Nakon što sam prihvatio Božje delo poslednjih dana, uvek sam se okupljao sa braćom i sestrama koji su već dugo verovali u Boga. Kad sam video da svi mogu da govore o iskvarenosti koju su otkrili dok su razmenjivali Božje reči i da mogu da se preispitaju i promišljaju o sebi i da detaljno analiziraju svoju iskvarenost u skladu sa Božjim rečima, postao sam jako zavidan i počeo sam da ih imitiram. Postepeno, ja sam takođe mogao da se preispitam u skladu sa Božjim rečima i da priznam svoju iskvarenost na okupljanjima. Mislio sam da je to samospoznaja. Neka braća i sestre su videli da sam verovao u Boga tek dve ili tri godine, ali kad sam pričao o samospoznaji, govorio sam na način koji je bio dosta organizovan i dubokouman, i oni su me gledali s divljenjem. Bio sam vrlo ponosan, misleći da imam dobar kov i da znam kako da spoznam sebe i da, ako nastavim ovako, neću biti daleko od promene naravi i spasenja. Nakon toga, usredsredio sam se na to da se potrudim da razgovaram u zajedništvu o svojoj samospoznaji, često citirajući Božje stroge reči koje razotkrivaju ljude da sebe preispitam kako bi ostali videli da je moje razumevanje duboko i pronicljivo i da je moj život-ulazak bolji nego kod ostalih. Nikada nisam razmišljao o tome da li je taj način razumevanja ispravan i tek kasnije, nakon što sam više puta orezivan, shvatio sam da je moja samospoznaja potpuno lažna.

U novembru 2020. godine, pregledavao sam, sa još dve sestre, video-zapise koje su napravila neka braća i sestre. Tokom tog vremena, dostavljeno je mnogo video-zapisa i braća i sestre su pokrenuli mnoga pitanja, a bilo je nekih koja nisam znao kako da rešim. U tom trenutku je moj površni stav izbio na površinu. Pomislio sam: „Odgovoran sam za nekoliko grupa, tako da sam prilično zauzet, a još uvek imam nagomilane video-zapise koje treba pregledati. Ako pažljivo razmislim i ocenim svaki video-zapis na osnovu načela i pokušam da ozbiljno rešim svako pitanje koje su pokrenuli braća i sestre, prilično ću se namučiti. Koliko će mi slobodnog vremena ostati posle toga? Jednostavno ću neka pitanja, u koja ne mogu da proniknem, za sada ostaviti po strani. Osim toga, dve sestre koje sarađuju sa mnom su malo sporije u pregledanju video-zapisa, pa ako ih ja brzo pregledam, neću li sam sebi učiniti medveđu uslugu? Samo ću nastaviti istim tempom kao i svi ostali. Uostalom, niko ne može savršeno da obavlja svoju dužnost. Postoje mnoge istine koje ni ja ne razumem u potpunosti. Nemoguće je u potpunosti rešiti svako pitanje, tako da je dovoljno blizu i dovoljno dobro.” Razmišljajući na taj način, nisam uložio mnogo truda u rešavanje nekih problema u video-zapisima, kao ni u rešavanje zbunjenosti braće i sestara. Nešto kasnije, završio sam sa pregledanjem svih video-zapisa koje sam imao, a budući da sam pregledao više videa od sestara koje su sarađivale sa mnom, osećao sam se donekle samozadovljno i smatrao sam da sam bio prilično marljiv i odgovoran u svojoj dužnosti. Ali posle nekog vremena, nadzornik je pregledao video-zapise koje smo predali i pronašao je mnoge probleme vezane za načela, pa nam je napisao strogo pismo da nas oreže: „Toliko dugo obavljate ovu dužnost, a ipak se ovi osnovni problemi načela stalno ponavljaju. Ovo stvarno ne bi trebalo da se događa! Nije da ne shvatate načela – ovo je više ozbiljan slučaj površnog ponašanja. Morate dobro da razmislite o svom stavu prema svojoj dužnosti!” Čuvši nadzornikovo oštro orezivanje, osećao sam otpor, a i da mi je učinjena nepravda. Pomislio sam: „U poslednje vreme ulažem poprilično truda u svoju dužnost. Zašto ne spominješ ništa pozitivno o nama i samo se fokusiraš na razotkrivanje naših problema? Uostalom, niko ne može savršeno da obavlja svoju dužnost i uvek postoje nedostaci. Naše razumevanje istine je plitko i ne možemo da proniknemo u neke probleme, tako da je normalno što ima problema u nekim od predatih video-zapisa – zašto to ne možeš da razumeš?” U svom srcu, nastavio sam da se raspravljam. Dok sam pričao sa sestrama sa kojima sam sarađivao, na kraju sam izneo svoja viđenja, namerno ili ne, rekavši: „Nadzornik je previše zahtevan. Ne postoji savršenost. Koliko god puta da pregledaš video, i dalje će biti problema…” Kasnije, kada sam video kako te iste sestre pišu o svojim promišljanjima i spoznaji, shvatio sam da sam bio skroz neprijemčiv i da sam hteo da se raspravljam tokom orezivanja, te da to nikako nije samospoznaja! To orezivanje je došlo od Boga i morao sam to da prihvatim, da promislim i da spoznam sebe. Stoga sam pronašao odgovarajuće reči Božje kako bih se pozabavio svojim stanjem površnosti u svojoj dužnosti i razmišljao sam o tome kako bih mogao dublje da pišem o svom promišljanju o sebi. Citirao sam strože reči Božje koje razotkrivaju ljudsku površnost, govoreći stvari poput toga da je nemarno postupanje prema svojoj dužnosti ozbiljna izdaja Boga, da to što sam bio površan u svojoj dužnosti ukazuje na lošu ljudskost i da sam zbog širenja laži da bih naveo ljude na pogrešan put postao trula jabuka. Nakon pisanja, uporedio sam svoja promišljanja sa onim što su napisale dve sestre i smatrao sam da su moja promišljanja dubokoumnija. Bio sam veoma zadovoljan sobom, misleći da mogu da promišljam o sebi i da spoznam sebe kad me orezuju, da mogu duboko da raščlanim sebe u svetlu Božjih reči i verovao sam da sam naučio lekciju. Osećao sam se i pomalo ponosno, misleći da će nadzornik, nakon što pročita moja razmišljanja, sigurno misliti da, kao vođa tima, imam dublje razumevanje od sestara sa kojima sam sarađivao, kao i da je moj život-ulazak bolji od njihovog. Osim toga, pisao sam toliko negativno o sebi da nadzornik ovoga puta neće imati mnogo da kaže. No, na moje iznenađenje, nekoliko dana kasnije, primio sam još jedno pismo od nadzornika. To pismo je bilo još oštrije od prethodnog, direktno navodeći da su moje promišljanje o sebi i spoznavanje površni, da sebe nisam istinski spoznao i da su moja pogrešna viđenja navela sestre na pogrešan put i prouzrokovala da svi zanemare samospoznaju. Takođe je pisalo da su posledice toga ozbiljne i da moram još da promislim. Bilo mi je teško da prihvatim ove oštre reči razotkrivanja, misleći: „Kako to da nisam istinski spoznao sebe? Oslanjao sam se na Božje reči kako bih promišljao o svojoj iskvarenosti i detaljno je analizirao, a moje razumevanje je dublje od razumevanja sestara sa kojima radim. Nije li to istinska samospoznaja? Ako sestre nisu spoznale sebe, kako je moguće da sam ih ja naveo na progrešan put? Samo sam neobavezno pričao – kako sam ih ja to naveo na pogrešan put?” Nekoliko dana sam osećao otpor, kao i da mi je učinjena velika nepravda, verujući da se nadzornik okomio na mene i da pokušava da mi zagorča život. U potpunosti sam se usredsredio na njega i nisam promišljao o sebi niti sam spoznao sebe onako kako treba. Srce mi je bilo sve mračnije i potištenije, nisam mogao da smirim svoje srce u svojoj dužnosti i moje molitve nisu mogle da pronađu Boga. Shvatio sam da nešto nije u redu sa mojim stanjem. Tada sam se prisetio pisma koje sam napisao nadzorniku. Dobro sam napisao to pismo i priznao sam da sam širio negativnost i da sam naveo sestre sa kojima sam radio da stanu na moju stranu i da postanu nezadovoljne nadzornikom. Takođe sam priznao da sam zbog širenja laži da bih naveo ljude na pogrešan put postao trula jabuka, ali zašto sam, kad me je nadzornik onako razotkrio i orezao, osećao toliki otpor i nisam mogao to da prihvatim? Nije li to značilo da je moje prethodno razumevanje bilo pogrešno? To nije bila istinska samospoznaja! Takođe sam shvatio da sam sebe samo naterao da napišem neke reči da preispitam i da spoznam sebe i tako ostavim dobar utisak na nadzornika. Nije li ova vrsta samospoznaje lažna i varljiva? Tada sam počeo da postepeno shvatam da nisam istinski prihvatio orezivanje, da zapravo nisam imao nikakvu istinsku samospoznaju i da je uzrok tame i potištenosti koje sam osećao u svom srcu to što je Bog bio zgrožen onim što sam učinio i što je skrivao Svoje lice od mene. Stao sam pred Boga u molitvi, tražeći od Njega da me prosveti kako bih mogao jasno da vidim probleme u sebi.

Kasnije sam pročitao dva odlomka Božjih reči: „Kada neki ljudi govore o svojoj samospoznaji, prvo što kažu je: ’Ja sam đavo, živi Sotona, neko ko se opire Bogu. Bunim se protiv Njega i izdajem Ga; ja sam zmija otrovnica, zla osoba koja bi trebalo da bude prokleta.’ Da li je to istinita samospoznaja? Oni govore samo uopšteno. Zašto ne ponude neke primere? Zašto ne iznesu sramne stvari koje su učinili na svetlost dana radi detaljne analize? Neki nepronicljivi ljudi ih čuju i misle: ’Eto, to je prava samospoznaja! Da spoznaju sebe kao đavola i da čak proklinju sami sebe – kakve visine su dostigli!’ Mnogi ljudi, posebno novi vernici, skloni su da budu navedeni na pogrešan put ovim govorom. Misle da je govornik čist i da poseduje duhovno razumevanje, da voli istinu i da je kvalifikovan za vođstvo. Međutim, nakon što ga bolje upoznaju, shvate da to nije tako, da taj čovek nije onakav kakvim su ga zamišljali, već je izuzetno lažan i prevrtljiv, vešt u maskiranju i pretvaranju, što predstavlja veliko razočaranje. (…) Na primer, čovek može da zna da je lažljiv, da je pun sitnih spletki i zavera, a takođe može da primeti kada drugi pokažu lažljivost. Dakle, trebalo bi da posmatraš da li se on zaista pokajao i da li je odbacio svoju lažljivost nakon što prizna da je lažljiv. A ako ponovo pokaže lažljivost, trebalo bi da obratiš pažnju da li oseća prekor i stid zbog toga što radi tako, da li se iskreno kaje. Ako nema osećaj stida, a još manje osećaj kajanja, njegova samospoznaja je površna i brzopleta. On samo glumi; njegovo znanje nije istinito. Ne oseća da je prevara toliko zla ili demonska, i sigurno ne oseća koliko je prevara besramno, podlo ponašanje. On misli: ’Svi ljudi su lažljivi. Samo su budale iskrene. Malo prevare te ne čini lošim čovekom. Nisam učinio ništa zlo; nisam najlažljiviji čovek na svetu.’ Da li takav čovek može zaista da poznaje sebe? Naravno da ne može. To je zato što nema svest o svojoj lažljivoj naravi, ne gnuša se prevare, i sve što govori o samospoznaji je pretvaranje i prazna priča. Neprepoznavanje svoje iskvarene naravi nije istinita samospoznaja. Lažljivi ljudi ne mogu istinski spoznati sebe, jer im nije lako da prihvate istinu. Dakle, bez obzira na to koliko reči i doktrina mogu da izgovore, oni se neće istinski promeniti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino samospoznaja može da pomogne u težnji istini”). „Kako prepoznati da li čovek voli istinu? S jedne strane, treba obratiti pažnju na to da li taj čovek može da spozna sebe na osnovu Božje reči, da li može da razmišlja o sebi i da li oseća istinsko kajanje; s druge strane, treba obratiti pažnju da li može da prihvati i primeni istinu. Ako čovek može da prihvati i primeni istinu, onda je to čovek koji voli istinu i koji se može pokoriti Božjem delu. Ako on samo prepozna istinu, ali je nikada ne prihvata niti primenjuje, kao što neki ljudi kažu: ’Razumem svu istinu, ali ne mogu da je sprovedem u delo,’ to dokazuje da oni ne vole istinu. Neki ljudi priznaju da je Božja reč istina i da imaju iskvarene naravi, kao i da su spremni da se pokaju i počnu ispočetka, ali posle toga nema nikakvih promena. Njihove reči i dela su i dalje ista kao i pre. Kada govore o tome da poznaju sebe, to zvuči kao da pričaju vic ili da uzvikuju slogan. Uopšte ne razmišljaju o sebi niti dolaze do samospoznaje u dubini svog srca; ključni problem je što nemaju stav kajanja. Još manje otvoreno priznaju svoju iskvarenost kako bi iskreno promislili o sebi. Umesto toga, pretvaraju se da poznaju sebe tako što prolaze kroz proces i formalnosti samospoznaje. Oni nisu ljudi koji istinski poznaju sebe ili koji prihvataju istinu. Kada takvi ljudi govore o samospoznaji, oni se samo pretvaraju; upuštaju se u prerušavanje i prevaru, kao i u lažnu duhovnost. Neki ljudi su lažljivi i kada vide da drugi razgovaraju o svojoj samospoznaji, misle: ’Svi ostali se otvaraju i detaljno analiziraju svoje lažljive postupke. Ako ja ništa ne kažem, svi će misliti da ne poznajem sebe. Moraću i ja da odglumim to, zar ne!’ Nakon toga, oni opisuju svoju prevaru kao izuzetno ozbiljnu, tako što je prikazuju dramatično, te se njihovo samospoznanje čini posebno dubokim. Svi koji to čuju smatraju da oni zaista poznaju sebe i zbog toga ih gledaju sa zavišću, što zauzvrat čini da se osećaju kao da su slavni, kao da su se upravo okitili oreolom. Ovaj način samospoznaje postignut glumom, uz njihovo prerušavanje i prevaru, navodi druge na pogrešan put” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino samospoznaja može da pomogne u težnji istini”). Kroz otkrovenje Božjih reči i preispitujući se u odnosu na njih, shvatio sam da moja samospoznaja nije ništa drugo nego licemerje i obmana. Moja samospoznaja bila je samo za pokazivanje kako bih udovoljio svom nadzorniku. Mislio sam da je ukazao na naše probleme, rekavši da smo neodgovorni i površni u našim dužnostima i da će izgledati kao da ne prihvatam orezivanje ako, radeći sa sestrama koje sve promišljaju o sebi, nisam spoznao sebe. Ako je moje promišljanje, kao vođe tima, bilo pliće u odnosu na ostale, zar zbog toga neće delovati kao da je moj život-ulazak loš? S tom namerom, nerado sam napisao nekoliko reči o promišljanju i samospoznaji, ali to nije bilo iskreno znanje iz srca, niti je bilo stvarno razumevanje koje proizlazi iz prihvatanja suda i grdnje Božjih reči. Nisam imao nikakav osećaj bola niti zahvalnosti. To je bilo samo radi ostalih, kao da sam samo pojao slogane i visokozvučne reči. Verbalno sam spoznao svoj površni stav ali, u svom srcu, nisam zaista verovao u to. Čak sam mislio: „Nije ništa strašno ako postoje neki problemi ili odstupanja u mojoj dužnosti. Ko može da obavlja svoju dužnost bez ikakvih problema? Nadzornik se samo uhvatio za mali problem u mojoj dužnosti da me orezuje i ukorava. Previše je zahtevan!” Takođe sam širio nezadovoljstvo prema nadzorniku iza njegovih leđa. Kako bi to mogla da bude stvarna samospoznaja? A što je još gore, iako u sebi očigledno nisam prihvatio nadzornikovo orezivanje, ponašao sam se kao da jesam, primenjujući na sebe Božje reči o razotkrivanju čovekove površnosti. Video sam da su moje unutrašnje i spoljno stanje u suprotnosti, obmanjujući druge i davajući im pogrešan utisak. Bio sam zaista varljiv! Tek sam kroz otkrivanje činjenica postao potpuno uveren. Zaista nisam posedovao pravo razumevanje sebe. Moja samospoznaja bila je samo pro forme i prazne reči, puko pretvaranje i obmana. Bez obzira na to koliko duboko ili temeljno moje promišljanje izgledalo, sve je bilo samo foliranje i laž. Shvativši to, prizvao sam se pameti. Tokom svih tih godina verovanja u Boga, uvek sam govorio o samospoznaji i detaljno sam sebe analizirao tokom okupljanja, ali ni uz sve to znanje, opet nije bilo neke promene. Moja samospoznaja je bila samo da steknem divljenje i hvalu drugih, da se razmećem svojim takozvanim dobrim život-ulaskom, pa čak i da tajno poredim svoju besedu i znanje na okupljanjima sa sestrinim, da vidim ko ima dublje i temeljitije razumevanje. Moja samospoznaja je bila samo na papiru, i mada sam bio pun veličanstvenih slogana i grubo se razotkrivao, ponekad čak govoreći da sam đavo, Sotona i antihrist, to nije bilo istinsko prihvatanje suda Božjih reči i nije dolazilo iz srca. Umesto toga, samo sam izvlačio citate iz Božjih reči kako bih izneo velike doktrine koje su zvučale dubokoumno, a zapravo su bile prazne, bez stvarnog razumevanja svog iskvarenog stanja. Ta vrsta samospoznaje obmanula je druge, a mene je zaslepela. Uvek sam mislio da priznavanjem sopstvene iskvarenosti i preispitivanjem sebe u odnosu na ono što Božje reči razotkrivaju o ljudskoj iskvarenoj suštini, zaista poznajem sebe, pa sam se čak i divio sebi zbog toga. Ali u stvarnosti, nisam mogao da prihvatim čak ni jedno ispravno mišljenje, a tokom orezivanja bih se raspravljao i pokušavao sebe da opravdam. Ako bih nastavio tako, čak i da čitav život verujem u Boga i da svaki dan govorim o samospoznaji, opet ne bih postigao istinsko pokajanje niti promenu i na kraju, moja sotonska narav bi ostala nepromenjena, a Bog bi me sigurno napustio i uklonio. Shvativši to, uvideo sam tačno koliko sam bio glup i u kolikoj sam opasnosti!

Kasnije sam pročitao još jedan odlomak Božjih reči: „Neki su antihristi naročito vešti u pretvaranju, u varanju ljudi i u lažnom predstavljanju. Kada sretnu ljude koji razumeju istinu, oni počnu da govore o svojoj samospoznaji i za sebe kažu da su đavo i Sotona, da je njihova ljudskost loša i da zaslužuju da budu prokleti. Zamisli da takvog čoveka pitaš: ’Pošto kažeš da si đavo i Sotona, koja si zlodela počinio?’ Reći će: ’Nisam ništa uradio, ali đavo sam. Ne samo da sam đavo; ja sam i Sotona!’ A da ga onda pitaš: ’Pošto kažeš da si đavo i Sotona, koja zlodela đavola i Sotone si počinio i kako si se opirao Bogu? Možeš li da kažeš istinu o zlodelima koja si počinio?’ Reći će: ’Nisam učinio nikakvo zlo!’ Ti onda nastaviš da pritiskaš, pa pitaš: ’Ako nisi učinio ništa zlo, zašto onda kažeš da si đavo i Sotona? Šta pokušavaš da postigneš govoreći to?’ Kada tako ozbiljno razgovaraš sa njim, on neće imati ništa da kaže. A, u stvari, učinio je mnogo loših stvari, ali će apsolutno odbiti da sa tobom podeli činjenice o tome. Samo će se hvalisati i deklamovati doktrine da bi držao šuplje govore o svojoj samospoznaji. A kada je reč o tome kako je konkretno vrbovao ljude, kako ih je varao, kako ih je koristio na osnovu svojih osećanja, kako nije ozbiljno shvatao interese Božje kuće, kako se protivio radnim aranžmanima, varao Višnjeg, prikrivao stvari od braće i sestara i koliko je naškodio interesima Božje kuće, neće reći ni reči o tim činjenicama. Je li to istinska samospoznaja? (Nije.) Zar takav čovek, govoreći kako je đavo i Sotona, ne glumi samospoznaju da bi se uzdizao i svedočio o sebi? Zar to nije metod kojim se koristi? (Jeste.) Prosečan čovek nije u stanju da prozre taj metod. (…) Sotona ponekad ljude navodi na stranputicu uzdižući se i svedočeći o sebi, a ponekad je u stanju i da, kada nema izbora, izokola prizna svoje greške, ali je sve to samo varljiva spoljašnjost, čiji je cilj da se zadobije saosećanje i razumevanje ljudi. Čak će reći i ovo: ’Niko nije savršen. Svi imaju iskvarenu narav i svako može da napravi grešku. Dok god je čovek u stanju da ispravi svoje greške, dobar je čovek.’ Kada ljudi to čuju, misle da tako treba i nastavljaju da obožavaju i slede Sotonu. Sotonin metod jeste da samoinicijativno priznaje svoje greške i da se prikriveno uzdiže i jača svoj položaj u ljudskim srcima, da bi ljudi prihvatili sve u vezi sa njim – pa čak i njegove greške – i da bi mu onda te greške oprostili, pa postepeno zaboravili na njih i da bi, na kraju, potpuno prihvatili Sotonu, postali mu odani do smrti, da ga nikada ne bi ostavili niti napustili, i da bi ga sledili do kraja. Zar nije upravo to metod koji Sotona primenjuje u obavljanju stvari? Tako postupa Sotona, a i antihristi koriste takve metode kada rade na ispunjavanju svojih ambicija i svog cilja da ih ljudi obožavaju i slede. Posledice do kojih to dovodi iste su kao i posledice Sotoninog kvarenja ljudi i navođenja na stranputicu, i nimalo se ne razlikuju od njih” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrta stavka: Oni se uzdižu i svedoče o sebi”). Razmišljajući o sebi, bio sam tačno ono što je Bog razotkrio. Kad su me orezivali, očigledno je da sam se raspravljao i u sebi odbijao da se pokorim, ali da bih naveo druge da kažu da mogu da prihvatim istinu i da negativan utisak koji sam ostavio na nadzornika zamenim dobrim, detaljno sam analizirao i znao svoje probleme bez oklevanja i koristio sam oštre reči da sebe preispitam, govoreći da mi „nedostaje ljudskost”, da sam „navodio druge na progrešan put” i da sam „ometao i prekidao rad crkve”, kako bih druge naveo da misle da duboko i temeljno razumem sebe. U stvari, išao sam korak nazad da bih napravio dva koraka napred, koristeći svoje trenutno priznanje krivice da ućutkam ostale i da sve navedem da me podrže, da mi se dive i da kažu da mogu da prihvatim istinu, da imam život-ulazak, kao i da ispravljam svoje greške čim saznam za njih. Koristio sam lažni spoljašni izgled i prazne doktrine da sebe lepo upakujem, a zapravo sam hteo da se pokažem, da uzvisim sebe i obmanem druge. Video sam da se u mom znanju kriju mnogi sramni motivi i planovi namenjeni da sebe kamufliram, da druge navedem na pogrešan put i da ih nateram da mi se dive. Bio sam zaista odvratan! Šta više, ja zapravo nisam mislio da su moji problemi tako ozbiljni, ali sam sebe opisao kao nekog ko je gnusan i vredan prezira. U suštini, ono što sam radio bilo je lažno svedočenje da bih naveo druge na pogrešan put. Tek sam kroz ovo otkrivenje video u kolikoj meri je moja priroda zapravo varljiva kad sam čak mogao da simuliram i lažiram sopstvenu samospoznaju. Nadzornik je bio potpuno u pravu kada me je razotkrio i orezao!

Kasnije sam pročitao odlomak Božjih reči i zadobio sam neko razumevanje pogrešnog puta kojim sam išao. Svemogući Bog kaže: „Među onima koji traže život, Pavle je bio neko ko nije poznavao vlastitu suštinu. On nipošto nije bio ni skroman ni pokoran, niti je poznavao svoju suštinu, koja je Bogu bila suprotstavljena. Stoga je on bio neko ko nije prošao kroz podrobna iskustva i neko ko istinu nije sproveo u delo. Petar je bio drugačiji. Poznavao je svoje nesavršenosti, svoje slabosti i svoju iskvarenu narav stvorenog bića, što znači da je posedovao praktični put promene svoje naravi; nije bio od onih koji samo poseduju doktrinu, ali ne i stvarnost. Oni koji se menjaju jesu novi ljudi koji su spaseni, to su oni koji su osposobljeni da tragaju za istinom. Ljudi koji se ne menjaju pripadaju onima koji su prirodno zastareli; to su oni koji nisu spaseni, odnosno, oni koji su od Boga s prezirom odbačeni. Bog ih neće upamtiti, ma koliko bilo njihovo delo. Kad ovo uporediš sa svojim traganjem, trebalo bi da samo po sebi bude očigledno da li si isti kao Petar, ili kao Pavle. Ako u onome što tražiš još uvek nema istine, ako si ti čak i danas nadmen i drzak kao Pavle i ako si još uvek, poput njega, vešt na rečima i hvalisav, onda si ti, bez sumnje, jedan neuspešni izrod. Ako tražiš isto ono što je i Petar tražio, ako tražiš praktično delovanje i istinske promene, te ako nisi nadmen ni samovoljan, već tražiš da izvršavaš svoju dužnost, bićeš stvoreno biće koje može da ostvari pobedu. Pavle nije poznavao svoju vlastitu suštinu i iskvarenost, a još je manje bio svestan svog buntovništva. Nikad nije spomenuo svoje sramno prkošenje Hristu, niti se preterano kajao. Ponudio je samo kratko objašnjenje, a duboko u svom srcu nije se u potpunosti predao Bogu. Iako je, na putu za Damask, pao, on se nije zagledao duboko u sebe. Zadovoljio se time što je nastavio da radi, a spoznaju samoga sebe i promenu svoje stare naravi nije smatrao najvažnijim problemima. Bio je zadovoljan time što je govorio istinu, što je, opskrbljujući druge, lečio sopstvenu savest i što više nije progonio Isusove učenike da bi se utešio i oprostio sebi grehe iz prošlosti. Cilj za kojim je tragao bio je samo buduća kruna i prolazno delo; cilj za kojim je tragao bilo je obilje blagodati. Nije tražio dovoljno istine, niti je tražio da prodre dublje u istinu koju ranije nije razumeo. Stoga se može reći da je njegovo znanje o samom sebi bilo lažno i da on nije prihvatao grdnju i sud. To što je bio u stanju da radi ne znači da je posedovao znanje o sopstvenoj prirodi ili suštini; bio je usredsređen isključivo na spoljašnje praktično delovanje. Štaviše, ono čemu je težio nije bila promena, već znanje. Njegovo je delo u potpunosti nastalo kao rezultat Isusovog pojavljivanja na putu za Damask. To nije nešto što je on prvobitno bio rešen da učini, niti je to delo nastalo nakon što je prihvatio orezivanje svoje stare naravi. Ma kako da je radio, njegova se stara narav nije menjala, tako da svojim delom nije iskupio grehe iz prošlosti, već je samo odigrao izvesnu ulogu među crkvama tog vremena. Takav jedan čovek, čija se stara narav nije menjala – to jest, čovek koji nije zadobio spasenje i kome je još više nedostajalo istine – bio je krajnje nesposoban da postane jedan od onih koje je Gospod Isus prihvatio” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”). Božje reči razotkrivaju puteve kojim su išli Petar i Pavle. Petrov uspeh u verovanju u Boga leži u njegovoj revnosnoj težnji za istinom i fokusiranosti na samospoznaju. Strogo se preispitivao u odnosu na reči Gospoda Isusa koje su razotkrivale čovečanstvo, razmišljao je o sebi u svetlu Božjih reči i na kraju je zadobio istinsku samospoznaju. Razlog Pavlovog neuspeha bio je nedostatak znanja o sopstvenoj iskvarenoj suštini. Bio je zadovoljan samo verbalnim priznanjem, nazivajući sebe grešnikom i prvim među svim grešnicima. Međutim, nikada nije detaljno analizirao niti otkrio kako se bunio protiv Gospoda Isusa i opirao mu se, pa ni kakvo je zlo počinio. Njegova samospoznaja bila je prazna i lažna. Ne samo da mu to nije donelo promenu u život-naravi, nego ga je učinilo još nadmenijim, te je na kraju besramno svedočio o sebi, rekavši da živi kao Hristos. Kroz otkrovenje Božjih reči, shvatio sam da sam koračao istim putem kao i Pavle. Tokom svih tih godina verovanja u Boga, pričao sam o samospoznaji na okupljanjima i pred braćom i sestrama, govoreći da sam nadmen, sebičan, podao i da mi nedostaje ljudskost, čak tvrdeći da sam đavo i Sotona, dok su reči samospoznaje lako tekle sa mojih usana, i bez obzira na to koji sam aspekt svoje iskvarene naravi prepoznao, mogao sam o tome da govorim deset do dvadeset minuta. Ali u svom srcu nisam osećao nikakvu bol niti uznemirenost. Nisam mogao a da se ne upitam: „Uz svu tu samospoznaju, svih tih godina, jesam li iskreno prihvatio sud bilo koje od Božjih reči? Jesam li počeo iskreno da mrzim sebe? Koji se aspekt moje iskvarene naravi zaista promenio?” Svaki put na okupljanjima ili kad bi me drugi razotkrili, raspravljao bih o doktrinarnom razumevanju samo forme radi, ali nikad nisam imao osećaj krivice niti zahvalnosti, a nakon toga, nikada nisam razmišljao o tome kako da težim promeni. Što sam više spoznavao sebe na ovaj način, postajao sam sve nemarniji i gubio sam motivaciju da napredujem u svojim dužnostima. Moja samospoznaja nije izazvala nikakvu promenu u meni. Umesto toga, postao sam samozadovoljan i umišljen. Mislio sam da sam priznao da sam površan, sebičan i vredan prezira i da sam spoznao svoj nedostatak ljudskosti. Čak sam mislio da je moje razumevanje dublje i temeljitije od drugih i da je to značilo da sam zakoračio u istinu. Takva licemerna samospoznaja ne samo da je obmanula druge nego je i mene navela na pogrešan put i na kraju sam ja bio taj koji je pretrpeo gubitak. Šta više, neka braća i sestre su razaznali tu moju takozvanu samospoznaju. Jedan brat mi je čak rekao: „Samospoznaja o kojoj ti pričaš deluje veličanstveno i izvan dohvata većine ljudi i u početku sam joj se divio, ali tokom vremena, nisam primetio da si postigao neku veliku promenu niti ulazak!” Kad malo bolje razmislim, stvarno je jadno! Tokom godina, dok sam obavljao svoje dužnosti, Bog je za mene uredio mnoga okruženja, a takođe sam se suočio sa puno orezivanja, ali sam dopustio da mi sve te prilike promaknu i nisam dobro promišljao o sebi niti sam spoznao sebe u tim stvarima. Bog je izrazio toliko puno reči, razotkrivajući sve aspekte čovekovih iskvarenih naravi u nadi da ljudi mogu istinski da prihvate sud Njegovih reči, da odbace svoje iskvarene naravi i postignu spasenje. Ali ja sam samo koristio doslovne reči Božje kao sredstvo za razmetanje, opremajući se gomilom doktrine, ali nisam nimalo promenio svoju iskvarenu narav. Bio sam isti kao licemerni fariseji. Razmišljajući o tome, imao sam osećaj krize i shvatio sam da ne mogu tako da nastavim, pa sam se molio Bogu, tražeći od Njega da me vodi kako bih ispravio svoje pogrešne težnje i istinski spoznao sebe.

Kroz molitvu i traganje, pronašao sam put primene i ulaska u Božjim rečima. Božje reči kažu: „Ako tvoje poznavanje sebe podrazumeva samo letimično prepoznavanje površinskih stvari – ako samo kažeš da si nadmen i samopravedan, da se buniš protiv Boga i opireš Mu se – onda to nije pravo znanje, već teorija. Moraš da uzmeš u obzir činjenice: moraš da na svetlost dana izneseš sva pitanja u vezi sa kojima imaš pogrešne namere i poglede, ili o kojima gajiš iskrivljena mišljenja, radi razgovora u zajedništvu i analize. Samo to je stvarna samospoznaja. Ne smeš da pokušavaš da shvatiš sebe samo na osnovu sopstvenih postupaka. Moraš da dokučiš šta je ono što je ključno i razrešiš glavni uzrok problema. Nakon nekog vremena, moraš da se zamisliš nad sobom i napraviš kratak pregled problema koje si razrešio, i onih koje nisi. Dakle, takođe, moraš da tragaš za istinom da bi rešio ove probleme. Ne smeš da budeš pasivan, ni da te drugi uvek nagovaraju ili primoravaju da nešto uradiš, niti da te vuku za nos. Moraš da imaš sopstveni put za život-ulazak. Moraš često da ispituješ sebe i sagledaš koje si sve stvari rekao i uradio koje su u suprotnosti sa istinom; koje su tvoje namere pogrešne i koje si iskvarene naravi otkrio. Ako uvek primenjuješ i uđeš na taj način – ako si strog sam prema sebi – onda ćeš postepeno uspeti da shvatiš istinu i da imaš život-ulazak. Kada budeš istinski shvatio istinu, videćeš da si zapravo – ništa. Prvo, narav ti je izuzetno iskvarena. Drugo, imaš previše nedostataka i ne razumeš nijednu istinu. Ako jednog dana stvarno budeš spoznao sebe, više nećeš biti sposoban za nadmenost i po mnogim pitanjima ćeš biti razuman i biti u stanju da se pokoriš. Šta je u ovom trenutku ključno pitanje? Kroz razgovor u zajedništvu i detaljnu analizu suštine predstava, ljudi su uspeli da shvate razlog zašto se predstave javljaju u njima. Uspevaju da razreše neke predstave, ali to ne znači da mogu da jasno sagledaju suštinu svake predstave, već samo da imaju određenu samospoznaju koja, opet, nije dovoljno duboka i jasna. Drugim rečima, i dalje ne mogu da jasno proniknu u sopstvenu priroda-suštinu, niti mogu da vide koje su se iskvarene naravi ukorenile u njihovom srcu. Znanje o sebi koje čovek može da stekne na taj način je ograničeno. Neki ljudi kažu: ’Svestan sam da je moja narav izuzetno nadmena – zar to ne znači da poznajem sebe?’ Takvo poznavanje je previše površno i ne može da razreši problem. Ako istinski poznaješ sebe, zašto onda još uvek težiš ličnom napretku, zašto i dalje žudiš za statusom i priznanjima? To znači da tvoja nadmena priroda nije iskorenjena. Prema tome, promena mora krene iz tvojih misli i pogleda i namera koje stoje iza tvojih reči i postupaka” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako čovek prelazi u novo doba”). Posle čitanja Božjih reči, zadobio sam određenu jasnoću na putu ka samospoznaji. Razmišljao sam o sebi i prepoznao sam se u tome, pitajući se: „Zašto sam bio tako površan u svojoj dužnosti? Zašto nisam bio voljan da prihvatim to kad me je nadzornik razotkrio i orezao zbog moje neodgovornosti? Koje su namere i gledišta to podsticale?” U svom promišljanju, shvatio sam sledeće: s jedne strane, previše sam razmišljao o svom telu i samo sam želeo da zabušavam kad god je trebalo da istrpim telesnu patnju. Štaviše, imao sam ogavnu misao da bih, budući da je dužnost podeljena na tri osobe, bio budala i činio sebi medveđu uslugu kad bih više pregledao, uložio više truda i propatio više od mojih sestara. Odnosio sam se prema svojoj dužnosti kao da radim za poslodavca jer sam stalno računao svoje dobitke i gubitke i osećao sam se zakinutim ako malo više uradim ili malo više propatim od drugih. Delovalo je kao da obavljam svoju dužnost, ali sam zapravo bio pun rđavih planova i mislio sam samo na svoju korist. Bio sam tako sebičan i ogavan! Štaviše, otkrio sam da sam imao još jedno pogrešno gledište, a to je da sam verovao da niko nije savršen, da niko ne može savršeno da obavlja svoju dužnost i da je normalno imati neke probleme ili odstupanja, pa kad sam bio orezan, nisam promišljao o sebi niti sam spoznao sebe, već sam samo mislio da je nadzornik previše zahtevan. Kad sam istinski razmislio o sebi i sebe detaljno analizirao, shvatio sam da to gledište nije bilo u skladu sa istinom. Iako Bog od nas ne zahteva da svoje dužnosti obavljamo savršeno, On se opet nada da možemo dati sve od sebe u svojim dužnostima. To je načelo kojeg bi trebalo da se držimo u svojim dužnostima. Ali ja sam se držao pogrešnih gledišta i nisam bio voljan da uložim trud čak i kada bi malo više pažnje moglo da spreči probleme. Nisam davao sve od sebe, a kamoli da sam se zalagao svim srcem. To je dovelo do pojave sve više problema u mojoj dužnosti, što je direktno otežavalo moju dužnost i uzrokovalo gubitke. Shvativši to, mogao sam nešto malo da razumem o svom unutrašnjem stanju.

Baš kad sam stekao malo razumevanja, nadzornik je došao da održi okupljanje sa nama i pitao nas je kako smo shvatili to što smo nedavno bili orezani i razotkriveni. Počeo sam da slažem u glavi ono što ću reći, pitajući se: „Kako da govorim a da nadzornik pomisli da imam samospoznaju? Šta da uradim da delujem kao da imam duboko razumevanje? Ako moje razumevanje bude delovalo previše plitko, da li će me nadzornik i moje sestre saradnice gledati s visine zato što imam loš život-ulazak?” Dok sam razmišljao na ovaj način, odmah sam shvatio: „Ne pokušavam li još uvek da se maskiram dubokoumnim doktrinama kako bih stekao divljenje drugih?” Znao sam da je ovu priliku Bog priredio za mene kako bih sproveo istinu u delo i bio iskrena osoba, pa sam se molio Bogu u svom srcu i odlučio da, bez obzira na to kako me braća i sestra vide, moram da govorim istinu iz svog srca i da podelim onoliko koliko sam razumeo. Nakon toga, razgovarao sam u zajedništvu o svom običaju da se lepo upakujem i da navodim druge na progrešan put, kao i o namerama koje stoje iza toga. Takođe sam priznao da sam u tom momentu samo prepoznao da je moje prethodno razumevanje bilo isfolirano i lažno i da sam bio svestan svoje namere da budem površan, ali da nisam u potpunosti shvatio prirodu niti posledice moje površnosti. Nakon što sam izrazio svoje istinske misli i razumevanje, osećao sam se opušteno u svom srcu, pošto sam konačno dopustio da drugi vide moje pravo ja i više nisam morao da lupam glavu oko toga kako da se lepo upakujem. Kasnije sam često jeo i pio Božje reči suda i otkrovenja u vezi s mojim površnim stanjem u mojoj dužnosti, te bih razmišljao i prepoznao svoje stanje i ponašanje. Ako nešto nisam mogao da razumem, potražio bih pomoć od svoje braće i sestara. Uz savete i pomoć svih, donekle sam stekao stvarno razumevanje sebe, a moja površnost se smanjila kada sam ponovo obavljao svoju dužnost. Kada bih se suočio sa problemima i poteškoćama u svojoj dužnosti, a nisam znao kako da ih rešim, molio bih se Bogu o tim problemima i oslanjao se na Njega, tražeći odgovarajuća istina-načela, ili bih razgovarao sa sestrama sa kojima sam radio, ili pak tražio pomoć od nadzornika, težeći da u potpunosti razumem i razjasnim te probleme. Iako je praktikovanje na taj način zahtevalo više vremena i truda i uzrokovalo da patim malo više nego inače, pomoću traganja i razgovora u zajedništvu, neke istine sam jasnije razumeo, problemi su se brzo rešavali, a učinak rada se postepeno poboljšao.

Kroz ovo iskustvo, pronašao sam neke puteve primene u vezi sa samospoznajom. Takođe sam shvatio da samo ako dokučim svoje misli, namere i otkrivenja iskvarenosti, te o njima promislim i razumem ih u svetlu Božjih reči, mogu da zadobijem prosvećenje Svetog Duha, da vidim prirodu problema, prepoznam svoju iskvarenu narav i suštinu, da sebe istinski mrzim i da budem voljan da se pokajem i promenim. Etiketiranje sebe, poštovanje propisa i licemerno spoznavanje sebe, stvari su koje radimo da bismo impresionirali druge i ne vode iskrenom žaljenju niti pokajanju. U najboljem slučaju, te stvari dovode do poštovanja pravila i uzdržavanja ali, posle nekog vremena, stari problemi će se ponovo javiti. To je poput religioznih ljudi koji greše i onda se ispovedaju. Koliko god godina verovali u Boga, oni ne mogu postići promenu naravi. Shvatio sam koliko je ključno istinsko poznavanje sebe, budući da to direktno utiče na to da li možemo da se pokajemo, promenimo i da budemo spaseni. Kada se osvrnem na svoje godine verovanja u Boga, delovalo je kao da jedem i pijem Božje reči i da svoju dužnost obavljam svaki dan, ali ja nisam istinski prihvatao sud niti grdnju Božjih reči. Da nije bilo tog iskustva sa orezivanjem, još uvek bih živeo u sopstvenim predstavama i zamislima i ne bih poznavao sebe. Bogu hvala što je uredio tu situaciju da ispravi odstupanja u mom stremljenju.