Neko vreme sam u svojoj dužnosti imala tako mnogo problema, i većih i manjih. Neki su nastajali zbog prevelike nemarnosti, a neki zbog nepoznavanja načela. Bila sam pomalo zabrinuta, plašeći se da bi starešina ili sestra s kojom sam radila mogli da me orežu i da kažu da sam površna u svojoj dužnosti, ali sestra s kojom sam sarađivala jedva da bi spomenula moje probleme, samo bi mi rekla da ubuduće budem pažljivija. To me je uvek činilo srećnim. Kasnije, kada sam primetila neke očigledne probleme drugih u njihovim dužnostima, osećala sam da su previše površni u svom radu i želela sam da s njima razgovaram u zajedništvu i da detaljno analiziram njihove probleme kako bi razumeli prirodu površnosti i ozbiljne posledice takvog postupanja. Ali tada sam pomislila da bi otvoreno ukazivanje na tuđe probleme povredilo njihov ponos. Bilo bi bolje reći tek toliko da postanu svesni svojih problema i zaustaviti se na tome. Uostalom, imala sam iste probleme, pa kakvo sam pravo imala da progovorim? Šta ako bih orezala druge zbog nečega, a onda kasnije i sama postupila isto? Zar ne bih bila licemer? Zaključila sam da je bolje da ih ne razotkrivam niti orezujem, već da samo kažem nešto lepo. Na taj način, ako bih u budućnosti učinila nešto pogrešno, drugi ne bi pravili dramu. Opraštati drugima znači opraštati sebi. Kada sam o tome razmislila na taj način, ono malo pravde u mom srcu je nestalo. Rekla sam sestri s kojom sam sarađivala: „Nema potrebe da prozivamo određene ljude koji imaju probleme. Možemo se samo osvrnuti na te probleme.” Nije ništa odgovorila na to. Posle toga sam se osećala pomalo nelagodno. Da li bi drugi shvatili da imaju problem ako ne budu izdvojeni? Da li bi se promenili u budućnosti? Kad se ne bi promenili, to bi uticalo na posao. Osećala sam se rastrzano. Želela sam da progovorim, ali se nisam usudila, a time što nisam govorila, osećala sam da ne ispunjavam svoju obavezu. Nakon toga sam se pitala zašto mi je to bilo tako teško. Šta me je sprečavalo da razotkrijem probleme braće i sestara? Tiho sam se pomolila, tražeći od Boga da me usmeri u razumevanju mog problema.

Kasnije sam ispričala drugoj sestri o svom trenutnom stanju, a ona mi je poslala odlomak Božjih reči. Čitanje tog odlomka mi je zaista otvorilo oči i stekla sam određeno razumevanje svog problema. Svemogući Bog kaže: „Da li ste zagovornici izreke o moralnom postupanju koja kaže ’Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš’? Ako bi neko zagovarao tu frazu, da li biste za njega mislili da je velik i plemenit? Ima ljudi koji će reći: ’Vidi, ta osoba nikome ništa ne nameće, ne otežava život drugima, niti ih stavlja u težak položaj. Zar nije divna? Uvek je stroga prema sebi, ali tolerantna prema drugima; nikada ne nalaže drugima da rade nešto što ona sama ne bi radila. Ona drugima daje puno slobode i čini da osete obilje topline i da se osećaju prihvaćeno. Kakva sjajna osoba!’ A da li je zaista tako? Izreka ’Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš’ podrazumeva da drugima treba da pružate ili da ih snabdevate samo stvarima koje i sami volite i u kojima uživate. Ali, koje su to stvari koje iskvareni ljudi vole i u kojima uživaju? To su pokvarene, besmislene stvari i preterane želje. Ako ljude snabdevate i dajete im te negativne stvari, zar onda celo čovečanstvo neće bivati sve iskvarenije? Biće sve manje i manje pozitivnih stvari. Zar to nije činjenica? Činjenica je da je čovečanstvo duboko iskvareno. Iskvarena ljudska bića rado streme ka slavi, bogatstvu, statusu i telesnim užicima; oni žele da budu slavne ličnosti i da imaju nadljudske moći. Žele udoban život i osećaju odbojnost prema napornom radu; hteli bi da im sve bude servirano na tacni. Veoma mali broj njih voli istinu ili pozitivne stvari. Šta će se dogoditi ako ljudi budu druge snabdevali i pružali im vlastitu iskvarenost i svoje sklonosti? Baš kao što biste i zamislili: čovečanstvo će samo postati sve iskvarenije. Zagovornici ideje ’Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš’ traže od ljudi da druge snabdevaju i da drugima pružaju svoju iskvarenost, svoje sklonosti i preterane želje, kako bi i drugi tragali za zlom, udobnošću, novcem i napredovanjem. Da li je to pravi životni put? Jasno se vidi da je izreka ’Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš’ veoma problematična. Rupe i nedostaci u njoj toliko su očigledne da ih čak ne vredi ni razmatrati, ni detaljno analizirati. Već i posle najpovršnije analize, jasno su vidljive greške i apsurdi koje ona u sebi sadrži. Među vama, međutim, ima mnogo onih koje ta izreka može veoma lako da ubedi i da utiče na njih i koji je bez razmišljanja prihvataju. U komunikaciji s drugim ljudima, vi tu izreku često koristite da biste opomenuli sebe i ohrabrili druge. Pritom mislite da je vaš karakter naročito plemenit i da se vladate veoma razumno. Te su reči, međutim, sasvim nesvesno razotkrile načelo po kojem živiš i tvoje stavove po mnogim pitanjima. U isto vreme, ti si i druge obmanuo i naveo ih na pogrešan put, pa sada i oni sa istim stavom i gledištem prilaze drugim ljudima i okolnostima. Postupio si kao pravi prevrtljivac i potpuno si zauzeo srednji put. Kažeš: ’Bez obzira o kakvom se problemu radi, ne treba ga uzimati zaozbiljno. Nemoj da otežavaš stvari ni sebi ni drugima. Ako drugim ljudima otežavaš stvari, time ih ujedno otežavaš i sebi. Ako si dobar prema drugima, dobar si i prema sebi. Ako si strog prema drugima, onda si i prema samom sebi strog. Zašto stavljati sebe u težak položaj? Najbolje i najrazboritije što za sebe možeš da uradiš jeste da drugima ne namećeš ono što ni sam ne želiš.’ Takav stav očigledno podrazumeva da ni u čemu ne treba biti pedantan. Ni o jednom problemu nemate ispravan stav ni stanovište; o svemu imate zbrkano gledište. Niste pedantni i jednostavno se pravite da ništa ne vidite. A kad konačno stupite pred Boga da položite račune, nastaće velika zbrka. Zašto je tako? Zato što stalno govoriš da drugima ne treba da namećeš ono što ni sam ne želiš. To ti pruža veliku udobnost i uživanje, ali će ti ujedno doneti i ogromne probleme, jer ti onemogućava da jasno sagledaš i da oformiš jasan stav po mnogim pitanjima. Naravno, zbog toga ćeš takođe biti nesposoban da jasno razumeš kakve ti zahteve i standarde Bog postavlja kad se nađeš u takvim situacijama, kao ni kakav ishod treba da postigneš. Te stvari se dešavaju zato što ni u čemu nisi pedantan; one su posledica tvojih zbrkanih stavova i gledišta. Da li je nenametanje drugima onoga što ni sam ne želiš tolerantan stav koji treba da zauzmeš prema ljudima i stvarima? Ne, nije. To je puka teorija koja samo spolja izgleda ispravno, plemenito i dobro, ali se zapravo radi o nečemu krajnje negativnom. Jasno je da ona još manje predstavlja istina-načelo kojeg ljudi treba da se drže” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (10)”). Božje reči razotkrile su moj stav prema odnosu sa drugima. Kada bih primetila problem u nečijem pristupu dužnosti, nisam želela da jasno ukažem na to. Naizgled se činilo da sam ljubazna, da pružam drugima priliku da sačuvaju obraz i da ih ne sramotim, ali imala sam skrivene namere. Pošto sam često bila površna u obavljanju svojih dužnosti i imala slične probleme, plašila sam se da ukažem na tuđe greške, a da kasnije ispoljim isti problem. Zar ne bih tako ispala licemer? Verovala sam da bi strogo postupanje prema drugima bilo loše za mene, jer ne bih ostavila izlaz za sebe, pa nisam želela da ozbiljno shvatim tuđe probleme, već sam ih radije zanemarivala. Dobro sam znala da ako stalno budu površni u svojim dužnostima, ne samo da neće postići dobre rezultate niti imati ikakva dobra dela, već će to uticati i na rad crkve, pa čak izazvati velika prekidanja i ometanja. Budući da sam nadzornica, trebalo je da preuzmem odgovornost, da razgovaram u zajedništvu i da ukažem na probleme drugih, a kada je potrebno, da ih razotkrijem, detaljno analiziram i orežem. Ali da bih sačuvala obraz i zaštitila svoj status, izgubila sam svaku volju da primenjujem istinu. Spolja se činilo da sam zaista obzirna, ali u stvarnosti sam želela da zaštitim sebe i da sprečim druge da pominju moje probleme. Da nije bilo razotkrivanja kroz Božje reči, nikada ne bih shvatila da neukazivanje na tuđe probleme zapravo proizlazi iz uticaja i kontrole sotonskih filozofija. Nikada ne bih uvidela koliko sam bila lažljiva.

Kasnije sam pročitala nešto u Božjim rečima: „U doslovnom smislu, izreka ’Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš’ znači da, ako ti se nešto ne sviđa ili ako nešto ne voliš da radiš, onda to ne treba da namećeš drugim ljudima. Mada to naizgled zvuči pametno i razumno, napravićeš mnogo grešaka ako tu sotonsku filozofiju budeš primenjivao u svakoj situaciji. Po svoj prilici ćeš povrediti ljude, navesti ih na pogrešan put ili im čak naneti štetu. Baš kao što neki roditelji, kojima škola nije prirasla za srce, vole da teraju svoju decu da uče, pa stalno nastoje da ih urazume i podstiču ih da vredno uče. Ako biste ovde primenili zahtev ’ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš’, to bi onda značilo da ti roditelji ne treba da teraju svoju decu da uče, zato što ni oni sami ne uživaju u tome. Ima i drugih ljudi koji veruju u Boga, ali ne teže istini; pa ipak, oni u duši znaju da je verovanje u Boga pravi životni put. Ako vide da njihova deca ne veruju u Boga i da nisu na pravom putu, oni ih uporno nagovaraju da poveruju u Boga. Uprkos tome što ni sami ne teže istini, oni i dalje žele da njihova deca teže istini i da budu blagoslovena. Ako bi se u toj situaciji držali izreke ’Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš’, onda ovi roditelji ne bi smeli da teraju svoju decu da veruju u Boga. To bi bilo u skladu s ovom sotonskom filozofijom, ali bi njihovoj deci ujedno upropastilo priliku da budu spasena. Ko je odgovoran za takav ishod? Zar tradicionalna izreka o moralnom postupanju, koja zahteva da drugima ne namećeš ono što ni sam ne želiš, ne nanosi štetu ljudima? (…) Zar navedeni primeri tu izreku ne pobijaju u potpunosti? U njoj nema ničega ispravnog. Primera radi, neki ljudi ne vole istinu; oni žude za telesnim udobnostima i uvek nalaze način da svoju dužnost obave traljavo. Nisu spremni da pate, niti da plate cenu. Misle da dobro kaže izreka ’Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš’, pa ljudima govore: ’Treba da naučite da uživate. Nema potrebe da pravilno obavljate svoju dužnost, da trpite nedaće, niti da plaćate cenu. Ako možete da zabušavate, zabušavajte; ako možete negde da se provučete, provucite se. Nemojte sami sebi toliko da zagorčavate život. Pogledajte kako ja živim – zar to nije sjajno? Život mi je prosto savršen! Iscrpljujete se životom kakvim živite! Treba da učite od mene.’ Zar se time ne ispunjava zahtev da ’ne namećeš drugima ono što ni sam ne želiš’? Ako tako postupaš, da li si ti jedna savesna i razumna osoba? (Nisam.) A ako čovek izgubi savest i razum, zar to onda ne znači da mu nedostaje vrlina? To se zove nedostatak vrline. Zašto to ovako nazivamo? Zato što takvi ljudi žude za komforom, zbunjeno se provlače kroz svoje dužnosti, podstiču druge i utiču na njih da im se pridruže u površnosti i žudnji za udobnošću. Šta je u tome problematično? Površnost i neodgovornost u obavljanju dužnosti predstavlja čin prevare i otpora prema Bogu. Ako i dalje budete površni i ako se ne pokajete, bićete razotkriveni i uklonjeni” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (10)”). „Ako ljudi imaju srce koje voli istinu, imaće snage da streme ka istini, moći će da rade na primenjivanju istine. Oni mogu da odbace ono što bi trebalo odbaciti i da odustanu od onoga od čega treba odustati. Naročito je potrebno odustati od stvari koje se odnose na sopstvenu slavu, korist i status. Ukoliko od njih ne odustaješ, to znači da ne voliš istinu, niti imaš snage da stremiš ka njoj. Kada god ti se nešto bude dešavalo, moraš da tražiš istinu i da je primenjuješ. Ukoliko u trenucima potrebe primenjivanja istine budeš sebičnog srca, nemoćan da odustaneš od svojih interesa, nećeš biti kadar da primenjuješ istinu. Ako nikada ne tražiš ili ne primenjuješ istinu koje god da su okolnosti u pitanju, ti nisi osoba koja voli istinu. Ma koliko godina verovao u Boga, nećeš doći do istine. Neki ljudi uvek teže slavi, koristi i ličnom interesu. Koji god posao crkva da im uredi, oni uvek vagaju, misleći: ’Da li će mi ovo koristiti? Ako hoće, uradiću to; ako neće, onda neću.’ Ovakve osobe ne primenjuju istinu – mogu li onda valjano da obavljaju svoju dužnost? Zasigurno ne mogu. Čak i ako nisi učinio zlo, još uvek nisi onaj koji primenjuje istinu. Ako ne stremiš ka istini, ne voliš pozitivne stvari i stalo ti je samo do sopstvenog ugleda, statusa, ličnog interesa i koristi bez obzira na to šta te zadesi, onda si osoba koja je vođena samo ličnim interesom i koja je sebična i ništavna. (…) Ako ljudi, i nakon višegodišnjeg verovanja u Boga, nikada ne primenjuju istinu, oni su bezvernici; oni su zli ljudi. Ako nikada ne primenjuješ istinu i ako se tvoji prestupi umnožavaju, onda je tvoj kraj zapečaćen. Jasno se vidi da se svi tvoji prestupi, pogrešan put kojim ideš, kao i tvoje odbijanje da se pokaješ, nadovezuju na mnoštvo zlih dela; i tako ćeš završiti u paklu – bićeš kažnjen” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nisam mogla a da se ne osetim potreseno u srcu zbog onoga što Božje reči razotkrivaju. Baziranje svojih odnosa s drugima na filozofiji za ovozemaljska ophođenja „ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš” učinilo je da izgledam puna razumevanja i obzira prema drugima, ali sam im, u stvari, nanosila štetu. Nisam primenjivala niti ulazila u Božje reči ili u Njegove zahteve. Podilazila sam drugima u vezi s njihovim problemima, ne tražeći od njih da primenjuju Božju reč i da u nju ulaze, kao da bi i oni trebalo da budu poput mene – da ne teže napretku, da budu negativni i pokvareni. Postupati na taj način je neodgovorno. To znači biti čovek koji ugađa drugima. To je nečasno i bez vrlina. Tako sam se ja ponašala. Nisam volela istinu, već sam samo tražila način da umirim sebe. Nisam želela da ozbiljno i detaljno pristupim svojoj dužnosti, što je dovelo do raznih problema i odstupanja u mojoj dužnosti. Plašila sam se da razotkrijem svoje greške i nedostatke i nadala sam se da starešina i moja saradnica neće biti previše strogi prema meni. Takođe nisam želela da razotkrijem ljude za koje sam videla da imaju isti problem kao ja i bojala sam se da ću, ako budem previše direktna prema drugima, morati da dajem primer i da prihvatim njihovo nadgledanje, što bi mi ostavilo manje prilika da ugađam telu. Zato sam želela da zaštitim druge i da im omogućim da budu poput mene, da ne pominjemo probleme koje smo primećivali i da ne motrimo jedni na druge. Pre nego što steknu istinu, ljudi obično slede svoje iskvarene naravi u životu, bivajući nemarni i površni u svojim dužnostima. Tada su najpotrebniji međusobni nadzor i usmeravanje. To je pozitivna stvar i štiti rad crkve. Budući da sam nadzornica, zaista je trebalo da prednjačim u primeni istine, ali umesto da budem dobar primer, dopustila sam svima da budu površni i da ne teže napretku, baš kao i ja. U suštini, osećala sam odbojnost prema istini i nisam želela da je prihvatim. Prednjačila sam u površnosti i varanju Boga. Ne samo da nisam dobro obavljala svoju dužnost, već sam i nanosila štetu braći i sestrama. Što sam više razmišljala o tome, više sam uviđala da je to ozbiljniji problem nego što sam mislila. Da bih zaštitila svoj ugled i status, zanemarila sam rad crkve i život-ulazak braće i sestara. Bila sam tako sebična i podla! Shvatila sam i zašto Bog kaže da su takvi ljudi bezvernici, da su to zli ljudi koji se uvlače u Božju kuću. To je zato što u njihovim srcima postoje samo oni sami – ne misle na rad crkve. Bog se nada da svi možemo da primenjujemo istinu, da govorimo i postupamo u skladu s načelom. Ali ja nisam volela istinu. Nadala sam se da će svi štititi jedni druge i da niko neće primenjivati istinu. Činila sam suprotno od onoga što Bog želi – to je bilo činjenje zla! Ranije sam mislila da samo namerno prekidanje i ometanje rada crkve predstavlja činjenje zla koje bi se zgadilo Bogu, ali tada sam uvidela da je i stalna zaštita sopstvenih interesa, govor i postupanje zasnovano na svojim iskvarenim naravima, kao i neprimenjivanje istine, takođe, činjenje zla. Shvativši to, brzo sam se pomolila Bogu, kajući se: „Bože, ja sam nadzornica, ali ne primenjujem istinu. Da bih zaštitila svoj ugled i status, čak sam želela da svi štite jedni druge i budu površni. Nemam savesti ni razuma i nisam dostojna ove dužnosti. Bože, želim da se pokajem i da se promenim.” Nakon molitve, napravila sam spisak svih problema koje su drugi imali u svojim dužnostima u poslednje vreme. Bila sam zapanjena kada sam videla detalje svih tih problema. Nekoliko ljudi je bilo neodgovorno i površno u svojim dužnostima, što je značilo da je određeni posao morao da bude ponovo urađen. Videvši jedan problem za drugim, zaista sam se uznemirila. Nisam mogla da zamislim da će biti toliko problema u dužnostima svih. A ja sam čak mislila da mogu da pustim da stvari idu svojim tokom, ugađajući drugima i sebi. Nisam imala obzira prema Božjoj nameri. Kad bi se tako nastavilo, sav rad bi zaista kasnio zbog mene.

Jedne večeri pročitala sam odlomak Božjih reči koji mi je pomogao da razumem svoje ponašanje. Božje reči kažu: „Šta god da rade, antihristi pre svega razmatraju sopstvene interese i deluju tek onda kad o svemu dobro promisle; istini se ne pokoravaju istinski, iskreno i u potpunosti bez ikakvih kompromisa, već to čine selektivno i uslovno. A u čemu je uslov? Da im status i reputacija moraju biti netaknuti i da ne smeju da pretrpe nikakav gubitak. Tek kad je taj uslov ispunjen, donose odluku i biraju šta će uraditi. Drugim rečima, antihristi ozbiljno razmišljaju kako će se odnositi prema istina-načelima, Božjem nalogu i delu Božje kuće, ili kako će se baviti stvarima sa kojima se suočavaju. Oni ne razmišljaju o tome kako da udovolje Božjim namerama, kako da se uzdrže od nanošenja štete interesima Božje kuće, kako da udovolje Bogu ili kako da budu od koristi braći i sestrama; to nisu stvari o kojima razmišljaju. O čemu razmišljaju antihristi? Da li će njihovi status i reputacija biti pogođeni i da li će im prestiž biti narušen. Ako bi obavljanje nečega prema istina-načelima koristilo radu crkve i braći i sestrama, ali bi nanelo udarac njihovoj sopstvenoj reputaciji i dovelo do toga da mnogi ljudi uvide njihov pravi rast i saznaju kakvu priroda-suštinu poseduju, u tom slučaju sasvim sigurno neće postupati u skladu sa istina-načelima. Ako bi obavljanje nekog pravog posla dovelo do toga da o njima više ljudi ima visoko mišljenje, da se na njih ugledaju i da im se dive, ako bi im to omogućilo da steknu još veći prestiž ili bi učinilo da njihove reči odišu autoritetom i navedu još više ljudi da im se pokore, tada će odlučiti da na taj način postupe; u suprotnom, nikada neće doneti odluku da zanemare sopstvene interese iz obzira prema interesima Božje kuće ili braće i sestara. To je priroda-suština antihristȃ. Zar nije sebična i ogavna? U svakoj situaciji, antihristi vide svoj status i reputaciju kao najvažniju stvar. Sa njima niko ne može da se nadmeće. Koji god metod da je potreban, pod uslovom da pridobija ljude i da druge navodi da ih obožavaju, antihristi će za njime posegnuti. (…) Ukratko, njihov cilj i motiv da sve to čine okreće se jedino oko statusa i reputacije. Bez obzira na to da li je reč o njihovom spoljnom jeziku, metodama, ponašanju ili o vrsti misli, gledišta ili metode stremljenja, sve te stvari se okreću oko reputacije i statusa. To je način na koji antihristi funkcionišu” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (3. deo)”). Božje reči su kristalno jasne. Sve što antihristi rade ima za cilj da zaštite svoj ugled i status. Nikada ne razmišljaju o tome kako da zaštite rad crkve niti šta koristi njihovoj braći i sestrama. Radije bi dozvolili da rad crkve trpi nego da ugroze sopstvene interese. Previše im je stalo do ugleda i statusa. U svom razmišljanju shvatila sam da sam se ponašala baš poput antihrista. Kada bih se suočila s nečim, uvek sam svoje interese, ugled i status stavljala iznad svega. Kada sam videla da su neki ljudi prilično površni u svojim dužnostima, znala sam da treba da im ukažem na to, da ih orežem i da razgovaram s njima kako bi mogli da uvide svoje probleme i da prepoznaju svoje iskvarene naravi. Ali nisam želela nikoga da uvredim i želela sam da zaštitim sebe, pa nisam primenjivala stinu. Nisam mogla da izgovorim ni jednu jedinu reč koja bi bila u skladu sa istinom. Umesto toga, tražila sam način da se izvučem. Bila sam zaista ljigava i lažljiva, čovek koji ugađa drugima i želi da nađe kompromis. Ja sam neprestano težila slavi i statusu, štiteći svoje interese, dozvoljavala sam braći i sestrama da obavljaju dužnosti vođeni svojim iskvarenim naravima, ne razmišljajući o radu crkve. Bila sam na putu antihrista. Da sam nastavila tim putem, sigurno bi me Bog razotkrio i uklonio. To saznanje mi je pokazalo koliko je ovaj problem ozbiljan. Pomolila sam se Bogu, tražeći od Njega da me usmeri kako bih mogla da se odreknem slave i statusa, da podržim rad crkve i da ispunim svoje obaveze.

Nakon toga, pročitala sam još jedan odlomak Božjih reči: „Bog od ljudi ne zahteva da drugima ne nameću ono što ni sami ne žele, već traži od njih da jasno shvate načela koja treba da poštuju u različitim situacijama. Ako je nešto ispravno i u skladu sa istinom i Božjim rečima, onda se morate toga držati. I ne samo da morate da se držite toga, već i druge morate da opominjete, ubeđujete i da u zajedništvu razgovarate s njima, kako bi i oni razumeli kakve su tačno Božje namere i šta su istina-načela. To je tvoja dužnost i obaveza. Bog od tebe ne traži da kreneš srednjim putem, a još manje traži da pokazuješ koliko je tvoje srce veliko. Treba da se držiš onih stvari na koje te je Bog opominjao, kojima te je podučio i o kojima govori u Svojim rečima, a to su: zahtevi, kriterijumi i istina-načela koje ljudi treba da poštuju. Ne samo što moraš da ih se držiš i doveka poštuješ, već moraš i vlastitim primerom da pokažeš kako se ta istina-načela primenjuju u praksi, kao i da druge ljude ubeđuješ, nadgledaš, pomažeš im i usmeravaš ih da se tih načela drže, poštuju ih i primenjuju isto kao i ti. Bog od tebe zahteva da to činiš – to je zadatak koji ti je On poverio. Ne možeš samo da postavljaš zahteve sebi, a da druge ljude zanemaruješ. Bog zahteva da zauzmeš ispravan stav prema problemima, da se držiš ispravnih kriterijuma, da tačno znaš koji su kriterijumi u Božjim zahtevima i da precizno shvatiš šta su istina-načela. Čak i ako nisi u stanju to da postigneš, čak i ako nisi spreman na to i ako ti se to ne dopada, ako imaš predstave ili se opireš tome, moraš to da posmatraš kao svoju dužnost i svoju obavezu. Moraš sa ljudima da razgovaraš o pozitivnim stvarima koje dolaze od Boga, o stvarima koje su tačne i ispravne, i moraš da ih koristiš da bi drugima pomagao, da bi uticao na njih i da bi ih usmeravao, kako bi ljudi imali koristi od njih i bili prosvećeni njima, i kako bi išli ispravnim životnim putem. Ti si za to odgovoran i stoga ne treba da se tvrdoglavo držiš ideje ’Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš’, koju ti je Sotona usadio u glavu. U Božjim očima, ta izreka je samo filozofija za ovozemaljsko ophođenje; to je način razmišljanja koji u sebi sadrži Sotonine varke; to uopšte nije ispravan put, ni pozitivna stvar. Sve što Bog od tebe zahteva jeste da budeš časna osoba koja jasno shvata šta treba, a šta ne treba da radi. On te ne poziva da drugima udovoljavaš, niti da budeš prevrtljivac; On te nije pozvao da ideš srednjim putem. Ako se neka stvar tiče istina-načela, moraš da kažeš ono što je potrebno da se kaže i da razumeš ono što treba da se razume. Ako neko ne razume nešto što ti razumeš i ako si u stanju da mu na to ukažeš i da mu pomogneš, onda ti apsolutno moraš da ispuniš tu svoju dužnost i obavezu. Ne smete samo da stojite sa strane i da posmatrate, a još manje treba da se držite filozofija koje vam je Sotona usadio u glavu i da drugima ne namećete ono što ni sami ne želite. (…) Izreka o moralnom postupanju koja kaže: ’Ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš’ zaista je prava Sotonina lukava spletka, čiji je cilj da upravlja ljudskim umom. Ako se uvek držiš te izreke, onda si ti neko ko živi u skladu sa sotonskim filozofijama, neko ko u potpunosti živi u sotonskoj naravi. Ako ne slediš put Božji, onda ti istinu ne voliš, niti težiš ka njoj. Ma šta da se desi, načelo koje treba da slediš i najvažnija stvar koju moraš da uradiš jeste da ljudima pomažeš koliko god možeš. Ne treba da primenjuješ reči Sotone, koji kaže da ’ne namećeš drugima ono što ni sam ne želiš’, i ne treba da budeš ’pametnjaković’ koji udovoljava drugima. Šta znači pomagati ljudima koliko god možeš? To znači ispunjavati svoje dužnosti i obaveze. Čim primetiš da nešto spada u tvoje dužnosti i obaveze, treba u zajedništvu da porazgovaraš o Božjim rečima i istini. Upravo to znači ispunjavati svoje dužnosti i obaveze” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (10)”). Iz Božjih reči sam shvatila da izreka „ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš” predstavlja taktiku, smicalicu koju Sotona koristi da iskvari ljude i kontroliše njihove misli. Kada žive po sotonskoj filozofiji, u njihovim odnosima više nema atmosfere primenjivanja istine, pa postaju tolerantni jedni prema drugima i međusobno se štite. Ako svi žive po svojoj iskvarenoj naravi, Sotona preuzima kontrolu, a zlo odnosi prevagu. Na kraju, Sveti Duh ih napušta. Iako još nisam mogla da dostignem Božje reči i Njegove zahteve niti da ih sprovedem u delo, morala sam da ispunim svoje obaveze i da razgovaram sa drugima o svom prosvećenju i o razumevanju Božjih reči. Ako bih videla da ljudi u svojim dužnostima postupaju protiv istine-načela, umesto da pokazujem popustljivost i toleranciju, morala bih da se držim načela, pomažući drugima tako što bih besedila i ukazivala na njihove probleme. Samo tada bih zaista štitila rad crkve i ispunjavala svoju odgovornost. Takođe sam morala da dajem primer u sprovođenju istine u delo. Činjenica je da su postojali problemi u mojoj dužnosti, ali nisam smela da popuštam sebi, da se pretvaram niti da bežim od stvarnosti. Kad bih to radila, nikada ne bih napredovala. Trebalo bi da proaktivno priznam svoje probleme, prihvatim nadzor drugih i ozbiljno shvatim svoju dužnost. Takođe sam shvatila da ideja da moraš da budeš bez grešaka i problema da bi kritikovao druge uopšte nije u skladu sa istinom. I ja sam iskvareno ljudsko biće sa duboko ukorenjenom sotonskom naravi. Često idem protiv istine-načela u svojoj dužnosti i potrebno mi je da iskusim Božji sud i orezivanje. I meni je potreban nadzor braće i sestara. Trebalo bi da ispravno sagledam sebe kako bih, kada se pojavi još problema, mogla da se suočim s njima, a ne da stalno bežim od njih ili da se prerušavam. Ovo shvatanje mi je donelo prosvećenje i pronašla sam put praktikovanja.

Na jednom okupljanju prvo sam govorila o problemima koje sam nedavno imala u svojoj dužnosti, razotkrivajući i detaljno analizirajući svoju površnost, pa sam zamolila sve da motre na mene. Takođe sam im rekla da to treba da im posluži kao upozorenje. Konačno, takođe izdvojila dvoje od braće i sestara koji su bili posebno površni i razgovarala sam s njima o posledicama nepromenjenog ponašanja. Stvarno sam se osećala rasterećeno nakon što sam to učinila. Bilo je zaista dirljivo kada je brat kojeg sam orezala prepoznao svoj problem zato što je bio tako izdvojen, te mi je poslao poruku u kojoj je rekao: „Da nisam bio tako razotkriven i orezan, bio bih potpuno nesvestan svog problema. Hvala ti što si mi na ovaj način pomogla. Sada zaista želim da promislim i da uđem u istinu.” Ova poruka me je duboko dirnula. Ranije sam mrzela orezivanje i razotkrivanje, pa sam još manje želela to da radim drugima, ali zapravo, time im nisam činila nikakvu uslugu. Duboko sam žalila što sam, kako bih zaštitila svoj ugled i status, uvek popuštala i tolerisala probleme svih u njihovim dužnostima, pa nisam ispunjavala svoju dužnost niti odgovornosti. Zaista sam dugovala Bogu, kao i braći i sestrama. Shvatila sam da su samo Božje reči načelo po kojem treba da postupamo i da se ponašamo. Mogućnost da ukažemo na probleme drugih bez ustručavanja korisna je za njih, a donosi dobrobit i nama samima. Ali izreka „ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš” je u stvari sotonska zabluda koja povređuje i druge i nas same. Takođe sam uvidela da stalni strah od orezivanja kada bi se pojavili problemi u mojoj dužnosti i nespremnost da razotkrivam i orezujem druge zbog njihovih problema, znače da nisam razumela značaj orezivanja. Božje reči kažu: „Nadgledati, posmatrati i pokušati razumeti ljude – sve to ima za cilj da im se pomogne da uđu na pravi put vere u Boga, da im se omogući da svoju dužnost obavljaju onako kako Bog zahteva i u skladu sa načelima, da bi se sprečilo da uzrokuju bilo kakva ometanja ili prekidanja, i da bi se sprečilo da rade neki uzaludan posao. Cilj ovakvog postupanja jeste da se u potpunosti pokaže odgovornost prema njima i prema radu Božje kuće; u tome nema ničeg zlonamernog” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (7)”). To je istina. Svi imamo iskvarene naravi i svi smo skloni da budemo površni i ljigavi u svojim dužnostima. Ako nema nikoga ko bi nadgledao i proveravao naš rad, ili ko bi ponudio razgovor i savete i orezivao nas zbog naših problema, ne možemo da obavimo dobar posao. Samo ćemo ugađati telu i žudeti za udobnošću, ili čak neobuzdano činiti nešto što prekida rad crkve. Dakle, kada starešine nadgledaju rad ili nas orezuju, oni time odgovorno obavljaju svoju dužnost i podržavaju rad crkve. To je dobro i za naš život-ulazak, a ne rade to da bi nam otežavali stvari. Ali ja sam kao nadzornica sledila sotonsku filozofiju „ne nameći drugima ono što ni sam ne želiš”. Videla sam probleme u dužnostima drugih, ali sam i dalje bila ljubazna prema svima. Nisam razgovarala s njima, nisam im pomagala niti ih orezivala, već sam im popuštala i štitila ih. To je bilo neodgovorno, a da ne pominjem da je bilo štetno za druge i za crkvu. Ovo iskustvo promenilo je moje pogrešno razmišljanje i pomoglo mi je da uvidim značaj nadgledanja, kritike, orezivanja i razotkrivanja.

Ovo iskustvo me je zaista dirnulo. Shvatila sam da sve naše ideje postaju iskrivljene kada živimo po sotonskoj filozifiji. Ne možemo da razlikujemo pozitivne stvari od negativnih i ne znamo šta je u skladu s istina-načelima i Božjim zahtevima. Lako je slediti sotonsku filozofiju i činiti stvari koje prekidaju i ometaju rad crkve. Samo posmatranje stvari i život u skladu s Božjim rečima odgovara Njegovoj nameri. Takođe sam osetila slatkoću primene istine i stekla sam poverenje da se ubuduće usredsredim na obavljanje onoga što Bog zahteva. Hvala Bogu!