U martu 2021. godine, bila sam odgovorna za rad na produkciji video-zapisa. Od samog početka mi se činilo da imam mnogo mana. Kada nešto nisam razumela, često bih pitala starešine ili drugu braću i sestre. Jednom sam slučajno videla pismo koje su starešine uputile nekom drugom. Pisalo je da iako nisam dugo bila na ovoj dužnosti, imam određeni kov i da je moj napredak u produkciji video-zapisa bio relativno brz. Bila sam pogodan kandidat za negovanje. U pismu je bilo reči i o problemima sa drugom braćom i sestrama. Jedino su mene hvalili. U mom stanju uma došlo je do neke suptilne promene. Osetila sam se boljom od druge braće i sestara i, povrh toga, bila sam nadzornica. Dakle, ako ubuduće bude pitanja u vezi sa video-tehnikama, moraću da budem u stanju da ih rešim. Jednom smo razgovarali o poslu. Sestra je postavila pitanje, ali ja nisam umela da odgovorim. Pomislila sam: „Ako kažem da ne znam kako to da uradim i da mi nije jasno, da li će me gledati s visine? Da li će misliti da nisam nešto posebno i da nisam nimalo bolja od njih?” Zato sam pitala drugu braću i sestre da li imaju neku ideju. Dok su braća i sestre izlagala svoja mišljenja, na brzinu sam pregledala materijale. Kada su završili razgovor, dodala sam još neka rešenja koja nisu pomenuli. Čim sam završila, neke sestre su rekle: „Da nismo o tome razgovarali s tobom, zaista ne bismo razumeli ovaj aspekt toga. Čim si o tome porazgovarala s nama, bilo nam je mnogo jasnije.” Kasnije, kad god je neko imao problem ili teškoću, želeo je da razgovara o tome sa mnom. Bila sam jako srećna. Pomislila sam: „Sada mi se svi dive. Svakako misle da sam dobra nadzornica. Moram dobro da se pokažem. Ne smem da omanem.”

Jednom mi je starešina prosledio video-zapis. Napravila ga je sestra Sjaoran i u njemu je bilo nekoliko problema. Starešine su brinule da Sjaoranine tehničke veštine nisu dorasle poslu montiranja videa, pa su me zamolili da to uradim s njom. Kada sam videla probleme u video-zapisu, imala sam neke ideje kako da se izmeni. Međutim, nisam vladala nekim od tehnika i zaista nisam imala umeća da ga dobro izmontiram. Pomislila sam: „Ako ga ne izmontiram dobro, šta će starešine da misle o meni? Ranije su imali veoma dobro mišljenje o meni. Ako ne uspem dobro da izmontiram ovaj video-zapis, da li će starešine pomisliti da nisam kvalifikovana i da nisam onoliko dobra koliko misle? To nije prihvatljivo. Ne smem da ostavim takav utisak na starešine.” Tada sam pomislila: „Na kraju krajeva, ovaj video-zapis je napravila Sjaoran. Zašto ga Sjaoran ne bi sama montirala? Ako nije dobro montiran, to je njen problem. Ako starešine kasnije budu pitale za to, samo ću reći da imam drugog važnog posla.” Međutim, Sjaoran nije znala kako da montira video i zatražila je moje mišljenje. Pomislila sam: „Ako kažem da ne vladam tehnikama koje su potrebne za ovaj video-zapis, šta će Sjaoran da misli o meni? Da li će da pomisli da sam nadzornica, a ne umem ni to da uradim?” Da sestra ne bi videla šta mi je na umu, samo sam spomenula svoje ideje kako bih ja to montirala. A preko tehničkih aspekata sam samo ovlaš preletela. Gledajući Sjaoranino zbunjeno lice, nisam se usuđivala ništa više da pitam. Plašila sam se da je pitam bilo šta, da mi ona ne bi uzvratila drugim pitanjima na koja ne umem da odgovorim, jer tada ne bih znala šta da radim. Samo sam joj rekla da se često moli Bogu i da se oslanja na Njega. Sjaoran ni posle toga nije umela da izmontira video-zapis. Nije bilo drugog izbora. Prosto sam morala da skupim hrabrost i da montiram sa njom. Da bih sprečila Sjaoran da vidi da ne znam kako se to radi, u potaji sam pregledala izvore i gledala tutorijale. Od silnog posla sam imala vrtoglavicu, glava je htela da mi pukne; i duša mi je bila premorena. Na kraju se montaža tog video-zapisa razvukla na gotovo mesec dana.

Kasnije su nam starešine dale neke materijale za učenje o video-tehnikama, kako bismo mogle da razgovaramo o njima i da učimo zajedno. Nikada pre se nisam susrela sa tom novom video-tehnikom i nisam razumela neke od materijala koje su nam dali. Međutim, nisam želela da otvorim srce pred braćom i sestrama i da razgovaram o tome. Zbog toga sam morala da ulažem sve više truda u proučavanje tih materijala. Jednom smo razgovarali o jednom od materijala koji su nam dali. Li Sin me je pitala koje su tehnike, načela i zahtevi potrebni za određene vrste renderovanja. U to vreme nisam bila baš sigurna. Brinula sam se šta će Li Sin misliti o meni ako ne budem umela ništa da kažem, pa sam nabacila hrabar izraz lica i dala veoma površan odgovor. Kada sam videla njen zbunjen izraz lica, znala sam da moj odgovor ne može da reši njen problem, pa sam požurila da je pitam nešto drugo kako bih joj skrenula pažnju. Li Sin je zatim razgovarala sa mnom o drugim pitanjima. Iako sam u to vreme donekle osuđivala sebe zbog toga i znala da je takvo ponašanje neprimereno, nisam previše razmišljala o tome i pustila sam da prođe. Ponekad, kada bi se pojavile teškoće, želela sam da pitam starešine za savet, ali onda bih pomislila: „Ako starešine misle da bi, na osnovu mog kova, trebalo da budem u stanju da rešim ovaj problem, ali ih umesto toga pitam za savet, šta će pomisliti o meni? Da li će misliti da moj kov nije u skladu s očekivanim i da ne napredujem? Da se ne razlikujem od druge braće i sestara?” Kada sam to pomislila, odustala sam od traženja pomoći od nadređenih kada sam nailazila na teškoće. Umesto toga sam razmišljala kako da sama rešim probleme. Došlo je do kašnjenju u napretku sa nekim video-zapisima jer nisam mogla da smislim rešenje. Osećala sam se malodušno jer sam živela u takvom stanju, kao da me je Bog napustio. Čitajući Božje reči, nisam osećala nimalo svetlosti, a ponekad mi je u srcu vladala tolika potištenost da sam htela da plačem. Želela sam da se otvorim sestrama i da besedim o svom stanju, ali sam se onda predomislila: „Svi oni imaju mnogo teškoća u svojim dužnostima i svi se osećaju pomalo negativno. Ako i ja budem negativna, zar oni neće postati još negativniji? Ja sam nadzornica. Ja sam vođa ovog tima. Drugi mogu da budu negativni, ali kao nadzornica, ja moram da izdržim bez obzira na teškoće na koje naiđem.” Pomislivši na to, nisam mogla da prevalim te reči preko usta. Morala sam da se nateram da izgovorim neke reči i doktrine kako bih ih ohrabrila, ali čak su i meni te reči suvo zvučale. U to doba u srcu mi je vladala teskoba i osećala sam da je obavljanje ove dužnosti preteško. Ponekad bih briznula u plač dok sam se vozila na biciklu, a ponekad kada bih posećivala braću i sestre u njihovim domovima, sakrila bih se u kupatilo i plakala. Kada bih prestala da plačem, obrisala bih suze i pogledala se u ogledalu, a kada bih izašla, naterala bih sebe da se pretvaram da je sve u redu. U to vreme sam stalno potiskivala svoje stanje i teškoće. U scru sam osećala malodušnost. Nisam znala u kakvoj iskvarenoj naravi živim koja bi to izazvala. Jednog dana u martu 2022. godine, stiglo je pismo od starešina u kojem traže tačan razlog zašto obavljanje mojih dužnosti već dugo ne daje nikakve rezultate. Da li sam išla pogrešnim putem? Tek tada sam počela da razmišljam o sebi. U mislima sam više puta prevrtala svaku scenu koja se dogodila otkako sam postala nadzornica. U glavi mi se pojavila jedna reč: maska.

Kasnije sam pročitala sledeće Božje reči: „Postoji zajednički problem u iskvarenoj naravi ljudi, zajednički problem koji postoji u ljudskosti svake osobe, jedan veoma ozbiljan problem. Taj zajednički problem je najslabiji, najfatalniji deo njihove ljudskosti, a u njihovoj priroda-suštini, do njega se najteže dolazi i on se najteže menja. Koji je to problem? Radi se o tome da ljudi uvek žele da budu izuzetni, nadljudi, savršeni ljudi. Ljudi su, sami po sebi, stvorena bića. Mogu li stvorena bića da budu svemoćna? Mogu li da postignu savršenstvo i besprekornost? Mogu li da postignu visok stepen veštine u svemu, da shvate sve, da prozru sve i da budu sposobni za sve? Ne mogu. Međutim, kod ljudi postoje iskvarene naravi i fatalna slabost: čim savladaju neku veštinu ili profesiju, oni se osete sposobnim, osećaju da su ljudi koji imaju status i vrednost i da su stručnjaci. Bez obzira na to koliko neizuzetni bili, svi oni žele da se predstave kao neki poznati ili izuzetni ljudi, da postanu neka pomalo slavna ličnost, i da navedu ljude da pomisle da su oni savršeni i besprekorni, bez ijedne mane; oni žele da u očima drugih ljudi postanu poznati, moćni ili da budu neka značajna ličnost, i žele da postanu uticajni, sposobni za sve, da nema toga što ne mogu da urade. Smatraju da bi, ako bi potražili pomoć drugih, ispali nesposobni, slabi i manje vredni, te da bi ljudi s visine gledali na njih. Zato se uvek pretvaraju da su bolji nego što jesu. Neki ljudi, kada se od njih traži da nešto urade, kažu da umeju to da urade, iako zapravo ne umeju. Posle u tajnosti traže i pokušavaju da nauče kako se to radi, ali nakon nekoliko dana proučavanja i dalje ne umeju da obave zadatak. Na pitanje kako napreduju, odgovaraju: ’Samo što nisam, samo što nisam!’ A u sebi misle: ’Još nisam shvatio, nemam pojma kako se to radi, ne znam šta da radim! Ne smem da dozvolim da me otkriju, moram da nastavim da se pretvaram, ne smem da dozvolim da ljudi vide moje nedostatke i neznanje, ne smem da dozvolim da me gledaju sa visine!’ Kakav je to problem? To je pakao od života dok se pokušava da se sačuva obraz po svaku cenu. Kakva je to narav? Nadmenost takvih ljudi ne poznaje granice; potpuno su izgubili razum. Ne žele da budu kao svi ostali, ne žele da budu obični ljudi, normalni ljudi, već žele da budu nadljudi, izuzetni pojedinci ili maheri. To je ogroman problem! Što se tiče slabosti, nedostataka, neznanja, bezumnosti i manjka razumevanja u okviru normalne ljudskosti, oni će sve to upakovati, i neće dozvoliti drugima da primete, a zatim će nastaviti da žive pod maskom” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Pet uslova koji se moraju ispuniti da bi se stupilo na pravi put vere u Boga”). Bog kaže da su ljudi stvorena bića i da ne mogu da postignu svemoć. Niti mogu da postignu stručnost u svemu i da shvate sve. Međutim, ljudima nedostaje samospoznaja i misle da su izuzetni u trenutku kada nešto malo nauče. Oni se lažno predstavljaju i prerušavaju u značajnu ličnost koja može sve. Iako imaju slabosti i nedostatke, ulažu ogroman trud da se preruše tako da ih niko ne primeti. Uzrok toga jesu nadmene ljudske naravi. Setila sam se da sam pomislila da sam bolja od druge braće i sestara čim su me starešine malo pohvalile. Povrh toga, bila sam nadzornica i osećala sam da treba da budem u stanju da rešim sve probleme koje iznesu braća i sestre. Tako sam počela da stavljam masku nekoga ko sve razume. Bez obzira na teškoće ili nedostatke koje sam imala, nisam želela da ljudi znaju za njih. Starešine su zamolile Sjaoran i mene da montiramo video-zapis. Nisam želela da otkrivam svoje nedostatke i slabosti, pa sam probleme prebacila na Sjaoran. Kada me je pitala za mišljenje, pretvarala sam se da razumem i obmanula je na površan način. Na kraju, tek kada nisam imala drugu opciju, montirala sam video sa njom. Montiranje video-zapisa je zbog toga kasnilo mesec dana. Li Sin mi je postavila nezgodno pitanje o profesionalnim veštinama u koje očigledno nisam bila upućena. Međutim, zabrinuta da će me sestra gledati s visine, odgovorila sam samo s nekoliko površnih reči. Kasnije, kada je sestra ponovo pitala, plašila sam se da ću biti otkrivena i pomoću obmane sam skrenula sestrinu pažnju. Kada mi nešto nije bilo jasno u mojoj dužnosti, nisam pitala nadređene za savet. Stalno sam se osećala kao da ću, ako to uradim, ispasti nesposobna, tako da sam se lažno predstavljala da starešine ne bi saznale. Pretvarala sam se da sam neko kod sve razume. Zato su neki problemi dugo ostali nerešeni, što je direktno ostavilo posledice na napredovanje video produkcije. U stvari, tada sam tek bila počela da obavljam tu dužnost. Iako sam postigla određeni napredak, postojale su neke tehnike sa kojima se ranije nisam sretala, tako da je bilo više nego normalno da se nisam u sve razumela. Svako ko ima i najmanju trunku razuma zna da nije savršen i da je nemoguće sve razumeti, te su mu potrebne smernice i pomoć drugih prilikom obavljanja dužnosti, a kada bude imao pitanja, preuzeće inicijativu i pitati druge ljude, i to je sasvim normalno. Međutim, to je bila moja najveća teškoća. Nisam mogla da se suočim sa sopstvenim slabostima i nedostacima i nisam želela da budem normalna osoba koja ima mane. Stalno sam želela lažno da se predstavljam i da budem savršena. Navlačila sam masku na svakom koraku. Mislila sam da je čak i postavljanje pitanja drugima kada sam imala teškoće znak nesposobnosti, što bi drugima dalo priliku da me gledaju s visine. Naprosto sam bila previše nadmena i licemerna! Kada su moja razmišljanja dostigla tu tačku, omrznula sam sebe. Osećala sam da su stvari koje sam uradila zaista odvratne.

Kasnije sam promislila o sebi. Zašto sam se stalno prerušavala i lažno se predstavljala? Pročitala sam odlomak Božjih reči, koje su učinile da se u srcu osetim svetlije i jasnije. Svemogući Bog kaže: „Bez obzira na okolnosti, bez obzira na to koju dužnost izvršava, antihrist će nastojati da o sebi stvori utisak kako nije slab, kako je uvek snažan, pun vere i nikad negativan, kako ljudi nikada ne bi mogli da vide njegov stvarni rast ili stvarni odnos prema Bogu. U stvari, u dubini svog srca, da li on zaista veruje da ne postoji ništa što on ne može da uradi? Da li istinski veruje da je bez slabosti, negativnosti ili otkrivanja iskvarenosti? Nikako. On je dobar u glumatanju, vešt u tome da stvari prikriva. Voli da ljudima pokaže svoju snažnu i bajnu stranu; ne želi da oni zapaze onu njegovu stranu koja je slaba i prava. Namera mu je očigledna: sasvim jednostavno, da sačuva svoju taštinu i ponos, da zaštiti mesto koje ima u srcu ljudi. Antihrist smatra da će, ako se pred drugima otvori o sopstvenoj negativnosti i slabosti, ako otkrije svoju stranu koja je buntovna i iskvarena, to naneti ogromnu štetu njegovom statusu i reputaciji – nije vredno truda. Stoga bi radije umro nego što bi priznao da postoje trenuci kad je slab, buntovan i negativan. I čak ako dođe dan kad svi uvide njegovu slabu i buntovnu stranu, kad uvide da je iskvaren i da se nimalo nije promenio, on će i dalje nastaviti da glumata. Misli da će, ako prizna da ima iskvarenu narav, da je obična osoba, neko ko je beznačajan, tada izgubiti svoje mesto u srcima ljudi, izgubiće obožavanje i divljenje svih i tako će sasvim propasti. Pa tako, šta god da se dogodi, on se neće otvoriti prema ljudima; ma šta da se desi, svoju moć i status neće nikome drugome prepustiti; već će u najvećoj mogućoj meri nastojati da se nadmeće i nikada neće odustati. (…) antihristi sebe dočaravaju kao nepokolebljive, ljude čelične volje i kao sposobne da se odreknu i da pate, kao nekoga ko je naprosto besprekoran i bez ikakvih mana ili problema. Ako neko ukaže na antihristovu iskvarenost i mane, prema njemu se ophodi kao prema sebi ravnom, kao prema normalnom bratu ili sestri, pa mu se otvori i s njim u zajedništvu razgovara, kako on rešava tu situaciju? On daje sve od sebe da se odbrani i opravda, da dokaže kako je u pravu i da naposletku ljude navede da uvide kako on nema nikakvih problema i da je savršena, duhovna osoba. Nije li sve to pretvaranje u nekog drugog? Svi koji sebe smatraju besprekornim i svetim pretvaraju se da su neko drugi. Zašto kažem da se svi oni pretvaraju da su neko drugi? Recite Mi, da li usred iskvarenog ljudskog roda postoji iko ko je besprekoran? Postoji li neko ko je zaista svet? (Ne.) Sasvim sigurno ne postoji. Kako ljudi mogu da dostignu besprekornost kad ih je Sotona tako duboko iskvario i kad, povrh toga, prirođeno ne poseduju istinu? Samo je Bog svet; ceo iskvareni ljudski rod je oskrnavljen. Kad bi se neka osoba predstavljala kao neko ko je svet, navodeći da je besprekorna, kakva bi to osoba bila? Bila bi đavo, Sotona, arhanđel – bila bi pravi pravcati antihrist. Samo bi antihrist tvrdio da je besprekorna i sveta osoba” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (10. deo)”). Nakon čitanja Božjih reči, osetila sam se kao da mi se nešto zabolo u srce. Antihristi smatraju ugled i status važnijim od samog života. Posebno su dobri u prerušavanju i prevarama. Oni stvore savršenu sliku o sebi, bez slabosti ili nedostataka i bez otkrivanja iskvarenosti. Oni to rade kako bi postigli svoj cilj da navedu druge da ih obožavaju i da se ugledaju na njih. Bila sam ista kao antihristi koje je Bog razotkrio. Ja, kao i oni, posebno volim da pokazujem svoje vrline i slavne strane drugima i volim da me drugi cene i ugledaju se na mene, i da imam status u srcima drugih. Bilo da su starešine tražile da montiram video-zapis ili da su mi braća i sestre postavljali pitanja, uvek bih navlačila masku i pretvarala se da razumem, čak i kada nisam razumela. Čak sam obmanjivala braću i sestre i navodila ih na stranputicu. Zašto nisam bila u stanju da budem iskrena i poštena kada su mi braća i sestre postavljali pitanja koja nisam razumela? Nije li to zato što sam se plašila da će videti moje nedostatke, da će pomisliti da sam obična kao i oni i da mi se više neće diviti i ugledati se na mene? Da bih zaštitila sliku o sebi kao nadzornici, nisam se usuđivala da postavljam pitanja o stvarima koje mi nisu bile jasne u mojoj dužnosti. Plašila sam se da će starešine pomisliti da nisam osoba dobrog kova o kojoj su ranije govorili, i da će me gledati s visine. Već sam se osećala teskobno zbog suočavanja sa teškoćama, bez puta napred u svojim dužnostima i život-ulasku, ali bih radije plakala sama nego razotkrila svoju negativnost i slabosti drugima. Smrtno sam se plašila da će braća i sestre videti moj pravi rast i kov, i da mi se više neće diviti. Zaista sam bila previše licemerna i previše vešta u pretvaranju! Svi stvoreni ljudi imaju mane i slabosti. Međutim, nisam mogla da prihvatim sopstvenu nesavršenost i lažno sam se predstavljala da bih sakrila sve svoje nedostatke i slabosti. Stalno sam nosila masku i ostavljala lažan utisak da sam uvek jaka i puna vere. Moj cilj u svemu tome je bio da imam status u srcima drugih, da ih navedem da mi se dive i ugledaju se na mene. Ceo dan sam razbijala glavu oko sopstvenog ugleda i statusa, nervirajući se oko dobitaka i gubitaka, ali sam bila ravnodušna u pogledu posla kojeg su se moje glavne dužnosti zaista ticale. Nisam mogla da se bavim stvarnim poslom. Iz straha da ću izgubiti obraz ako ne montiram dobro video-zapis, odlagala sam to i nisam se usudila da ga montiram. To je ostavilo posledice na napredovanje rada na produkciji video-zapisa. Kao nadzornici, moj glavni posao bio je da zajedno sa braćom i sestrama rešavam razne probleme koji su se pojavljivali u obavljanju naših dužnosti i da obezbedim nesmetano napredovanje rada na produkciji video-zapisa. Međutim, nisam ispunjavala svoje odgovornosti i stalno sam se prerušavala. Previše mi je nedostajalo ljudskosti! Setila sam se sledećih Božjih reči: „Mogu li stvorena bića da budu svemoćna? Mogu li da postignu savršenstvo i besprekornost?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Pet uslova koji se moraju ispuniti da bi se stupilo na pravi put vere u Boga”). Ljudi su beznačajni. Oni naprosto ne mogu da postignu svemoć. Ali, prosto rečeno, moje ponašanje je bilo pokušaj da od sebe napravim svemoguću, savršenu osobu. Kao iskvarena osoba, ceo dan sam razmišljala kako da postanem svemoguća. Moja priroda je bila tako rđava!

Kasnije sam pročitala sledeće Božje reči: „Ako ti je u srcu jasno kakva si osoba, kakva je tvoja suština, koje su ti slabosti i kakvu iskvarenost otkrivaš, treba to otvoreno da podeliš u zajedništvu sa drugima, da bi oni mogli da vide kakvo je tvoje pravo stanje, kakve su ti misli i stavovi, da bi znali kakvo znanje imaš o takvim stvarima. Šta god da radiš, ne pretvaraj se i ne maskiraj se, ne skrivaj sopstvenu iskvarenost i slabosti od drugih, kako niko ne bi znao za njih. Takvo lažno ponašanje je prepreka u tvom srcu, a takođe je i iskvarena narav i može da spreči ljude da se pokaju i promene. Moraš da se moliš Bogu i da promišljaš i raščlanjuješ lažne stvari, kao što su pohvale koje ti drugi upućuju, slava kojom te zasipaju i titule koje ti daruju. Moraš da vidiš štetu koju ti sve to nanosi. Tako ćeš spoznati sopstvenu meru, dostići ćeš samospoznaju i više nećeš sebe videti kao natčoveka ili neku važnu ličnost. Kada imaš takvu samosvest, postaje ti lako da prihvatiš istinu, da u srce prihvatiš Božje reči i ono što Bog traži od čoveka, da od Stvoritelja prihvatiš spasenje, da nepokolebljivo budeš obična osoba, neko ko je pošten i pouzdan, i da uspostaviš normalan odnos između sebe – stvorenog bića i Boga – Stvoritelja. To je upravo ono što Bog traži od ljudi i to je nešto što im je u potpunosti dostižno. (…) Sve što treba da uradite jeste da primenjujete metod koji sam izneo. Budi obična osoba, ne maskiraj se, moli se Bogu i nauči da se otvoriš na jednostavan način i da sa drugima razgovaraš iz srca. Takva primena će prirodno uroditi plodom. Postepeno ćeš naučiti da budeš normalna osoba, više nećeš biti umoran od života, više nećeš biti u mukama i više nećeš biti u bolovima. Svi ljudi su obični. Nema razlike među njima, osim što su njihovi lični darovi različiti i mogu se donekle razlikovati u kovu. Da nije bilo Božjeg spasenja i zaštite, svi bi činili zlo i trpeli kaznu. Ako možeš da priznaš da si obična osoba, ako možeš da iskoračiš iz ljudske uobrazilje i ispraznih iluzija, da nastojiš da budeš poštena osoba i da pošteno postupaš, ako možeš svesno da se pokoriš Bogu, onda nećeš imati problema i u potpunosti ćeš proživeti ljudsko obličje. Prostije ne može biti, a zašto onda ne postoji put?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga”). „Moraš da naučiš da kažeš: ’Ne mogu’, ’To je van moje moći’, ’Ne mogu da prodrem u to’, ’Nisam to doživeo’, ’Ne znam baš ništa’, ’Zašto sam tako slab? Zašto sam tako beskoristan?’ ’Tako sam lošeg kova’, ’Tako sam glup i tup’, ’Tolika sam neznalica da će mi trebati nekoliko dana da ovo shvatim i rešim’, i ’Moram o tome da razgovaram s nekim’. Moraš da naučiš takvu primenu. To je spoljašnji znak tvog priznanja da si normalna osoba i tvoje želje da budeš normalna osoba” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga”). Nakon čitanja Božjih reči, počela sam da razmišljam. Zapravo, kada su me starešine ranije hvalile, bilo je to samo zato što sam u ono vreme prilično aktivno proučavala profesionalne veštine i zato što sam napravila nekoliko video-zapisa i pokazala određeni napredak. Baš kao neki đak prvak, koji je nekoliko dana pažljivo slušao na času, da bi ga zatim učiteljica par puta pohvalila, što nikako nije značilo da je bolji od svojih školskih drugova. Niti je to značilo da je upio sve znanje iz svih knjiga. To što su me starešine pohvalile nije značilo da sam stručnjak za video tehnike i da više neću imati nikakvih problema. Zapravo, još uvek sam bila početnica koja je samo delimično razumela tehnike. I dalje sam imala mnogo slabosti i nedostataka. Bilo je još mnogo toga da se nauči i dokuči. Trebalo je da se ponašam ispravno i da imam jasnu sliku o svom pravom rastu i pravom nivou. Ako sam zaboravila sopstvenu meru zbog tuđih reči hvale, onda bih na kraju samo završila kao nadmena osoba, bez ikakvog razuma. Ranije sam to stalno osećala jer sam bila nadzornica, dok je bilo u redu da drugi ljudi budu negativni, ali ne i ja. Ma kakvi problemi da su nastali, morala sam da se držim čvrsto i da ne dozvolim drugima da vide moju slabost. Zapravo sam se prema sebi ophodila kao prema natčoveku; to nije bio izraz normalne ljudskosti. Iako sam bila nadzornica, to nije značilo da sam bolja od braće i sestara: bila je to samo razlika u dužnosti i odgovornostima. Bilo da se radi o život-ulasku ili stručnim veštinama, svi imaju nedostatke i slabosti. Bilo je potpuno normalno da ne mogu da prozrem ili razumem neke probleme. To nije nešto oko čega treba dizati dževu. Treba da imam pošten stav, da priznam svoje slabosti i da potražim materijale za učenje sa braćom i sestrama. Treba da pitam naše nadređene o svemu što nam nije jasno, da bismo mogli da rešimo probleme i da ne dozvolimo da rad crkve kasni.

Na okupljanju sam otvorila svoje srce braći i sestrama. Razotkrila sam i raščlanila svoje stanje lažnog predstavljanja i prerušavanja tokom ovog perioda. Govorila sam o svojim nedostacima i slabostima, kako bi moja braća i sestre mogli jasno da vide moj kov i rast. Istovremeno sam svoj stav prema dužnosti preokrenula. Kada nisam imala nikakve ideje dok sam pravila video-zapis, prestala sam da se lažno predstavljam. Umesto toga, tragala sam zajedno sa braćom i sestrama. Braća i sestre bi nešto rekli, ja bih nešto rekla, i neke teškoće su bile rešene za tili čas. Kada sam skinula masku, osećala sam se opušteno dok sam obavljala svoje dužnosti. Nisam se osećala potisnuto ili uznemireno. Jednom me je sestra pitala kako da napravi novi format video-zapisa. Pošto mi načela i zahtevi video-zapisa nisu bili jasni, nisam imala nikakve ideje o tome kako se pravi. Pomislila sam: „Ako kažem da ne razumem, onda će se moja sestra zapitati kako mogu da budem nadzornica kada ne znam tako nešto. Da li bi me sestra gledala sa visine?” Tada sam se setila sledećih Božjih reči: „Moraš da naučiš da kažeš: ’Ne mogu’, ’To je van moje moći’, ’Ne mogu da prodrem u to’, ’Nisam to doživeo’. (…) Moraš da naučiš takvu primenu. To je spoljašnji znak tvog priznanja da si normalna osoba i tvoje želje da budeš normalna osoba” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga”). Kada sam pomislila na svoje prethodno mučno iskustvo života pod maskom, više nisam htela tako da živim. Morala sam da preokrenem svoje pogrešne namere i stavove u vezi sa obavljanjem svoje dužnosti i da budem normalna osoba. Nakon toga sam se otvorila pred sestrom i rekla: „Ni ja to ne razumem, a nisu mi jasna ni načela produkcije u takvoj vrsti video-zapisa.” Posle toga smo tražile načela i relevantne materijale za učenje u ovoj oblasti kako bismo mogle zajedno da učimo i osećala sam da bolje razumem pravac produkcije. U srcu sam se osećala opušteno i oslobođeno. Nakon nekog vremena, stiglo je pismo od starešina. U njemu je pisalo da se u nekoliko video-zapisa koje smo napravile vidi napredak i zamolili su nas da samo tako i nastavimo. Kada sam videla pismo ohrabrenja od starešina, bila sam veoma uzbuđena i nesvesno sam počela da plačem. S jedne strane sam se stidela, jer je stanje prerušavanja i lažnog predstavljanja u kojem sam ranije živela dovelo do kašnjenja u radu na produkciji video-zapisa. S druge strane, iskusila sam svetost Božju. Kada sam živela u svojoj iskvarenoj naravi koju dugo nisam preokrenula, Bog me nije vodio. Kad sam se okrenula Bogu, i kada sam bila spremna da primenjujem u skladu sa Božjim rečima, videla sam Božje nasmejano lice. Sada bar donekle razumem svoju iskvarenu narav i moje stanje lažnog predstavljanja i prerušavanja se donekle promenilo. Svi ovi rezultati postignuti su uz vođstvo Božjih reči.