Otkako pamtim, često sam čula starce da govore o tome kako je ta i ta osoba srećna, jer su joj deca odana. Kada bi bili bolesni, njihova deca su im bila pored postelje brinući o njima, a kada su ostarili, dostojanstveno su bili sahranjeni i činilo se da im je život imao smisla. Ovo verovanje u izreku „Odgajaj decu da te izdržavaju u starosti” se duboko ukorenilo u mom srcu. Kada su se moji rodtelji razboleli, moja braća i sestre i ja smo na smenu brinuli o njima, a nakon što su preminuli, dostojanstveno smo ih sahranili. Verovala sam da nas roditelji nisu uzalud odgajili i u sebi sam razmišljala: „Nije li svrha toga što čovek podiže decu da ima nekoga da brine o njemu do smrti i organizuje mu sahranu?” U našem selu je bila jedna usamljena starija žena. Njoj su i muž i sin preminuli, i ostala je da živi sama i bespomoćna. U njenoj starosti, niko nije brinuo o njoj kada je bila bolesna i niko se nije postarao za njenu sahranu nakon što je umrla. Njen život mi se činio jadnim. Nakon što sam se udala, dobila sam sina. Kada je moj sin imao petnaest godina, muž mi je preminuo. Smrt mog muža je bila ogroman udarac za mene. Sve životne poteškoće, maltretiranje ljudi i ogovaranja su me gotovo obeshrabrila da nastavim dalje. Ali onda sam pomislila na svog sina i rešila sam da ga odgajam bez obzira na to koliko život bio težak i nadala sam se da će u budućnosti on brinuti o meni dok sam živa i organizovati mi sahranu. Kasnije sam dobila srčano oboljenje i osećala sam se loše kada god bih radila. Moj sin je umeo da brine o meni i kada sam bila bolesna, izražavao je brigu, što me je tešilo. Imala sam osećaj da ga nisam podigla uzalud. Kasnije sam pronašla sadašnjeg muža.

Godine 2008. prihvatila sam Božje delo poslednjih dana. Godinu dana kasnije sam počela da izvršavam svoju dužnost u crkvi. S vremena na vreme, išla bih kući da se brinem o svom sinu. Kuvala bih mu njegovu omiljenu hranu, pomagala oko kućnih poslova i davala mu nešto džeparca. Pokušavala sam da ispunim njegove potrebe najbolje što sam umela. Godine 2012, budući da je zbog odlaska u vojsku trebalo da se proveri politička pozadina mog sina, policija iz našeg sela je došla da ispita moju veru, pa sam napustila kuću kako bih se sakrila na drugom mestu. Dva meseca kasnije sam čula da mi je muž uhapšen zbog propovedanja jevanđelja. Nakon toga se nisam usuđivala da se vratim kući niti da kontaktiram svog sina.

Do 2017. godine, često sam bila slaba i imala lupanje srca, pa sam želela da se vratim kući radi lečenja. No, za mene nije bilo sigurno da se vratim kući, pa sam odsela kod svoje starije sestre i zamolila je da kontaktira mog sina. Bilo je prošlo pet godina otkako sam ga poslednji put videla, pa sam bila veoma uzbuđena kada sam ga ugledala. Pričali smo o tome šta se dešavalo tokom poslednjih pet godina. Sin mi je rekao da se oženio. Želeo je da me odvede kući i da njegova žena pođe sa mnom kod doktora. Isto tako je rekao da imaju izdvojenu kuću za mene da u njoj živim kad ostarim. Bila sam veoma srećna što to čujem. Pomislila sam na to kako godinama nisam videla svog sina i kako se nisam brinula o njemu, a on je i dalje razmišljao o mojoj budućnosti u starosti i imala sam osećaj da i dalje mogu da se oslonim na njega. No, naredno veče moj sin je došao da me vidi nakon posla, oborio je pogled i rekao: „Mama, moja žena te ne prihvata. Ne prija joj činjenica da nisi bila kući sve ove godine. Žestoko smo se posvađali i rekla mi je da biram između tebe i nje. Budući da se ona brinula o meni u teškim vremenima, izabrao sam nju.” Imala sam osećaj kao da me je grom pogodio. Sve ove godine sam svog sina smatrala slamkom spasa. Naporno sam radila da ga podignem, nadajući se da će se on brinuti o meni do kraja života i organizovati moju sahranu. No, on je sada izabrao svoju ženu umesto mene i neće mi dati da mu uđem u kuću. Zar nije sav moj trud oko njegovog odgajanja bio uzaludan? Prilično dugo nisam mogla da prihvatim tu stvarnost i prolila sam mnogo suza.

Nakon što je moj sin otišao, nastavila sam da živim u kući svoje sestre, a stanje mi se pogoršalo zbog emotivnog udarca. Moj muž nije bio pored mene, a sada nisam mogla da računam ni na svog sina. Ljudi kažu da roditelji podižu svoju decu da bi ona vodila brigu o njima u starosti, a ja nisam imala na koga da se oslonim. Bila sam stvarno tužna i uznemirena. Posmatrala sam porodicu svoje sestre kako se srećno okuplja, smeje se i toplo ćaska, a ja sam imala osećaj da je imati sina isto što i nemati ga, da sam postala usamljena starica. Niko se neće brinuti o meni kada se razbolim i niko neće organizovati moju sahranu kada umrem. Imala sam osećaj da je moj život potpuni promašaj. Verovala sam u Boga, pa kako to da su nevernici živeli boljim životom od mene? Što sam više razmišljala o tome, to sam postajala tužnija i provodila sam svoje dane potištena i bez motivacije. Jednog dana, nešto kasnije, moj sin je iznenada došao da me vidi. Rekao je da se našao u nekoj parnici i želeo je da pozajmi nešto novca od nas. Pomislila sam kako nisam dobro brinula o njemu ovih poslednjih nekoliko godina i da sada kada je u nevolji, i kao majka, treba da mu pomognem da prođe kroz ovaj težak period. Stoga sam tražila od muža da mu da nešto novca. Moj sin je rekao da će kasnije dovesti svoju ženu i ćerku da nas upoznaju. Nakon Prolećnog festivala, moj sin je zaista doveo svoju ćerkicu da me vidi. Pomislila sam da iako me moja snaja i dalje ne prihvata, bar će moj sin i moja unuka biti sa mnom da brinu o meni kada ostarim i da će brinuti o meni do moje smrti i organizovati moju sahranu. Bila sam ushićena i puna nade što imam ljude na koje mogu da računam u svojim poznim godinama.

Baš pre Prolećnog festivala 2024. godine, moj rođak je uhapšen i izdao me je. Da bih izbegla da me policija nadgleda i uhapsi, otišla sam na drugo mesto da izvršavam svoju dužnost i nisam se usuđivala da odem kući za Prolećni festival. Kada je došao dan kada je moj sin trebalo da me poseti, nisam mogla da se smirim. Razmišljala sam o tome kako smo sin i ja tek izgladili odnos tokom poslednje dve godine, a ja sam onda opet morala da odem. Hoće li biti ljut na mene da nikada više ne progovori sa mnom? Neću li opet izgubiti svog sina? Kada sam pomislila da ću se sama suočiti sa budućnošću, srce mi je bilo slomljeno i nije imalo mira i nisam mogla da jedem niti spavam. Iako sam nastavila da izvršavam svoju dužnost, nisam bila srcem u tome. Nisam imala želje da pratim ni crkveni rad. Mnogo puta sam se molila Bogu, tražeći od Njega da me izvede iz mog negativnog stanja.

Kasnije sam razmišljala: „Zašto sam bila tako uznemirena i patila što ne viđam svog sina? Šta je bio koren toga?” Jednog dana sam pročitala Božje reči: „Pored toga što imaju takva očekivanja od odrasle dece, roditelji imaju i zahtev prema deci koji je uobičajen kod svih roditelja u svetu, a to je da se nadaju da ona mogu da budu odana deca i da se lepo ophode prema roditeljima. Naravno, u određenim etničkim grupama i oblastima postoje određenija očekivanja od dece. Na primer, pored toga što su odana roditeljima, ona takođe treba da brinu o svojim roditeljima do smrti i da organizuju njihove sahrane, da žive sa roditeljima nakon što odrastu i da preuzmu odgovornost za egzistenciju svojih roditelja. To je poslednji aspekt roditeljskih očekivanja od svog potomstva o kojem ćemo sada razgovarati – zahtev da deca budu odana i da se brinu o njima u starosti. Zar to nije prvobitna namera svih roditelja kada odluče da imaju decu, kao i osnovni zahtev od dece? (Da, jeste.) (…) Dok su im deca još uvek veoma mala, roditelji već počinju da postavljaju zahteve i uvek ih proveravaju, pitajući: ’Kada porasteš, hoćeš li da izdržavaš mamu i tatu?’ ’Hoću.’ ’Hoćeš li da izdržavaš tatine roditelje?’ ’Hoću.’ ’Hoćeš li da izdržavaš mamine roditelje?’ ’Hoću.’ ’Koga najviše voliš?’ ’Mamu.’ Onda tata bude ljubomoran: ’A šta je sa tatom?’ ’Najviše volim tatu.’ Mama je ljubomorna: ’Koga najviše voliš?’ ’Mamu i tatu.’ Tada su oba roditelja zadovoljna. Trude se da njihova deca budu odana, počevši od trenutka kada su jedva naučila da govore i nadaju se da će se deca, kada odrastu, lepo ophoditi prema njima. Iako ta mala deca ne mogu jasno da se izraze i ne razumeju mnogo, roditelji u odgovorima svoje dece i dalje žele da čuju obećanje. Oni istovremeno žele da u svojoj deci vide i sopstvenu budućnost i nadaju se da deca koju podižu neće biti nezahvalna, već odana deca koja će preuzeti odgovornost za njih, a još više, da će moći da se oslone na njih i da će ih deca izdržavati u starosti. Iako ta pitanja postavljaju deci od malih nogu, ona nisu jednostavna. To su u suštini zahtevi i nade koji proističu iz dubine srca tih roditelja, veoma stvarni zahtevi i veoma stvarne nade. Dakle, čim njihova deca počnu da shvataju stvari, roditelji se nadaju da deca mogu da pokažu zabrinutost kada su im roditelji bolesni, da dežuraju pored njihove postelje i brinu se o njima, pa makar im samo sipali vodu za piće. Iako ne mogu mnogo da urade, ne mogu da pruže finansijsku ili praktičniju pomoć, barem bi njihova deca trebalo da pokažu toliko sinovske odanosti. Roditelji žele da vide tu sinovsku odanost dok su njihova deca mala i da je s vremena na vreme provere. Na primer, kada se roditelji ne osećaju dobro ili su umorni od posla, oni gledaju da li njihova deca umeju da im donesu piće, da im odlože cipele, da im operu odeću ili da im naprave jednostavan obrok, makar i kajganu sa pirinčem, ili da li će pitati roditelje: ’Da li si umoran? Ako jesi, napraviću ti nešto za jelo’. Neki roditelji za vreme praznika izađu iz kuće i namerno se ne vrate u vreme obroka da ne bi pripremili hranu, samo da vide da li su im deca porasla i postala razumna, da li umeju da spreme hranu, da li umeju da budu odana i obzirna, da li mogu da učestvuju u njihovim teškoćama, ili su bezdušni nezahvalnici, da vide da li su ih uzalud odgajali. Dok deca odrastaju, pa čak i kada stasaju, roditelji ih stalno proveravaju i zadiru u to pitanje, a istovremeno stalno postavljaju zahteve svojoj deci: ’Ne treba da budete takvi bezdušni nezahvalnici. Zašto smo te mi, tvoji roditelji, uopšte odgajali? Da bi se brinuo o nama kada ostarimo. Da li smo te uzalud odgajali? Ne smeš da nam se suprotstavljaš. Nije nam bilo lako da te odgojimo. Težak je to posao. Treba da budeš uviđavan i da si svestan toga.’ Naročito u takozvanoj buntovničkoj fazi, odnosno na prelasku iz puberteta u odraslo doba, neka deca nisu baš razumna i pronicljiva, te često prkose roditeljima i izazivaju nevolje. Njihovi roditelji plaču, prave scene i prigovaraju im, govoreći: ’Ne znaš koliko smo propatili dok smo te pazili kada si bio mali! Nismo očekivali da ćeš ispasti takav, nimalo sinovski odan, da nećeš umeti da podeliš teret kućnih poslova ni naših teškoća. Ti ne znaš koliko je to sve teško za nas. Nisi odan, prkosan si, nisi dobar čovek!’ Osim što se ljute na svoju decu jer su neposlušna ili zato što pokazuju radikalno ponašanje u odnosu prema školi ili u svakodnevnom životu, drugi razlog za njihov bes je što ne mogu da vide sopstvenu budućnost u svojoj deci, niti da vide da će njihova deca biti odana u budućnosti, da nisu ni obzirna niti im je žao svojih roditelja, da im roditelji nisu u srcu, ili preciznije, da ne znaju kako da budu odana svojim roditeljima. Dakle, roditelji smatraju da ne mogu da polažu nade u takvu decu: možda su nezahvalna ili prkosna i roditelji su im razočarani, imaju utisak da su ulaganja i svi troškovi koje su imali zbog dece bili uzaludni, da su napravili loš posao, da nije vredelo i da žale zbog toga, tužni su, uznemireni i čemerni” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Bog razotkriva da roditelji imaju očekivanja od svoje dece, da posebno očekuju da njihova deca brinu o njima dok su živi i organuzuju im sahranu. Kada deca ne uspeju da ispune ova očekivanja, pate i razočarani su i misle da su uzalud podigli svoju decu. Ja sam bila baš takva. Imala sam ta očekivanja od svog sina kada je on bio veoma mlad. Nadala sam se da će mi se posvetiti kada sam bolesna i od njega sam očekivala da mi u budućnosti, kada ostarim i postanem nepokretna, pruži podršku i brine se o mojoj svakodnevici i da mi, kada preminem, organizuje sahranu. Kada je moj sin odrastao, zbog progona KPK, nisam se usuđivala da se vratim kući nekoliko godina. Nakon što sam se vratila, čula sam da je moj sin čuvao kuću za mene i da mogu tamo da se vratim da živim u svojoj starosti. Bila sam veoma srećna i mislila sam da je moj sin još uvek posvećen i pouzdan. Ali kada je umesto mene izabrao svoju ženu, srce mi se slomilo i razočarala sam se. Mislila sam da je moj sin nepouzdan i da sam ga uzalud odgajila. Kada je mi sin doveo unuku da me poseti, utešila sam se. Ali kada ponovo nisam mogla da se sretnem sa njim jer je trebalo da izbegnem hapšenje KPK, brinula sam se da me sin više neće prihvatiti i moje nade da se oslonim na njega da brine o meni u starosti su se raspršile. Ponovo sam patila i nisam mogla da se usredsredim na praćenje crkvenog rada. Ali sada sam shvatila da je koren moje patnje bio u tome što me je kontrolisala ideja „Odgajaj decu da te izdržavaju u starosti” i što nisam mogla da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima.

Potom sam pročitala još Božjih reči: „Što se tiče očekivanja da će im deca biti sinovski odana, s jedne strane roditelji moraju da znaju da je sve orkestrirano od strane Boga i da sve zavisi od Božjeg određenja. S druge, ljudi moraju da budu razumni, a kada dobiju decu, roditelji suštinski doživljavaju nešto posebno u životu. Mnogo su već dobili od svoje dece i počinju da pridaju vrednost mukama i radostima roditeljstva. Taj proces je jedno bogato i, naravno, nezaboravno iskustvo u njihovim životima. Ono nadomešćuje nedostatke i neznanje koji postoje u njihovoj ljudskosti. Kao roditelji, oni su već zadobili ono što treba da zadobiju podizanjem svoje dece. Ako im to nije dovoljno i zahtevaju da im deca služe kao sluge ili robovi i očekuju da im se deca oduže što su ih odgojili tako što će da iskazuju sinovsku odanost i što će da brinu o njima u starosti, tako što će da ih sahrane, da ih smeste u mrtvački sanduk, da ne dozvole da im telo truli u kući, gorko plačući za njima kada umru, žaleći ih i oplakujući tri godine itd, dopuštajući njihovoj deci da im tako otplate dug, onda to postaje nerazumno i nehumano. Vidiš, u pogledu toga kako Bog uči ljude da se odnose prema svojim roditeljima, On samo zahteva da im budu odani i uopšte ne zahteva da deca izdržavaju roditelje do smrti. Bog ne daje ljudima tu odgovornost i obavezu – On nikada nije rekao tako nešto. Bog samo savetuje deci da budu sinovski odana roditeljima. Iskazivanje sinovske odanosti je opšta izjava sa širokim značenjem. Govoreći konkretnim savremenim rečnikom, to znači ispunjavanje tvojih odgovornosti u okviru mogućnosti i uslova – što je dovoljno. To je vrlo jednostavno i jedini je zahtev od dece. Dakle, kako roditelji treba to da razumeju? Bog ne zahteva da ’deca moraju da budu odana roditeljima, da se brinu o njima u starosti i da ih sahrane’. Stoga, oni koji su roditelji treba da otpuste svoju sebičnost i da ne očekuju da se sve što se tiče njihove dece vrti oko njih samo zato što su ih rodili. Ako deca ne obigravaju oko roditelja i ne smatraju ih središtem svog života, nije u redu da ih roditelji stalno grde, truju njihovu savest i govore stvari kao što su: ’Ti si nezahvalan, neposlušan i nisi odan, jer čak i nakon što sam te godinama odgajao, još uvek ne mogu da se oslonim na tebe’, uvek tako grdeći svoju decu i opterećujući ih. Zahtevati da deca budu odana i da budu uz njih, da se brinu o njima u starosti i da ih sahrane, i da stalno razmišljaju o njima gde god da odu, je suštinski pogrešan pravac delovanja i nehumana misao i ideja. Takva vrsta razmišljanja u većoj ili manjoj meri može da postoji u različitim zemljama ili među različitim etničkim grupama, ali gledajući tradicionalnu kinesku kulturu, kineski narod posebno naglašava sinovsku odanost. Od davnina do danas o tome se uvek govorilo i isticalo kao deo ljudskosti ljudi i standard za ocenjivanje da li je neko dobar ili loš. Naravno, u društvu postoji i uobičajena praksa i javno mnjenje da ako deca nisu odana, roditelji će se osećati posramljeno, a deca neće moći da podnesu tu mrlju na svom ugledu. Pod uticajem različitih faktora, roditelji su takođe duboko zatrovani tim tradicionalnim stavom, zahtevajući bez razmišljanja ili rasuđivanja da njihova deca budu odana” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Čitajući Božje reči, počela sam da shvatam da je ideja „Odgajaj decu da te izdržavaju u starosti” pogrešna. Za nas kao roditelje, podizanje dece je naša odgovornost i obaveza. Ne bi trebalo da se prema tome odnosimo kao prema transakciji sa našom decom. Budući da mi biramo da ih rodimo, imamo odogovornost da se staramo o njima. Baš kao životinje koje se brinu o svom potomstvu. Oni pažljivo brinu o njima dok sami ne budu sposobni da prežive. Sve je to deo instinkta koje im je Bog podario. Sve životinje slede taj zakon, kako bi sva živa bića mogla da se razmožavaju i opstanu. Ni ljudi nisu izuzetak. Razmišljala sam o tome kako sam odgajila svog sina i uvidela sam da je to proces koji je obogatio moje životno iskustvo. Od njegovih prvih reči do prvih koraka, do njegovih odlazaka u školu i pomaganja meni u kućniim poslovima, sve to mi je donelo osećaj odgovornosti kao majci. Isto tako je dopustilo mojoj ljudskosti da sazri. Odgajanje dece je naša odgovornost i obaveza kao roditelja, a ne ljubaznost. No, pošto sam ja usvojila tradicionalnu predstavu „Odgajaj decu da te izdržavaju u starosti”, koristila sam to što sam ga odgajala kao sredstvo za pregovaranje da pokušam sa njim da trgujem, misleći da zbog toga što sam ga ja odgajila, on treba da uloži svoje vreme u mene i posveti mi se kada ostarim ili se razbolim, i da mi, kada umrem, podari dostojanstvenu sahranu. To što sam ga podizala je sve bilo zarad toga da udovoljim svojim telesnim interesima. Bog samo zahteva da ljudi ispune svoje odgovornosti prema svojim roditeljima u skladu sa svojim stvarnim okolnostima. Ne postoji zahtev da deca brinu o svojim roditeljima u starosti niti da im organizuju sahranu. Ali ja sam se držala tradiocionalnih predstava poput „Odgajaj decu da te izdržavaju u starosti” i „Ja odgajam svog sina dok je mlad, a on brine o meni kada ostarim”, pa sam zahtevala da moj sin preuzme svu odgovornost za moj život. Nije li to bilo potpuno nerazumno i krajnje sebično i ogavno? Svaki put kada bih uvidela da ne mogu da se oslonim na svog sina, srce bi mi bilo slomljeno i bila sam razočarana i imala sam osećaj da u životu nema nade. Čak sam se žalila na Boga, verujući da je uprkos mom verovanju u Njega, moj život gori od života onih koji ne veruju u Njega. Neprekidno sam brinula o svojoj budućnosti i nisam mogla da se usredsredim na svoje dužnosti. Uvidela sam da mi ideja tradicionalne kulture „Odgajaj decu da te izdržavaju u starosti” nanosi štetu i sputava me, čini me nesposobnom da razlikujem dobro od lošeg. Ova ideja je krajnje besmislena!

Potom sam pročitala još Božjih reči: „Zapravo, samo iz čina rađanja i podizanja dece, već si mnogo dobila od njih. Što se tiče toga da li će ti deca biti odana, da li ćeš moći da se osloniš na njih pre nego što umreš i šta možeš da dobiješ od njih, to zavisi od toga da li vam je suđeno da živite zajedno i to zavisi od Božjeg određenja. Sa druge strane, od Božjeg uređenja takođe zavisi u kakvoj sredini tvoja deca žive, kakvi su im životni uslovi, da li imaju uslova da se brinu o tebi, da li su finansijski obezbeđeni i da li imaju višak novca da ti pruže materijalno uživanje i pomoć. Štaviše, iz perspektive roditelja, da li ti je sudbina takva da uživaš u materijalnim stvarima, novcu ili emocionalnoj utehi koju ti deca pružaju, takođe zavisi od Božjeg određenja. Zar nije tako? (Jeste.) To nisu stvari koje ljudi mogu da zahtevaju. Vidiš, ima dece koju roditelji ne vole i takvi roditelji nisu voljni da žive s njima, ali Bog im je odredio da žive sa svojim roditeljima, tako da nisu u stanju da otputuju daleko, niti da napuste svoje roditelje. Zaglavljeni su sa roditeljima ceo život – ne bi mogla da ih oteraš tačno i da pokušaš. Neka deca, s druge strane, imaju roditelje koji su veoma voljni da budu s njima; nerazdvojni su, uvek nedostaju jedni drugima, ali iz različitih razloga nisu u stanju da žive u istom gradu, pa čak ni u istoj zemlji. Teško uspevaju da se vide i uživo razgovaraju jedni s drugima; iako su sredstva komunikacije postala vrlo razvijena i video pozivi su mogući, i dalje to nije isto kao svakodnevni zajednički život. Njihova deca iz raznoraznih razloga odlaze u inostranstvo, kada se venčaju odlaze da rade ili žive u drugom gradu i tome slično, razdvojeni su od roditelja dugom, predugom razdaljinom. Nije lako sastati se čak ni jedanput, a telefonski ili video pozivi zavise od vremena. Zbog vremenske razlike ili drugih neprijatnosti, oni nisu u stanju da često komuniciraju sa svojim roditeljima. Na šta se ti glavni aspekti odnose? Zar nisu svi povezani sa Božjim određenjem? (Jesu.) To nije nešto o čemu se može odlučiti na osnovu subjektivnih želja bilo roditelja, bilo deteta; pre svega, to zavisi od Božjeg određenja. S druge strane, roditelji brinu o tome da li mogu da se oslone na svoju decu u budućnosti. Zbog čega želiš da se osloniš na njih? Da ti prinose čaj i sipaju vodu? Kakva je to zavisnost? Zar ne možeš to sam da uradiš? Ako si zdrav i sposoban da se krećeš i brineš o sebi, da sve radiš sam, zar to nije sjajno? Zašto moraš da se osloniš na druge da bi te služili? Da li je zaista sreća uživati u brizi i društvu svoje dece, kao i da te ona poslužuju i za stolom i van njega? Ne mora da znači. Da si nepokretan i da oni zaista moraju da te služe i za stolom i van njega, da li bi to za tebe predstavljalo sreću? Da možeš da biraš, da li bi izabrao da budeš zdrav i da ti ne treba nega tvoje dece, ili bi izabrao da ležiš nepokretan u krevetu i da deca budu pored tebe? Šta bi ti izabrao? (Da budem zdrav.) Mnogo je bolje da budeš zdrav. Bilo da doživiš 80, 90 ili čak 100 godina, možeš da nastaviš da se brineš o sebi. To se zove kvalitetan život. Bez obzira na to što ćeš ostariti, što će ti se pamet možda usporiti, a pamćenje oslabiti, što ćeš manje jesti, raditi stvari sporije i ne tako dobro, a izlasci iz kuće neće više biti laki kao nekad, ipak je sjajno što ćeš biti u stanju da se brineš o svojim osnovnim potrebama. Dovoljno je da povremeno primiš telefonski poziv od svoje dece da ih pozdraviš ili da se vrate kući i kod tebe provedu praznike. Zašto tražiti nešto više od njih? Uvek računaš na svoju decu; da li ćeš biti srećan tek kada postanu tvoji robovi? Zar nije sebično da tako razmišljaš?” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, iznenada sam shvatila. Da li osoba u životu može da uživa u brizi i pažnji svoje dece ili koliko materijalno ili emotivno može biti zadovoljena s njihove strane, sve to zavisi od Božjeg uređenja. To nije nešto što se događa samo zato što mi to želimo. Uzmimo mog starijeg brata kao primer. On ima petoro dece, ali kada je bio bolestan, nijedno od njih nije bilo tu da brine o njemu. Na kraju je moj muž bio taj koji se brinuo o njemu dok nije preminuo. Kada se osvrnem, nisam bila dobrog zdravlja dok sam izvršavala svoju dužnost tokom prošlih nekoliko godina. Imala sam nekoliko srčanih udara i svaki put je Bog bio taj koji me je štitio i spasio me od opasnosti. Jednom sam osetila iznenadan bol u grudima i srce kao da mi je prestalo kucati. Bila sam ošamućena, uopšte nisam mogla da se pomerim i mislila sam da bih mogla da umrem. Pomolila sam se Bogu u svom srcu: „Bože, moj život je u tvojim rukama. Sve i da umrem ovde danas, spremna sam da se pokorim Tvojoj suverenosti.” Upravo tada, mlađi brat iz porodice domaćina se vratio iz grada. On je bio doktor i izvršio je određenu akupresuru na meni i nakon nekog vremena se nisam osećala tako loše. Videla sam kako Bog uređuje ljude, događaje i stvari oko mene kako bi mi pomogao i znala sam da je to Božja čudesna zaštita. Razmišljajući o tome, čak i u periodu kada je moj sin bio pored mene dok sam bila bolesna, i dalje sam isto toliko patila, a kad bi Bog poželeo da mi oduzme život, moj sin bi bio nemoćan čak i da je tu. Moja sudbina je u Božjim rukama, a i moje zdravlje je pod Božjom suverenošću i uređenjima. Takođe, moram da snosim odgovornost za sopstveni život, ne treba da se u svemu oslanjam na svog sina i treba da upravljam životom nezavisno od njega. To je razum koji roditelji treba da imaju. Nakon što sam to uvidela, bila sam mnogo vedrija.

Pročitala sam još Božjih reči i zadobila određeni uvid u besmislenost težnje za dostojanstvenom sahranom i toga da imamo decu samo da bi nas ona ispratila. Svemogući Bog kaže: „Ljudi misle: ’Divno je kada su deca pored tebe, da te smeste u sanduk, da te obuku, da te našminkaju i da organizuju veliku sahranu. Ako umreš i niko ti ne organizuje sahranu ili te ne isprati, to je kao da ceo tvoj život nije imao odgovarajući zaključak.’ Da li je ta ideja tačna? (Ne, nije.) Danas mladi ne pridaju mnogo pažnje tim stvarima, ali još uvek ima ljudi u udaljenim područjima i starijih ljudi sa nedovoljno uvida koji imaju duboko usađeno mišljenje i stanovište da deca moraju da se brinu o svojim roditeljima u starosti i da ih sahrane. Bez obzira na to koliko u zajedništvu razgovaraš o istini, oni je ne prihvataju – koja je konačna posledica toga? Posledica je da mnogo pate. Taj tumor je dugo bio skriven u njima, i on će ih zatrovati. Kada ga iskopaju i odstrane, više neće biti zatrovani njime i njihovi životi će biti slobodni. Sve pogrešne radnje su uzrokovane pogrešnim mislima. Ako se plaše da će da umru i istrule u svojoj kući, uvek će misliti: ’Moram da rodim sina. Kada odraste, ne smem da ga pustim da ode mnogo daleko. Šta ako ne bude pored mene kad umrem? Ako ne budem imao nekoga ko će da se brine o meni u starosti ili da me sahrani, to će biti moje najveće kajanje u životu! Ako bih imao nekoga da to učini za mene, onda moj život ne bi bio uzaludan. Bio bi to savršen život. Bez obzira na sve, komšije ne smeju da mi se smeju.’ Zar to nije trula ideologija? (Jeste.) Uskogruda je i izopačena, pridaje preveliki značaj fizičkom telu! U stvarnosti, fizičko telo je bezvredno: nakon doživljavanja rođenja, starosti, bolesti i smrti, ništa ne ostaje. Samo ako su ljudi zadobili istinu dok su bili živi, kada budu spaseni, živeće večno. Ako nisi zadobio istinu, onda kada tvoje telo umre i raspadne se, ništa neće ostati; bez obzira na to koliko su ti deca odana, nećeš moći da uživaš u tome. Kada neko umre i deca ga sahrane, da li to staro telo išta oseća? Može li išta da opazi? (Ne, ne može.) Uopšte nema moć percepcije. Ali u životu, ljudi pridaju veliki značaj tom pitanju, zahtevajući mnogo od svoje dece po pitanju poslednjeg ispraćaja – što je blesavo, zar ne? (Da, jeste.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Božje reči su veoma jasne. Nakon što neko umre, njegova duša odlazi. Njegovo telo ne zadržava znake života i propada za samo nekoliko dana. Čak i ako njegova deca i unuci nose crninu i bez obzira na to koliko sahrana bila dostojanstvena, njegovo telo već ništa ne opaža i ništa neće znati. Tako je glupo zahtevati dostojanstvenu sahranu nakon smrti! Međutim, ja sam tu stvar shvatala veoma ozbiljno i kada je moj sin izabrao svoju ženu umesto mene, brinula sam se da bih jednog dana mogla da umrem od ozbiljne bolesti i da će se moj život, ako nema ko da me pokopa, završiti nesavršeno i jadno. Ova moja razmišljanja su bila zaista besmislena! Zapravo, u poslednjim danima, Bog izražava istinu, s ciljem da istinu unese u čoveka, a samo stremeći ka istini ljudi mogu da žive smislenim i vrednim životom. Bog određuje ishod čoveka spram toga da li on poseduje istinu. Samo zadobijanjem istine i živeći u skladu sa Božjim rečima čovek može primiti večni život i biti odveden na lepo odredište. Ako osoba nije stremila ka istini niti pripremala dobra dela tokom svog života, onda bez obzira na to koliko mu sahrana bila dostojanstvena, njegova duša će otići u pakao. U svojoj veri, treba da razmišljam o tome kako da stremim ka istini, o tome kako da stremim promeni svoje naravi i o tome kako da izvršavam svoju dužnost stvorenog bića kako treba. Samo onda kada osoba zadobije Božje odobravanje, može da živi životom koji je pun vredosti i smisla. Kao što je Bog rekao: „U stvarnosti, fizičko telo je bezvredno: nakon doživljavanja rođenja, starosti, bolesti i smrti, ništa ne ostaje. Samo ako su ljudi zadobili istinu dok su bili živi, kada budu spaseni, živeće večno.” Ja verujem u Boga i kada bih stremila slavi nakon smrti i oslanjala se na te stvari kako bih živela, ispala bih budala i bezvernica. Kako se moj sin odnosi prema meni, sve je to Bog uredio. Sve i da sin ne brine o meni do kraja života i ne organizuje moju sahranu i dalje bi trebalo da se pokoravam Božjoj suverenosti i uređenjima. To je razum koji bi trebalo da imam. Nalazimo se u ključnom trenutku za širenje Božjeg jevanđelja i ono što treba da radim je da cenim vreme koje upravo sada imam, izvršavam svoju dužnost na prizeman način, opremim se sa više istine i svedočim o Bogu i sa svoje strane doprinosim širenju jevanđelja carstva. Sada kada sam shvatila ove stvari, imam ispravan cilj i smer u životu, osećam se slobodno i oslobođeno u svom srcu, a moja dužnost više nije ugrožena.