Početkom 2021, prihvatila sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Aktivno sam posećivala sastanke i čitala Božju reč, a nakon više od dva meseca, započela sam svoju dužnost kao đakon zalivanja. U to vreme, svakog vikenda imali smo sastanke đakona da raspravljamo o problemima i poteškoćama sa kojima smo se susretali u dužnostima i razgovarali smo o tome šta smo dobili, kakvu smo iskvarenost razotkrili i kako smo se osvrtali na nju i razumeli je kroz Božju reč. Pre svakog sastanka bila sam veoma nervozna i dugo bih razmišljala, jer nisam znala šta da im kažem. Tištilo me to kako ću javno izneti svoju iskvarenost i mane, jer sam se plašila da će drugi imati loše mišljenje o meni. Na primer: tek sam bila počela sa zalivanjem pridošlica. Mnogo toga nisam znala i nedostajalo mi je iskustva. Brinula sam se da se pridošlicama neću dopasti i da će misliti da ne mogu dobro da ih zalivam, pa više nisam želela tu dužnost. Ali nisam želela da otvoreno pričam o svom stanju na sastanku đakona, jer sam se brinula da će onda oni misliti da ne umem da razgovaram sa drugima. Takođe, bila sam nestrpljiva sa nekim pridošlicama, a nisam želela to da kažem, jer sam brinula da će, ako im to kažem, misliti da imam lošu ljudskost. Ali bila sam i zabrinuta, jer ako budem ćutala na sastanku, sigurno će pomisliti da nisam sposobna kao ostali. Nisam želela da se sramotim ili da ih navedem da me gledaju s visine. Kad sam o tome razmislila, konačno sam odlučila da samo kažem nešto nevažno i ne previše sramotno, recimo, da sam lenja, što je problem koji većina ljudi ima. Na taj način, neću izgledati inferiorno u odnosu na druge.

I tako, na sastanku, vođa me je pitao za moja dosadašnja iskustva, i kakva sam saznanja stekla o svojoj iskvarenoj naravi, a ja sam podelila ono što sam planirala. Kad sam završila, laknulo mi je, ali osećala sam nelagodu i grizla me je savest. Znala sam da nisam rekla istinu i da se to što sam uradila protivi Božjoj nameri. Pomislila sam na reči Gospoda Isusa. „Samo recite ’da’ kada nešto tvrdite, i ’ne’ kada nešto poričete. Što je više od ovoga, od Zloga je” (Matej 5:37). „Zaista vam kažem, ako se ne promenite iznutra i ne postanete kao deca, nećete ući u Carstvo nebesko” (Matej 18:3). Pomislivši na te reči, osetila sam veliku krivicu. Laži od Sotone dolaze i zle su. Bog voli iskrene ljude i jedino iskreni ljudi mogu ući u carstvo nebesko. Lažovi i licemeri ne mogu ući u Božje carstvo. Takve ljude Bog mrzi i na kraju će ih sigurno eliminisati. Shvativši to, mnogo sam se uzrujala i uplašila da će me Bog odbaciti. Molila sam se Bogu da me vodi u mom nastojanju da budem iskrena osoba. Rešila sam da kažem istinu i na sledećem sastanku priznam svoju iskvarenost. Ali kad je došao taj čas, ipak nisam imala hrabrosti da im kažem. Brinula sam da će, ako budem pričala o svojoj iskvarenosti i nedostacima, moja braća i sestre pomisliti da sam iskvarenija od njih. Bilo mi je previše teško da kažem istinu. Razmišljajući o tome, nisam želela da pohađam sastanke đakona. Ali brinula sam se da će me braća i sestre pitati zašto nisam bila, a onda neću znati šta da kažem. Osećala sam se sve neodlučnije i jadnije. Nisam znala šta da radim. Na jednom sastanku, braće i sestre komunicirali su o svojim iskustvima i znanju, kao i obično, a ja uopšte nisam znala šta da kažem, pa sam samo slušala u tišini. Bila sam razočarana u sebe, uvek sam glumila i nikako nisam uspevala da primenjujem istinu. Jednu iskrenu reč nisam mogla da izgovorim. Osećala sam se jadno, pa sam se molila Bogu da me izvede iz ovog stanja.

Kasnije, pročitala sam ovaj odlomak Božje reči: „Moraš tražiti istinu kako bi rešio svaki problem koji se pojavi, ma šta to bilo, i nikako se ne smeš pretvarati niti maskirati pred drugima. Budi potpuno otvoren u vezi sa svojim propustima, nedostacima, manama i sa iskvarenom naravi, i razgovaraj u zajedništvu o svima njima. Nemoj ih zadržavati u sebi. Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš kako da se otvoriš, a to je i prva prepreka, koju je najteže prebroditi. Jednom kada je prebrodiš, lako je ući u istinu. Šta podrazumeva preduzimanje tog prvog koraka? Podrazumeva da otvoriš svoje srce i da pokažeš sve što imaš, dobro ili loše, pozitivno ili negativno. Podrazumeva da se ogoliš pred drugima i pred Bogom, da od njega ništa ne kriješ niti zataškavaš, da se ne prerušavaš, oslobođen svake prevare i lukavstva, te da isto tako budeš otvoren i pošten prema drugim ljudima. Na taj način živiš u svetlosti, pa ne samo da će te Bog ispitivati, već će i drugi moći da vide da postupaš principijelno i prilično transparentno. Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, svoj lik i status, niti moraš da zataškavaš ili prikrivaš svoje greške. Ne moraš da ulažeš beskoristan trud. Ako ove stvari možeš da otpustiš, bićeš veoma relaksiran, živećeš bez ograničenja ili bola i u potpunosti ćeš živeti u svetlosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božje reči shvatila sam da ne treba nikad da krijemo naša vlastita iskvarena stanja. Treba da ih predočimo Bogu, da se molimo, da promislimo i pokušamo da shvatimo, kao i da otvorimo srca da razotkrijemo iskvarenost pred svojom braćom i sestrama kako bismo potražili istinu. Ovo će nam pomoći da bolje razumemo sebe i rešimo se naše iskvarene naravi. Ali, da bih spasila obraz i status, nisam želela da otvoreno pričam o svojoj iskvarenosti i poteškoćama, niti sam želela da tražim istinu sa svojom braćom i sestrama. Uvek sam bila zatvorenog srca, tako da me niko nije mogao pročitati, ali nisam nalazila nikakvo oslobođenje živeći u mraku. Svhatila sam da više ne mogu ovako, i da treba da primenjujem ono što je u skladu s rečju Božjom, da se otvorim o svom stanju braći i sestrama i da tražim njihovu pomoć. Baš nakon završetka sastanka, jedna sestra mi je prišla da popričamo o njenom nedavnom iskustvu. Mislila sam da je to prilika da joj se otvorim, ali i dalje me je bilo pomalo sramota, jer nisam znala šta će ona misliti o meni. Brinula sam se da će reći da sam vrlo nepoštena osoba. I tako sam se molila Bogu: „Bože, ne želim više da se skrivam. Ne želim više da krijem svoje istinske misli. Veoma sam umorna. Bože, želim da budem iskrena osoba, zato Te molim da me vodiš.” Nakon molitve, rekla sam sestri sve ono o čemu nisam smela da se otvorim na sastancima. Pošto sam završila sa pričom, osetila sam veliko olakšanje. Sestra je sa mnom podelila svoje shvatanje i poslala mi je odlomak Božjih reči. „Glavna karakteristika lažljive osobe jeste da ona nikada ne otvara svoje srce u razgovoru s bilo kim, kao i da se ne poverava čak ni najboljem prijatelju. Krajnje je nedokučiva. U stvari, takva osoba ne mora obavezno da bude stara, niti mora da bude neko ko je u životu mnogo prošao; čak i ako ima veoma malo iskustva, ona je krajnje nedokučiva. Veoma je lukava za svoje godine. Zar takva osoba nije po prirodi lažljiva? Ona se tako vešto skriva da niko nije u stanju da je prozre. Ma koliko reči da izgovori, teško je razlučiti šta je od toga istina a šta laž i niko ne može sa sigurnošću da kaže kada govori istinu a kada laže. Osim toga, takva osoba je naročito vešta u prerušavanju i sofistici. Istinu često skriva, ostavljajući lažan utisak na ljude, tako da ljudi mogu da vide samo njenu lažnu pojavu. Predstavlja se kao uzvišena, dobra, čedna i bezazlena osoba, koju svi odobravaju i koja se svima dopada, tako da je naposletku svi obožavaju i na nju se ugledaju. Ma koliko vremena da provodiš s takvom osobom, nikad ne znaš šta zaista misli. Svoja gledišta i stavove prema svakojakim ljudima, događajima i stvarima ona skriva duboko u srcu. Nikada nikome ne priča o tome. O tim stvarima nikada ne razgovara, čak ni s ljudima kojima najviše veruje. Istinu o sebi i ono što joj leži na srcu ona ne poverava čak ni Bogu, tokom molitve. Povrh svega toga, ona nastoji da se preruši u osobu dobre ljudskosti, koja je veoma produhovljena i posvećena stremljenju ka istini. Niko nije u stanju da sagleda kakva joj je narav i o kakvoj se osobi zapravo radi” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Petnaesta stavka: Ne veruju u postojanje Božje i poriču suštinu Hristovu (1. deo)”). Iz Božje reči shvatila sam da lažljivi ljudi u razgovoru nisu iskreni sa drugima niti otvoreno pričaju o svojim istinskim stanjima pred drugima. Umesto toga, često se skrivaju i glume. Videla sam da sam baš onakva kao što je Bog otkrio. Otkako sam postala đakon zalivanja, videla sam da imam mnogo mana, da sam otkrila mnoge iskvarene naravi i da nemam ljubavi i strpljenja za pridošlice. Morala sam da otvorim svoje srce i da tražim rešenje za te probleme sa svojom braćom i sestrama. Ali brinula sam se da će me gledati s visine i smatrati me inferiornom ako kažem istinu, pa nisam želela da im otkrijem svoje pravo stanje. Izbegavala sam važne stvari i pričala im o onim nebitnim, ili o problemima za koje sam mislila da ih imaju mnogi. Radila sam to kako bih skrila svoju mračnu stranu i svoje najdublje misli. Da bi drugi imali dobro mišljenje o meni, glumila sam i odavala lažni utisak. Obmanjivala sam svoju braću i sestre. Bila sam tako lažljiva i licemerna.

Kasnije mi je sestra poslala još jedan odlomak Božje reči: „U stvarnosti, svi ljudi odlično znaju zbog čega lažu. Bilo radi lične koristi i gordosti, ili zarad taštine i statusa, oni pokušavaju da se nadmeću s drugima i da se pokažu drugačijima nego što zapravo jesu. Njihove laži, međutim, kad-tad bivaju razotkrivene i obznanjene, te oni naposletku gube svoj obraz, kao i svoje dostojanstvo i karakter. A sve je to posledica preteranog laganja. Previše je narastao broj tvojih laži. Svaka reč koju izgovoriš je razvodnjena i neiskrena, i nijedna se ne može smatrati istinitom ni poštenom. Iako ne smatraš da si izgubio obraz kad govoriš laži, duboko u duši osećaš stid. Savest te grize, imaš veoma loše mišljenje o sebi i pitaš se: ’Zašto živim ovako bednim životom? Je li zaista toliko teško govoriti istinu? Da li baš moram da pribegavam lažima zarad vlastite gordosti? Zašto me vlastiti život toliko iscrpljuje?’ Ti, zapravo, ne moraš da živiš iscrpljujućim životom. Kad bi uvežbao da budeš poštena osoba, mogao bi opušteno, slobodno i nesputano da živiš. Ti si, međutim, odlučio da laganjem podržavaš vlastitu gordost i taštinu. Shodno tome, tvoj je život samo jedno dosadno i bedno bivstvovanje, koje si sam proizveo. Govoreći laži, čovek možda može steći nekakav osećaj gordosti, ali šta taj osećaj gordosti zapravo predstavlja? To je samo jedna prazna i potpuno bezvredna ljuštura. Lagati znači rasprodavati vlastiti karakter i dostojanstvo. Time se čovek lišava svog dostojanstva i karaktera, a to se Bogu nimalo ne dopada i On se toga gnuša. Vredi li onda lagati? Ne vredi. (…) Nasuprot tome, ako si ti neko ko voli istinu, izdržaćeš svakojake poteškoće da bi istinu sprovodio u delo. Čak i ako zbog toga budeš morao da žrtvuješ svoj ugled i status, i da trpiš podsmeh i ponižavanje od strane drugih – dokle god budeš mogao da istinu sprovodiš u delo i da udovoljavaš Bogu, tebi će to biti dovoljno. Ljudi koji vole istinu odlučuju da je sprovode u delo i da budu pošteni. To je ispravan put i to je ono što Bog blagosilja. A šta bira osoba koja istinu ne voli? Ona bira laži, kako bi sačuvala svoj ugled, status, dostojanstvo i karakter. Draže joj je da bude lažljiva, da je se Bog gnuša i da je odbacuje. Takvi ljudi odbacuju istinu i odbacuju Boga. Oni biraju vlastiti ugled i status; žele da budu lažljivi. Ne mare mnogo za to da udovolje Bogu i ne zanima ih da li će ih On spasti. Mogu li takvi ljudi da budu spaseni? Sasvim je sigurno da ne mogu, zato što su odabrali pogrešan put. Oni mogu da žive jedino od laganja i varanja; mogu da žive samo bolnim životom, neprestano lažući i zataškavajući vlastite laži, po čitav dan razbijajući glavu kako da sebe odbrane. U velikoj si zabludi ako misliš da lažima možeš da zaštitiš svoj ugled, status, taštinu i gordost za kojima čezneš. U stvari, laganjem ne samo da nećeš moći da sačuvaš svoju taštinu i gordost, svoje dostojanstvo i svoj karakter, već ćeš, što je još strašnije, propustiti priliku da istinu sprovedeš u delo i da postaneš pošten čovek. Čak i ako u datom trenutku nekako uspeš da zaštitiš svoj ugled, status, taštinu i gordost, to ćeš učiniti po cenu žrtvovanja istine i izdaje Boga. Time ćeš nepovratno izgubiti svaku mogućnost da te On spase i usavrši, što će biti tvoj najveći gubitak i nešto za čim ćeš celog života žaliti. Oni koji su lažljivi to nikada neće razumeti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje”). Pošto sam pročitala Božju reč, promislila sam o sebi. Da bih sačuvala obraz i status i izbegla da me drugi gledaju s visine, pre svakog sastanka, mozgala sam da smislim kako da delim tokom sastanka. Ako bih se otvorila u vezi sa svojim stvarnim stanjem, plašila sam se da će moja braća i sestre steći loš utisak o meni. Ali i ako ništa ne kažem, opet sam brinula da će braća i sestre misliti da sam loša i da će me nipodaštavati U očaju, želela sam da pobegnem iz te situacije. Videla sam da, u pokušaju da spasem obraz i status, previše sam mozgala i unesrećivala sebe, a opet odbijala da se otvorim, da budem iskrena osoba i da ispričam braći i sestrama o svom pravom stanju i teškoćama. Bila sam tako lažljiva! Mada sam na neko vreme održala svoj ugled u srcima ljudi, izgubila sam dostojanstvo, šansu da budem iskrena osoba i šansu da tražim istinu. Bila sam tako umorna na sastancima i više uopšte nije bilo osećaja oslobađanja. Bila sam potpuno okovana svojom iskvarenom naravi. Braća i sestre treba da jedu i piju Božju reč na sastancima, kao i da komuniciraju o svojim iskustvima i poznavanju Božje reči. Ako imamo problema ili poteškoća, možemo da pomažemo jedni drugima i da učimo iz međusobnih kvaliteta. Na ovaj način, lakše je zadobiti delo Svetog Duha i razumeti istinu. Ali na sastancima, uvek sam razmišljala o tome kako da delim da me ne bi nipodaštavali, te da bi ljudi imali o meni lepo mišljenje. Sve moje misli bile su tome posvećene. Takav način života je bio pretežak i iscrpljujuć.

Kasnije, pročitala sam još jedan odlomak Božje reči: „Da li možete da se otvorite i kažete šta vam je zaista u srcu kada sa drugima razgovarate? Ako neko uvek govori šta mu je stvarno u srcu, ako priča iskreno i otvoreno, ako je iskren, ako nije površan dok obavlja dužnost i ako je u stanju da primenjuje istinu koju razume, onda za tu osobu ima nade da će zadobiti istinu. Ako se neko uvek pokriva i krije svoje srce da niko ne može jasno da ga vidi, ako odaje lažan utisak da bi prevario druge, onda je ta osoba u velikoj opasnosti. U velikoj je nevolji i biće joj jako teško da zadobije istinu. Iz nečijeg svakodnevnog života, reči i postupaka može se videti kakva mu je perspektiva. Ako se ta osoba uvek pretvara i diže nos, onda nije neko ko prihvata istinu i pre ili kasnije biće razotkrivena i eliminisana. (…) Ljudi koji nikada ne otvaraju svoje srce, koji se uvek trude da prikriju stvari, koji se pretvaraju da su vredni poštovanja, kojima je stalo da ljudi imaju visoko mišljenje o njima, koji ne dozvoljavaju drugima da ih u potpunosti sagledaju i koji žele da im se ljudi dive – zar ti ljudi nisu glupi? Takvi su najgluplji! To je zato što će istina o ljudima pre ili kasnije biti razotkrivena. Kojim putem hodaju sa takvim ponašanjem? To je put fariseja. Jesu li licemeri u opasnosti ili ne? Pošto su to ljudi kojih se Bog najviše gnuša, da li misliš da im preti opasnost ili ne? Svi oni koji su fariseji hodaju putem uništenja!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”). Iz Božjih reči shvatam da Bog želi da budemo pošteni ljudi, da govorimo jednostavno i iskreno, da ne lažemo i ne obmanjujemo, a čak i ako razotkrijemo iskvarenost, možemo otvoreno da razgovaramo o tome, tako da drugi mogu da vide naše prave misli. Primenjujući istinu na ovaj način, nećemo osećati umor i moći ćemo da hodamo stazom spasenja. Ali oni koji se vazda prerušavaju, skrivaju, prikrivaju i ne dopuštaju drugima da vide u kakvom su stanju, oni hodaju pogrešnom stazom, postaju sve dvoličniji i dvoličniji, pa se nikad ne mogu rešiti svoje iskvarene naravi. To je put u propast. Setila sam se fariseja od pre 2.000 godina. Spolja se činilo da su pobožni, danima su objašnjavali Sveto pismo drugima u sinagogi. Takođe su namerno stajali na raskršćima i molili se, kako bi ljudi mislili da oni vole Boga. Ali nisu se uopšte plašili Boga, nisu stavljali Boga iznad svega, niti su slušali Božje zapovesti. Kada se Gospod Isus pojavio i delao, oni su dobro znali da Njegove reči imaju autoritet i silu, i znali su da su došle od Boga, ali da bi zadržali status i prihode, mahnito su se opirali i osuđivali Božja dela i na kraju su razapeli Gospoda Isusa na krst. Videla sam da su fariseji bili naizgled pobožni, ali njihova je suština bila podmukla i lukava. Bili su vešti u prerušavanju i obmani. Sve što su činili, bilo je s namerom da navedu ljude na pogrešan put i da ih kontrolišu, i da im uskrate poštovanje i obožavanje. Staza kojom su oni hodali bila je staza opiranja Bogu. Na kraju, uvredili su Božju narav i Bog ih je prokleo i kaznio. Promislila sam o sebi. Da bi drugi u svojim srcima imali dobru sliku o meni i da bih zadržala svoj ugled i status, skrivala sam svoju iskvarenost i pričala samo o ponašanjima o kojima su ostali često raspravljali. Time nisam samo zaštitila svoj ugled, već sam i ubedila ljude da misle da se otvaram. Zar nisam bila jednako lažljiva kao i fariseji? Bila sam užasnuta kad sam to shvatila. Nisam to više mogla da radim. Morala sam da budem poštena osoba prema Božjim zahtevima.

Nakon toga, sestra mi je poslala još jedan odlomak Božje reči. „Brojni su danas ljudi koji su usredsređeni na traganje za istinom, sposobni da istinu traže kada ih nešto zadesi. Ako želiš da se rešiš pogrešnih motiva i nenormalnih stanja u sebi, moraš da tražiš istinu. Za početak, moraš da naučiš da se otvoriš u razgovorima zasnovanim na Božjim rečima. Naravno, treba da odabereš odgovarajućeg slušaoca za otvoreni razgovor u zajedništvu, nekog ko makar voli i prihvata istinu, nekog ima bolju ljudskost od većine i ko je relativno čestit i pošten. Bilo bi, naravno, bolje ako bi mogao da izabereš nekog ko razume istinu, nekog čija bi ti beseda pomogla. Bilo bi korisno pronaći takvog čoveka, kojem bi mogao da se otvoriš u razgovoru i prebrodiš svoje poteškoće. Ako odabereš pogrešnu osobu, koja ne voli istinu, već ima samo nekakav dar ili talenat, ta osoba će ti se rugati, prezreti te i poniziti. To ti neće biti od koristi. Sa jedne strane, pravi pristup kada dolaziš Bogu i moliš Mu se jeste da se otkriješ i pokažeš. I upravo tako treba sa drugima razgovarati u zajedništvu o istini. Nemoj ništa da držiš u sebi i razmišljaš: ’Imam svoje motive i poteškoće, unutrašnje stanje mi nije dobro, već negativno. Neću se nikom poveriti. Zadržaću sve u sebi.’ Ako probleme stalno držiš u sebi i ne rešavaš ih, postaćeš još negativniji i tonućeš sve dublje. Nećeš hteti da se moliš Bogu. Takvo stanje je teško preokrenuti. I zato, ma u kakvom stanju bio i ma kakva te negativnost ili nedaće zadesile, kakvi god bili tvoji lični motivi ili planovi, šta god si spoznao ili shvatio prilikom ispitivanja, moraš da naučiš da se otvoriš i razgovaraš u zajedništvu, jer tada Sveti Duh deluje. A kako Sveti Duh deluje? Prosvećuje te i prosvetljuje, i omogućava ti da sagledaš ozbiljnost problema, da postaneš svestan glavnog uzroka problema i njegove suštine, da bi ti zatim, malo po malo, shvatio istinu i Njegove namere. On ti mogućava da vidiš put primene i da uđeš u istina-stvarnost. Kada je neko u stanju da otvoreno razgovara u zajedništvu, to znači da ima pošten odnos prema istini. Nečije poštenje meri se njegovim odnosom prema istini” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon što sam pročitala Božju reč, moja sestra je rekla: „Ako želimo da rešimo naša pogrešna stanja, moramo biti pošteni ljudi i otvoriti srca u zajedništvu sa drugima. Ako se uvek krijemo, prikrivamo i odbijamo da se otvorimo, uvek ćemo biti zarobljeni u našim pogrešnim stanjima, izgubićemo Božje vođstvo i pasti u tamu. Na primer, ako je neko bolestan, naći će doktora ili će tražiti nekog sa iskustvom. Tako će moći da razumeju svoje stanje, dobiće pravi lek, i na vreme će uspostaviti kontrolu nad bolešću. Ipak, neki ljudi, premda znaju da su bolesni, misle da to nije važno i ne žele da razgovaraju o svojoj bolesti. Na kraju, zbog toga što bolest nije lečena na vreme, stanje im se pogorša, ili čak postane opasno po život. Ako želimo da rešimo naša pogrešna stanja i poteškoće, moramo otvoreno da razgovaramo i da budemo pošteni ljudi. To je pravi način primene.” Kroz razgovor sa sestrom o Božjoj reči, razumela sam da je veoma važno biti poštena osoba i otvoriti se. Nisam bila verovala u Boga dugo i nisam razumela istinu. Mada sam prepoznala da sam razotkrila iskvarenu narav, nisam mogla to da rešim. Treba da primenjujem da budem poštena osoba, da se otvorim o svom stanju i da tražim istinu. Samo tako mogu steći Božje vođstvo, a to će mi takođe pomoći da se rešim svoje iskvarene naravi. Baš sam započela zalivanje pridošlica, pa je bilo normalno da mnogo toga nisam razumela. Kada nešto ne bih razumela, trebalo je da tražim zajedno sa braćom i sestrama. Tako sam, malo po malo, mogla da usavršim načela svoje dužnosti i da je dobro vršim. Nakon toga, otvorila sam se prema sestri u vezi sa mojim stanjem u tom periodu i u vezi sa poteškoćama u dužnosti. Ne samo što nije sa visine gledala na mene, već mi je poslala Božju reč i razgovarala je sa mnom o svom iskustvu kako bi mi pomogla. Uz njenu pomoć, stekla sam nešto znanja o svom stanju i o iskvarenosti koju sam razotkrila, i osetila sam veliku sreću i oslobađanje. Nakon toga, svesno sam primenjivala da budem poštena osoba i da se otvaram u vezi sa svojim stanjem.

Jedne noći, ja sam bila domaćin sastanka grupe. Vođa je uredio da, zajedno sa vođom grupe, budem domaćin. Ta sestra je istinu razumela bolje nego ja. Tokom sastanka, ona je delila i vrlo efikasno rešavala tuđe probleme, a ja sam bila malo ljubomorna. Brinula sam šta će drugi misliti o meni. Hoće li misliti da sam podređena njoj? Nakon sastanka, vođa je pitao imam li neke misli da podelim sa grupom. Znala sam da treba da budem iskrena osoba, da se otvorim o svojoj iskvarenosti prema toj sestri i da tražim rešenje. Zato sam rekla svojoj sestri šta sam ja to u svom srcu razotkrila. Poslala mi je Božju reč i rekla mi je za svoje iskustvo. Shvatila sam da sam ljubomorna na svoju sestru, jer sam vrednovala status, imala sam arogantnu narav i želela sam da mi se dive. Takođe sam shvatila: da bih se rešila ljubomore, moram više da se molim Bogu, da razmatram crkveni rad i moju dužnost i da interese crkve stavljam na prvo mesto. To je u skladu sa Božjom namerom. U isto vreme, morala sam da se valjano pozabavim vlastitim nedostacima i manama i da saznam više o prednostima drugih ljudi kako bih se iskupila za svoje nedostatke. Na taj način sam mogla da shvatim još istine. Bilo mi je veoma drago što sam to shvatila. Kad sam se otvorila braći i sestrama, zaista sam osetila da me oni ne gledaju s visine, već mi svi mnogo pomažu.

Pošto sam to iskusila, shvatam koliko je važno biti iskrena osoba. Samo ako smo iskreni i ako se otvorimo možemo primiti delo Svetog Duha i razumeti istinu. Uviđam da nam to što smo iskreni, daje oslobađanje i slobodu i šansu da živimo kao ljudi. Hvala nek je Bogu!