti pravo mene da kritikuješ?”, ja ne bih znala šta da odgovorim. Isto tako, obično smo se dobro slagale i imale smo prilično dobar odnos, a i ljubazno smo razgovarale jedna sa drugom. Šta ako me više ne bude gledala na isti način kada joj progovorim o njenim problemima i ne bude želela da sarađuje sa mnom na poslu? Imajući to na umu, nisam joj ukazala na njene probleme.

Nedugo zatim, sestra Vu Sin se pridružila našem timu. Nakon nekog vremena, otkrila sam da uopšte ne napreduje. Stalno se takmičila sa drugima, a kada se s nečim ne bi slagala, durila bi se. Besedila sam o nekim Božjim rečima koje su imale veze sa njenim problemima i oslanjala se na načela kako bih je usmeravala i pomogla joj. Ali ona nije razmislila o svom problemu i rekla je da je razlog što ne dolazi do rezultata taj što nismo sa njom jasno razgovarali o načelima. Videvši je takvu, želela sam da sa njom razgovaram i detaljno analiziram njenu suštinu stremljenja ka ugledu i statusu, kao i posledice do kojih će doći nastavi li tako. Ali onda sam se setila kako je na okupljanju pomenula da je otkrila svoje iskvarenosti, rekavši da nije volela da ukazuje na probleme drugih niti da joj drugi stalno ukazuju na njene. Pomislila sam: „Ugled i status su i meni bitni, a i sama želim da postepeno tragam i zakoračim u aspekt toga. Ne želim da drugi razotkrivaju moje probleme i ukazuju na njih. Ako budem isuviše oštra u svom govoru, rastužiću je. Najbolje bi bilo da započnem tako što ću sa njom razgovarati i pomoći joj. Možda je, kada dokuči načela i dođe do određenih rezultata, to što neće biti u stanju da udovolji svojoj želji za taštinom i statusom neće činiti tako negativnom.” Razmišljajući o tome, prestala sam da ukazujem na njene probleme. Kasnije sam saznala da Vu Sin ima prilično lošu ljudskost. Često bi sa drugima razgovarala na omalovažavajući i sarkastičan način, navodeći ih da se osećaju sputanima, a ponekad bi napadala i odstranjivala one koji su imali drugačija gledišta. Kada bi se na poslu pojavili problemi, nije o tome uopšte razmišljala i pokušavala bi da izbegne odgovornost, pa nije postizala nikakve rezultate u svojoj dužnosti. U skladu sa načelima, morala je da bude smenjena. Mislila sam da bi takav postupak mogao da je uvredi, pa sam starešini prijavila u kakvoj je situaciji. Ali starešina je bila isuviše zauzeta da bi došla, pa je zadužila mene da smenim Vu Sin. Kada sam se našla sa njom, želela sam detaljno da analiziram njeno konstantno stremljenje ka ugledu i statusu, to što napada druge zbog drugačijeg mišljenja i isključuje ih i to kako hoda putem antihrista ne bi li spoznala suštinu svojih problema i posledice koje oni nose, ali sam progutala reči koje sam htela da kažem. Pomislila sam na to kako ceni ugled i status i kako je krhka. Ako razotkrijem njene probleme i detaljno ih analiziram, a ona to ne može da prihvati i stekne loše mišljenje o meni, šta onda? Mislila sam da je najbolje da držim jezik za zubima. Zato sam samo navela da ne postiže rezultate i smenila je, uputila joj neke reči utehe i nagnala je da o sebi razmisli na ispravan način. Kada je starešina saznala da nisam detaljno analizirala ponašanje Vu Sin, orezala me je i rekla: „Njeni problemi su bili tako ozbiljni, a ti ih nisi razotkrila niti si ih detaljno analizirala! Previše ugađaš ljudima!” Bilo je prilično teško to čuti. Znala sam da nisam vodila računa o svojim obavezama, ali u to vreme nisam razmišljala o sebi. Počela sam da razmišljam tek nakon jednog kasnijeg incidenta.

U to vreme Džao Ting i njena grupa su pripremili informacije o pojedincima koji je trebalo da budu izopšteni, ali je tu bilo puno tačaka koje su bile nejasne. Pod normalnim okolnostima, ovakve banalne greške se ne bi desile. Pitala sam druge šta se zbiva i rekli su mi da Džao Ting insistira na svom mišljenju. Bez obzira na to šta bi neko predložio, ona bi ga ismejala. Svi su se osećali sputanima i morali su da rade samo kako ona kaže. Osećala sam se tako krivom kada sam to čula. Ja sam odavno znala za taj njen problem, ali ga, pošto sam se bojala da je ne uvredim, nikada nisam razotkrila i kao rezultat toga kasnilo se sa radom. Najzad sam počela da tragam za istinom i razmišljam o sebi. Pročitala sam jedan odlomak Božje reči: „I savest i razum bi trebalo da budu komponente čovekove ljudskosti – to su najosnovniji i najvažniji elementi. Kakav je čovek onaj koji nema savesti, niti razuma normalne ljudskosti? Generalno gledano, radi se o osobi koja nema ljudskosti ili joj je ljudskost izuzetno loša. Ako pažljivije pogledamo, kako se ispoljava nečije odsustvo ljudskosti? Probajte da analizirate koje su karakteristike takvih ljudi i na koji se konkretan način ispoljavaju. (Sebični su i niski.) Sebični i niski ljudi su površni u svojim postupcima i klone se svega što se ne tiče njih lično. Ne mare za interese Božje kuće, niti pokazuju razumevanje prema Božjim namerama. Ne preuzimaju na sebe breme obavljanja svojih dužnosti ili svedočenja za Boga i nemaju osećaj odgovornosti. (…) Neki ljudi ne prihvataju odgovornost ma kakvu dužnost obavljali, niti svojim pretpostavljenima na vreme prijavljuju probleme koje su uočili. Kada vide da neko remeti i uznemirava druge okreću glavu. Kada vide zle ljude kako čine zlo, ne pokušavaju da ih spreče u tome. Ne štite interese Božje kuće, niti razmišljaju o tome šta je njihova dužnost i odgovornost. U vršenju svoje dužnosti, takvi ljudi ne rade ništa ozbiljno, već su oni koji hoće da ugode drugima i žude za udobnošću. Govore i postupaju isključivo iz sopstvene taštine i radi zaštite sopstvenog ugleda, statusa i interesa. Svoje vreme i trud ulažu samo u ono što je njima od koristi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”). Božja reč je razotkrila moje pravo stanje. Uvidela sam da se to što je Džao Ting imala nadmenu narav i to što je sputavala druge već odrazilo na rad. Kao nadzornica, trebalo je da ukažem na problem i razotkrijem ga, ali sam se bojala da ona to neće prihvatiti i da će nakon toga imati loše mišljenje o meni, pa sam, kada god bih želela da joj ukažem na problem, imala osećaj kao da mi je nešto zastalo u grlu i nisam mogla da progovorim. Koristila sam rad kao izgovor, razmišljajući da ako se naš odnos naruši, ona neće sarađivati sa mnom. Dok se činilo da sam obzirna prema poslu, ja zapravo samo nisam želela da uništim prijateljski i dobar odnos koji smo imale i htela sam da ostavim dobar utisak na svoju braću i sestre. Osim toga, jasno sam videla da su problemi koje Vu Sin ima ozbiljni, ali sam se bojala da će imati loše mišljenje o meni ako ih razotkrijem i ukažem na njih, pa bih iznova zatajila u tome da ih razotkrijem, a kao rezultat toga, ona sebe nije prepoznala i njena iskvarena narav je ostala nepromenjena, prekidala je i ometala crkveni rad i činila da se drugi osećaju sputanima. Kada sam obavljala svoju dužnost, u obzir sam uzimala samo sopstvene interese i mesto koje zauzimam u srcima drugih. Videla sam da drugi prekidaju i ometaju rad time što se oslanjaju na svoje iskvarene naravi u svojim dužnostima i to sam naprosto ignorisala, ni najmanje ne uzimajući crkveni rad u obzir. Bila sam tako sebična, bez imalo savesti ili razboritosti.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božje reči: „Sve dok ljudi ne dožive Božje delo i ne shvate istinu, obuzima ih Sotonina priroda i prevladava njima iznutra. Šta ta priroda konkretno podrazumeva? Na primer, zašto si sebičan? Zašto štitiš sopstveni položaj? Zašto imaš tako snažna osećanja? Zašto uživaš u nepravednim stvarima? Zašto voliš ta zla? Na čemu se zasniva tvoja naklonost tim stvarima? Odakle te stvari dolaze i zašto ih tako rado prihvataš? Do sada ste svi razumeli da je glavni uzrok svih tih stvari Sotonin otrov koji je u čoveku. Šta je, dakle, Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, ’Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?’ ljudi će odgovoriti, ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’. Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe – i tako žive samo za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). Kroz razotkrivanje Božje reči sam shvatila da je glavni razlog što sam stalno žmurila na probleme drugih i bila isuviše uplašena da na njih ukažem bio taj što sam se oslanjala na sotonske filozofije poput onih „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima” i „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”. Oduvek sam smatrala da treba da radim samo ono od čega ću imati koristi i da bi ukazivanje na nečije probleme i njihovo razotkrivanje uvredilo tog nekog, a ja od toga ne bih imala koristi, pa to nisam želela da radim. Bila sam isuviše sebična, ogavna, ljigava i lažljiva. Videla sam da je Džao Ting bila nadmena, uporna i da ne bi saslušala druge, kao i da je uticala na rad, ali sam radije štitila svoj odnos sa njom nego li razotkrila ili detaljno analizirala njene probleme. Stalno sam se bojala da ću je uvrediti, pa sam joj popuštala kako bih joj ugodila. Bojala sam se da ću uvrediti ljude a ne Boga i nisam uzimala u obzir interese crkve. Živela sam podlim i bezvrednim životom bez savesti ili razboritosti. Osoba sa savešću i razboritošću može da besedi o istini da bi pomogla drugima kada vidi da su ti drugi u lošem stanju, a kada vidi da neko prekida i ometa crkveni rad, ume da istupi kako bi ga razotkrila i zaustavila. Kao nadzornica, treba da ponesem i teže breme od toga i da snosim veću odgovornost. Bez obzira na to da li brat ili sestra imaju problem sa svojim stanjem ili radom, treba da razgovaram sa njima i pomognem im. Ako neka osoba prekida i ometa crkveni rad, treba da je orežem, razotkrijem i zaustavim na vreme. Tako jedan nadzornik treba da obavlja svoj posao. Ali da bih sačuvala dobar utisak koji su drugi imali o meni, ja nisam ispunjavala ni osnovne obaveze. Bila sam neodgovorna prema radu i uopšte nisam uzimala u obzir život-ulazak svoje braće i sestara. Uvidela sam da sam time što sam ugađala ljudima zapravo bila zla i zlonamerna. Bogu se gadi i odvratno Mu je to kako sam obavljala svoju dužnost. Da sam tako nastavila, na kraju bih bila razotkrivena i uklonjena od strane Boga. Kada sam to spoznala, veoma sam se uznemirila. Nisam želela da nastavim tako da živim, pa sam se pomolila Bogu: „Bože, želim da primenjujem istinu, ali je moja narav tako ozbiljno iskvarena. Molim Te prosveti me da spoznam sebe i pronađem put primene.”

Jednog dana, tokom svojih posvećenosti, pročitala sam da Božja reč kaže: „U crkvi budite postojani u svom svedočenju o Meni, podržite istinu; ispravno je ispravno, a pogrešno je pogrešno. Nemojte da brkate crno i belo. Bićete u ratu sa Sotonom i moraćete potpuno da ga uništite, tako da se nikada više ne podigne. Morate dati sve od sebe da zaštitite Moje svedočanstvo. To će biti cilj vaših postupaka – ne zaboravite to” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 41. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božja reč mi je dala put primene. U svemu treba da se držim istina-načela i štitim crkvene interese. Džao Ting je već ometala i prekidala crkveni rad time što se oslanjala na svoju iskvarenu narav u svojim dužnostima. Morala sam da razgovaram sa njom i razotkrijem je i detaljno analiziram kako bi bila u stanju da spozna svoje probleme. Ako ipak ne razmisli niti se pokaje, morala bih što pre da je premestim na drugo mesto ili je smenim. Kasnije sam Džao Ting ukazala na probleme i pročitala sam joj neke odlomke Božje reči razotkrivajući nadmene naravi. Čitajući Božju reč, zadobila je izvesnu spoznaju svoje nadmene naravi i potom se popravila u nekim stvarima i promenila. Kada bi svi iznosili različita mišljenja tokom neke diskusije, bila je u stanju da traga i sasluša ih, ne insistirajući više na sopstvenim gledištima. Bila sam opuštena zbog toga što nisam štitila svoje odnose sa drugima i što sam obavljala svoju dužnost prema istina-načelima. Živeći na taj način, konačno sam imala nešto od ljudskog obličja.

Kasnije sam se pitala: „Nevezano za moju sebičnost, podlost i želju da štitim svoje interese, šta me je još teralo da stalno ugađam ljudima?” Jednog dana sam na okupljanju pročitala Božje reči koje kažu: „U doslovnom smislu, izreka ’Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš’ znači da, ako ti se nešto ne sviđa ili ako nešto ne voliš da radiš, onda to ne treba da namećeš drugim ljudima. Mada to naizgled zvuči pametno i razumno, napravićeš mnogo grešaka ako tu sotonsku filozofiju budeš primenjivao u svakoj situaciji. Po svoj prilici ćeš povrediti ljude, navesti ih na pogrešan put ili im čak naneti štetu. Baš kao što neki roditelji, kojima škola nije prirasla za srce, vole da teraju svoju decu da uče, pa stalno nastoje da ih urazume i podstiču ih da vredno uče. Ako biste ovde primenili zahtev ’ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš’, to bi onda značilo da ti roditelji ne treba da teraju svoju decu da uče, zato što ni oni sami ne uživaju u tome. Ima i drugih ljudi koji veruju u Boga, ali ne teže istini; pa ipak, oni u duši znaju da je verovanje u Boga pravi životni put. Ako vide da njihova deca ne veruju u Boga i da nisu na pravom putu, oni ih uporno nagovaraju da poveruju u Boga. Uprkos tome što ni sami ne teže istini, oni i dalje žele da njihova deca teže istini i da budu blagoslovena. Ako bi se u toj situaciji držali izreke ’Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš’, onda ovi roditelji ne bi smeli da teraju svoju decu da veruju u Boga. To bi bilo u skladu s ovom sotonskom filozofijom, ali bi njihovoj deci ujedno upropastilo priliku da budu spasena. Ko je odgovoran za takav ishod? Zar tradicionalna izreka o moralnom postupanju, koja zahteva da drugima ne namećeš ono što ni sam ne želiš, ne nanosi štetu ljudima? (…) Primera radi, neki ljudi ne vole istinu; oni žude za telesnim udobnostima i uvek nalaze način da svoju dužnost obave traljavo. Nisu spremni da pate, niti da plate cenu. Misle da dobro kaže izreka ’Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš’, pa ljudima govore: ’Treba da naučite da uživate. Nema potrebe da pravilno obavljate svoju dužnost, da trpite nedaće, niti da plaćate cenu. Ako možete da zabušavate, zabušavajte; ako možete negde da se provučete, provucite se. Nemojte sami sebi toliko da zagorčavate život. Pogledajte kako ja živim – zar to nije sjajno? Život mi je prosto savršen! Iscrpljujete se životom kakvim živite! Treba da učite od mene.’ Zar se time ne ispunjava zahtev da ’ne namećeš drugima ono što ni sam ne želiš’? Ako tako postupaš, da li si ti jedna savesna i razumna osoba? (Nisam.) A ako čovek izgubi savest i razum, zar to onda ne znači da mu nedostaje vrlina? To se zove nedostatak vrline. Zašto to ovako nazivamo? Zato što takvi ljudi žude za komforom, zbunjeno se provlače kroz svoje dužnosti, podstiču druge i utiču na njih da im se pridruže u površnosti i žudnji za udobnošću. Šta je u tome problematično? Površnost i neodgovornost u obavljanju dužnosti predstavlja čin prevare i otpora prema Bogu. Ako i dalje budete površni i ako se ne pokajete, bićete razotkriveni i uklonjeni” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (10)”). „’Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš’ veoma problematična. Rupe i nedostaci u njoj toliko su očigledne da ih čak ne vredi ni razmatrati, ni detaljno analizirati. Već i posle najpovršnije analize, jasno su vidljive greške i apsurdi koje ona u sebi sadrži. Među vama, međutim, ima mnogo onih koje ta izreka može veoma lako da ubedi i da utiče na njih i koji je bez razmišljanja prihvataju. U komunikaciji s drugim ljudima, vi tu izreku često koristite da biste opomenuli sebe i ohrabrili druge. Pritom mislite da je vaš karakter naročito plemenit i da se vladate veoma razumno. Te su reči, međutim, sasvim nesvesno razotkrile načelo po kojem živiš i tvoje stavove po mnogim pitanjima. U isto vreme, ti si i druge obmanuo i naveo ih na pogrešan put, pa sada i oni sa istim stavom i gledištem prilaze drugim ljudima i okolnostima. Postupio si kao pravi prevrtljivac i potpuno si zauzeo srednji put. Kažeš: ’Bez obzira o kakvom se problemu radi, ne treba ga uzimati zaozbiljno. Nemoj da otežavaš stvari ni sebi ni drugima. Ako drugim ljudima otežavaš stvari, time ih ujedno otežavaš i sebi. Ako si dobar prema drugima, dobar si i prema sebi. Ako si strog prema drugima, onda si i prema samom sebi strog. Zašto stavljati sebe u težak položaj? Najbolje i najrazboritije što za sebe možeš da uradiš jeste da drugima ne namećeš ono što ni sam ne želiš.’ Takav stav očigledno podrazumeva da ni u čemu ne treba biti pedantan. Ni o jednom problemu nemate ispravan stav ni stanovište; o svemu imate zbrkano gledište. Niste pedantni i jednostavno se pravite da ništa ne vidite. A kad konačno stupite pred Boga da položite račune, nastaće velika zbrka. Zašto je tako? Zato što stalno govoriš da drugima ne treba da namećeš ono što ni sam ne želiš. To ti pruža veliku udobnost i uživanje, ali će ti ujedno doneti i ogromne probleme, jer ti onemogućava da jasno sagledaš i da oformiš jasan stav po mnogim pitanjima. Naravno, zbog toga ćeš takođe biti nesposoban da jasno razumeš kakve ti zahteve i standarde Bog postavlja kad se nađeš u takvim situacijama, kao ni kakav ishod treba da postigneš. Te stvari se dešavaju zato što ni u čemu nisi pedantan; one su posledica tvojih zbrkanih stavova i gledišta. Da li je nenametanje drugima onoga što ni sam ne želiš tolerantan stav koji treba da zauzmeš prema ljudima i stvarima? Ne, nije. To je puka teorija koja samo spolja izgleda ispravno, plemenito i dobro, ali se zapravo radi o nečemu krajnje negativnom. Jasno je da ona još manje predstavlja istina-načelo kojeg ljudi treba da se drže” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (10)”). Božje reči razotkrivaju da Sotona koristi izreku „Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš” da bi nas iskvario i naveo na pogrešan put, da bi nas nagnao da mislimo da ne treba drugima da namećemo stvari koje sami ne bismo želeli da radimo ili koje ne umemo da radimo i da je takvo ponašanje racionalno. Ja sam živela oslanjajući se na tu ideju. Jasno sam znala da nadmenost i samopravednost Džao Ting utiču na rad i da je trebalo da ukažem na njen problem i razotkrijem ga, ali bih pomislila na to kako sam sama često otkrivala nadmenu narav i kako nisam volela da me drugi stalno kritikuju, pa sam mislila da bi nametanje drugoj osobi nečega što se meni nije dopadalo bilo nerazumno, te sam bila isuviše uplašena da ukažem na problem Džao Ting. Jasno sam znala da Vu Sin radi samo za ugled i status i da njena nadmenost sputava druge i prekida i ometa rad. Trebalo je da bude razotkrivena i orezana, ali bih ja pomislila na to kako sama veoma cenim svoj ugled i status i kako ne volim da mi drugi ukazuju na probleme ili ih razotkrivaju, pa sam živela vođena stanovištem „Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš” i nisam je razotkrila. Mislila sam da je bolno i ponižavajuće biti razotkriven i kritikovan i nadala sam se da me drugi neće orezivati niti kritikovati, pa ni ja njima nisam to želela da učinim. Zapravo, samo sam se prilagođavala i štitila sebe. Štitila sam svoju taštinu i status i ne bih prihvatala istinu i čak bih povlađivala drugima i prilagođavala im se. Bila sam buntovna i opirala sam se Bogu i dopuštala sam drugima da rade to isto. U suštini, nadala sam se da niko neće primenjivati istinu niti iskusiti Božji sud i grdnju, a ni biti orezan. Zaista sam bila ogavna i nepoštena! Sotona nas je iskvario i ispunjeni smo sotonskim naravima. Naše prirode su nadmene, umišljene, sebične, lažljive i sklone da tragaju za ugledom i statusom. Bez suda i razotkrivanja Božje reči, bez orezivanja i kritikovanja ili bez pomoći drugih, ne možemo a da ne prekidamo crkveni rad. Džao Ting i Vu Sin su pokazivale iskvarene naravi i to da su na pogrešnom putu i da ih niko nije kritikovao ili razotkrio, prekidale bi crkveni rad. Da je njihov prekršaj bio minoran, bile bi smenjene, ali da je bio ozbiljniji, bile bi izbačene. Ja sam živela vodeći se sotonskim filozofijama, uviđala probleme ali ih nisam iznosila na videlo. To znači potajno dopuštati drugima da se ponašaju spram svojih sotonskih naravi, a to bi na kraju povredilo i mene i druge. Uvidevši da sam živela koristeći se sotonskim otrovom „Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš”, ne samo da nisam svoju dužnost obavljala kako treba, već sam se ponašala i kao Sotonin saučesnik i prekidala sam crkveni rad. Bilo je teško podneti to što sam uvidela i želela sam da se Bogu ispovedim i pokajem se pred Njim.

Jednog dana sam pročitala odlomak Božje reči koji kaže: „Bog od ljudi ne zahteva da drugima ne nameću ono što ni sami ne žele, već traži od njih da jasno shvate načela koja treba da poštuju u različitim situacijama. Ako je nešto ispravno i u skladu sa istinom i Božjim rečima, onda se morate toga držati. I ne samo da morate da se držite toga, već i druge morate da opominjete, ubeđujete i da u zajedništvu razgovarate s njima, kako bi i oni razumeli kakve su tačno Božje namere i šta su istina-načela. To je tvoja dužnost i obaveza. Bog od tebe ne traži da kreneš srednjim putem, a još manje traži da pokazuješ koliko je tvoje srce veliko. Treba da se držiš onih stvari na koje te je Bog opominjao, kojima te je podučio i o kojima govori u Svojim rečima, a to su: zahtevi, kriterijumi i istina-načela koje ljudi treba da poštuju. Ne samo što moraš da ih se držiš i doveka poštuješ, već moraš i vlastitim primerom da pokažeš kako se ta istina-načela primenjuju u praksi, kao i da druge ljude ubeđuješ, nadgledaš, pomažeš im i usmeravaš ih da se tih načela drže, poštuju ih i primenjuju isto kao i ti. Bog od tebe zahteva da to činiš – to je zadatak koji ti je On poverio. Ne možeš samo da postavljaš zahteve sebi, a da druge ljude zanemaruješ. Bog zahteva da zauzmeš ispravan stav prema problemima, da se držiš ispravnih kriterijuma, da tačno znaš koji su kriterijumi u Božjim zahtevima i da precizno shvatiš šta su istina-načela. Čak i ako nisi u stanju to da postigneš, čak i ako nisi spreman na to i ako ti se to ne dopada, ako imaš predstave ili se opireš tome, moraš to da posmatraš kao svoju dužnost i svoju obavezu. Moraš sa ljudima da razgovaraš o pozitivnim stvarima koje dolaze od Boga, o stvarima koje su tačne i ispravne, i moraš da ih koristiš da bi drugima pomagao, da bi uticao na njih i da bi ih usmeravao, kako bi ljudi imali koristi od njih i bili prosvećeni njima, i kako bi išli ispravnim životnim putem. Ti si za to odgovoran i stoga ne treba da se tvrdoglavo držiš ideje ’Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš’, koju ti je Sotona usadio u glavu. U Božjim očima, ta izreka je samo filozofija za ovozemaljsko ophođenje; to je način razmišljanja koji u sebi sadrži Sotonine varke; to uopšte nije ispravan put, ni pozitivna stvar. Sve što Bog od tebe zahteva jeste da budeš časna osoba koja jasno shvata šta treba, a šta ne treba da radi. On te ne poziva da drugima udovoljavaš, niti da budeš prevrtljivac; On te nije pozvao da ideš srednjim putem. Ako se neka stvar tiče istina-načela, moraš da kažeš ono što je potrebno da se kaže i da razumeš ono što treba da se razume. Ako neko ne razume nešto što ti razumeš i ako si u stanju da mu na to ukažeš i da mu pomogneš, onda ti apsolutno moraš da ispuniš tu svoju dužnost i obavezu. Ne smete samo da stojite sa strane i da posmatrate, a još manje treba da se držite filozofija koje vam je Sotona usadio u glavu i da drugima ne namećete ono što ni sami ne želite. Razumete li? (Razumemo.) Ono što je ispravno i pozitivno ostaje takvo čak i ako se tebi ne sviđa, ako nisi spreman da to uradiš, ako nisi u stanju da to uradiš i ostvariš, ako se opireš tome ili stvaraš predstave protiv toga. Suština Božjih reči i istine neće se promeniti samo zato što ljudi imaju iskvarene naravi i što imaju određene emocije, osećanja, želje i predstave. Suština Božjih reči i istine nikada se neće promeniti. Čim spoznaš, shvatiš, doživiš i dostigneš Božje reči i istinu, dužan si da sa drugima razgovaraš u zajedništvu i da im saopštiš svoja iskustvena svedočenja. To će još većem broju ljudi omogućiti da razumeju Božje namere, da shvate i dostignu istinu, da razumeju Božje zahteve i standarde i da dokuče istina-načela. Na taj način, ljudi će zadobiti put praktičnog delovanja kad god se u svakodnevnom životu susretnu sa problemima i neće biti smeteni ni sputani raznim Sotoninim idejama i gledištima. Izreka o moralnom postupanju koja kaže: ’Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš’ zaista je prava Sotonina lukava spletka, čiji je cilj da upravlja ljudskim umom. Ako se uvek držiš te izreke, onda si ti neko ko živi u skladu sa sotonskim filozofijama, neko ko u potpunosti živi u sotonskoj naravi. Ako ne slediš put Božji, onda ti istinu ne voliš, niti težiš ka njoj. Ma šta da se desi, načelo koje treba da slediš i najvažnija stvar koju moraš da uradiš jeste da ljudima pomažeš koliko god možeš. Ne treba da primenjuješ reči Sotone, koji kaže da ’ne namećeš drugima ono što ni sam ne želiš’, i ne treba da budeš ’pametnjaković’ koji udovoljava drugima. Šta znači pomagati ljudima koliko god možeš? To znači ispunjavati svoje dužnosti i obaveze. Čim primetiš da nešto spada u tvoje dužnosti i obaveze, treba u zajedništvu da porazgovaraš o Božjim rečima i istini. Upravo to znači ispunjavati svoje dužnosti i obaveze” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (10)”). Kroz Božju reč sam došla do spoznaje da Bog od nas zahteva da u svemu primenjujemo istinu i držimo se načela, kao i da, kada zajedno obavljamo svoje dužnosti i vidimo nekog da krši načela ili ometa crkveni rad, tog nekog iskritikujemo i pomognemo mu. Samo kada svako živi po Božjoj reči, možemo da napredujemo u svojim dužnostima. Kada se radi o načelima, ne možemo da se bojimo da ćemo uvrediti ljude ili da u obzir uzimamo njihova osećanja. Moramo da se ponašamo u skladu sa istina-načelima i štitimo crkveni rad. Bez obzira na to da li to drugi prihvataju ili ne, svi treba da primenjujemo istinu i ispunjavamo svoju obavezu. Kao nadzornici, obaveza mi je da razgovaram o problemima i rešavam ih na vreme kada ih spazim. Ako ne rešavam probleme koje vidim, već samo ugađam ljudima i činim ustupke, ne ispunjavam svoje obaveze i opirem se Bogu. Isto tako, ne znači da ne mogu da ukazujem na probleme drugih samo zato što i sama pokazujem iskvarenosti. Kada ih pokazujem, treba da tragam za istinom i razmislim o sebi; to se mene tiče. Ali kada vidim druge da krše načela i nanose štetu crkvenom radu, moram da razgovaram sa njima, razotkrivam ih i zaustavim. To znači štititi crkveni rad i to predstavlja moju odgovornost. Ne bi trebalo da brkam te dve stvari. Ja svoj ugled i status veoma cenim i imam nadmenu narav; treba da razmišljam i tragam za istinom kako bih to rešila i da se ne prilagođavam sebi niti da drugima povlađujem. Nekada sam živela vodeći se sotonskom filozofijom poput one „Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš”, misleći da ne treba da od drugih tražim da rade ono što sama nisam volela da radim niti ono što nisam umela da radim. Kao rezultat toga, promakle su mi prilike da primenjujem istinu. Konačno sam uvidela da su moja gledišta bila smešna i apsurdna.

Kada bih kasnije videla druge da krše načela i utiču na crkveni rad, razotkrila bih ih, detaljno analizirala i razgovarala sa njima o njihovim problemima i iako sam se i dalje brinula da će imati loše mišljenje o meni, nisam kao pre bila previše oprezna niti sam o tome previše razmišljala; razmišljala sam samo o tome kako bih mogla da im pomognem i kako da zaštitim crkveni rad. Tako praktikujući, videla sam da braća i sestre napreduju u svojim dužnostima i bila sam ispunjena radošću. Kada bih rešavala probleme drugih, mogla sam više da razmišljam o sebi i nenamerno bih otkrivala izvesne iskvarene naravi za koje ranije nisam ni znala, što me je još više motivisalo da stremim ka istini i rešavam svoje probleme. Osećala sam se bliže Bogu praktikujući na ovaj način; kada sam napustila telo i više praktikovala istinu, to mi je donelo mir i spokoj u životu.