Svemogući Bog kaže: „Služiti Bogu nije jednostavan zadatak. Oni čija iskvarena narav ostaje nepromenjena nikada ne mogu služiti Bogu. Ako Božje reči tvojoj naravi ne sude, niti je grde, onda tvoja narav i dalje predstavlja Sotonu, što dokazuje da Bogu služiš da bi pokazao svoje dobre namere, da se tvoje služenje zasniva na tvojoj sotonskoj prirodi. Ti Bogu služiš svojim prirodnim karakterom i prema svojim ličnim sklonostima. Štaviše, uvek smatraš da stvari koje si spreman da činiš Bogu donose užitak, a da su Mu mrske one koje ne želiš da činiš; delaš isključivo u skladu sa sopstvenim sklonostima. Može li se ovo nazvati služenjem Bogu? Naposletku, neće doći ni do kakve promene u tvojoj život-naravi; umesto toga, zahvaljujući služenju postaćeš još tvrdoglaviji, a tvoja iskvarena narav će ti se duboko usaditi, i budući takav, u tebi će se formirati pravila o služenju Bogu koja se prvenstveno temelje na tvom sopstvenom karakteru i iskustva proistekla iz tvog služenja shodno svojoj naravi. Takva su iskustva i pouke čoveka. To je čovekova filozofija za ovozemaljsko ophođenje. Ovakvi ljudi se mogu okarakterisati kao fariseji i verski službenici. Ako se nikada ne probude i ne pokaju, zasigurno će se pretvoriti u lažnog hrista i antihriste koji navode ljude na stranputicu u poslednjim danima. Pomenuti lažni hristos i antihristi pojaviće će se među takvim ljudima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Verska služba mora biti ukinuta”). Ovaj odlomak Božjih reči me je nekad navodio da razmišljam o licemernim farisejima, sveštenstvu i svim onim zlim antihristima opsednutim statusom. Mislila sam da su oni ti o kojima Bog govori. U principu sam znala da Bog otkriva nešto što postoji u svima nama i da i ja imam tu vrstu iskvarene naravi. Ali nisam iskreno razumela sebe, pa je ponekad delovalo da su fariseji i antihristi nešto što je zaista uklonjeno iz mene. Nisam bila takva i nikada neću dostići tu tačku. Bila sam vernica godinama, radila sam dobre stvari i platila sam cenu u svojoj dužnosti. Bez obzira koju dužnost bi mi crkva dodelila, bila sam poslušna i sprovodila sam je. Takođe, nisam težila da postanem starešina i izvršavala sam svoju dužnost, imala status ili ne. Kako sam mogla da se pretvorim u antihrista? Ali, zapravo sam u potpunosti živela u okvirima svojih predstava i uobrazilja, a kada sam se kasnije suočila sa činjenicama, shvatila sam da su moja gledišta potpuno pogrešna.

Otišla sam da preuzmem odgovornost za jevanđeoski rad jedne crkve van grada. Nedugo zatim, taj deo njihovog posla je počeo da napreduje i starešine su me zaista cenile. Ponekad su tražili da raspravljamo o drugim aspektima njihovog rada i da se konsultuju sa mnom. Povrh svega toga, već dugo sam bila vernik i mogla sam da istrpim teškoće zarad svoje dužnosti, pa su se braća i sestre na neki način ugledali na mene. Takođe sam videla sebe kao nekoga na pijedestalu. Imala sam veru svih tih godina i bila sam zadužena za posao, pa sam mislila da ne mogu da budem kao ostali, da mora da izgleda kao da sam bolja od njih. Mislila sam da ne mogu da otkrivam veću iskvarenost od one koju su oni otkrili, da ne mogu da pokažam slabost ili negativnost kao oni. Šta bi, u suprotnom, oni mislili o meni? Zar ne bi rekli kako je moj rast i dalje mali nakon svih godina u veri i zar me ne bi gledali s visine? Nešto kasnije me je jedna starešina orezala zbog kršenja načela u mojoj dužnosti. Rekla je da mi i dalje nedostaje uvid u stvari nakon toliko godina verovanja i da mi nedostaje istina-stvarnost. Bila sam neverovatno posramljena i osramoćena, ali nisam razmišljala o svojoj iskvarenosti i manama niti sam stremila ka istini kako bih nadomestila svoje nedostatke. Umesto toga, izgovarala sam gomilu praznih reči i doktrina u nedogled, praveći se da poznajem sebe, ponašala sam se kao duhovna osoba kako bih prikrila da mi nedostaje istina-stvarnost.

Sećam se da je jednom jedan kolega koji je verovao u Gospoda rekao da želi da istraži istiniti put. Starešina mi je naredila da odmah odem kako bih svedočila o Božjem delu poslednjih dana. Rekla sam da ću to uraditi, ali sam otkrila da on ima mnogo predstava koje je teško razrešiti. Ja sam, igrom slučaja, bila veoma zauzeta u tom periodu, pa sam privremeno odložila taj zadatak. Nekoliko nedelja kasnije, starešina me je pitala: „Zašto još uvek nisi podelila svedočenje s njim? On želi da istraži istiniti put i starešina je tolikom broju vernika koji svi žude za povratkom Gospoda. Zašto mu još nisi pružila svedočenje o Božjem delu poslednjih dana?” Pošto sam imala blagi osećaj krivice, požurila sam da objasnim svoje ponašanje, rekavši: „Nisam mogla to da uradim jer su iskrsle druge stvari.” Starešina je bila veoma besna kada je to čula i rekla je da sam neodgovorna i ležerna u svojoj dužnosti, da se razvlačim, kao i da sam ozbiljno ometala naš jevanđeoski rad. Stvarno me je oštro orezala. Mnogo braće i sestara je bilo prisutno u tom trenutku i osetila sam kako mi lice gori. Mislila sam: „Zar mi nisi mogla ostaviti makar malo dostojanstva i ne biti tako stroga prema meni? Znam da sam pogrešila, zar ne mogu sada da odem i podelim jevanđelje s njim? Nema potrebe da me tako žestoko orezuješ.” I sama sam sebe opravdavala, mislivši da nisam besposlena, da su mi dani ispunjeni propovedanjem jevanđelja, od jutra do mraka. Ali, ona je ipak rekla da otaljavam posao i da sam neodgovorna. Šta još bi neko mogao da traži od mene? Osećala sam da mi je dužnost jednostavno preteška. Nakon tog okupljanja, sakrila sam se u svoju sobu i dobro se isplakala. Mislila sam da mi je naneta nepravda, bila sam negativna i puna pogrešnog shvatanja Boga. U meni se pojavio izdajnički osećaj. Mislila sam da me Bog sigurno prezire, pošto me je starešina tako grubo orezala, pa kako sam onda mogla da nastavim da izvršavam tu dužnost? Možda bi trebalo da jednostavno prihvatim krivicu, pomirim se sa situacijom i odustanem kako rad Božje kuće ne bi kasnio i kako ne bih obavljala nezahvalan zadatak. Jecala sam i osećala da nisam u ispravnom stanju. Toliko godina sam bila vernik, a istog trenutka kada sam bila orezana malo grublje, jednostavno nisam mogla to da podnesem. Pokušala sam da urazumim Boga i borila sam se protiv Njega, i čak sam želela da odustanem. Nisam imala nikakav pravi rast. Neko me je podsetio na Božje reči da bi trebalo da ostanemo iskreni prema svojim dužnostima čak i ako bi se nebo obrušilo na nas. Razmišljanje o ovom me je zaista podstaklo. Bez obzira šta Bog ili starešina mislili o meni, nisam smela da se raspadnem i morala sam da prihvatim izazov, bez obzira koliko je teška moja dužnost. Kada sam o tome razmišljala na ovaj način, nisam bila tako očajna. Smesta sam obrisala suze i otišla da razgovaram sa braćom i sestrama. Za samo nekoliko dana, dovela sam tog kolegu u stado. Ali, nakon toga nisam iskreno tragala za istinom niti razmišljala o svojim problemima. Umesto toga, insistirala sam na tome da nastavim da izvršavam svoju dužnost na osnovu sopstvene savesti i volje. Mislila sam da imam izvestan rast i nešto praktičnosti.

Zapravo, starešina me je orezala jer sam bila neodgovorna, išla lakšim putem i nisam obavljala praktičan posao. To su bili zaista ozbiljni problemi. Ja sam vodila naš jevanđeoski rad i kada bih videla nekoga sa mnogo predstava, nisam bila voljna da se bacim na razgovor u zajedništvu i svedočenje. Ležerno bih to stavila po strani i pustila da prođe pola meseca. To je usporavalo toliko mnogo ljudi koji su istraživali istiniti put i čekali povratak Gospoda! To što sam bila tako ležerna u svojoj dužnosti je bilo opiranje Bogu i vređanje Njegove naravi. Nikada nije delovalo da sam besposlena i mogla sam da platim cenu u svojoj dužnosti, ali kad god bih se suočila sa izazovom, ne bih se fokusirala na traganje za istinom kako bih razrešila problem i dobro izvršila svoju dužnost. Umesto toga, povlačila bih se, radila šta god sam htela i nehajno bih ostavila Božji nalog po strani. Kako je to bila bilo kakva vrsta posvećenosti? Starešina me je orezala zbog mog opuštenog, neodgovornog stava prema mojoj dužnosti, kao i zbog moje lažljive sotonske naravi, i to nije bio prvi put da sam uradila tako nešto. Starešina mi je to detaljno raščlanila kako bih mogla da spoznam sebe, pokajem se i promenim, ali ja nisam iskreno razmislila o sebi niti uvidela koji je glavni uzrok mojih problema. Ponašala sam se kao da prihvatam da budem orezana, ali nisam uopšte razumela sebe. Zato sam govorila neke prazne reči i doktrine na okupljanju i onda se pretvarala da sam zadobila samospoznaju. Rekla sam da sam neodgovorna u svojoj dužnosti i da usporavam rad Božje kuće, da joj nanosim ozbiljnu štetu. Starešina je imala jako dobre razloge da me oreže. Spominjala je stvari iz moje prirode, moje sotonske naravi, pa nisam mogla da analiziram dobro i zlo u onom što sam uradila. Ali nikada nisam razgovarala u zajedništvu o tome gde sam pogrešila, o prirodi i posledicama mojih postupaka, kao ni o tome koju vrstu iskvarene naravi sam otkrila u svom opuštenom stavu prema svojoj dužnosti niti o vrsti pogrešnih razmišljanja i predstava koje sam imala. Nisam obraćala pažnju na te detaljnije aspekte problema. O čemu sam pričala, umesto toga? Kako sam se oslonila na Boga i ušla iz pozitivnog stanja. U nedogled sam pričala o tim vrstama pozitivnog razumevanja. Rekla sam da se osećam negativno i žalila sam se kada sam bila orezana i želela sam da odustanem, ali razmišljanje o Božjim rečima me je zaista inspirisalo i osetila sam da ne smem da se istrošim. Bog je uradio toliko toga u meni i toliko toga mi je dao, pa sam morala da imam savest i nisam smela da izneverim Boga. Zato sam mislila da bez obzira na to kako sam orezana, bez obzira koliko je teška moja dužnost, moram da je dobro izvršim, a starešinino orezivanje za cilj je imalo da me navede da razmislim o sebi i spoznam sebe, da se pokajem i promenim. Kada su drugi čuli to, uopšte nisu mogli da razaznaju moje probleme i iskvarenost niti su mislili da sam nanela veliku štetu radu Božje kuće. Umesto toga, mislili su da je starešina veoma stroga prema meni, da sam orezana zbog male omaške u svom radu. Zaista su bili puni saosećanja i razumevanja. A videvši da nisam postala negativna nakon tako grubog orezivanja, već da mogu da nastavim da nosim breme svoje dužnosti, mislili su da zaista razumem istinu i da imam rast. Zaista su se ugledali na mene i laskali su mi. Nekolicina njih je tada reklo da je to što sam ostala jaka i nastavila da izvršavam svoju dužnost kada sam bila tako žestoko orezana zaista vredno divljenja. A neki su rekli da moja dužnost uopšte nije laka, da ne samo da sam uložila svu tu energiju u nju, već da sam orezana kada je nešto promaklo. Videli su kako brišem suze da bih se odmah vratila svojoj dužnosti, i rekli su da bi se oni mnogo ranije istrošili i da nemaju taj rast. Slušali su moju besedu i nisu razumeli put primene kada je reč o prihvatanju orezivanja, niti da je orezivanje Božja ljubav i spasenje. Umesto toga, pogrešno su razumeli Boga, podigli su gard i ogradili su se od Boga približivši se meni. Nakon toga sam nekoliko puta bila orezana i svaki put je bilo isto. Stalno sam izgovarala reči i doktrine, simulirala duhovnost i samospoznaju, praveći se da imam rast i praktičnost, i navela sam svu braću i sestre na pogrešan put. Bila sam potpuno nesvesna, potpuno otupela, i bila sam zaista ponosna na sebe što sam ostala na nogama kroz sve to. Sama sam sebi čestitala na neverovatnom uspehu i mislila sam da imam rast i istina-stvarnost. Postajala sam sve više nadmena i samouverena.

Jednom prilikom, jedan brat je istakao neke probleme u mojoj dužnosti. Odbila sam da prihvatim to, žaleći se da on traži probleme, da cepidlači. Zaista me je nervirao. Ali, plašila sam se da će neko videti koliko sam nadmena, čak i nakon toliko godina kao vernik i da će imati loše mišljenje o meni. Takođe sam se plašila da će starešina saznati za to i reći da ne mogu da prihvatim istinu, pa sam se pretvarala i primorala sebe da se ne žalim na to. Pretvarajući se da sam smirena, rekla sam mu: „Brate, reci mi sve o problemima koje vidiš ovde i razgovaraćemo o svakom pojedinačno. Ako ne budemo mogli da ih razrešimo, razgovaraćemo sa starešinom.” I tako je on nabrojao probleme, jedan po jedan, i ja sam svaki od njih opovrgla. Dok smo stigli do kraja, objasnila sam većinu problema koje je on spomenuo. Smatrala sam da je problem razrešen i bila sam veoma zadovoljna. Ali, on se osećao nelagodno zbog toga, pa je otišao da razgovara o tome sa starešinom. Pa, neke od stvari koje je on spomenuo su zaista bili problemi, i kada je starešina saznala za njih, orezala me je pred svima. Rekla je da sam nadmena i da ne prihvatam ničije predloge, da se ne pridržavam načela u svojoj dužnosti, i da nemam nimalo istina-stvarnosti, čak i nakon toliko godina vere. Rekla je da ne mogu da razrešim nijedan praktičan problem, da sam slepo nadmena i potpuno nerazumna. Teško mi je bilo to da čujem, ali nisam bila sasvim ubeđena. Pomislila sam: „Nadmena sam i ponekad pomalo samouverena, ali mogu da prihvatim predloge. Nisam baš toliko nadmena.”

Nakon toga sam još jednom bila razotkrivena na radnom sastanku. Starešina je otkrila da sam odlagala posao za koji sam bila zadužena i pitala me je: „Zašto si tako nedelotvorna po ovom pitanju? U čemu je problem? Možeš li bolje da radiš?” Moj odgovor je bio: „Ne, ne mogu.” Mislila sam da starešina ne razume našu stvarnu situaciju, da previše očekuje. Nakon toga nam je pročitala neke Božje reči i besedila o značaju širenja jevanđelja. Takođe je rekla da nema mnogo vremena i da moramo da poboljšamo efikasnost. Zaista nisam upila ništa od onoga što je ona imala da kaže. Samo sam se držala sopstvenih predstava i sopstvenog iskustva, mislivši: „Zaista ne mogu da poboljšam našu efikasnost.” Tiho sam upitala braću i sestre pored sebe: „Da li mislite da možemo?” Moj motiv zbog kog sam ih to pitala bio je da ih pridobijem na svoju stranu, da ih navedem da kažu isto što i ja, da odbijemo napad starešine i da zadržimo spori ritam rada. To je bilo tako očigledno, ali ja sam bila potpuno nesvesna toga. Oni nisu imali nikakvo rasuđivanje o meni. Moglo bi se reći da nisu primenili nikakvo rasuđivanje. Svi su stali na moju stranu i složili se sa mnom.

Nešto kasnije, pošto sam bila nadmena i neefikasna u svojoj dužnosti, i ne samo da nisam dobro upravljala radom tima, već sam im stajala na putu, smenjena sam sa svoje dužnosti. Ali, na moje iznenađenje, kada je došlo vreme da se ponovo izaberu vođe timova, braća i sestre ne samo da su i dalje glasali za mene, već je bilo jednoglasno. Čula sam da neki od njih kažu da bi, ako bi me otpustili, ceo tim bi se jednostavno raspao i ko bi drugi mogao da vodi taj tim? U tom trenutku sam osetila da imam ozbiljan problem, da me svi slušaju i podržavaju, uprkos načinu na koji sam radila. Svi su glasali za mene, iako me je starešina otpustila, i čak su se borili da se prema meni postupa pošteno. Stvarno sam odvela braću i sestre na stranputicu.

Pomislila sam na jedan odlomak Božjih reči: „Što se tiče svih vas, kad biste bili odgovorni za neku crkvu i niko vas ne bi proveravao šest meseci, i vi biste naposletku pošli pogrešnim putem i radili šta vam je volja. Ako bi vas na godinu dana pustili da radite po svome, na kraju biste poveli druge ljude stranputicom, i svi bi se oni usredsredili samo na to da izgovaraju reči i doktrine i da se porede ko je bolji od koga. Ako bi vas na dve godine pustili da radite po svome, vi biste ljudima bili predvodnik, ljudi bi se pokoravali vama a ne Bogu, i na taj bi se način crkva izopačila i postala religiozna. Šta je razlog tome? Da li ste ikada razmišljali o tom pitanju? Kojim to putem neko kreće kad crkvu predvodi na taj način? Kreće putem antihristȃ. Da li biste vi bili takvi? Koliko dugo možete snabdevati ljude s to malo istine koliko sad razumete? Možete li povesti ljude na pravi put vere u Boga? Ako Božji izabranici postavljaju mnogo pitanja, da li ćete biti u stanju da na njih odgovorite pričajući zajednici o istini shodno Božjim rečima? Ako ne razumeš istinu, već jedino propovedaš neke reči i doktrine, nakon što te budu slušali par puta, ljudima će biti dosta, a kad nastaviš da propovedaš te reči i doktrine, osećaće odbonost prema tome i prozreće to – u tom slučaju, zašto bi nastavio da im propovedaš? Ako si neko ko poseduje razboritost, trebalo bi da prestaneš da provedaš doktrine drugim ljudima, trebalo bi da prestaneš da podučavaš s visine, trebalo bi da budeš u istoj ravni s drugima, i trebalo bi da jedeš, piješ i iskusiš Božje reči zajedno s njima. Sve to ispoljavaju ljudi koji poseduju razboritost. Oni koji su naročito arogantni i samopravedni lako gube svoju razboritost, i insistiraju na propovedanju reči i doktrina drugima, ili pokušavaju da se naprave važni time što traže i uče dublje duhovne teorije, i na taj način postaju ljudi koji pokušavaju da navedu druge na stranputicu. Takvim ponašanjem se opiru Bogu. Da li ti je jasno koje će posledice uslediti ako nastaviš na taj način da propovedaš? Da li ti je jasno gde ćeš povesti ljude? Kakav je to problem, kad koračaš putem antihristȃ, ti si taj koji ih predvodi, i teraš ih da te obožavaju i pokoravaju ti se? Zar se tako ne nadmećeš s Bogom da osvojiš Njegove izabranike? To ljude pred tobom, koji su izvorno želeli da veruju u Boga, da se vrate Bogu, i da zadobiju Boga, navodi da se pokoravaju tebi i da rade po tvojoj volji, i tera ih da tebe smatraju Bogom. A šta će biti posledica toga? Ovi ljudi su izvorno verovali u Boga ne bi li bili spašeni, ali naposletku si ih ti naveo na stranputicu – ne samo da neće biti spašeni, već će doživeti propast i biti uništeni. Takvim ponašanjem vodiš ljude stranputicom, duboko ih ozleđuješ, gubiš pravo na one koji veruju u Boga. Za koji si zločin kriv? Kako im se možeš odužiti? Prevarom si prigrabio nove vernike, načinio ih svojom jagnjadi, svi oni tebe slušaju, svi tebe slede, i u svom srcu ti zapravo misliš: ’Sad sam moćan; tako me mnogo ljudi sluša, a crkva mi je potpuno na raspolaganju.’ Ovakva izdajnička priroda u čoveku nesvesno te nagoni da Boga pretvoriš u puku figuru, a onda ti stvaraš neku vrstu religije ili veroispovesti. Kako se rađaju razne religije i veroispovesti? Rode se ovako. Pogledajte vođe svake religije i svake veroispovesti – svi su arogantni i samopravedni, a njihovim tumačenjima Biblije nedostaje kontekst i vođene su njihovim sopstvenim predstavama i zamišljanjima. Svi se oni u svom radu pouzdaju u darove i znanje. Kad ne bi uopšte mogli da propovedaju, da li bi ih ljudi sledili? Uostalom, oni zaista poseduju neko znanje i mogu da propovedaju neke doktrine, ili znaju kako da pridobiju druge i iskoriste neke trikove. Te stvari koriste da bi obmanuli ljude, i da bi doveli ljude pred sebe. Ti ljudi veruju u Boga samo po imenu, ali u stvarnosti, oni slede svoje vođe. Kada se susretnu s nekim ko propoveda istiniti put, neki od njih kažu: ’Moramo da se posavetujemo s našim vođom po pitanjima vere.’ Vidite kako je ljudima potrebno slaganje i odobravanje drugih kad je u pitanju verovanje u Boga i prihvatanje istinitog puta – zar to nije problem? Šta su onda te vođe postale? Zar nisu postale fariseji, lažni pastiri, antihristi, i prepreke ljudima da prihvate istiniti put? Takvi ljudi su poput Pavla” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Mogla sam da vidim iz Božjih reči da sam ja upravo ona vrsta fariseja koju On razotrkiva, a ne samo da sam imala tu lažljivu, rđavu sotonsku narav, već je i moje ponašanje dostiglo tačku u kojoj sam druge navodila na pogrešan put i kontrolisala ih, stavljajući Boga po strani. Pomislila sam na te licemerne fariseje i članove sveštenstva koji samo izgovaraju reči i doktrine i ponašaju se kao da vredno rade kako bi naveli ljude na pogrešan put. Oni kažu da su dužni Bogu i deluju zaista skromno i samosvesno, ali stalno pokazuju koliko se odriču zbog Gospoda, koliko pate i koliko posla su uradili. Kao rezultat toga, vernici ih obožavaju i misle da je sve što oni kažu u skladu sa Gospodovom namerom. Oni nemaju nikakvo rasuđivanje o njima. Čak misle da, ako slušaju njih, slušaju Gospoda. To je samo verovanje u Gospoda na rečima, ali u stvarnosti oni slede sveštenstvo. Kako je put kojim sam išla bio različit od puta fariseja i sveštenstva? Takođe sam se fokusirala na reči i doktrine, kao i na površne žrtve, kako bi braća i sestre mislili da sam posvećena svojoj dužnosti. Kada sam bila orezana, nisam tragala za istinom niti istinski razmislila o sebi. Samo bih rekla ono što je delovalo ispravno kako bih navela sve na pogrešan put, kako bi mislili da se pokoravam, da imam rast i da bi me onda obožavali i slušali. Čak sam ih navela da se suprotstave Božjim zahtevima zajedno sa mnom. Ja sam zapravo bila ta koja ima vlast. Kako sam se uopšte razlikovala od antihrista? Nisam bila starešina niti sam imala bilo kakvu uzvišenu poziciju. Samo sam delila odgovornost za neki rad sa još dve sestre pod nadzorom starešine, ali čak i u tom slučaju, moj problem je postao tako ozbiljan. Da sam se i domogla neke više pozicije, gde bih sama bila odgovorna za nešto, ne smem ni da pomislim kakvo veliko zlo sam mogla da počinim. Mislila sam, pošto sam već dugo bila vernica i pošto sam nastavila da izvršavam svoju dužnost bez obzira sa kakvom vrstom nevolje ili kušnji bih se suočila, da imam prilično dobru ljudskost i nikada se nisam borila da postanem starešina, pa nikada ne bih postala farisej ili antihrist. Ali, kada sam se suočila sa činjenicama, zanemela sam i ništa nisam rekla. Konačno sam uvidela koliko su apsurdne i štetne moje predstave, i koliko je moja narav zla i zastrašujuća. Uvidela sam da, kao vernik, nisam stremila ka istini, niti prihvatam ili se pokoravam Božjoj osudi, grdnji ili orezivanju. Nisam razmišljala o svojoj sotonskoj prirodi niti je spoznala u svetlu Božjih reči. Bila sam zadovoljna da budem površno poslušna i da na rečima prihvatam stvari. Ali, bez obzira koliko je delovalo da sam dobra i da se pridržavam pravila, čim se prilika ukazala, moja sotonska priroda izdaje Boga je potpuno došla do izražaja i ja sam nenamerno počinila zlo kojeg čak nisam bila svesna. Bilo je to zaista kao što Bog kaže: „Izgledi da ćete Me izdati i dalje su stoprocentni” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Veoma ozbiljan problem: izdaja (2)”).

Bog je znao koliko duboko me je Sotona iskvario, koliko sam otupela i tvrdoglava. Nisam mogla da napravim promenu ako samo malo poznajem sebe. Tako da su me kasnije braća i sestre razotkrili i orezali. Sećam se da mi je jednom neka sestra rekla, bez uvijanja: „Sada te donekle rasuđujem. Ti skoro nikada ne besediš o svojim najdubljim mislima niti otkrivaš sopstvenu iskvarenost. Samo govoriš o delovima svog pozitivnog ulaska i razumevanja, kao da je tvoja iskvarenost u potpunosti razrešena, kao da je više nemaš.” Rekla je i da me je nekada obožavala, da je mislila da sam dugogodišnja vernica koja razume istinu, da znam kako da doživim iskustvo u mnogim stvarima i da mogu da patim i da platim cenu u svojoj dužnosti, a pogotovo da mogu da prihvatim da budem žestoko orezana. Zato se ugledala na mene. Mislila je da je sve što kažem tačno i uvek me je slušala, time mi, praktično, dajući mesto Boga u svom srcu. To što je rekla da me je praktično posmatrala kao Boga bilo je kao da me je pogodio grom. Bila sam zaista uplašena i zaista sam se opirala tome. Pomislila sam: „Ako je to istina, zar ja nisam postala antihrist? Kako si mogla da budeš tako glupa, tako nepronicljiva? I mene je Sotona iskvario. Kako si mogla tako da me posmatraš?” Danima sam bila skrhana. Bilo mi je jako teško svaki put kada sam pomislila na to što je rekla i obuzeo bi me taj čudan osećaj straha da mi se nešto grozno približava. Znala sam da je to Božji gnev prema meni, da me stiže Njegova pravedna narav i da moram da prihvatim posledice činjenja takvog zla. Znala sam da Božja narav ne trpi nikakve uvrede i osećala sam da me je Bog već osudio, pa sam mislila da je moj put vere došao do kraja. Nisam mogla da zadržim suze pri pomisli na to. Nikada nisam mislila da bih ja, neko ko naizgled nije počinio veliko zlo niti stvarno loše stvari, mogla da dođem to tako ozbiljne tačke. Ne samo da sam doktrinama navela ljude na pogrešan put, već sam ih navela da me obožavaju kao da sam Bog. To je bilo pretvaranje Boga u figuru i ozbiljno je uvredilo Božju narav. Osećala sam se zaista negativno, dok su moji prestupi i zla dela delovali kao da su urezani u moje srce. Osećala sam se kao da sam baš poput fariseja, antihrista, da pripadam Sotoni, služitelj koji će biti isključen. Jednostavno nisam razumela kako sam dozvolila sebi da dođem do te tačke. U svom žaljenju, stupila sam pred Boga i pokajala se, govoreći: „Bože, počinila sam veliko zlo. Uvredila sam Tvoju narav i trebalo bi da me prokuneš i kazniš! Ne tražim Tvoj oprost, samo tražim da me prosvetiš kako bih razumela svoju sotonsku prirodu i uvidela koliko me je Sotona zaista iskvario. Bože, želim da se pokajem, da budem iskrena i ispravna.”

U danima koji su sledili, počela sam da razmišljam zašto sam dospela u tako loše stanje i koji je uzrok tog problema. Jednom prilikom sam u svojim posvećenostima pročitala sledeće: „Zašto se antihristi lažno predstavljaju? Naravno da imaju određene ciljeve: antihristi se lažno predstavljaju kako bi stekli status i prestiž; da nije tako, nikada se ne bi lažno predstavljali, nikad ne bi uradili takvu glupost. To mogu jasno da uvide oni koji su pronicljivi. Ako se ljudi često lažno predstavljaju, prirodno je da će kod drugih izazvati gađenje, prezir i osudu – pa, zašto se antihristi i dalje tako ponašaju? Naprosto im je takva priroda: njih nije briga šta je potrebno kako bi stekli ugled i status, uveliko nemaju osećaj stida. Kako bi u svesti ljudi stekli status, antihristi ljude prvo navode da im poveruju, da se na njih ugledaju, da ih obožavaju. Pa, kako postižu taj cilj? Osim što se lažno predstavljaju nekim lepim ponašanjem i ispoljavanjima koji su u skladu s ljudskim predstavama, oni sebe upriliče po uzoru na slavne i poznate ličnosti, oponašajući način njihovog govora kako bi ljudi o njima imali visoko mišljenje i kako bi se na njih ugledali” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (10. deo)”). „Bez obzira na okolnosti, bez obzira na to koju dužnost izvršava, antihrist će nastojati da o sebi stvori utisak kako nije slab, kako je uvek snažan, pun vere i nikad negativan, kako ljudi nikada ne bi mogli da vide njegov stvarni rast ili stvarni odnos prema Bogu. U stvari, u dubini svog srca, da li on zaista veruje da ne postoji ništa što on ne može da uradi? Da li istinski veruje da je bez slabosti, negativnosti ili otkrovenja iskvarenosti? Nikako. On je dobar u glumatanju, vešt u tome da stvari prikriva. Voli da ljudima pokaže svoju snažnu i bajnu stranu; ne želi da oni zapaze onu njegovu stranu koja je slaba i prava. Namera mu je očigledna: sasvim jednostavno, da sačuva obraz, da zaštiti mesto koje ima u srcu ljudi. Antihrist smatra da će, ako se pred drugima otvori o sopstvenoj negativnosti i slabosti, ako otkrije svoju stranu koja je buntovna i iskvarena, to naneti ogromnu štetu njegovom statusu i reputaciji – nije vredno truda. Stoga bi radije umro nego što bi priznao da postoje trenuci kad je slab, buntovan i negativan. I čak ako dođe dan kad svi uvide njegovu slabu i buntovnu stranu, kad uvide da je iskvaren i da se nimalo nije promenio, on će i dalje nastaviti da glumata. Misli da će, ako prizna da ima iskvarenu narav, da je obična osoba, neko ko je beznačajan, tada izgubiti svoje mesto u srcima ljudi, izgubiće obožavanje i divljenje svih i tako će sasvim propasti. Pa tako, šta god da se dogodi, on se neće otvoriti prema ljudima; ma šta da se desi, svoju moć i status neće nikome drugome prepustiti; već će u najvećoj mogućoj meri nastojati da se nadmeće i nikada neće odustati. Kad god naiđe na neki problem, on preuzima inicijativu da dospe u centar pažnje i da sebe predstavi i pokaže. Onoga časa kad se javi problem i nastanu posledice, on brže-bolje beži da se sakrije ili nastoji da na drugog svali odgovornost. Ako naiđe na problem koji razume, istoga časa se razmeće time šta on ume i grabi priliku da to drugima stavi do znanja, kako bi ljudi mogli da vide da je nadaren i da ima posebne veštine, kako bi o njemu imali visoko mišljenje i obožavali ga” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (10. deo)”). „Antihristi žele da igraju ulogu duhovnih ljudi, najboljih među braćom i sestrama, i ulogu ljudi koji shvataju istinu i koji mogu da pomognu onima koji su slabi i nezreli. Sa kojim ciljem igraju ovu ulogu? Pre svega, oni veruju da su već prevazišli telo i sekularni svet, da su odbacili slabost i telesne potrebe normalne ljudskosti. Veruju da su oni ti koji u Božjoj kući mogu da preuzmu važne poslove, da vode računa o Božjim namerama i da su oni ti čije je srce ispunjeno Božjim rečima. Sebe veličaju jer su već ispunili Božje zahteve i Bogu udovoljili, zato što su u stanju da vode računa o Božjim namerama i zato što su mogli da steknu predivno odredište koje je Bog obećao. Stoga se često osećaju samozadovoljno i kao da su znatno bolji od ostalih. Koriste reči koje mogu da upamte i da shvate u svojoj svesti kako bi drugima držali predavanja, druge osuđivali i o njima donosili presude. Često koriste određene pristupe i izreke koje smišljaju u svojim predstavama kako bi druge ograničavali i usmeravali, primoravajući druge ljude da poštuju propise i da im budu poslušni, kako bi oni mogli da sačuvaju svoj status u crkvi. Veruju da dokle god mogu da propovedaju skup duhovnih doktrina, da uzvikuju pomodne krilatice, predvode put, budu spremni da istupe i preuzmu posao i održavaju normalan red u crkvi, da će u tom slučaju biti duhovni ljudi i da će njihov status biti stabilan. Oni se, dakle, izdaju za duhovne ljude i zbog toga sebe veličaju, dok se u isto vreme predstavljaju kao svemoćni, krajnje sposobni i savršeni ljudi” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (10. deo)”).

Božje reči su mi pokazale zašto sam stalno tako licemerna i zašto stalno pokazujem svoju dobru stranu u razgovorima, dok se veoma trudim da sakrijem svoju ružnu, zlu stranu, kako je niko ne bi video. To je bilo zbog toga da zaštitim mesto koje sam imala u srcima ljudi, da zadržim sliku koju su ljudi imali o meni kao dugogodišnjem verniku. Oni bi onda mislili da sam posebna zbog svih tih godina vere, drugačija od ostale braće i sestara, da razumem istinu i imam rast, pa bi se ugledali na mene i obožavali me. Shvatila sam da sam tako nadmena, rđava i lažljiva! Mislila sam da sam dugogodišnja vernica i da razumem neke doktrine, pa sam sebe postavila na pijedestal i počela da se pretvaram da sam duhovna osoba. Nisam imala istina-stvarnost niti sam se fokusirala na traganje za istinom i stremljenje ka njoj. Samo sam koristila reči i doktrine, dobro ponašanje i neke površne žrtve kako bih sakrila ružnu stvarnost da mi nedostaje istina-stvarnost. Nisam razmišljala o sebi niti spoznala sebe kada sam bila orezana, nisam rasčlanila svoje probleme i iskvarenost. Sakrila sam svoje gadne motive i iskvarenu narav kako niko ne bi saznao za njih, da zaštitim svoju poziciju i ugled. Kako su ti licemerni prikazi uopšte različiti od onih koji su pripadali farisejima koji su se suprotstavili Gospodu Isusu? Gospod Isus je ukorio fariseje: „Jao vama, znalci Svetoga pisma i fariseji! Licemeri! Vi ste kao grobovi okrečeni u belo. Spolja izgledaju lepi, a iznutra su puni mrtvačkih kostiju i svakakve nečistoće. Tako i vi naoko izgledate ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemerja i bezakonja” (Matej 23:27-28). „Slepe vođe, vi proceđujete piće kad vam komarac upadne u čašu, a kamilu gutate!” (Matej 23:24). Zar ja nisam bila potpuno ista takva? Delovalo je da besedim o svom iskustvu, ali sam zapravo samo govorila o stvarima koje svi mogu da vide, samo prazne doktrine, dok sam se krila, nijednom ne spomenuvši svoje prave misli i one iskvarene, zle stvari u sebi. Na taj način, ljudi bi mislili, iako sam iskvarena i buntovna, da sam i dalje mnogo bolja od drugih ljudi. Proceđivala sam vodu zbog komarca, a proždirala kamilu. Spolja sam delovala skromno, ali iznutra sam samo čuvala svoje ime i status, čuvala sam sliku koju drugi imaju o meni. Bila sam tako licemerna, tako prevrtljiva i lažljiva. Svu braću i sestre sam navela na stranputicu. Nisam bila dobra, čestita osoba niti sam ostala na svom mestu kao stvoreno biće niti sam doživljavala Božje delo iz perspektive nekoga koga je Sotona duboko iskvario, prihvatala Božji sud, grdnju i orezivanje kako bih odbacila svoju iskvarenost. Umesto toga, koristila sam svoju dužnost da se hvalisam, da zauzmem poziciju i da navedem druge na stranputicu, takmičila sam se sa Bogom za Njegov izabran narod. Zar to nije bio put opiranja Bogu, put antihrista? To je bio put koji je Bog osudio. Što se mene tiče, osim dugogodišnjeg staža u veri, nisam bila dorasla ostalima po pitanju kova ili stremljenja ka istini. Nisam imala istina-stvarnost nakon sveg tog vremena niti se moja život-narav promenila. Bila sam ista nadmena, samobitna slika Sotone i nisam se vodila načelima u svojoj dužnosti. Ne samo da nisam u obzir uzimala Božju nameru i nisam uzdizala Boga, već sam usporavala naš jevanđeoski rad. Uzimajući u obzir sve godine koje sam provela kao vernik, to je bilo zaista sramotno. Ali mislila sam da je to zalog koji mogu da koristim kako bih uzdizala sebe i navela ljude da se ugledaju na mene. Bila sam tako nerazumna, tako besramna!

U jednom od svojih posvećenja, pročitala sam sledeći odlomak Božjih reči: „Ukoliko čovek ne traga za istinom, nikada je neće razumeti. Možeš da govoriš o rečima i doktrinama deset hiljada puta, ali će to i dalje biti samo reči i doktrine. Neki samo kažu: ’Hrist je istina, put i život.’ Čak i ako deset hiljada puta ponoviš te reči, svejedno će biti uzaludne, jer ne razumeš njihovo značenje. Zašto se kaže da je Hrist istina, put i život? Da li možeš da obrazložiš znanje koje si iskustvom stekao o tome? Da li si ušao u stvarnost istine, puta i života? Bog je izgovorio Svoje reči tako da ih vi doživite i steknete znanje, ali je beskorisno samo govoriti o rečima i doktrinama. Sebe možeš da upoznaš tek kada si shvatio Božje reči i ušao u njih. Ako ne razumeš Božje reči, onda ne možeš da upoznaš sebe. Bićeš u stanju da rasuđuješ tek kada shvatiš istinu. Ako ne budeš shvatio istinu, nećeš biti u stanju da rasuđuješ. Jasno ćeš sagledati stvari tek kada shvatiš istinu. Ako ne budeš shvatio istinu, nećeš biti u stanju da jasno sagledaš stvari. Spoznaćeš sebe samo ako budeš shvatio istinu. Ako ne budeš shvatio istinu, nećeš moći da spoznaš sebe. Tvoja narav može se promeniti samo kada zadobiješ istinu. Bez istine, tvoja se narav ne može promeniti. Tek kada budeš zadobio istinu, moći ćeš da vršiš službu shodno Božjim namerama. Ako ne stekneš istinu, nećeš moći da vršiš službu shodno Božjim namerama. Tek pošto budeš zadobio istinu, moći ćeš da obožavaš Boga. Ako ne shvataš istinu, čak i ako Ga obožavaš, tvoje obožavanje biće puko izvođenje verskih rituala. Bez istine, nijedan tvoj postupak nije stvarnost. Zadobijanjem istine, sve što radiš ima stvarnost. Sve te stvari zavise od zadobijanja istine iz Božjih reči” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). To što sam pročitala pomoglo mi je da još jasnije razumem zašto sam krenula pogrešnim putem suprotstavljanja Bogu poput fariseja. To je bilo zbog toga što nikada nisam stremila ka istini niti sam je primenjivala tokom godina, a kada sam čitala Božje reči, samo sam se fokusirala na bukvalno značenje. Nisam ulazila u Njegove reči niti ih primenjivala i nisam, zapravo, uopšte razumela istinu. Naravno, zbog toga sam mogla samo da izgovaram reči i doktrine. U svojoj veri, ja nisam volela istinu niti sam bila žedna Božjih reči i jedva da sam ikada sebe utišala pred Bogom kako bih razmislila o Njegovim rečima, na primer koji aspekt istine neki odlomak otkriva, koliko ja razumem, primenjujem i ulazim, koja je Božja namera ili šta je taj odlomak postigao u meni. Kada bi se nešto dogodilo, nisam pokušavala da razmislim o sopstvenom stanju u svetlu Božjih reči, da razmislim o sopstvenim problemima i da ispitam koju vrstu iskvarenosti otkrivam, kao i koje pogrešne predstave imam. Samo sam se neprekidno zanimala nečim, poput Pavla, razmišljajući o patnji zbog svog posla i udovoljavanju sopstvenim ambicijama. Ovaploćeni Bog poslednjih dana je izrazio toliko mnogo istina i besedio je tako detaljno o svim aspektima istine. To je zato da bismo mogli da razumemo istinu, da razumemo istinu svoje iskvarenosti od strane Sotone, kao i da se pokajemo i promenimo. Ali, ja sam Božje reči olako shvatila. Nisam razmišljala o njima niti tragala za njima, i nisam uopšte pomislila da ih primenjujem ili da uđem u njih. Zar to nije bilo potpuno suprotno od Božje namere da spase ljudski rod? Zar to nije bilo potpuno isto kao i put koji su odabrali fariseji i sveštenici u veri? Fariseji su jedino brinuli o propovedima, patnji u svom radu i zaštiti svojih pozicija. Nikada nisu primenjivali Božje reči niti su delili svoja iskustva i razumevanje Božjih reči. Oni nisu mogli da vode ljude u istina-stvarnost, već su samo mogli da navode ljude na stranputicu sa bukvalnim tumačenjem Svetog Pisma, znanjem i doktrinama. To je od njih napravilo ljude koji se suprotstavljaju Bogu. Takođe, nisam pokušavala da primenjujem istinu u svojoj veri, već sam samo pratila neka pravila. Nisam činila veliko zlo ili velike greške, delovalo je da se dobro ponašam i da delim ono što je ispravno na okupljanjima, pa sam mislila da mi dobro ide u mojoj veri. Ali, shvatila sam, zar nisam samo bila jedan licemer? Kako je to bila iskrena vera u Boga? Kada bih nastavila sa tom vrstom vere, bez imalo istina-stvarnosti, bez ikakve promene u svojoj iskvarenoj naravi, zar ne bih na kraju bila isključena? Ispunilo me je kajanje i molila sam se Bogu: „Ne želim više da budem licemer. Želim da stremim ka istini, da prihvatim i da se pokorim Tvom sudu i grdnji i da se promenim.”

Nakon toga, u svojim posvećenostima sam pročitala sledeći odlomak Božjih reči: „Neki ljudi uvek misle da, kada neko ima status, treba da se ponaša više kao službeno lice i da govori na određeni način da bi ga ozbiljno shvatili i poštovali. Je li ispravan taj način razmišljanja? Ako si u stanju da shvatiš da je taj način razmišljanja pogrešan, onda treba da se pomoliš Bogu i pobuniš protiv telesnih stvari. Ne prenemaži se i ne idi putem licemerja. Čim ti se pojavi takva misao, treba da nastojiš da je prevaziđeš tragajući za istinom. Ako ne budeš tragao za istinom, ta misao, ta tačka gledišta, oblikovaće se i ukoreniti u tvom srcu. Na kraju će zavladati tobom i ti ćeš se prerušiti i do te mere izgraditi lažnu sliku o sebi da više niko neće moći ni da te prozre ni da razume tvoje misli. Razgovaraćeš sa drugima kao da govoriš kroz neku masku koja od njih skriva tvoje istinsko srce. Moraš naučiti da drugima dozvoliš da vide tvoje srce, da im otvoriš srce i zbližiš se sa njima. Moraš se pobuniti protiv telesnih želja i ponašati se u skladu sa Božjim zahtevima. Na taj način, tvoje će srce upoznati mir i sreću. Šta god da te zadesi, prvo razmisli o tome kakvi problemi postoje u tvom sopstvenom sistemu vrednosti. Ako i posle toga budeš želeo da izgradiš lažnu sliku o sebi i da se prerušavaš, treba odmah ovako da se pomoliš Bogu: ’O Bože! Opet imam želju da se prerušim. Opet varam i spletkarim. Pravi sam đavo! Mora da sam Ti istinski odvratan! Sam se sebi do krajnosti gadim. Preklinjem Te da me ukoriš, disciplinuješ i kazniš.’ Moraš da se pomoliš, da izneseš svoj stav na videlo i da se pouzdaš u to da će ga Bog raskrinkati, raščlaniti i obuzdati. Ako ga na taj način budeš raščlanio i obuzdao, tvoji postupci neće stvarati probleme jer će tvoja iskvarena narav biti osujećena i neće se pokazivati” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako razrešiti iskušenja i okove statusa”). Božje reči su mi pokazale put primene. Kako bih razrešila svoje licemerje i svoju lažljivu, rđavu sotonsku narav, morala sam da primenjujem istinu i budem iskrena osoba, da naučim da se otvorim Bogu i podelim iskrenu besedu sa drugima, kao i da pred problemima podelim svoj iskreni ugao posmatranja i misli. Kada sam želela da ponovo budem neiskrena, morala sam da se molim Bogu, da se pobunim protiv sebe i uradim suprotno. Morala sam da se otvorim, razotkrijem i da raščlanim svoju iskvarenost, i da ne dozvolim svojoj sotonskoj naravi da preovlada. Podsetila sam se Božjih reči: „Ako imaš mnogo privatnih stvari koje ne bi da deliš s drugima, ako si izričito protiv otkrivanja svojih tajni – svojih problema – drugima, zarad traženja puta ka svetlosti, tvrdim da nećeš lako dostići spasenje, i nećeš lako izroniti iz tame” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Tri opomene”). Tada sam osetila koliko je važno biti iskrena osoba. Tokom svih svojih godina vere, nisam to primenjivala niti ulazila u to, ma koliko to bila osnovna istina. To je bilo žalosno! I, tako sam se molila Bogu, voljna da se pokajem, da primenjujem istinu i da budem iskrena osoba.

Od tog trenutka, kada bih čula da neko kaže da ja razumem istinu i da imam rast, osećala bih se zaista nelagodno i posramljeno. Nisam u tome uživala kao pre. Jednom prilikom sam se susrela sa jednom sestrom koja je čula da sam dugogodišnji vernik i da mogu da patim zarad svoje dužnosti, i ona mi se zaista divila. Rekla mi je, pravo u lice: „Sestro, znam da si dugo već u veri, čula si mnoge propovedi i razumeš mnogo istina. Zaista ti se divim.” Kada sam to čula, uplašila sam se i osetila sam kako sam se naježila. Odmah sam objasnila kako zapravo stoje stvari, rekavši: „Sestro, to nije baš tako. Nemoj da posmatraš samo pojavu. Već dugo verujem u Boga, ali nedostaje mi kov i ne volim istinu niti stremim ka njoj. Podnela sam samo neke površne žrtve tokom svih ovih godina vere. Radim neke dobre stvari i mogu da platim cenu, ali nisam obavljala dužnosti prema načelima niti sam mnogo promenila svoju život-narav. Nisam bila u stanju da preuzmem dužnosti koje mi je Bog naložio. Ne uzimam u obzir Božju nameru niti Ga uzdižem, već se suprotstavljam Bogu i nanosim Mu sramotu.” Posle sam sa njom podelila sledeću besedu: „Tvoj ugao gledanja nije u skladu sa istinom. Nemoj slepo laskati ljudima, već posmatraj ljude i stvari na osnovu istina u Božjim rečima. Kako Bog gleda na ljude? Njega nije briga koliko dugo oni veruju, koliko su patili i koliki deo puta su prešli niti koliko mogu da propovedaju. Njega je briga da li streme ka istini, da li se njihova narav promenila, da li mogu da svedoče u svojoj dužnosti. Neki koji su novi u veri mogu da streme ka istini i fokusiraju se na svoju primenu i ulazak. Oni brzo napreduju. Oni su mnogo bolji od mene. Njima bi trebalo da se diviš zbog njihove iskrenosti i napora u stremljenju ka istini, a ne meni što sam dugogodišnji vernik ili što sam patila. Nečije vreme u veri je odredio Bog. U tome nema ničega vrednog divljenja. Ako dugogodišnji vernik ne stremi ka istini i ako se njegova život-narav nije promenila, već ako samo radi neke površinske dobre stvari, on je i dalje farisej koji druge navodi na stranputicu. Zato su stremljenje ka istini i promena naravi najvažnije stvari.” Osećala sam se mnogo lagodnije nakon što sam podelila tu besedu. Prestala sam da govorim doktrine i da se hvalim na okupljanjima nakon toga, već sam samo delila svoje razumevanje sebe u svetlu Božjih reči. Takođe sam najavila: „Jedva sam tek zadobila izvesnu samospoznaju. Još uvek se nisam promenila i još uvek to nisam primenila niti ušla u to.” Moja beseda je bila površna, ali sam se osećala lagodnije.

Kroz svoje iskustvo sam svakako uvidela jednu stvar i duboko sam je iskusila. Bez obzira koliko dugo je neko vernik, koliko dobro deluje spolja, koliko dobro se ponaša, koliko pati i radi, ako ne stremi ka istini, ako je ne prihvata i ako se ne pokori kada mu Bog sudi, kada ga grdi i orezuje, ako ne pokušava da spozna sebe i uđe u stvarnost Božjih reči kada se problemi pojave, ako se njegova sotonska narav nije promenila, on je na putu fariseja i antihrista. Čim se pojave prave okolnosti, on će se pretvoriti u antihrista. Tu nema sumnje. To je neizbežan ishod. Videla sam koliko je ključno da ljudi streme ka istini, da prihvate i pokore se tome da im Bog sudi, da ih grdi i orezuje kako bi bili spaseni i kako bi promenili svoje naravi! Hvala Bogu!