Dok sam odrastao, u mojoj su porodici muškarci oduvek vodili glavnu reč, a moj otac je imao poslednju reč u svemu. Nikada nije obavljao kućne poslove; stvari poput kuvanja, pranja veša i čišćenja bili su posao moje majke i sestre. Često je moju braću i mene učio da „muškarci treba da rade van kuće, a žene da se bave domaćinstvom”, i da su obrađivanje zemlje i zarađivanje novca muški poslovi, dok su kuvanje i pranje veša ženski poslovi. Zahvaljujući očevim rečima i primeru, Sva moja starija braća su nakon ženidbe postala glave svojih domaćinstava i nikada nisu radila kućne poslove. Želeo sam da budem baš kao oni, jer sam smatrao da je to jedini način da muškarac ima dolično držanje i dostojanstvo. Nakon što sam se oženio, moja supruga je bila veoma čestita i sposobna domaćica koja je na sebe preuzela sve kućne poslove. Ponekad bi tokom obroka čak i donosila hranu pravo pred mene. Zbog toga sam se još više učvrstio u uverenju da kao muškarac ne treba da radim poslove poput pranja, krpljenja ili brige o deci. Smatrao sam da je sve to ženski posao. Kad bih ja to radio, bilo bi to ponižavajuće i ispod moje časti. Kasnije, nakon što se supruga porodila, dolazio bih kući s posla i viđao je kako se muči da kuva i radi kućne poslove dok drži bebu. Želeo sam da joj pomognem, ali bih onda pomislio koliko bi bilo ponižavajuće da ljudi saznaju da jedan odrastao muškarac poput mene radi takve poslove. Zato bih jednostavno odlazio da igram karte, umesto da pomognem supruzi oko kućnih poslova. Nakon što sam prihvatio Božje delo poslednjih dana, istinski sam uživao u čitanju Božjih reči. Iz Njegovih reči sam shvatio da, ako želim da verujem u Boga, moram u svemu da primenjujem istinu i proživim normalnu ljudskost. Nisam mogao samo da dopuštam drugima da me služe – to bi zaista bilo nerazumno. Od tada sam počeo da pomažem supruzi u nekim kućnim poslovima, učeći da kuvam, perem povrće i čistim.

Jednog dana u januaru 2023, starešina je rekao da se jedan domaćinski dom suočava sa bezbednosnim rizicima i da mlade sestre koje su tamo boravile treba odmah iseliti. Zamolio me je da ih privremeno ugostim i rekao da će se one iseliti posle Nove godine, čim se pronađe odgovarajući domaćinski dom. Pomislio sam: „Ja sam brat. Koliko bi bilo ponižavajuće i neprijatno da provodim ceo dan oko šporeta! Zašto je starešina uredio da obavljam dužnost domaćina? Zar ne pokušava samo da me stavi u težak položaj?” Ali onda sam pomislio: „Verujem u Boga već mnogo godina. Ako odbijem ovu dužnost, zar starešina neće reći da nisam neko ko stremi ka istini? Osim toga, moj dom je prilično pogodan za ugošćavanje. Iako je moja supruga uklonjena iz crkve, ona me podržava u obavljanju dužnosti, a ni moje dvoje dece se ne protive. Bilo bi savršeno da mlade sestre provedu Novu godinu kod mene. Štaviše, starešina je tražio samo da ih privremeno ugostim. Iseliće se čim se pronađe odgovarajući domaćinski dom.” Razmišljajući o tome, pristao sam. Ali kada je došlo vreme da primim sestre, ponovo se pojavio onaj način razmišljanja: „Muškarci treba da rade van kuće, a žene da se bave domaćinstvom”. Pošto je moja supruga radila u restoranu koji služi doručak, ja sam svakog dana kod kuće kuvao doručak i ručak. Supruga me je mnogo puta podsećala: „Trebalo bi da staviš kecelju i zaštitne rukave kad kuvaš, inače će ti se odeća isprljati i biće je teško oprati.” Ja bih se usmeno složio, ali to nijednom nisam uradio. Mislio sam: „Hoće da nosim zaštitne rukave i kecelju? Na šta bih ličio? Izgledao bih kao neka stara domaćica! Kad bi me sestre videle takvog, koliko bi to samo bilo neprijatno! Kuvanje i pranje su poslovi koje treba da rade sestre, a ne braća. Kad bi braća i sestre saznali da obavljam dužnost domaćina, sigurno bi me gledali s visine. Ne mogu da verujem da sam ja, brat koji obavlja rad na izradi tekstova, sada postao profesionalni kuvar!” Posle nekog vremena, starešina je uredio da se još jedna mlada sestra useli u moj dom, a činilo se da sestre uopšte nemaju nameru da se isele. Pomislio sam: „Zar nisu rekle da će se iseliti posle Nove godine? Zašto se u moju kuću dovodi još ljudi? Ovo svakodnevno kuvanje je tako ponižavajuće. Kada će ovome više doći kraj?” Osećao sam da se gušim u negativnosti, pa sam prestao da ulažem srce u kuvanje i počeo da radim nemarno. Pirinač koji sam kuvao na pari bio je ili pretvrd ili premekan, a jela koja sam pržio bila su ili preslana ili potpuno bezukusna. Ipak, uopšte se nisam preispitivao; Čak sam smatrao da je sasvim dovoljno što hranu uopšte iznosim na sto. Kasnije su mi uputile nekoliko primedbi, govoreći da su rezanci nedovoljno kuvani i da se kristali soli u hladnim jelima nisu rastopili. Osećao sam se još gore kad sam to čuo. „Dovoljno je ponižavajuće što jedan odrastao muškarac poput mene ceo dan kuva za vas, a sad još nalazite zamerke u svemu? Ovo je nepodnošljivo!” U srcu sam samo priželjkivao da se što pre isele. Kasnije sam shvatio da je moje stanje bilo pogrešno, pa sam se molio Bogu da me usmeri u razumevanju sopstvenih problema.

Tada sam čuo himnu Božjih reči:

Prvobitni ljudski rod bili su živa bića s duhom

1  U početku, Ja sam stvorio ljudski rod; odnosno, stvorio sam pretka svih ljudi, Adama. On je bio obdaren oblikom i likom, ispunjen snagom, ispunjen vitalnošću i, povrh toga, bio je praćen Mojom slavom. Slavan je bio dan kada sam Ja stvorio čoveka. Nakon toga, stvorena je Eva od Adamovog tela, takođe pretkinja ljudskog roda, i tako su ljudi koje sam Ja stvorio bili ispunjeni Mojim dahom i Mojom slavom.

2  Adam je prvobitno rođen iz Moje ruke i predstavljao je Moj lik. Stoga je, prema prvobitnom značenju reči, „Adam” onaj koga sam Ja stvorio, onaj koji je prožet Mojom vitalnom snagom, prožet Mojom slavom, koji poseduje oblik i lik, duh i dah. On je bio jedino stvoreno biće, koje je posedovalo duh, koje je moglo da predstavlja Mene, da nosi Moj lik i da diše Mojim dahom.

3  U početku, Eva je bila drugo živo biće obdareno dahom čije sam stvaranje Ja ustanovio, te je stoga prvobitno ime „Eva” označavalo stvoreno biće koje će nastaviti da širi Moju slavu, ispunjeno Mojom vitalnošću i, povrh toga, obdareno Mojom slavom. Eva je stvorena od Adamovog tela, i ona je bila stvorena po Mom liku, te je tako postala drugo ljudsko biće stvoreno po Mom liku. Prvobitno je „Eva” označavala živo ljudsko biće sa duhom, sazdano od mesa i kostiju, Moje drugo svedočanstvo, kao i Moj drugi lik među ljudima. Oni su bili preci ljudskog roda, čisto i dragoceno blago ljudi, i od prvog momenta su bili živa bića obdarena duhom.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Šta znači biti stvarna osoba”

Dok sam razmišljao o stihovima, shvatio sam da, kada je Bog u početku stvorio čovečanstvo – Adama i Evu – nikada nije rekao da su muškarci plemenitiji od žena ili da žene imaju niži status od muškaraca. U Božjim očima, muškarci i žene su ravnopravni. Isto je i u Božjoj kući. Bez obzira na to koju dužnost neko obavlja, Bog nikada nije rekao da određene dužnosti moraju da obavljaju braća, a druge isključivo sestre. Ali, ja sam od malih nogu učen očevim rečima i primerom, pa sam živeo u skladu sa šovinističkim idejama. Uvek sam nipodaštavao žene i sa visine gledao na poslove poput kuvanja i pranja, smatrajući da su to sve samo ženski poslovi. Zato sam osećao takav otpor prema dužnosti domaćina, pa sam čak i dok sam je obavljao bio nemaran. Ništa što sam mislio i radio nije bilo u skladu sa Božjim namerama. Uvidevši to, bio sam spreman da se pokorim i da savesno obavljam svoju dužnost domaćina. Nakon toga, kad sam kuvao rezance, kuvao sam ih malo duže, a hladna jela sam marinirao unapred. Počeo sam i da razmišljam o tome kako da jela koja pravim budu raznovrsnija. Kad sam video da su neke od mladih sestara bolesne i da kašlju, skuvao sam im napitak od krušaka sa šećerom u kamenu. Taman kad sam počeo da se menjam, mlade sestre su se iselile.

Posle njihovog odlaska, često sam se pitao: „Zašto sam pokazao toliki otpor dok sam obavljao dužnost domaćina?” Kasnije sam pročitao Božje reči koje su razotkrile problem šovinizma i stekao sam izvesno razumevanje o sebi. Svemogući Bog kaže: „Mnogi ljudi misle: ’Sav posao žena svodi se na pranje i krpljenje odeće. Neka se žene time bave. Ogorčen sam kad moram da radim te stvari i manje se osećam muškarcem.’ (…) Muškarci gaje ovakve šovinističke stavove i s nipodaštavanjem gledaju na određene poslove, poput brige o deci, spremanja kuće, pranja i čišćenja. Neki čak imaju snažne šovinističke sklonosti i preziru ove kućne poslove, ne žele da ih obavljaju ili, ako ih i obavljaju, čine to nerado, plašeći se da će ih drugi zbog toga manje ceniti. Oni misle: ’Zar neću postati feminiziran ako se budem stalno bavio ovim poslovima?’ Iz kojih se mišljenja i stanovišta rađa takva misao? Zar ona nije problematična? (Jeste.) Ta njihova misao je problematična. (…) U nekim drugim regionima, sa naročito izraženim šovinizmom, muškarci su nesumnjivo iskvareni uslovljavanjem i uticajem porodice. Da li ih to uslovljavanje spasava ili im nanosi štetu? (Nanosi im štetu.) Ono je veoma štetno po njih” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (14)”). „Na primer, ti si brat i ako bi se od tebe tražilo da svakodnevno pripremaš obroke i pereš sudove za ostalu braću i sestre, da li bi se pokorio? (Mislim da bi.) Možda bi kratkoročno, ali ako se od tebe traži da obavljaš tu dužnost dugoročno, da li bi se pokorio? (Mogao bih povremeno da se pokorim, ali kako vreme prolazi možda i ne bih.) To znači da se nisi pokorio. Šta uzrokuje nepokornost ljudi? (Uzrokuje to što ljudi imaju tradicionalne predstave u svojim srcima. Oni misle da muškarci treba da rade van kuće, a žene da se bave kućnim poslovima, da je kuvanje ženski posao i da muškarac kuvanjem gubi obraz. Zato nije lako pokoriti se.) Tako je. Postoji polna diskriminacija kada je u pitanju podela rada. Muškarci misle: ’Mi muškarci bi trebalo da zarađujemo za život van kuće. Stvari kao što su kuvanje i pranje treba da rade žene. Ne bi trebalo da nas muškarce teraju da to radimo.’ Ali sada su to posebne okolnosti i od tebe se traži da to učiniš, pa šta da radiš? Koje prepreke moraš da savladaš da bi se pokorio? To je suština pitanja. Moraš prevazići svoju polnu diskriminaciju. Ne postoji posao koji moraju da rade muškarci niti posao koji moraju da rade žene. Ne deli rad na taj način. Dužnosti koje ljudi obavljaju ne treba određivati prema polu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Život-ulazak postoji jedino u primeni istine”). Božje reči su tačno razotkrile moje stanje. Razmišljao sam o tome kako sam, pod uticajem očevih reči i dela i porodičnog vaspitanja od detinjstva, uvek verovao u izreke: „Muškarci su superiorni u odnosu na žene” i „Muškarci treba da rade van kuće, a žene da se bave domaćinstvom”. Mislio sam da su kućni poslovi poput pranja veša, kuvanja i čišćenja sve poslovi koje žene rade, dok muškarci samo treba da obrađuju zemlju ili da rade kako bi zaradili novac. Verovao sam da je status muškarca viši od statusa žene, te da je prirodno da ih supruge služe, a ako muškarac radi kućne poslove, to je ponižavajuće i drugi će ga gledati s visine. Stoga, pre nego što sam poverovao u Boga, nikada nisam radio kućne poslove. Kad bih video svoju suprugu kako žuri na sve strane, radeći poslove dok drži naše dete, osećao sam se loše i želeo sam da joj pomognem, ali bih se onda setio da odrastao muškarac poput mene treba da čuva određeno držanje i dostojanstvo pravog muškarca. Razmišljao sam o tome koliko bih obraza izgubio pred drugima da radim ženske poslove, pa bih odlazio da igram karte i da se zabavljam, umesto da pomognem supruzi oko kućnih poslova. Svih tih godina, moja supruga je patila u tišini, živeći iscrpljujućim i gorkim životom. Što je najvažnije, pošto sam bio pod tolikim uticajem šovinističkih ideja, nisam mogao da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima. Kad mi je starešina uredio da privremeno ugostim sestre, ja sam na kućne poslove gledao kao na ženski posao i smatrao sam da je ponižavajuće i ispod moje časti da kao brat obavljam dužnost domaćina. Da bih zaštitio svoj muški imidž, nisam se čak usuđivao ni da nosim kecelju ili zaštitne rukave dok sam kuvao, plašeći se da će me sestre gledati s visine. Zbog svog unutrašnjeg otpora, bio sam nemaran u svojoj dužnosti; nisam mogao čak ni rezance da skuvam kako treba, a so u hladnim jelima se nije rastopila. Kad su mi sestre davale sugestije, mislio sam da su previše zahtevne i samo sam priželjkivao da se što pre isele. Video sam da sam, živeći u skladu sa tim tradicionalnim kulturnim idejama, a da bih zaštitio svoje takozvano muško dostojanstvo i status, postao neverovatno sebičan i hladan, lišen svake normalne ljudskosti. Nisam imao ni najmanje pokornosti ni posvećenosti prema svojoj dužnosti. Shvativši to, molio sam se, tražeći od Boga da me usmeri kako bih razumeo istinu i oslobodio se ropstva i sputavanja svojih šovinističkih ideja.

Kasnije sam pročitao odlomak Božjih reči i našao put primene. Svemogući Bog kaže: „Da li treba razlikovati društvene odgovornosti muškaraca i žena? Da li muškarci i žene treba da imaju ravnopravan položaj u društvu? Da li je pravično podizati položaj muškaraca i umanjivati značaj žena bez ikakve osnove? (Ne, nije pravično.) Prema tome, kako se tačno treba ophoditi prema društvenom položaju muškaraca i žena na način koji je pravičan i razuman? Koje je načelo za to? (Da su muškarci i žene ravnopravni i da se prema njima treba ophoditi pravično.) Pravično ophođenje je teorijska osnova, ali kako to sprovesti u delo tako da odražava pravičnost i razumnost? Zar to nema veze sa praktičnim problemima? Pre svega, moramo da utvrdimo da je položaj muškaraca i žena ravnopravan – to je nesporno. Stoga, društvena podela rada između muškaraca i žena takođe treba da bude ravnopravna, i treba je razmotriti i urediti prema njihovom kovu i radnoj sposobnosti da obavljaju posao. Trebalo bi da postoji ravnopravnost, posebno kada su u pitanju ljudska prava, u meri u kojoj žene takođe treba da uživaju ono što muškarci mogu da uživaju, kako bi se obezbedio ravnopravan položaj muškaraca i žena u društvu. Ko god može da obavlja posao ili ko god je dorastao da bude lider, treba mu dozvoliti da to radi, bilo da se radi o muškarcu ili ženi. Šta mislite o ovom načelu? (Dobro je.) Ono odražava ravnopravnost između muškaraca i žena. Na primer, ako se za posao vatrogasca prijave dva muškarca i dve žene, kome treba dati posao? Pravično ophođenje je teorijska osnova i načelo. Kako, dakle, treba tu da se postupi? Kao što sam malopre rekao, neka posao dobije ko god mu je dorastao, u skladu sa svojim sposobnostima i kovom. Samo napravite odabir na osnovu tog načela, tako što ćete videti ko je od kandidata fizički sposoban i nije nespretan. Gašenje požara se svodi na brzo reagovanje u hitnim slučajevima. Ako si previše nespretan, nepromišljen i trom, kao kornjača ili neka matora krava, posao će zbog tebe trpeti. Nakon utvrđivanja osobina svakog kandidata, u pogledu njegovog kova, sposobnosti, iskustva, stepena osposobljenosti za vatrogasne poslove i tako dalje, dolazi se do zaključka da su jedan muškarac i jedna žena sasvim podobni: muškarac je visok, stasit, ima vatrogasno iskustvo i učestvovao je u više vatrogasno-spasilačkih operacija; žena je žustra, prošla je zahtevnu obuku, poznaje vatrogasne i srodne radne postupke, ima kov i istakla se na drugim poslovima i dobila nagrade. Dakle, na kraju su oboje izabrani. Da li je to ispravno? (Jeste.) To se zove biranje najboljeg od najboljih, bez naklonosti prema bilo kome. (…) Pre svega, kada se baviš nečim, nemoj da imaš predrasuda prema muškarcima ili ženama. Veruješ da ima mnogo izuzetnih i talentovanih žena i ti lično poznaješ mnoge. Stoga, kroz svoj uvid znaš da radna sposobnost žena nije manja od sposobnosti muškaraca i da doprinos žena u društvu nije ništa manji od doprinosa muškaraca. Kada budeš imao taj uvid i razumevanje, donosićeš tačne procene i odluke zasnovane na toj činjenici kad god budeš nešto radio. Drugim rečima, ako nikome ne pokazuješ naklonost i nemaš rodne predrasude, onda će tvoja ljudskost biti relativno normalna u tom pogledu i možeš da se ponašaš pravično. Zabrane koje tradicija nameće, u smislu da se muškarci smatraju superiornim u odnosu na žene, biće ukinute, tvoje misli više neće biti ograničene i na tebe više neće uticati taj aspekt tradicionalne kulture” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (11)”). Nakon čitanja Božjih reči, osetio sam veliku jasnoću i shvatio sam da, kako bih se oslobodio okova tradicionalnih kulturnih ideja poput „Muškarci su superiorni u odnosu na žene” i „Muškarci treba da rade van kuće, a žene da se bave domaćinstvom”, prvo moram da prihvatim činjenicu da su muškarci i žene ravnopravni. Muškarci ne treba da imaju predrasude prema ženama, a još manje da ih omalovažavaju ili tlače. To je nemoralno i lišeno ljudskosti. Muškarci treba da se ophode pravično prema ženama i da na kućne poslove ne gledaju kao na nešto što žene po prirodi treba da rade, dok poslove visokog profila koji donose status smatraju muškim poslovima. Takvo gledište je jedna od Sotoninih jeresi i zabluda i potpuno je u suprotnosti sa istinom. U Božjoj kući ne postoji pravilo koje nalaže koje dužnosti moraju da obavljaju braća, a koje sestre. U Božjoj kući, dužnosti se nikada ne raspoređuju na osnovu pola, već se razumno raspoređuju na osnovu svačijeg kova, prednosti, radne sposobnosti i potreba crkvenog rada. Na primer, starešina mi je dodelio dužnost domaćina zato što se domaćinski dom u kojem su sestre boravile suočavao sa bezbednosnim rizicima, a nisu odmah mogli da nađu bezbedan dom. S druge strane, moja kuća je bila prikladna, a supruga i deca su me podržavali u obavljanju dužnosti. S jedne strane, starešinino uređenje je pružilo sigurnost sestrama, a s druge, omogućilo im je da normalno obavljaju svoje dužnosti, osiguravajući da crkveni rad ne bude pogođen. Time što sam ih ugostio takođe sam štitio rad crkve i obavljao svoju dužnost. Trebalo je da prihvatim to uređenje i da se pokorim, da otpustim pogrešne ideje i gledišta poput: „Muškarci su superiorni u odnosu na žene” i „Muškarci treba da rade van kuće, a žene da se bave domaćinstvom”, i da ispunim svoju dužnost domaćina u skladu sa Božjim rečima.

Nakon toga sam pročitao još Božjih reči i naučio kako da ispravno pristupim svojoj dužnosti. Svemogući Bog kaže: „Šta god da ti je dužnost, nemoj da praviš razliku između uzvišene i prizemne dužnosti. Pretpostavimo da kažeš: ’Iako je ovaj zadatak Božji nalog i delo Božje kuće, ako ga obavim, ljudi će me možda gledati sa visine. Drugi ljudi dobijaju poslove koji im omogućavaju da se istaknu. Meni je dodeljen ovaj zadatak koji mi ne dozvoljava da se istaknem, već me tera da se naprežem van očiju javnosti, što je nepravedno! Neću obavljati ovu dužnost. Moja dužnost mora da bude takva da me ističe pred drugima i da mi omogućava da izgradim ime – a čak i ako ne izgradim ime ili se ne istaknem, i dalje moram da imam koristi od nje i da se telesno osećam lagodno.’ Da li je takav stav prihvatljiv? Izbirljivost nije prihvatanje stvari od Boga; to je pravljenje izbora prema svojim sopstvenim sklonostima. To nije prihvatanje svoje dužnosti; to je odbijanje dužnosti, ispoljavanje svog buntovništva protiv Boga. Takva izbirljivost je kontaminirana tvojim ličnim sklonostima i željama. Kada razmatraš svoju korist, svoj ugled i slično, tvoj stav prema tvojoj dužnosti nije pokoran. Kakav stav treba da imaš prema svojoj dužnosti? Prvo, ne smeš da je analiziraš u nastojanju da otkriješ ko ti je tu dužnost dodelio; umesto toga, treba da je prihvatiš od Boga, kao Božji nalog i kao svoju dužnost, treba da slušaš Božje orkestracije i uređenja i da prihvatiš svoju dužnost od Boga. Drugo, nemoj da praviš razliku između uzvišene i prizemne dužnosti i nemoj da se brineš o prirodi svoje dužnosti, da misliš o tome da li se ističeš dok je obavljaš, i da li je obavljaš javno ili iza kulisa. Nemoj da razmišljaš o tim stvarima. Postoji još jedan stav: pokornost i aktivna saradnja” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je obavljanje dužnosti u skladu sa merilom?”). „Na primer, ako si zadužen da za svoju braću i sestre spremaš hranu, to je tvoja dužnost. Kako treba da se odnosiš prema ovom zadatku? (Treba da tragam za istina-načelima.) Kako se traga za istina-načelima? Ovo se dotiče stvarnosti i istine. Moraš da razmisliš o tome kako da istinu sprovodiš u delo, kako da ovu dužnost obavljaš pravilno i koje aspekte istine ova dužnost podrazumeva. Prvi korak je da moraš najpre da spoznaš sledeće: ’Ja ne kuvam za sebe. Ovo je dužnost koju obavljam.’ Ovim je obuhvaćen aspekt vizije. Šta je sa drugim korakom? (Moram da razmislim kako da dobro skuvam obrok.) Koji je kriterijum za dobro kuvanje? (Moram da težim Božjim zahtevima.) Tako je. Jedino su Božji zahtevi istina, merilo i načelo. Kuvanje prema Božjim zahtevima jeste jedan aspekt istine. Moraš pre svega da razmotriš ovaj aspekt istine, a zatim da razmisliš: ’Bog mi je poverio ovu dužnost da je obavljam. Koje merilo Bog zahteva?’ Ovakvo polazište je neophodno. Dakle, kako treba da kuvaš da bi ispunio Božje merilo? Hrana koju kuvaš mora da bude zdrava, ukusna, čista i da ne škodi telu – to su pojedinosti koje se podrazumevaju. Dokle god kuvaš prema ovom načelu, hrana koju spremaš biće u skladu s Božjim zahtevima. Zašto ovo kažem? Zato što si težio načelima ove dužnosti i nisi prekoračio domen koji je Bog odredio. Ovo je pravi način pripreme hrane. Svoju dužnost si obavio kako treba i učinio si to na način koji je u skladu s merilom” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo traganjem za istina-načelima čovek može dobro da obavlja svoju dužnost”). U Božjoj kući nijedna dužnost se ne dodeljuje na osnovu pola osobe, i ne postoje plemenite ili niske dužnosti. Ispravan stav prema sopstvenoj dužnosti jeste da je prihvatiš od Boga i da se pokoriš. Bez obzira na to ko je dodeljuje ili da li si u centru pažnje, treba da tragaš za istina-načelima kako bi ispunio svoju dužnost. To je ispravna primena i u skladu je sa Božjim namerama. Kad mi je starešina dodelio dužnost domaćina, nije trebalo da brinem da će me drugi gledati s visine, već je trebalo da tražim istina-načela i da dam sve od sebe da ispunim svoju dužnost. Prvo, morao sam da učinim sve što mogu da bih održao bezbedno okruženje za sestre. Takođe, morao sam da održavam kuću čistom, a prilikom kuvanja, morao sam da razmišljam o tome kako da obroci budu hranljivi i zdravi. S jedne strane, obavljanje dužnosti domaćina ispravilo je moje šovinističko pogrešno gledište, tako da više nisam gledao na žene kroz tradicionalno sočivo izreke „Muškarci su superiorni u odnosu na žene”. S druge strane, obavljanje te dužnosti poboljšalo je i moje životne veštine. Sada sam mnogo veštiji u pranju i seckanju povrća, a kod kuće sam u suštini ja taj koji kuva i čisti. Sećam se da je jednom prilikom za vreme ručka supruga sa osmehom rekla: „Nekada sam ja kuvala za tebe, ali nikad nisam mislila da će sada biti obrnuto.” I deca su rekla da sam se promenio. Nekoliko sestara ponekad dođe kod mene kući da razgovaramo o njihovim propovedima, i većinom sam ja taj koji kuva. Više uopšte ne osećam da je to ponižavajuće ili sramotno. Sestre čak kažu da je riba koju spremam ukusna. Činjenica da sam uspeo da se oslobodim tih tradicionalnih šovinističkih ideja i da proživim delić normalne ljudskosti, sve je to rezultat postignut kroz Božje reči. Hvala Bogu!