U decembru prošle godine, suočila sam se sa orezivanjem jer sam bila neodgovorna u obavljanju svojih dužnosti. Razmislivši o tome, uvidela sam da sam u vršenju svojih dužnosti tada zaista bilo neodgovorna. Kao crkveni starešina, pratila sam samo rad na tekstovima i ignorisala sve druge zadatke za koje nisam bila direktno odgovorna ili koji nisu imali uticaja na moj ugled i status. Iako sam mogla svoje vreme efikasnije da koristim kako bih pratila više toga, nalazila sam da je to mučno i iscrpljujuće, pa nisam bila voljna da ulažem dodatni trud. Kao rezultat toga, nisam bila svesna da zadaci u okviru video produkcije kasne. Zapravo nisam radila što je trebalo. Videvši da me Božja kuća nije otpustila i da mi je pružila priliku da nastavim sa obavljanjem svojih dužnosti, pomislila sam: „Stvarno moram da se pokajem i nadomestim svoj dug.“

Nakon toga, danju bih pratila video snimanja iskustvenih svedočenja, a noću pregledala dokumenta. Moj raspored je svakog dana bio pretrpan. Iako sam imala manje slobodnog vremena, svaki dan sam se osećala ispunjeno. Kasnije sam svake noći ostajala do dva ili tri sata ujutro i budila se oko sedam ujutru. U to vreme nisam osećala umor. Mislila sam da ću kasnim ostajanjem završiti veći deo posla, što je bilo bolje nego prepuštanje komforu kao pre. Kasnije su sestre oko mene primetile da često ostajem do kasno noću, kao i to da sam bleda, i podsetile me da treba ranije da idem u krevet. Druga sestra me je upitala: „Ostaješ do kasnih sati noću i retko se odmaraš tokom dana. Možeš li to podneti iz dana u dan?“ Pomislila sam u sebi: „Znači, moja braća i sestre su zapazili kako patim. Onda vredi podnositi te poteškoće. Bar svi mogu da vide moj pokajnički stav i da sam neko ko može podnositi patnju izvršavajući svoju dužnost, a ne neko ko traga za komforom.“ Tokom tog perioda, kada bih videla neke sestre kako idu u krevet u jedanaest sati, gledala sam ih s visine u svom srcu, razmišljajući: „Previše je tu udobnosti. Ne brinete zbog svojih obaveza niti žurite da ih obavljate, a ne vodite računa ni o Božjim namerama.“ Da bih im pokazala kako je moj stav prema obavljanju dužnosti drugačiji, nastavila sam da ostajem do kasno i da ustajem rano. No, kako se nastavilo sa kasnim odlascima, moje telo je počelo da pokazuje neželjene reakcije. Svako veče oko jedanaest ili dvanaest sati, srce bi počelo da mi lupa. Znala sam da je ostajanje do kasno štetno za telo i Bog je više puta besedio o tome da se treba pridržavati rasporeda za normalan san. No, ja sam počela da razmišljam: „Šta ako odem rano u krevet? Šta će braća i sestre pomisliti o meni? Da li će reći: ’Kada je došlo vreme za orezivanje, mogla si da podneseš malo poteškoća i platiš neku malu cenu, ali je vremenom tvoje pravo lice počelo da se otkriva i ništa se nije promenilo?’“ Nisam želela da braća i sestre imaju takav utisak o meni. Kako bih održala sliku o sebi kao o nekome ko nosi breme, čak i kada bih noću bila veoma umorna, stisnula bih zube i istrajala. Nisam se usuđivala da predugo dremam usred dana, bojeći se da će braća i sestre reći da se prepuštam telu. Ponekad, kada, iako jako umorna, ne bih odremala u toku dana, popila bih šoljicu kafe da bih ostala u pripravnosti. Ponekad kada bih radila do kasno u noć i videla da su druga braća i sestre i dalje u kancelariji, namerno bih napravila neku buku kako bi znali da i ja radim u kasne sate. Određenoj braći i sestrama koji su bili u drugoj vremenskoj zoni, sve i da sam legla, odgovarala bih na njihove poruke kada bi mi ih slali. Kad god bi rekli: „Tako je kasno i ti još uvek ne spavaš. Odmori se malo!“ Osećala bih se ushićeno, misleći da braća i sestre mogu da vide koliko se trudim. Kada bi moj viši starešina naposletku upitao za moj učinak, bez obzira kako on na kraju ispao, moj stav po pitanju vršenja dužnosti bi se činio pristojnim. Sve i da nije bilo nikakvog postignuća, tu se definitivno radilo o napornom radu. Zasigurno bi braća i sestre hvalile moje pokajničko ponašanje i videli me kao starešinu koji radi pravi posao. Kada bih razmišljala o tim stvarima, uvek bih se osećala prilično sigurnom.

No, zbog ostajanja do kasno duži period, svakog jutra sam se budila uz lupanje srca i pošto mi je mozak bio umoran, nisam mogla najbolje da se usredsredim na pregledanje dokumenata tokom dana. Moja radna efikasnost je tokom dana bila niska, tako da sam morala da radim do kasno u noć. Zato što bih u krevet odlazila kasno, sa doručkom bih narednog jutra završavala tek u osam. Želela sam da se duhovno posvećujem, ali sam osećala da nema dovoljno vremena, pa bih samo bacila pogled na neke od Božjih reči i o njima dublje ne razmišljajući, započela sa poslom. Pisanje članaka je postalo još veći izazov; bila sam prezauzeta obavezama da bih izdvojila iole vremena. Kasnije su problemi vezano za moju dužnost počeli da iskrsavaju jedan za drugim i tada sam počela da razmišljam. Nameravala sam da svoje dužnosti obavljam kako treba, pa zašto je bilo sve više problema? Zašto se efikasnost mojih dužnosti smanjivala? Uvidela sam da ukoliko nastavim sa ovim začaranim krugom, ne samo da će me to fizički iscrpeti, već će rezultati i u mom radu izostati. Trebalo je da hitno preokrenem situaciju.

Nakon toga sam razmišljala: „Znala sam da je ostajanje do kasno bilo loše po moje zdravlje i da je smanjivalo moju efikasnost u obavljanju dužnosti, pa zašto sam bila uporna radeći to?“ Razmišljajući unazad, shvatila sam da sam tokom tog perioda radila stvari kako bih se ljudima predstavila u drugačijem svetlu. Potom sam pomislila da je Bog detaljno analizirao antihriste zbog sličnog ponašanja, pa sam potražila Božje reči vezano za ovu temu kako bih ih pročitala. Svemogući Bog kaže: „Neki ljudi svedoče o sebi koristeći se jezikom i izgovaraju određene reči kojima se razmeću, dok se drugi ljudi koriste ponašanjem. Koja su ispoljavanja čoveka koji se koristi ponašanjem da bi svedočio o sebi? Spolja posmatrano, on se upušta u određena ponašanja koja su prilično u skladu s ljudskim predstavama, koja privlače ljudsku pažnju i koja ljudi vide kao prilično plemenita i sasvim u skladu s moralnim normama. Ta ponašanja ljude navode da pomisle kako je taj čovek častan, kako ima integritet, kako zaista voli Boga, veoma je pobožan i zaista poseduje bogobojažljivo srce, te kako je osoba koja stremi ka istini. On često ispoljava neka lepa spoljna ponašanja kako bi ljude naveo na pogrešan put – zar i to ne zaudara na uzdizanje i svedočenje o sebi? Ljudi se obično uzdižu i svedoče o sebi pomoću reči, upotrebljavajući jasan govor kako bi izrazili koliko se razlikuju od širokih masa i kako u odnosu na druge imaju pametnija mišljenja, ne bi li ljudi o njima imali visoko mišljenje i na njih se ugledali. Međutim, postoje i neke metode koje ne podrazumevaju izričit govor, već u njima ljudi koriste spoljne postupke da bi posvedočili kako su bolji od ostalih. (…) Daću vam sasvim jednostavan primer. Kad neki ljudi izvršavaju svoje dužnosti, spolja posmatrano, oni deluju veoma zauzeto; namerno nastavljaju da rade u vreme kad drugi jedu ili spavaju, a kad drugi započnu sa izvršavanjem svojih dužnosti, oni odlaze da jedu ili spavaju. S kojim ciljem to rade? Žele da privuku pažnju i svima pokažu da su u toj meri zauzeti izvršavanjem svojih dužnosti da nemaju kad da jedu ili spavaju. U sebi razmišljaju: ’Zaista ne nosite nikakvo breme. Kako ste u jelu i spavanju tako preduzimljivi? Niste ni za šta! Pogledajte mene, dok svi vi jedete ja radim, a noću sam još uvek na poslu dok vi spavate. Da li biste bili u stanju da ovako patite? Ja mogu da izdržim ovu patnju; svojim ponašanjem dajem primer.’ Šta mislite o ovakvom ponašanju i ispoljavanju? Zar ovi ljudi to ne rade namerno? Neki ljudi ovo rade namerno, pa kakvo je onda to ponašanje? Ti ljudi ne žele da budu konformisti; žele da se razlikuju od širokih masa i da ljudima pokažu kako po čitavu noć užurbano izvršavaju svoje dužnosti, da su naročito u stanju da izdrže patnju. Na ovaj način će ih svi posebno sažaljevati i prema njima pokazivati naročito saosećanje, razmišljajući kako na svojim ramenima nose teško breme, u toj meri da su do guše zatrpani poslom i previše zauzeti da bi jeli ili spavali. I da, ako oni ne mogu da budu spaseni, u tom će slučaju za njih svi preklinjati Boga, umoljavati Boga u sopstveno ime i za njih se moliti. Čineći to, ovi ljudi koriste lepa ponašanja i postupke koji su u skladu sa čovekovim predstavama, kao što su podnošenje patnje i plaćanje cene, kako bi druge ljude nasamarili i na prevaru pridobili njihove simpatije i veličanje. I koji je krajnji rezultat toga? Svi koji su s njima došli u kontakt i videli ih da plaćaju cenu, jednoglasno će reći: ’Naš starešina je najsposobniji, najviše je u stanju da istrpi patnju i plati cenu!’ Zar time nisu postigli svoj cilj da ljude navedu na stranputicu? A onda, jednog dana, Božja kuća saopšti: ’Vaš starešina ne izvršava nikakav stvarni posao. Zaokuplja se poslom bez ikakve svrhe; ponaša se nepromišljeno, proizvoljno i diktatorski. Od crkvenog posla je napravio haos, nije izvršio nijedan posao koji je trebalo da izvrši, nije obavio posao jevanđelja ni posao filmske produkcije, a i crkveni život je u potpunom rasulu. Braća i sestre ne razumeju istinu, nemaju život-ulazak i ne mogu da napišu članke o svedočenju. Najžalosnije je to što ne mogu čak ni da razaznaju lažne starešine i antihriste. Ovakav starešina je krajnje nesposoban; on je lažni starešina koga treba otpustiti!’ U ovakvim okolnostima, hoće li ga biti lako otpustiti? Moglo bi da bude teško. Budući da ga sva braća i sestre odobravaju i podržavaju, bude li iko pokušao da otpusti tog starešinu, braća i sestre će iskazati protest i uputiti Višnjem zahtev da ga zadrži. Zašto će biti takav ishod? Zato što ovaj lažni starešina i antihrist koristi lepa spoljna ponašanja, kao što su podnošenje patnje i plaćanje cene, kao i milozvučne reči, da ljude gane, da ih pridobije i navede na pogrešan put. Jednom kad iskoristi ove lažne pojavne oblike da ljude navede na stranputicu, svi će se za njega zauzimati i neće moći da ga napuste. Ovi ljudi jasno znaju da ovaj starešina nije obavio previše pravog posla i da Božje izabranike nije usmeravao da shvate istinu i zadobiju život-ulazak, ali ga oni ipak podržavaju, odobravaju i slede, ne mareći nimalo da li to znači da i sami neće zadobiti istinu i život“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „Četvrta stavka: Oni se uzdižu i svedoče o sebi“). Uvidela sam da je ono što je Bog razotkrivao bilo moje ponašanje. Otkad me je viši starešina orezao zbog toga što sam vršila dužnosti ne noseći breme i što nisam obavljala pravi posao, u tajnosti sam rešila da se pokajem i promenim. U početku sam imala nešto pozitivne prakse, u nameri da svoj dug nadoknadim praktičnom aktivnošću. No, postepeno je priroda mog ponašanja počela da se menja. Kad bih ostajala do kasno i zadobijala pažnju i brižnost braće i sestara želela sam da svima, kroz svoje stvarno ponašanje, dokažem da sam se pokajala tokom tog vremena i da sam voljna da platim cenu zbog svojih dužnosti. Da jednog dana viši starešina upita svakog da dâ svoju procenu o meni, braća i sestre bi zasigurno pričali na pozitivan način o meni, dokazujući da nisam zabušant ili neki neodgovorni starešina. Stoga sam neumorno podnosila patnju i ostajala do kasno, koristeći to kao prikaz svog odanog vršenja dužnosti, čak se namerno praveći važnom pred braćom i sestrama. Ponekad, kada bih očito bila umorna i spavalo mi se, i dalje sam pokušavala da budem poslednja koja odlazi u krevet kako bih naglasila svoj „zauzet raspored“ kao starešine. Ponekad bih se, pošto sam ostajala do kasno, tokom dana osećala mentalno iscrpljenom i nisam mogla da se usredsredim; u tom slučaju bi bilo normalno odremati. Međutim, kako bih sačuvala sliku o sebi kao o osobi koja nosi breme, ponekad se ne bih odmarala u toku dana, samo kada više ne bih mogla da izdržim, a čak i tad se nisam usuđivala da predugo spavam, bojeći se da će svi misliti da se tome prepuštam. Ostajući do kasno u noć, sve dok god su neka braća i sestre bili budni, želela sam da im stavim do znanja da ja još uvek istrajavam. Čak sam slala poruke braći i sestrama u drugim državama kako bi što više ljudi znalo da sam neko ko je voljan da podnese patnju zarad svojih dužnosti, gradeći sliku o sebi kao o marljivoj osobi. Videvši da je Bog razotkrio da se neki ljudi služe govorom, da se hvališu kako bi svedočili o sebi i zadobili veliko poštovanje i da se drugi, koji su smatrani plemenitim i relativno moralnim, koriste oblicima ponašanja koji su u skladu sa ljudskim predstavama kako bi druge naveli na pogrešan put, kao i na to da im se dive i poštuju ih, shvatila sam da sam ja, kroz ostajanje do kasno i patnju, pokušavala da izgradim dopadljivu sliku o sebi. Želela sam da od svakoga zadobijem naklonost i dobro sam se ponašala u smislu da sam podnosila patnju i plaćala cenu da bih se napravila važna i navela druge na pogrešan put, što je manifestacija antihrista. Pomislila sam kako su fariseji bili licemeri; namerno su se molili u sinagogama i na ćoškovima ulica i imali tužna lica kada bi postili. Isto tako su širili svoje filakterije i pravili predstavu od davanja milostinje, sve da bi prikazali sebe i svedočili o samima sebi kroz naizgled dobro ponašanje. Sve što su fariseji radili je da navedu ljude na pogrešan put i uhvate ih u zamku, da utvrde svoj položaj i nagnaju ljude da ih duboko poštuju – fariseji su išli putem opiranja Bogu. Umesto da se usredsredim na istina-načela u obavljanju svojih dužnosti, ja sam hodala pogrešnim putem, manipulišući spolja vidljivim pojavama kako bih navela druge na pogrešan put i zadobila njihovo divljenje. Zaista podlo!

Nastavila sam da razmišljam. Koji su se vidovi iskvarene naravi krili iza moje patnje ostajanja do kasno u noć? Pročitala sam poglavlje Božjih reči: „Antihristi imaju odbojnost prema istini, istinu uopšte ne prihvataju – što očigledno ukazuje na jednu činjenicu: antihristi nikad ne postupaju prema istina-načelima, istinu nikad ne primenjuju – a to je najočitije ispoljavanje antihrista. Osim reputaciji i statusu i tome da budu blagosloveni i nagrađeni, streme još jednoj stvari, a to su uživanje u udobnostima tela i privilegijama statusa; i budući da je tako, oni prirodno izazivaju prekide i ometanja. Te činjenice pokazuju da ono za čim streme, kao i njihovo ponašanje i ispoljavanja, nisu voljeni od strane Boga. A to nipošto nisu postupci i ponašanja onih ljudi koji streme ka istini. Na primer, neki antihristi koji su poput Pavla imaju rešenost da pate tokom izvršavanja svoje dužnosti, mogu da ostanu do kasno u noć i da izdrže bez hrane dok obavljaju svoj posao, mogu da stave pod kontrolu sopstveno telo, mogu da prevaziđu svaku bolest i nelagodu. A s kojim ciljem sve to rade? Da bi svima pokazali kako su u stanju da sebe ostave po strani – da su spremni na samoodricanje – kad je reč o Božjem nalogu; da za njih postoji isključivo dužnost. Sve to pokazuju pred drugim ljudima. Kad su ljudi u blizini, oni se ne odmaraju kad bi to trebalo da rade, čak namerno produžavaju svoje radno vreme, ustaju rano i kasno odlaze na spavanje. Međutim, šta je sa delotvornošću posla i efektivnošću njihove dužnosti kad antihristi ovako dirinče od zore do mraka? Te stvari su van okvira njihovog razmatranja. Oni jedino nastoje da sve to čine pred drugima, kako bi drugi ljudi mogli da vide da pate i uvide kako se daju za Boga, nimalo ne razmišljajući o sebi. A kad je reč o tome da li dužnost koju izvršavaju i posao koji obavljaju sprovode prema istina-načelima, o tome uopšte ne razmišljaju. Razmišljaju jedino o tome da li su svi zapazili njihovo spoljno lepo ponašanje, da li su ga svi svesni, da li su na sve ostavili utisak i da li će taj utisak kod tih ljudi izazvati divljenje i odobravanje, hoće li ih ti ljudi iza njihovih leđa hvaliti i veličati uz reči: ’Oni zaista mogu da istrpe patnju, njihov duh izdržljivosti i izuzetne istrajnosti nadilazi naš. Ovo je neko ko stremi ka istini, ko je u stanju da pati i podnese teško breme, pravi je stub crkve.’ Kad to čuju, antihristi su zadovoljni. U svom srcu razmišljaju: ’Bio sam baš pametan što sam se tako pretvarao, bio sam mudar što sam to uradio! Znao sam da će svi posmatrati stvari samo spolja, a njima se dopadaju ova lepa ponašanja. Znao sam da ću ovakvim ponašanjem steći odobravanje ljudi, da će ih to navesti da me hvale, da će ih navesti da mi se u dubini srca dive, da će ih navesti da blagonaklono gledaju na mene i da me više niko nikad neće gledati s visine. I ako dođe dan da Višnji otkrije da nisam izvršavao nikakav pravi posao i otpusti me, nesumnjivo će biti mnogo ljudi koji će se založiti za mene, koji će za mnom plakati, ubeđivati me da ostanem i govoriti u moju odbranu.’ Oni se potajno raduju svom lažnom ponašanju – pa, zar se i tom radošću ne otkriva priroda-suština antihrista? A kakva je to suština? (Rđavost.) Tako je – to je suština rđavosti. Pod prevlašću ove suštine rđavosti, antihristi podstiču stanje samozadovoljstva i samodivljenja koje ih navodi da u svom srcu potajno galame protiv Boga i protive Mu se. Spolja posmatrano, čini se da plaćaju ogromnu cenu i da njihovo telo podnosi veliku patnju, ipak, da li zaista vode računa o Božjem bremenu? Da li se iskreno daju za Boga? Mogu li odano da izvršavaju svoju dužnost? Ne, ne mogu. (…) Zar antihristi nemaju rđavu narav? U pozadini svoje patnje, oni gaje takve ambicije i krivokletstva, pa stoga Bog prezire takve ljude i takvu narav. Međutim, antihristi nikada ne vide niti priznaju tu činjenicu. Bog istražuje dubinu čovekovog srca, dok čovek samo vidi čovekove spoljne pojavne oblike – najgluplja stvar u vezi sa antihristima jeste u tome što ovu činjenicu ne priznaju, niti mogu da je uvide. Pa stoga rade sve što mogu da upotrebe to lepo ponašanje da sebe upakuju i učine poželjnim kako bi drugi pomislili da mogu da pate i istrpe nevolje, da izdrže patnju koju obični ljudi ne mogu, da obave posao koji obični ljudi ne mogu, kako bi drugi pomislili da poseduju izdržljivost, da mogu da stave pod kontrolu sopstveno telo i da uopšte ne vode računa o svojim telesnim interesovanjima ili zadovoljstvu. Ponekad će čak svoju odeću svesno nositi sve dok se ne zaprlja i neće je prati, čak ni onda kad ona počne da zaudara; rade sve ono što druge ljude navodi da ih obožavaju. I što su više pred očima drugih, svim silama se upiru da sebe prikažu tako da drugi uvide da oni nisu poput običnih ljudi, da je njihova želja da se daju za Boga veća nego kod običnih ljudi, da je njihova rešenost da pate veća nego kod običnih ljudi i da je njihova izdržljivost da istrpe patnju veća nego kod običnih ljudi. U ovakvim okolnostima, antihristi podstiču takva ponašanja, iza kojih se krije želja, duboko u njihovom srcu, da ih ljudi obožavaju i da o njima imaju visoko mišljenje. A kad ostvare svoj cilj, kad čuju hvalospeve ljudi i kad primete kako im ljudi upućuju zavidne poglede, pune divljenja i podrške, tada se u svom srcu osećaju srećno i zadovoljno“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (10. deo)“). Iz Božjih reči sam uvidela da je narav antihrista zla. Kada se suoče sa određenim stvarima, oni ne tragaju za istina-načelima niti za tim kako da se ponašaju u skladu sa Božjim namerama. Umesto toga se usredsređuju na spoljne oblike ponašanja, disciplinujući sopstveno telo i buneći se protiv njega, koristeći se naizgled dobrim ponašanjem kako bi druge naveli na pogrešan put. I ja sam se ponašala na sličan način. Nakon što sam jedno vreme ostajala do kasno i dobijala pozitivnu reakciju na to, a braća i sestre pokazivali zabrinutost zbog mene i čak mi se divili, počela sam da verujem da su moja patnja i plaćanje cene bili vredni truda. Da bih zadržala sliku o sebi kao o osobi koja nosi breme, namerno sam produžavala svoje radno vreme. I kada sam mogla da odem ranije u krevet, odlagala bih to do veoma kasnih sati. Bog je rekao da antihristi samo glumataju pred drugim ljudima, brinući samo o tome da li su njihovi postupci zapaženi i o tome da ostave dobar utisak na druge. Što se tiče pozitivnih stvari, u smislu da li je njihov posao učinkovit ili da li su efikasni u svom radu, na to se uopšte ne obaziru. Ja sam se upravo tako ponašala. Nedavno sam se, zbog toga što nisam nosila breme tokom vršenja svoje dužnosti i propusta da se bavim pravim poslom, suočila sa orezivanjem. Ako sam stvarno želela da se pokajem, trebalo je da razmislim o svojoj iskvarenoj naravi, promislim kako da unapredim radnu efikasnost i uložim više truda u istina-načela. Umesto toga sam produžila svoje radno vreme i ostajala do kasno kako bih održala sliku o sebi. Misli mi nisu bile bistre dok sam obavljala svoju dužnost kasno noću i osećala sam se ošamućeno tokom dana, s manjkom koncentracije. Povrh svega, moja radna efikasnost je bila niska. Međutim, nisam se obazirala na to da li će rad Božje kuće kasniti. Sve dok sam mogla da gradim dobru sliku o sebi u srcima braće i sestara, to je za mene bilo dovoljno. Koristila sam prilike da obavljam svoju dužnost kako bih se pravila važna i zadobila divljenje. Radila sam zarad statusa, a ne da bih ispunila svoje dužnosti i udovoljila Bogu. Moje misli su bile isuviše podle i rđave. Štaviše, u sebi sam nosila čak jednu ogavniju zamisao. Kada sam bila orezana, znala sam da braća i sestre i viši starešina posmatraju da li sam se promenila. No, ja sam mislila da stvarni posao i rešavanje aktuelnih problema isuviše zamaraju i da možda rezultati neće biti odmah vidljivi, dok je buniti se protiv tela ostajući do kasno bilo prilično jednostavno. Sve i da jednog dana svoj posao ne budem obavljala kako treba, braća i sestre bi se i dalje zauzeli za mene jer su videli moj trud, ako već ne moja dostignuća. Na taj način, sve i da budem smenjena, to ne bi bilo previše posramljujuće. Bar bi svako video da sam mogla da padnesem patnju i da sam bila voljna da posao obavljam kako treba. Razmišljajući o takvim mislima i namerama, sama sam se sebi gadila. Zadaci su već kasnili zbog toga što prethodno nisam ništa konkretno radila i trebalo je da me smene. Božja kuća mi je pružila priliku da nastavim sa praktikovanjem, ali se ja nisam pokajala niti promenila. Umesto toga sam površnom patnjom pokušavala da druge navedem na pogrešan put, pogoršavajući stvari. Iako je ostajanje do kasno moglo druge privremeno da navede na pogrešan put, Bog ispituje dubine ljudskog srca. Ovako predstavljajući i ulepšavajući sebe samo bi dovelo do toga da prema meni oseti gađenje i odbojnost. Štaviše, Bog ocenjuje starešine spram toga da li mogu da obavljaju pravi posao ili ne, a ne prema tome da li mogu da ostanu do kasno ili rade prekovremeno. Ma koliko dugo radili, ako ne mogu da otkriju probleme na poslu i reše ih, da besede o istini kako bi pomogli braći i sestrama da se reše poteškoća vezano za život-ulazak, ili da dostignu stvarnu učinkovitost u onome za šta su odgovorni, taj se rad i ne računa kao stvarni rad.

Kasnije sam ponovo razmišljala. Bog stalno zahteva da se pridržavamo rasporeda za spavanje i prirodnog ritma našeg tela. Ipak, ja nisam sledila Božje reči. Čak sam verovala da je „Prionuti na posao i dati sve od sebe dok ne ispustiš dušu“ nešto dostojno divljenja. Neumorno sam se pridržavala toga da na ovaj način obavljam svoju dužnost. U čemu je zapravo bila greška kod ovakvog stanovišta? Istražila sam Božje reči na tu temu. Svemogući Bog kaže: „Bog ti je podario slobodnu volju, normalni ljudski intelekt, kao i savest i osećaje koje svako ljudsko biće treba da poseduje. Ako sve to dobro i pravilno koristiš, ako poštuješ zakone fizičkog opstanka i pravilno brineš o svom zdravlju, ako dosledno radiš sve što Bog traži od tebe i ako postižeš ono što Bog zahteva da postigneš, to je sasvim dovoljno, a ujedno je i veoma jednostavno. Da li je Bog tražio da prioneš na posao i da daješ sve od sebe dok ne ispustiš dušu? Da li je tražio da mučiš samog sebe? (Nije.) Bog ne zahteva takve stvari. Ljudi ne treba da se muče, već treba da budu razumni i da redovno zadovoljavaju razne telesne potrebe. Pij vodu kad si žedan, pojačaj ishranu ako si gladan, otpočini kad se umoriš, vežbaj nakon dužeg sedenja, javi se lekaru kad si bolestan, svakoga dana pojedi po tri obroka i živi normalnim ljudskim životom. Pritom, naravno, treba da obavljaš i svoje uobičajene dužnosti. Ako tvoje dužnosti zahtevaju neka stručna znanja koje ne poseduješ, treba da učiš i da vežbaš. To je normalan život. Sva praktična načela koja Bog iznosi pred ljude jesu nešto što normalni ljudski intelekt može da shvati, nešto što ljudi mogu da razumeju i da prihvate i nešto što ni za dlaku ne prevazilazi opseg normalne ljudskosti. Sve te stvari spadaju u domen ljudskog postignuća i ni po čemu ne prelaze granice onoga što je prikladno. Bog od ljudi ne zahteva da budu natprirodne ili istaknute osobe, dok izreke o moralnom postupanju primoravaju ljude da budu upravo to. Ne samo što na sebe moraju da preuzmu veliki cilj svoje zemlje i nacije, već se od njih takođe traži da prionu na posao i da daju sve od sebe dok ne ispuste dušu. Stoga su prisiljeni da se odreknu vlastitog života, što je potpuno suprotno Božjim zahtevima. Kakav je Božji stav prema ljudskim životima? Bog se brine o bezbednosti ljudi u svakoj situaciji, pazi da ne padnu u iskušenje i druge opasne situacije i štiti njihove živote. Koji cilj Bog ima pred očima dok to radi? Cilj Mu je da ljudi dobro žive. Koju svrhu On vidi u tome da ljudima priušti dobar život? On te ne primorava da budeš natčovek, da u srcu nosiš sve pod kapom nebeskom, niti da brineš o svojoj zemlji i narodu, a kamoli da umesto Njega vladaš svim stvarima, da sve orkestriraš i da vladaš celim čovečanstvom. Umesto toga, On od tebe traži da zauzmeš mesto koje ti kao stvorenom biću pripada, da ispunjavaš dužnosti stvorenog bića, da obavljaš dužnosti koje ljudi treba da obavljaju i da radiš ono što ljudi treba da rade. Ima mnogo stvari koje treba da radiš, ali tu ne spada vladavina nad sudbinom čovečanstva, kao ni nošenje u srcu svega pod kapom nebeskom, uključujući čovečanstvo, otadžbinu, crkvu, Božju volju ili Njegov veliki poduhvat spasavanja ljudskog roda. Te stvari nisu obuhvaćene Njegovim zahtevom. Šta, dakle, spada u stvari koje treba da radiš? Tu spadaju nalozi koje ti Bog poverava, dužnosti koje ti Bog daje i svi zahtevi koje Božja kuća u svakom periodu postavlja pred tebe. Zar to nije jednostavno? Zar to nije lako uraditi? To je veoma jednostavno i lako uraditi. Ali ljudi uvek pogrešno razumeju Boga i misle da ih On ne uzima zaozbiljno. Ima onih koji misle: ’Ljudi koji veruju u Boga ne treba sebe da smatraju naročito važnim, ne treba da budu zaokupljeni vlastitim telom, već treba što više da pate, umesto da noću prerano odlaze u krevet, jer bi Bog mogao da se rastuži ako odu na spavanje prerano. Treba rano da ustaju a kasno da ležu i da tokom noći marljivo obavljaju svoju dužnost. Čak i ako ne postižu nikakve rezultate, moraju ostajati budni sve do dva ili tri sata ujutro.’ Usled toga, ovi ljudi su do te mere iscrpljeni, da im čak i hodanje predstavlja veliki napor, mada oni, uprkos tome, kažu da je obavljanje dužnosti stvar koja ih iscrpljuje. Zar to nije posledica ljudske gluposti i neznanja? Ima i onih koji misle: ’Bog nije srećan kad nosimo odeću koja je pomalo svečana i lepa, niti je zadovoljan što svaki dan jedemo meso i ukusnu hranu. U Božjoj kući možemo samo da prionemo na posao i da dajemo sve od sebe dok ne ispustimo dušu’; misle da, kao vernici u Boga, svoje dužnosti moraju da obavljaju do smrti, inače ih Bog neće poštedeti. Da li je stvarno tako? (Nije.) Bog od ljudi zahteva da svoju dužnost obavljaju odgovorno i odano, ali ih ne primorava da budu surovi prema vlastitom telu, a još manje traži od njih da budu površni ili uludo traće svoje vreme. Vidim da neke starešine i delatnici traže da ljudi svoje dužnosti obavljaju upravo na taj način, da ne zahtevaju efikasnost, već samo ljudima traće vreme i energiju. Činjenica je da oni uludo troše ljudske živote. Dugoročno gledano, naposletku se kod nekih ljudi javljaju zdravstveni problemi, bolovi u leđima i kolenima, kao i osećaj vrtoglavice dok rade ispred ekrana računara. Kako je to moguće? Ko je to izazvao? (Sami su to izazvali.) Iako Božja kuća zahteva da svi krenu na počinak najkasnije do 10 sati uveče, neki ljudi ne odlaze na spavanje pre 11 ili 12 uveče, čime remete odmor ostalih ljudi. Neki čak prekorevaju ljude koji na počinak odlaze u normalno vreme, optužujući ih da žude za udobnim životom. To je pogrešno. Kako da svoj posao dobro obavljaš ako ti se telo nije dobro odmorilo? Šta Bog kaže o tome? Kako Božja kuća to reguliše? Sve treba raditi u skladu s Božjim rečima i propisima Božje kuće, jer jedino to je ispravno. Neki ljudi imaju apsurdna shvatanja, stalno idu iz krajnosti u krajnost, pa čak i druge ljude ograničavaju. To nije u skladu sa istina-načelima. Neki ljudi su, naprosto, smešne budale bez imalo razboritosti i misle da moraju do kasno ostajati budni da bi obavljali svoje dužnosti, čak i kad nisu zauzeti poslom, pa stoga ne dopuštaju sebi da idu na spavanje kad su umorni, da se ikome požale ako su bolesni i, što je još gore, ne dozvoljavaju sebi da odu kod lekara, jer to smatraju gubljenjem vremena zbog kojeg će kasniti sa obavljanjem dužnosti. Da li je takvo stanovište ispravno? Zašto vernici i dalje dolaze do tako apsurdnih stavova nakon što su odslušali tolike propovedi? Kako su u Božjoj kući regulisani radni aranžmani? Na počinak se mora poći tačno u 10 uveče, a ustajanje je u 6 sati ujutro, što znači da se svakome mora obezbediti osam sati sna. Osim toga, stalno se naglašava da treba voditi računa o zdravlju, kao i da nakon posla treba raditi vežbe i pridržavati se zdravih navika i zdrave ishrane da bi se izbegli zdravstveni problemi prilikom obavljanja dužnosti. Neki ljudi, međutim, to naprosto ne shvataju, nisu u stanju da se drže načela niti da poštuju pravila, pa bez potrebe ostaju budni do kasno i konzumiraju pogrešnu hranu. A kad se razbole i kad ne mogu da obavljaju svoju dužnost, džaba im je da se kaju“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Šta znači stremiti ka istini (12)“). Iz Božjih reči sam videla da su Božji zahtevi prema ljudima veoma praktični – kada si gladan, jedi; kada si umoran, odmaraj; kada si bolestan, potraži medicinsku pomoć. Bog ne traži od ljudi da budu nadljudi ili da naruše normalni telesni ritam kako bi obavljali svoje dužnosti. Međutim, zbog svog pogrešnog razumevanja, nekada sam mislila da je odlazak rano na spavanje lenjost, a da ostajanje do kasno i zapostavljanje sna predstavljaju odano vršenje dužnosti. Pogotovo kada sam videla da i nevernici streme marljivosti na ovaj način, i sama sam stremila tome. Od detinjstva su nas škole i društvo učili da nam uzori budu oni koji naporno rade. Neki od njih su se nepokolebljivo držali svojih položaja desetinama sati, kolabirajući na kraju od prekomernog rada, a neki su čak iznenada umirali na svojim radnim mestima. Kasnije generacije su slavile njihov duh posvećenosti i divile mu se. Ja sam prihvatila to pogrešno gledište i želela da dokažem da nosim breme za svoju dužnost tako što sam ostajala do kasno. Ali zapravo, oko jedanaest ili dvanaest noću, srce bi počelo da mi bubnja. Sledećeg jutra bih se budila teške glave i tromog tela. Trebalo bi mi prilično vremena da se prilagodim pre nego što bih mogla da počnem sa radom. Zbog slabog fokusa, stopa grešaka u mojim dužnostima je rasla i moja radna efikasnost nije bila visoka. Pošto sam se budila kasno, preskočila bih svoje duhovno posvećivanje i išla pravo na posao. Nikako nisam uspevala da razmislim o iskvarenosti koju sam otkrila niti da sažmem svoja odstupanja u vršenju svoje dužnosti. Vršila sam svoju dužnost u stanju službovanja, bez život-ulaska i moj rad je bio sve manje efikasan. Kako bih zaradila divljenje drugih, provodila bih dodatnih dva ili tri sata ostajući do kasno. Međutim, moja radna efikasnost nije mnogo napredovala i moje zdravlje se postepeno pogoršalo. Uvidela sam da je ostajanje do kasno da bih dokazala svoju odanost u vršenju dužnosti bio najgluplji i najbesmisleniji način da to dokažem. Isto tako sam shvatila da su misli koje je Sotona usadio u ljude poput „Prioni na posao i daj sve od sebe dok ne ispustiš dušu“, „Svilene bube u proleće tkaju dok ne umru, a sveće gore sve dok im suze ne presuše“, sve škodljive za ljude i da nanose štetu njihovim životima. Samo Bog neguje i vrednuje ljudski život, uspostavlja normalan raspored za rad i odmor i daje ljudima da žive i rade u skladu sa normalnim pravilima. U svemu tome se ogleda Božja ljubav. Bog zahteva od ljudi da odano ispunjavaju dužnost stvorenog bića. Ta odanost ne znači da se radom razboljevamo i iscrpljujemo, već da obavljamo svoje dužnosti najbolje što umemo, obraćajući pažnju na preispitivanje sopstvene iskvarene naravi, tragajući za istinom i ponašajući se prema načelima. Međutim, ono što sam ja ispoljavala je bila budalasta odanost, samo dobro ponašanje upakovano tako da ljude navede na pogrešan put. Kada sam to razumela, još više sam se kajala i osećala dužnom. Nisam mogla dalje da se vodim ovom naopakom motivacijom u vršenju svoje dužnosti.

Narednog dana sam ponovo napravila svoj plan rada; odlazila sam rano u krevet i rano ustajala i vežbala ujutro i uveče. Radeći tako neko vreme, lupanje srca i ubrzani rad su gotovo nestali. Uz to, ustajući rano ujutro, mogla sam da izdvojim vreme za duhovno posvećivanje i pišem o iskustvenom svedočenju; i srce mi je bilo relativno mirno. Razumno planirajući vreme, moja radna efikasnost se popravila, kao i moje mentalno stanje.