Septembra 2021. godine crkva me je angažovala za učećše u projektu video-produkcije, koji je delovao kao prilično težak. Znala sam da mi nedostaju načela i stručnost. Zato sam vredno učila i kada bih prisustvovala skupovima na kojima se raspravljalo o problemima, uvek bih aktivno učestvovala u razgovoru, nadajući se da će ostali videti da sam prilično dobrog kova i da će misliti da sam neko ko je dostojan negovanja. Ali ubrzo su problemi počeli da se ređaju jedan za drugim.

Jednom prilkom, kada smo raspravljali o video-produkciji, ukazala sam na nešto za šta sam mislila da predstavlja problem. Ali svi ostali su na osnovu principijelne ocene zaključili da to ipak nije problem. Zbog toga sam se osećala obeshrabreno, kao da nisam dobra ni za šta. Drugom prilikom, kad sam imala predlog za video, dugo sam razmišljala o njemu pre nego što sam iznela svoje mišljenje. Ali, opet sam pogrešila. Posle sam zažalila što sam išta rekla, misleći: „Da sam znala da će ljudi tako reagovati, ništa ne bih rekla!” Ranije sam, kada sam radila na jednostavnim projektima, mogla da dobijem odobravanje svoje braće i sestara manje-više skakog puta kada bih nešto predložila ili iznela svoje mišljenje. Ali sada čak nisam mogla ni jasno da vidim probleme i stalno sam pravila greške. Da li bi braća i sestre pomislili da nisam tako dobrog kova? Ako se stvari tako nastave, da li će početi da dovode u pitanje moju sposobnost da obavljam ovaj posao? Činilo se da bi ubuduće trebalo da budem opreznija kada dajem neki predlog ili iznosim svoje mišljenje – ako nisam sigurna u nešto, bolje je da ništa ne kažem i da što je više moguće izbegavam da pravim greške, tako da ostali ne vide istinu o tome koliko sam nesposobna. Ali onda se ostvarilo moje najveće strahovanje. Jednog dana sam govorila na nekom skupu kada me je vođa tima iznenada prekinuo. Rekao je da sam skrenula s teme i da bi moj govor trebalo da se odnosi na Božje reči. Bilo mi je tako neprijatno – pocrvenela sam i samo sam želela da propadnem u zemlju. Do kraja skupa sam samo sedela pognute glave kao uveli cvetak. Osećala sam se posramljeno, poniženo i bezvoljno. Od samog početka sam bila manje stručna nego drugi, a moje viđenje problema površno. Ali sada nisam mogla čak ni da izrazim ključne tačke kada bih nešto govorila. Šta će svi misliti o meni sada kada sam za tako kratko vreme otkrila toliko mnogo svojih nedostataka? Da li će misliti da sam lošeg kova? Od tog trenutka, kad god bismo zajedno razgovarali o poslu, bila sam uznemirena i osećala sam nervozu u stomaku. Želela sam da dam predloge, ali svakog puta kada bih smislila neki, preispitala bih ga i ne bih se usudila da ga iznesem iz straha da ako napravim grešku, svi će videti da nisam tome dorasla. Zaključila sam da bi bolje bilo da ništa ne kažem nego da kažem nešto pogrešno. Pa kada bismo raspravljali o problemima, uopšte više nisam ništa govorila. Ponekad bih se divila drugima koji su uvek iznosili svaku ideju koju su imali na umu. Ali ja i dalje nisam mogla da se nateram da uradim to isto – nisam imala tu vrstu hrabrosti. Zapravo, znala sam da je to pogrešno. Osećala sam se nelagodno i uznemireno, ali nisam znala šta da radim. Nešto kasnije, jedna od starešina naše crkve je smenjena. Kada su više starešine razotkrile kako je ona obavljala svoju dužnost, pomenuli su da je stalno pokušavala da sakrije svoje mane i da se nikada nije otvarala kada bi obavljala svoju dužnost. Te reči su me pogodile u žicu i nisam mogla a da ne mislim o svojim postupcima. U poslednje vreme sam se zatvarala, krijući svoje ideje i nazore iz straha da će me ljudi prozreti. Tog trenutka sam shvatila koliko je ozbiljno moje stanje i znala sam da treba da tragam za istinom i da to hitno rešim.

Dok sam tragala za istinom, pročitala sam jedan odlomak iz Božjih reči: „Praviti greške ili prerušavati se: šta se od ovoga odnosi na narav? Prerušavanje je pitanje naravi, u sebi podrazumeva nadmenu narav, rđavost i obmanu; Bog ga se naročito gnuša. (…) Ako, nakon što napraviš grešku, prema njoj možeš da se odnosiš ispravno i ako svima drugima možeš da dozvoliš da o tome govore, dopuštajući im da komentarišu i da o tome rasuđuju, a ti si u stanju da budeš otvoren i da to detaljno analiziraš, kakvo će mišljenje svi imati o tebi? Reći će da si poštena osoba, jer ti je srce otvoreno prema Bogu. Kroz tvoje postupke i ponašanje moći će da vide tvoje srce. Međutim, ako pokušavaš da se prerušiš i da sve obmaneš, ljudi će o tebi imati loše mišljenje, uz reči da si budala i da nemaš pameti. Ako ne pokušavaš da se pretvaraš niti da sebe opravdaš, ako možeš da priznaš sopstvene greške, svi će reći da si pošten i mudar. Šta te to čini mudrim? Svi greše. Svi imaju mane i nedostatke. I, zapravo, svi imaju istu iskvarenu narav. Ne zamišljaj da si plemenitiji, savršeniji i ljubazniji od drugih; to je krajnje nerazumno. Nakon što ti ljudske iskvarene naravi, suština i pravo lice ljudske iskvarenosti postanu jasni, nećeš pokušavati da prikrivaš sopstvene, niti ćeš drugima zamerati njihove greške – i sa svojim i sa tuđim greškama moći ćeš da se suočiš kako treba. Tek tada ćeš postati pronicljiv i nećeš praviti gluposti, a to će te učiniti mudrim. Glupavim ljudima nedostaje mudrosti i uvek se bave svojim sitnim greškama dok se iskradaju iza kulisa. Tome je odvratno prisustvovati. Ono što radiš je, u stvari, istog trenutka jasno drugim ljudima dok ti od toga i dalje besramno praviš predstavu. Drugima to izgleda kao nastup nekog klovna. Zar to nije glupo? Zaista jeste. Glupavi ljudi nemaju ni trunku mudrosti. Koliko god propovedi da su čuli, istinu i dalje ne shvataju i ništa ne vide onakvim kakvo zaista jeste. Nikad ne napuštaju svoj nadmeni položaj, smatrajući da se od svih drugih razlikuju i da zaslužuju veće poštovanje; to su nadmenost i samopravednost, to je glupost. Budale nemaju duhovno razumevanje, zar ne? Stvari u kojima si glup i nemaš pameti zapravo su stvari u kojima nemaš duhovno razumevanje i u kojima ne možeš lako da shvatiš istinu. U tome je cela stvar” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom ponašanju”). Pošto sam pročitala Božje reči, razmislila sam o svom stanju u poslednje vreme. U početku sam mislila da to što sam izabrana da učestvujem u novom projektu video-produkcije znači da moj kov i sposobnosti nisu tako loši i da sam vredna negovanja. Zato sam aktivno iznosila svoje mišljenje i učestovala u zajedničkim razgovorima i raspravama, nadajući se da ću dobiti odobravanje svih ostalih. Ali, kada sam videla da stalno razotkrivam svoje probleme, osetila sam se posramljeno. Ljudi bi me prozreli, a ja to nisam mogla da prihvatim. Mislila sam da moje greške dokazuju da nisam nizašta i da nisam pogodna za ovaj posao. Zato sam se povukla u sebe i prikrila se, nadajući se da drugi neće primetiti koliko nisam dorasla tome. Narav mi je bila tako nadmena i lažljiva! U stvarnosti, to što mi je dodeljena ta dužnost uopšte nije dokazivalo da sam imalo dobra – crkva mi je jednostavno pružala priliku da praktično delujem. U stvari, i dalje sam imala mnogo mana i nedostataka i trebalo je da učim i da napredujem u obavljanju svoje dužnosti. Ali ja tim stvarima nisam pristupala na pravi način. Nisam razmišljala o uzrocima svojih grešaka i nisam tragala za istina-načelima da bih nadomestila svoje mane. Umesto toga, lupala sam glavu o tome kako da pronađem način da sakrijem svoje probleme da me ostali ne bi prozreli. Kako sam mogla da budem tako lažljiva i neuka? Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Kada ljudi obavljaju svoju dužnost ili bilo koji posao pred Bogom, njihovo srce mora biti čisto: mora biti kao bokal sveže vode – kristalno bistro, bez nečistoće. Dakle, kakav stav je ispravan? Ma šta radio, u stanju si da sa drugima podeliš sve što ti je u srcu, kakve god ideje da imaš. Ako neko kaže da način na koji nešto radiš neće uspeti, predloži ti drugo rešenje, i ti osetiš da je to vrlo dobra ideja, pa odustaneš od svog načina i radiš po njihovom. Tako će svi videti da možeš da prihvatiš tuđe sugestije, da izabereš pravi put, da postupaš u skladu sa načelima, i da to činiš transparentno i jasno. U tvom srcu nema tame, a ti se ponašaš i govoriš iskreno, oslanjajući se na poštenje. Ti nazivaš stvari pravim imenom. Ako je tako, tako je; ako nije, onda nije. Bez obmana, bez tajni, samo jedna vrlo transparentna osoba. Nije li to neka vrsta stava? Ovo je stav prema ljudima, događajima i stvarima i on ukazuje na čovekovu narav” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Bog voli iskrene ljude. Trebalo bi da s iskrenim stavom obavljam svoju dužnost. Ma šta ja govorila ili radila, treba da budem iskrena i otvorena, da kažem šta mislim i ako se pojave problemi, trebalo bi da budem u stanju da to priznam i da ih rešim na odgovarajući način. Stoga sam ispitala svoje ranije greške, jednu po jednu. Potražila sam razloge zašto su stvari krenule u pogrešnom pravcu i nastojala sam da razumem načela koja se odnose na njih. Tek tada sam shvatila da nam greške koje pravimo omogućavaju da otkrijemo sopstvene slabosti i da ih blagovremeno nadomestimo, što je dobra stvar. Ali uvek sam se brinula za sopstveni ugled i status, povlačila sam se u sebe i nisam pokazivala svoje pravo lice niti govorila ono što mislim, plašeći se da ću razotkriti svoje mane. Tako nikad ne bih mogla da nadomestim ono što mi je nedostajalo i moj napredak bi bio spor. Zar time nisam sama sebi kopala jamu? Kada sam to shvatila, svesno sam počela da ispravljam svoj način razmišljanja. Kada bih s ostalom braćom i sestrama raspravljala o poslu ili kada bi se iznosili predlozi za video-snimke, iznela bih svako viđenje koje bi mi bio na pameti a da ne pokušavam da pogodim kako će ono biti primljeno. Iako su neke moje ideje i mišljenja i dalje bili pogrešni, zahvaljujući ispravkama braće i sestara i njihovom usmeravanju, počela sam da razumem neka od načela o kojima se radilo. Polako sam se sve manje osećala sputano i sve mirnije i u srcu mi je bilo sve lakše.

Posle izvesnog vremena trebalo je da usvojimo neku novu tehnologiju kako bismo poboljšali kvalitet videa. Za mene je ta tehnologija bila nova, ali sam zajedno s ostalima raspravljala i učila neophodne veštine i tako sam postepeno počela da je donekle razumem. Kad sam videla kako moja sestra saradnica govori o svojim idejama i predlozima, kako je njena analiza uvek logična i osnovana, i kako nadzornik često traži njeno mišljenje o raznim stvarima, osetila sam snažnu ljubomoru. Ja sam, s druge strane, još uvek bila niko i ništa. Pitala sam se kada će svi konačno spoznati ko sam ja zapravo. Ponekad bih tokom rasprave o poslu, mislila o tome kako da se izrazim da bi ostali stekli dobar utisak o meni – da bi znali da nisam potpuna neznalica o onome o čemu se trenutno govori. Jednog dana, kada smo svi raspravljali o planu video-produkcije ja sam primetila problem. Da bih govorila kratko i jasno, da bih se držala suštine i da bih pokazala da znam nešto o toj novoj tehnologiji, htela sa da pažljivo odaberem reči pre nego što bilo šta kažem. Ali što sam se više brinula o tome, to sam manje znala šta bih rekla. Na kraju je moja setra saradnica pokrenula to pitanje umesto mene. Kasnije sam razmišljala o rešenju. Moja sestra saradnica i ja smo mogle unapred da raspravimo o onome šta bi trebalo da se kaže. Onda bih prvo na sastanku ostalima govorila o svom viđenju stvari. Na taj način mogla bih bolje da se izrazim i imala bih osećaj da sam deo tima. Problem je bio u tome što kada sam sama učestvovala u raspravama, i dalje se nisam usuđivala da iznesem svoje viđenje. Umesto toga sam čekala da svi ostali iznesu svoje mišljenje, a onda bih samo rekla: „U redu” i pretvarala se da razumem ono što je rečeno. To se tako nastavilo da sam na kraju prestala da preuzimam bilo kakav teret kada smo raspravljali o problemima. Dok sam slušala druge kako govore, ponekad bih se isključila ili čak zadremala.

Jednog dana moja sestra saradnica mi je prišla i napomenula da svoju dužnost ne obavljam aktivno kao ranije. Pitala me je da li sam u nekom posebnom stanju, a ja sam joj se otvorila i ispričala o svojim nedavnim otkrovenjima. Ona mi je pomogla svojim iskustvom i poslala mi neke Božje reči, koje glase: „Antihristi veruju da će, ako previše pričaju tako što stalno izražavaju svoje stavove i razgovaraju s drugima, svi prozreti njihovu suštinu; misliće da im nedostaje dubina, da su oni samo obične osobe i neće ih poštovati. Šta za antihrista znači gubitak poštovanja? To znači da time gubi svoj ugledni status u srcima drugih i da izgleda prosečno, neuko i obično. To je nešto što antihristi ne žele da dožive. Stoga, kada vide da se drugi u crkvi uvek otvaraju i da priznaju svoju negativnost, svoje buntovništvo protiv Boga, svoje greške koje su juče počinili ili nepodnošljiv bol koji osećaju jer danas nisu bili iskreni, antihristi smatraju da su ti ljudi glupi i naivni, jer sami tako nešto nikada ne bi priznali i čuvali bi svoje misli u tajnosti. Neki ljudi retko progovaraju zbog slabog kova, prostodušnosti ili nedostatka složenih misli, ali kada antihristi retko progovaraju, to nije iz istog razloga; to je problem naravi. Antihristi retko progovaraju kada se susreću sa drugim ljudima i ne izražavaju olako svoje stavove. Zašto ne izražavaju svoje stavove? Prvo, sigurno im nedostaje istina i ne umeju da prozru stvari. Ako progovore, mogu da pogreše i da ih onda drugi ljudi prozru; boje se da drugi ne gledaju na njih sa visine, pa se pretvaraju da su ćutljivi i glume da su dubokoumni, tako da drugi ne mogu da ih procene, a pritom deluju mudro i ugledno. Sa takvom fasadom, ljudi se ne usuđuju da potcene antihriste, a kad vide njihovu naizgled smirenu i pribranu spoljašnjost, još ih više poštuju i ne usuđuju se da ih omalovaže. To je prevrtljiv i rđav aspekt antihrista. Oni svoje stavove ne izražavaju olako, jer većina njihovih stavova nije u skladu sa istinom, već su to puke ljudske predstave i uobrazilje, nedostojne da se iznesu na videlo. Zato ne govore ništa. (…) Oni ne žele da ih drugi ljudi prozru jer znaju svoja ograničenja; ali, iza toga se krije i ogavna namera – biti obožavan. Zar to nije ono što je najodvratnije?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Šesta stavka: Ponašaju se prevrtljivo, samovoljno i diktatorski, sa drugima nikada ne razgovaraju i primoravaju ih da im budu poslušni”). Ranije kada bih čitala Božje reči koje razotkrivaju naravi antihrista, skoro nikada nisam posmatrala samu sebe kroz Njegove reči. Mislila sam da nemam nikakav status, a kamoli bilo kakve preterano ambiciozne želje. Ali kada sam se uporedila s Božjim rečima, videla sam da antihristi često nerado iznose svoje nazore kako bi prikrili sopstvene nedostatke i da često ćute da bi ispalo da imaju dubinu. A sve to zato da bi svi oko njih pogrešno mislili da oni razumeju istinu i da bi se ugledali na njih. Zar nisam i ja to činila? Da budem iskrena, uopšte nisam poznavala tu novu tehnologiju. Ali da bih sačuvala obraz i imala čvrsto uporište u grupi, nikada nisam otvoreno govorila o svojim nedostacima i manama. Sakrila bih svoje pravo lice, pretvarajući se da razumem stvari i nisam se usuđivala da pred drugima iznesem svoje mišljenje iz straha da ću reći nešto pogrešno i da će svi videti da sam laik. Čak sam išla toliko daleko da sam prikrivala svoje nedostatke tako što bih žurno na sastancima predlagala stvari o kojima bih prethodno prodiskutovala sa svojom sestrom saradnicom. Ne samo što sam se zbog toga više osećala kao deo svega, nego i to nije dozvoljavalo ostalima da shvate koliko su moja merila zapravo niska. Kako sam bila lažljiva! Kada sam kasnije razmišljala o tome, shvatila sam da je mnogo ljudi pomenulo da nisam mnogo pričljiva. Mislila sam da je to samo zbog moje ličnosti. Tek kroz razotkrivanje Božjih reči videla sam da ćutim kako me drugi ne bi prozreli. I ranije sam tako postupala kada sam obavljala svoju dužnost. Ponekad bih otkrila neke probleme, ali sam se uzdržavala da bilo šta kažem ako mi oni još nisu bili jasni. Umesto toga bih sačekala dok jasno ne shvatim problem, a onda bih metodično i logično objasnila svoje viđenje. Tako su tokom vremena svi pomislili da imam oko za to da uočim probleme i povremeno bih čula kako me hvale da sam pametna i visokog kova. Zbog toga sam bila veoma zadovoljna sobom. Kada bih videla da su neke od ostalih sestara iskrene, da govore šta misle i priznaju da nešto ne razumeju, gledala bih na njih s visine. Mislila sam da govore a da ne razmisle do kraja i da će ostali odmah videti koliko su nesposobne. Znala sam da ja ne bih mogla tako da postupam. Kada sam sve to shvatila, znala sam da imam ozbiljnu narav antihrista. Krila sam svoje pravo lice da bih stekla status i da bi ostali imali visoko mišljenje o meni. Suviše sam se brinula o statusu i imala sam suviše visoko mišljenje o sebi. Stalno sam želela da budem neko ko nema mane i nisam htela da budem obična osoba. Zaista sam bila nadmena i nerazumna. Razmišljala sam o svom učešću u tim složenim projektima video-produkcije. Ne samo što sam imala priliku da unapredim svoju stručnost, nego sam i mogla da u tom procesu shvatim više načela. To je bila velika stvar! Ali umesto da vredno radim da sa svojom braćom i sestrama steknem nove veštine i načela, dane sam provodila tako što sam zanemarivala svoju dužnost. Mislila sam na nepošten način, brinući se da li ću zadobiti ili izgubiti pohvale ostalih i dajući sve od sebe da zaštitim sopstveni ugled! Kako sam bila glupa! Posle toliko godina verovanja u Boga i dalje nisam znala kuda da usmerim svoja stremljenja. Nemarno sam protraćila toliko dragocenog vremena i na kraju iz toga ništa nisam zadobila. Ne samo što nisam dobro obavljala svoju dužnost, nego me je i Bog prezirao i gnušao me se. Što sam više razmišljala o tome, to sam se gore osećala. Stidela sam se same sebe. Zato sam se molila Bogu spremna da se pokajem.

Posle toga su mi Božje reči pokazale put praktičnog postupanja. Bog kaže: „Kako se javljaju reči i postupci normalnih ljudi? Normalna osoba može da govori iz srca. Ona će reći sve što joj leži na srcu bez ikakve neistine ili obmane. Ako može da razume stvar sa kojom se susreće, postupaće shodno svojoj savesti i razumu. Ako ne može jasno da je prozre, pogrešiće i neće uspeti, poverovaće u zablude, predstave i svoju ličnu uobrazilju i biće zaslepljena sopstvenim iluzijama. To su spoljašnji znaci normalne ljudskosti. Da li ovi spoljašnji znaci normalne ljudskosti zadovoljavaju Božje zahteve? Ne. Ljudi ne mogu da zadovolje Božje zahteve ako ne poseduju istinu. Ti spoljašnji znaci normalne ljudskosti pripadaju običnom, iskvarenom čoveku. To su stvari sa kojima se čovek rađa, stvari koje su mu urođene. Moraš sebi da dozvoliš da pokažeš te spoljašnje znake i otkrivenja. Dok dozvoljavaš sebi da pokažeš te spoljašnje znake i otkrivenja, moraš razumeti da su to čovekovi prirodni instinkti, kov i urođena priroda. Šta treba da uradiš kada to shvatiš? Trebalo bi da ga pravilno razmotriš. Ali kako to pravilno razmatranje primeniti u praksi? To se postiže čitanjem više Božjih reči, dodatnim snabdevanjem istinom, češćim iznošenjem stvari koje ne razumeš pred Boga, stvari o kojima imaš određene predstave i stvari o kojima donosiš pogrešan sud, da bi o njima razmišljao i tražio istinu kako bi rešio sve svoje probleme. (…) Pošto nisi natčovek, niti veliki čovek, ne možeš da prodreš i razumeš sve. Nemoguće ti je da jednim pogledom prozreš svet, da jednim pogledom prozreš čovečanstvo i da jednim pogledom prozreš sve što se dešava oko tebe. Ti si obična osoba. Moraš da doživiš mnoge neuspehe, mnoge periode zbunjenosti, mnoge greške u rasuđivanju i mnoga odstupanja. To može u potpunosti da razotkrije tvoju iskvarenu narav, tvoje slabosti i nedostatke, tvoje neznanje i nepromišljenost, omogućavajući ti da preispitaš i spoznaš sebe i da spoznaš Božju svemoć, punu mudrost i Njegovu narav. Dobićeš pozitivne stvari od Njega, shvatićeš istinu i zakoračićeš u stvarnost. Biće mnogo toga u tvom iskustvu što ne ide baš onako kako ti želiš, naspram čega ćeš se osećati nemoćno. Kada do toga dođe, moraš da tražiš i čekaš; od Boga moraš da dobiješ odgovor na sve i da iz Njegovih reči razumeš osnovnu suštinu svakog pitanja i suštinu svake vrste ličnosti. Tako se ponaša obična, normalna osoba. Moraš da naučiš da kažeš: ’Ne mogu’, ’To je van moje moći’, ’Ne mogu da prodrem u to’, ’Nisam to doživeo’, ’Ne znam baš ništa’, ’Zašto sam tako slab? Zašto sam tako beskoristan?’ ’Tako sam lošeg kova’, ’Tako sam glup i tup’, ’Tolika sam neznalica da će mi trebati nekoliko dana da ovo shvatim i rešim’, i ’Moram o tome da razgovaram s nekim’. Moraš da naučiš takvu primenu. To je spoljašnji znak tvog priznanja da si normalna osoba i tvoje želje da budeš normalna osoba” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga”). Pošto sam razmislila o Božjim rečima, shvatila sam da sam obična osoba prosečnog kova, s malo iskustva i slabog razumevanja istina-načela. Kada bih se našla pred novom tehnologijom i novim problemima, ponekad ne bih mogla da razumem stvari ili sam pravila greške, ali to je bilo normalno. Bilo je potrebno da priznam i prihvatim svoje mane i nedostatke i da tragam za istina-načelima da bih rešila probleme. Samo tako bih bila u stanju da stalno napredujem. Kada sam to shvatila, doživela sam prosvetljenje. Bila sam spremna da praktično postupam u skladu s Božjim zahtevima kako bih prestala da se pretvaram i obmanjujem i da bih se ponašala i obavljala svoju dužnost na razuman način.

Jednom prilikom je grupa nas diskutovala s nadzornikom o tome kako da popravimo neki video. Kada su svi izneli svoje predloge, ja sam otkrila još jedan problem – ali nisam bila sigurna da li sam u pravu ili nisam i nešto me je brinulo. Mislila sam: „Da li treba to da pomenem? Ako ukažem na nešto što zapravo nije problem, to će me razotkriti kao neuku i glupu.” Upravo tada sam shvatila da ponovo želim da se sklonim i prikrijem da bih sačuvala obraz. Zato sam se pomolila Bogu, moleći Ga da mi da snage da se pobunim protiv svoje pogrešne namere, a onda sam se otvorila prema drugima i iznela svoje nazore. Nadzornik i ostale sestre su takođe izneli svoje mišljenje. Iako se pokazalo da stvar na koju sam ukazala nije bila zabrinjavajuća, kroz našu diskusiju sam stekla jasnije razumevanje načela. Tokom vremena, kada bih razgovarala i raspravljala o poslu zajedno s ostalima, bila sam sve manje nervozna i zabrinuta. Ponekad sam mogla da uočim neke probleme, ali nisam bila sigurna kako da ih rešim. Zato sam iskreno iznosila probleme ostalima i puštala ih da smisle kako da ih zajedno rešimo. Ponekad bih predložila rešenje, ali bi se kroz diskusiju pokazalo da je neodgovarajuće. U takvim trenucima bih priznala da nisam u pravu i diskutovala bih s ostalima kako da ga popravimo da bismo postigli bolje rezultate. … Kada sam tako praktično postupala, osećala sam se mirnije i opuštenije u srcu i bila sam u stanju da obavim svoj mali deo dužnosti. Iz ličnog iskustva sam naučila da kada se tako ponašam i obavljam svoju dužnost, osećam se mirno, opušteno i slobodno!