Nekada sam imala srećnu porodicu, a moj muž je bio veoma dobar prema meni. Jedino mi je žao što nisam imala dece dugi niz godina u braku. Išla sam kod brojnih poznatih lekara i potrošila mnogo novca, ali sve je bilo uzalud. Zbog toga sam većinu vremena provodila u stanju bola i očaja. Jednog dana 2015. godine, kod nas je došla jedna sestra da se sastane sa mojom svekrvom. Ona je sa mnom podelila jevanđelje Svemogućeg Boga u poslednjim danima i pročitala mi mnoge reči Svemogućeg Boga. Iz Božjih reči sam razumela da je Bog stvorio čoveka, da su sudbine ljudi u Božjim rukama, da je sve što čovek ima dato od Boga, i da je vreme za rađanje dece takođe predodređeno od Boga. Postepeno sam uspela da se oslobodim svog bola, više nisam bila tužna što nemam decu, a raspoloženje mi je bilo mnogo vedrije nego ranije. Kasnije sam dobila dete. Iako moj muž u to vreme nije verovao u Boga, podržavao je našu veru. Naša porodica je bila srećna i složna, a naše komšije su bile veoma zavidne.

Ali, ta dobra vremena nisu dugo trajala. Godine 2017. muževljevi roditelji su na TV-u videli klevetanje i omalovažavanje Crkve Svemogućeg Boga od strane KPK, kao i to da KPK suzbija i hapsi one koji veruju u Svemogućeg Boga. Plašili su se hapšenja i više se nisu usudili da budu domaćini braći i sestrama. Zatim su pokušali da me ubede da i ja prestanem da verujem. Jednog dana, moj svekar je ozbiljnim tonom rekao: „Video sam na TV-u da KPK svuda hapsi ljude koji veruju u Svemogućeg Boga. Mnogi ljudi su uhapšeni, a čuo sam, kada ih uhapse, da ih u pritvoru muče, i da cela porodica ispašta, od odraslih pa do dece, kao i da u budućnosti deca tih ljudi neće moći da idu na fakultete, u vojsku, niti da postanu državni službenici. Za dobrobit ove porodice, nemoj da ti braća i sestre više dolaze u našu kuću na okupljanja. I ti treba da prestaneš da veruješ!” Moja svekrva se složila s njim govoreći: „Ima jedna sestra koju KPK traži i koja je u bekstvu, pa čak i sada, još uvek ne može da se vrati kući. Njen sin se prijavio u vojsku, ali zato što njegova majka veruje u Svemogućeg Boga, pao je na političkoj proveri i nije primljen. KPK se trenutno žestoko obrušila na vernike. Trebalo bi da prestaneš da veruješ!” Nakon što sam čula njihove reči, pomislila sam: „Ljude je stvorio Bog i ispravno je da obožavamo Boga. Ako prestanemo da verujemo u Boga iz straha od progona, zar to nije izdaja Boga?” Zato sam rekla: „Verujemo u Boga tako što se okupljamo da čitamo Božje reči i hodamo ispravnim putem u životu. Ne radimo ništa protivzakonito. KPK hapsi i progoni vernike jer je to ateistička partija koja se opire Bogu. Samo treba da budemo oprezniji u budućnosti.” Svekrva je rekla: „Verovanje u Boga je dobra stvar, ali ne vredi pokušavati da se borimo protiv KPK. KPK ne dozvoljava ljudima da veruju, a ako ti insistiraš da veruješ i jednog dana budeš uhapšena, ova porodica će biti uništena!” Videla sam da ne mogu da ih urazumim, pa nisam ništa više rekla. Kasnije su glasine KPK zaludele i mog muža, i plašio se da će me zbog moje vere uhapsiti i umešati porodicu, pa me je često sprečavao da prisustvujem okupljanjima i da izvršavam svoju dužnost. Odnos moje svekrve prema meni se takođe drastično promenio. Ne samo da je prestala da mi pomaže oko deteta, već me je i pratila. Kad god bih otišla na okupljanje, rekla bi mom mužu, a on bi se često ljutio na mene, preteći da će, ako nastavim da idem na okupljanja, potražiti braću i sestre da se obračuna s njima. Cela moja porodica me je sprečavala da verujem u Boga i niko mi nije pomagao oko deteta. Nisam mogla da idem na okupljanja niti da izvršavam svoju dužnost i osećala sam se veoma slabo i izmučeno. Često sam plakala od tuge, ne znajući kada će takvim danima doći kraj. Ponekad bih čak pomislila: „Ako ih poslušam i prestanem da idem na okupljanja, zar svađe neće prestati? Može li se naša porodica vratiti srećnom životu koji smo ranije imali?” Ali znala sam da je pogrešno razmišljati na takav način. Nisam mogla da izdam Boga kako bih njima ugodila. Zaista bih bila bez savesti kad bih to uradila.

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči i moje se stanje donekle promenilo. Bog kaže: „Danas većina ljudi nema to znanje. Oni veruju da patnja ničemu ne vredi, da ih se svet odrekao, da je njihov porodični život mučan, da ih Bog ne voli i da su im izgledi sumorni. Patnja kod nekih ljudi dostiže krajnost, a njihove misli se okreću smrti. To nije istinska ljubav prema Bogu; takvi ljudi su kukavice, nisu istrajni, slabi su i nemoćni! Bog je željan da Ga čovek voli, ali što Ga čovek više voli, to je veća čovekova patnja, i što Ga čovek više voli, to su veće njegove kušnje. Ako Ga voliš, onda će te zadesiti svakakve patnje – a ako Ga ne voliš, tada će ti možda sve ići glatko i sve će biti mirno oko tebe. Kada voliš Boga, osetićeš da je mnogo toga oko tebe nesavladivo, a zato što je tvoj rast isuviše mali bićeš oplemenjen; štaviše, nećeš biti sposoban da udovoljiš Bogu i uvek ćeš osećati da su Božje namere previše uzvišene, da su izvan domašaja čoveka. Zbog svega toga bićeš oplemenjen – zato što u tebi ima mnogo slabosti i mnogo toga što nije u stanju da udovolji Božjim namerama, bićeš oplemenjen iznutra. Ipak, mora vam biti jasno da se pročišćenje postiže samo putem oplemenjivanja. Stoga, u ovim poslednjim danima nužno je da svedočite o Bogu. Bez obzira na to kolika je vaša patnja, treba da idete do samog kraja, pa i prilikom poslednjeg daha, ipak morate biti verni Bogu i pokoriti se Božjoj milosti; samo to je istinska ljubav prema Bogu, i samo to je snažno i odlučno svedočanstvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga”). Čitanje Božjih reči me je duboko dirnulo. Moja porodica je verovala u glasine KPK i kinjila me je i sprečavala da verujem u Boga, zbog čega sam poželela da napravim kompromis. Bila sam tako slaba i nedostajao mi je rast. Komunistička partija se opire Bogu, i ako u zemlji gde ona vlada verujemo u Boga i sledimo Ga i hodamo ispravnim putem u životu, brojne prepreke su neminovne. Ugnjetavanje od strane moje porodice je takođe bio test za mene, da se vidi da li ću stati na stranu Boga ili Sotone. Razmišljajući o tome, rešila sam da, ma koliko me porodica kinjila, nikada neću napraviti kompromis, i da ću, koliko god da patim, slediti Boga do kraja. Kasnije sam se sa detetom preselila u drugu kuću, i nisam više bila pod svekrvinim nadzorom. Muž je preko dana bio van kuće zbog posla i mogla sam da prisustvujem okupljanjima i da ponovo izvršavam svoju dužnost. Bila sam veoma srećna.

Kasnije, sestra Čen Ping je došla da razgovara sa mnom, ali je moj muž to saznao i oterao ju je, a onda mi je ljutito rekao: „Ti ljudi više ne smeju da dolaze u našu kuću na okupljanja. Kad bi policija saznala, cela naša porodica bi ispaštala. Ako ih ponovo nađem ovde, zvaću policiju!” Bila sam besna i svađala sam se s njim, ali šta god da bih mu rekla, muž mi više nije dao da verujem u Boga. Razmišljala sam o tome kako sestra Čen Ping više ne može da dolazi da se sastane sa mnom, a s obzirom na to da mi je dete bilo tako malo, nisam mogla da ga vodim na okupljanja niti da izvršavam svoju dužnost. Osećala sam slabost u sebi i smatrala sam da je put vere suviše težak i da bi možda trebalo da prestanem da izvršavam svoju dužnost na neko vreme i da sačekam da mi dete poraste kako bih ponovo počela. Kasnije sam pročitala Božje reči i stekla sam izvesno raspoznavanje svog stanja. Bog kaže: „Dok Bog deluje, dok brine za neku osobu i proučava je, kad Mu ta osoba postane omiljena i kad joj oda priznanje, Sotona sve to prati u stopu, nastojeći da tu osobu navede na pogrešan put i nanese joj štetu. Ukoliko Bog poželi da tu osobu zadobije, Sotona će učiniti sve što je u njegovoj moći da Ga u tome spreči, nastojaće da pomoću raznih rđavih spletki iskušava, ometa i narušava Božje delo, te da tako ostvari svoj skriveni cilj. Koji je to cilj? On ne želi da Bog ikoga zadobije; ljude koje Bog želi da stekne on bi da preotme, da upravlja njima, da ih uzme pod svoje da bi mu se klanjali, da bi mu se pridružili u činjenju zlodela i da bi se opirali Bogu. Nije li upravo to Sotonin zlokobni motiv? Često govorite da je Sotona vrlo rđav i loš – ali, jeste li ga ikada videli? U stanju ste da vidite koliko su ljudi rđavi, ali niste videli koliko je rđav pravi Sotona. Pa ipak, na primeru Jova, jasno ste uočili koliko je Sotona rđav. Na tom je primeru veoma jasno prikazano Sotonino gnusno lice i njegova suština. Dok vodi bitku s Bogom i vuče se za Njim, Sotona je sebi postavio za cilj da poruši kompletno delo koje Bog želi da izvrši, da zaposedne i kontroliše sve one koje Bog želi da zadobije, da do poslednjeg istrebi one koje Bog želi da zadobije. Ako neko od njih pri tom i izbegne istrebljenje, postaće Sotonino vlasništvo, koje će on po volji koristiti – to je njegov cilj” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sâm Bog, jedinstveni IV”). Uz pomoć Božjih reči sam jasno uvidela zlo i podlost Sotone. Bog deluje kako bi spasio ljude, ali Sotona čini sve što može da spreči ljude da slede Boga. Izmišlja svakakve glasine kako bi blatio Crkvu Svemogućeg Boga, a vernike tretira kao najveće kriminalce u državi, hapsi ih i progoni, pa čak i upliće porodice hrišćana, zastrašuje naše rođake nevernike i koristi ih da nas prekidaju i ometaju u našoj veri. Podla namera velike crvene aždaje koja sve to radi je da nas sve natera da izdamo Boga i zajedno s njom odemo u pakao. Moja porodica se plašila hapšenja KPK i nije se usudila da veruje u Boga, pa se udružila kako bi ometala moje verovanje. Kada sam se suočila sa ugnjetavanjem, osećala sam se slabo i želela sam da napustim svoju dužnost kako bih zaštitila našu srećnu malu porodicu. To bi značilo da sam upala u Sotoninu zamku! Shvativši to, rešila sam da, ma koliko težak bio put preda mnom, neću praviti kompromise, kao i da moram da se oslonim na Boga kako bih bila postojana u svom svedočenju. Kasnije sam tajno vodila dete sa sobom na okupljanja. Začudo, zaspao bi čim bi stigli do sestrine kuće, a probudio bi se tek nakon završetka našeg okupljanja, što znači da sam mogla mirno da prisustvujem okupljanjima. Kasnije sam izabrana za crkvenog starešinu, a u crkvi je bilo puno posla, tako da sam sina poslala u vrtić i nastavila da izvršavam svoju dužnost.

Godine 2018. KPK je pokrenula još jednu specijalnu operaciju protiv Crkve Svemogućeg Boga, i sve ulice su bile oblepljene transparentima na kojima je pisalo „Oštre mere protiv Crkve Svemogućeg Boga” i „Trupe se neće povući dok se čistka ne završi”. Zvučnici su treštali po stambenim naseljima bez prestanka, od jutra do mraka, sa saopštenjima koja su imala za cilj da uznemire javnost i nateraju ljude da prijave one koji veruju u Svemogućeg Boga, nudeći nagradu od 2.000 juana po hapšenju. U tom periodu uhapšena su mnoga braća i sestre, dok su se mračni oblaci i panika nadvijali nad gradom. Moj muž se uplašio da me ne uhapse i počeo je da me još žešće kinji. Jednog dana, kad sam krenula da izađem, moj muž je rekao: „Nemoj misliti da ne znam da tajno odlaziš na okupljanja. Vidim koliko si zauzeta, mora da si već starešina! Policija naročito hapsi ljude koji veruju u Svemogućeg Boga. Pogledaj, svuda po ulicama ima nadzornih kamera i uređaja za praćenje i policija bi mogla da te uhvati svakog trenutka. Ne smeš više da veruješ inače ćeš nas povući sa sobom! Moraš mi odmah napisati izjavu u kojoj čvrsto obećavaš da više nećeš verovati u Svemogućeg Boga. Ako je ne napišeš, izbaciću te iz ove kuće i nikada više nećeš videti dete!” Bila sam šokirana onim što govori. Samo bi đavoli KPK naterali osobu da napiše izjavu da neće verovati u Boga. Zar on nije đavo! Odlučno sam rekla: „Svemogući Bog je Spasitelj koji je došao da spase ljudski rod. Nikada neću izdati Boga, a kamoli napisati izjavu!” Na to je muž pobesneo, pa me je levom rukom zgrabio za vrat, a desnom me dva puta snažno ošamario. Lice mi se odmah zažarilo od bola, a suze su mi nekontrolisano potekle. Za sve ove godine, muž me nikada nije udario, ali tog dana me je ošamario jer je poverovao u glasine KPK. Osećala sam se tako ranjeno i slabo. Kroz suze sam se molila Bogu, moleći Ga da mi da veru i snagu. Videvši da je vreme da krenem na okupljanje, našla sam izgovor da odem. Ali muž me je zaustavio, govoreći: „Jedino što ću danas raditi je da tebe pratim. Ako se usudiš da odeš na okupljanje, pozvaću policiju i neka vas sve pohapse!”

Ali, nakon toga sam ipak našla način da prisustvujem okupljanju. Muž je video da ga ne slušam, pa je rekao grozne stvari o meni pred mojim roditeljima i rođacima, pokušavajući da navede moju porodicu da me nagovori da ne verujem. Moja majka je rekla: „Znam kakva je. Otkad je došla u tvoju kuću, nije se svađala s tobom i radila je sve što je trebalo da radi. Ona samo veruje u Boga. Šta je loše u tome?” I moj brat je pokušao da ga ubedi. Videvši da moja porodica neće stati na njegovu stranu, moj muž je pobesneo. Našao je moj MP5 plejer na kom sam čitala Božje reči i razbio ga. Takođe je pocepao Bibliju, a onda je razbio staklena vrata na kupatilu, veliki deo našeg kuhinjskog posuđa i niz drugih stvari. Svekar i svekrva su dojurili kada su saznali i ljutito su me kritikovali, govoreći: „Komunistička partija ne dozvoljava ljudima da veruju u Boga, pa zar ne možeš jednostavno prestati da veruješ? Ako i dalje budeš insistirala na tome da veruješ u Boga i ako te uhvate, donećeš nesreću našoj porodici. Muž ti više neće biti angažovan za bilo kakve građevinske radove, zapleniće nam imovinu, a onda će cela porodica ostati bez sredstava za život. Ovo se danas završava! Otarasi se knjiga i prestani da veruješ!” Svekrva je takođe naterala svekra da ode kod Čen Ping da se obračuna s njom. Razmišljala sam o tome kako je Čen Ping odgovorna za crkveni rad i kako bi, ako joj se nešto desi, cela crkva bila pogođena, pa sam ljutito rekla: „Verovanje u Boga je moj sopstveni izbor. Nemoj da uznemiravaš druge. Od sada ona više neće dolaziti ovamo, a ja neću ići kod nje.” Kad su to čuli, pomislili su da sam napravila kompromis i otišli. Ali je kasnije muž ipak otišao kod Čen Ping da je uznemirava, pa nije imala drugog izbora nego da napusti svoj dom kako bi vršila svoju dužnost. Razmišljajući o tome kako Čen Ping nije mogla da se vrati kući zbog mene, imala sam snažan osećaj krivice i bilo mi je strašno neprijatno, a razmišljala sam i o tome kako zbog toga što me porodica kinji ne mogu da kontaktiram braću i sestre. Dane sam provodila u stanju duboke potištenosti. Morala sam da budem oprezna kada sam čitala Božje reči, plašeći se da će me muž otkriti, a kada bih pogledala našu veliku sobu, osećala sam se kao ptica zarobljena u kavezu. Iako je život bio udoban, nisam osećala nikakvu sreću. Tako sam želela da verujem u Boga i da slobodno čitam Njegove reči!

Nedugo nakon toga, muž je rekao: „Prijatelj iz policijske stanice mi je rekao da vlada pokreće specijalnu operaciju protiv vas vernika u Svemogućeg Boga, i da, kada vas uhvate, nema te kaucije koja će moći da vas izvuče. Ne samo da ćeš patiti tamo, već ćeš i celu našu porodicu povući sa sobom. Vlada želi da zabrani sva verska uverenja. Čak će i Crkva Tri Sebe biti srušena. Misliš li da možeš imati dobar život ako ne slušaš KPK? Verovanje u Boga u Kini je smrtna osuda! Ne želim da živim u stalnom strahu i strepnji zbog tvoje vere. Imaš dva izbora: Prvi je da odustaneš od svoje vere i da ostaneš kod kuće da se brineš o našem sinu. Ako to uradiš, bićeš zadužena za ovu porodicu, a ja ću te slušati u svemu. Drugi je da zadržiš svoju veru, ali da ostaviš našeg sina i napustiš ovu kuću bez ičega.” Bilo mi je jasno da je naš brak završen. Bila sam veoma tužna, a kada sam pomislila na to da moje dete mora da se rastane od majke u tako malom uzrastu, osećala sam se naročito slabo i tiho sam lila suze. Suočavajući se sa predstojećim raspadom moje porodice, prošlost mi je proletela kroz glavu kao scene iz filma. Mogu li se zaista odreći porodice koju sam toliko naporno gradila sve ove godine? Kad sam pomislila na to da ću biti odvojena od svog deteta i da neću moći da ga gledam kako odrasta, odlazak mi je izgledao hiljadu puta teži. Srce me je bolelo kao da ga probadaju nožem i bila sam kao u bunilu. Usred te bolne borbe, jedna misao mi je pala na pamet: „Ako prestanem da verujem u Boga, moj muž se neće razvesti od mene, mogu da provedem svoje dane pored deteta, i cela porodica može da se vrati na staro, živeći u srećnom porodičnom blaženstvu.” Razmišljajući tako, shvatila sam da je to izdaja Boga. Razmišljala sam kako sam provodila dane živeći u tami i praznini kada nisam verovala u Boga i kako me je Bog spasio od tog mora patnje, snabdevši me istinom i dajući mi priliku da se spasem. Kada bih izabrala da izdam Boga radi svoje porodice, bila bih nedostojna Božjeg spasenja! Zato sam se molila Bogu u svom srcu: „Bože, ne želim da Te izdam, želim da verujem u Tebe, da vršim svoju dužnost i da Ti se odužim za Tvoju ljubav, ali ne mogu da podnesem da ostavim svoje dete. Tako sam slaba. Molim te, daj mi veru i snagu.” Posle molitve, prisetila sam se himne Božjih reči pod naslovom „Treba da napustiš sve zarad istine”:

1  Zarad istine moraš da otrpiš teškoće, moraš da se predaš istini, moraš da se žrtvuješ za istinu, a da bi zadobio više istine, moraš se podvrgnuti većem stradanju. To je ono što treba da učiniš. Ne smeš odbacivati istinu zarad uživanja u skladnom porodičnom životu i ne smeš da u svom životu izgubiš dostojanstvo i integritet zarad trenutnog užitka.

2  Treba da stremiš ka svemu što je lepo i dobro, i u svom životu treba da stremiš ka smislenijem putu. Ako živiš tako vulgarnim životom i ne težiš nikakvim ciljevima, zar time ne traćiš svoj život? Šta od takvog života možeš da dobiješ? Zarad jedne istine treba da se odrekneš svih telesnih uživanja, a ne da sve istine odbaciš zbog nekog sićušnog užitka. Takvi ljudi nemaju ni integritet ni dostojanstvo; njihovo je postojanje lišeno svakog smisla!

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”

Uz prosvećenje i vođstvo Božjih reči, shvatila sam da ne smem da izdam Boga kako bih sačuvala svoju porodicu. Razmišljala sam o tome kako Bog, da bi spasao ljude od Sotonine vlasti, trpi ogromno poniženje ovaplotivši se kako bi govorio i delovao među ljudima, trpeći svakojake poteškoće. Bog je platio svu Svoju mukotrpnu cenu. Ako bih izdala Boga zarad porodične sreće, kako bih mogla da imam ikakvu savest ili ljudsko dostojanstvo? Moje stremljenje ka istini i Božjem spasenju kroz verovanje u Boga je ispravan put u životu, i sva patnja koju pretrpim da bih zadobila istinu je vredna toga. Bez obzira na fizičko zadovoljstvo ili udobnost života, sve je to prazno, i samo zadobijanjem istine čovek može biti spasen i nastaviti da živi. Ne treba da odbacim istinu i da izdam Boga radi svog deteta i porodice. Moram biti jaka, stremiti ka istini, odužiti se Bogu za Njegovu ljubav i voditi smislen život. U tom trenutku mi je sve postalo jasno. Koliko god da me je muž pritiskao, nikada ne bih uradila ništa da izdam Boga. Muž me je pritiskao da se razvedemo, plašeći se da ću ga, ako budem uhapšena, povući sa sobom. Tako je postupao da bi zaštitio svoje interese. Videla sam da samo Bog istinski voli ljude. Gde je ljubav među ljudima? Odnosi među ljudima vođeni su samo ličnim interesima, a čim nema interesa, ljudi postaju neprijateljski raspoloženi. Moj muž je jasno znao da je verovanje u Boga ispravan put, ali je ipak stao na stranu KPK da bi izvršio pritisak na mene. Njegova suština je da pruža otpor Bogu, a sledeći KPK, sledio je put propasti i uništenja. Dok sam ja, verujući u Boga i stremeći ka istini, išla putem spasenja. Naši putevi su bili suštinski različiti. Zajednički život značio je samo da će on nastaviti da me pritiska i da ću ostati bez načina da slobodno verujem u Boga ili da stremim ka istini. Zato sam mirno rekla: „Pošto ti predlažeš razvod, slažem se”. Moj muž se podrugljivo osmehnuo i rekao: „Kada se razvedemo, više nikada nećeš videti naše dete, a ako saznam da si došla po njega, pozvaću policiju da vas sve pohapse!” Moja svekrva je tada prišla da pokuša da me ubedi, govoreći: „Ako samo prestaneš da veruješ u Boga, možeš da vodiš svoje dete gde god želiš i da lepo živiš! Osim toga, tako je mali; kako možeš da podneseš da ga ostaviš?” Čuvši svekrvine reči, osećala sam kao da me neko bode nožem u srce. Pomislila sam: „Od kad se rodio, nikad se nije odvajao od mene. Ko će se brinuti o njemu u budućnosti? Hoće li patiti? Hoće li ga drugi maltretirati? Šta ako se razboli i nema ko da brine o njemu?” Što sam više razmišljala o tome, to je više bolelo. Tada sam se setila Božjih reči: „Uvek ću tešiti sve one koji prepoznaju Moje namere i neću dozvoliti da pate ili da im se nešto loše dogodi. Sada je najbitnije da budemo u stanju da delujemo u skladu s Mojim namerama. Oni koji to čine sigurno će primiti Moje blagoslove i naći će se pod Mojom zaštitom. Ko može istinski i potpuno da se dȃ za Mene i da ponudi sve svoje za Mene? Svi vi ste neodlučni; misli vam lutaju, razmišljate o kući, o spoljašnjem svetu, o hrani i odeći. Uprkos činjenici da si ovde preda Mnom i da radiš za Mene, duboko u sebi još uvek misliš na svoju ženu, decu i roditelje kod kuće. Da li je sve to tvoje vlasništvo? Zašto ih ne predaš u Moje ruke? Zar nemaš dovoljno vere u Mene? Ili se bojiš da ću za tebe urediti neprilične aranžmane? Zašto uvek brineš o porodici po krvi i čezneš za svojim voljenima? Zauzimam li određeno mesto u tvom srcu?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 59. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). „Obaveza roditelja u životima njihove dece naprosto je u tome da im, osim njihovog rođenja i odgoja, obezbede formalno okruženje u kojem će odrastati, jer na njihovu sudbinu ne utiče ništa sem Stvoriteljevog predodređenja. Niko ne može da kontroliše kakvu će budućnost neka osoba imati; to je davno unapred predodređeno, tako da čak ni roditelji ne mogu promeniti sudbinu deteta. Što se sudbine tiče, svako je nezavisan, i svako ima svoju ličnu sudbinu. Ni kod jedne osobe, dakle, roditelji ne mogu da preduprede životnu sudbinu, niti da iole utiču na njenu ulogu u životu. Moglo bi se reći da porodica u kojoj je nekome predodređeno da se rodi i sredina u kojoj odrasta nisu ništa drugo do preduslovi za ispunjenje njegove životne misije. Oni ni na koji način ne određuju nečiju životnu sudbinu, niti vrstu sudbine u okviru koje ta osoba ispunjava svoju misiju” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sâm Bog, jedinstveni III”). Božje reči su mi dale veru i snagu. Razmišljala sam o tome kako zbog bolesti nisam godinama mogla da rodim, čak su i poznati lekari bili bespomoćni, i kako su mi, kad sam živela u mraku i bolu, Božje reči donele svetlost, omogućile mi da razumem Božju suverenost i predodređenje, i pomogle mi da se oslobodim bola. Kasnije sam nekim čudom rodila dete. Moja porodica i dete su darovi od Boga. Uvek sam mislila da mogu dobro da se brinem o svom detetu i nikada ga nisam poverila Bogu. Božje reči su mi pomogle da razumem da je Bog zapravo taj koji bdi nad svakom osobom, čuva je i opskrbljuje. Sudbina mog deteta je u Božjim rukama i On će mu sve urediti. Njegovu sudbinu i da li će patiti, sve to određuje Bog. Ne znači da mogu dobro da se brinem o njemu samo zato što sam kod kuće, niti mogu garantovati njegovo zdravlje i bezbednost samo time što sam svaki dan sa njim. Sve što se tiče mog deteta treba da poverim Bogu i da se usredsredim na vršenje svoje dužnosti. Razmišljajući tako, oslobodila sam se nekih briga o svom detetu i moje srce više nije bilo tako bolno. Svekrva se i dalje žalila na mene, ali nisam htela da se svađam s njom, misleći u sebi: „Jasno je da je tvoj sin taj koji želi razvod kako bi se zaštitio, a ipak kažeš da napuštam svoju porodicu i dete zbog vere u Boga. Zar ne vidiš da izvrćeš istinu?”

Takođe sam pomislila na jednog brata u našem kraju kojeg je KPK progonila zbog njegove vere. Rizikovao je svoj život da bi se u tajnosti vratio kući i brinuo se o svom ostarelom i nepokretnom ocu, samo da bi ga KPK uhvatila i nasmrt pretukla. Na koji način su vernici napuštali svoje porodice? Zar nije okrutni progon hrišćana od strane KPK doveo do takvih ishoda? Setila sam se jednog odlomka Božjih reči: „Hiljadama godina ovo je bila pogana zemlja. Nepodnošljivo je prljava, obiluje bedom, svuda divljaju duhovi, varaju i obmanjuju, iznose neosnovane optužbe, nemilosrdni su i opaki, gaze ovaj grad sablasti i ostavljaju ga prekrivenog mrtvim telima; smrad truleži prekriva zemlju i prožima vazduh, i čvrsto je čuvan. Ko može da vidi svet dalje od neba? Đavo čvrsto steže celo čovekovo telo, zaklanja mu oba oka i čvrsto mu zatvara usta. Kralj đavola divljao je nekoliko hiljada godina, sve do danas, kada i dalje pomno motri grad sablasti, kao da se radi o neosvojivoj palati demona; u međuvremenu, taj čopor pasa čuvara gnevno zuri, žestoko se plašeći da će ih Bog uhvatiti nespremne i zbrisati ih sve, lišavajući ih mesta mira i sreće. Kako su ljudi iz grada sablasti kao što je ovaj ikada mogli da ugledaju Boga? Da li su ikada uživali u Božjoj dragosti i divoti? Koliki značaj pridaju pitanjima ljudskog sveta? Ko od njih može da razume željne Božje namere? Nije, dakle, čudo što ovaploćeni Bog ostaje potpuno skriven: u mračnom društvu kao što je ovo, gde su demoni nemilosrdni i nehumani, kako bi kralj đavola, koji ubija ljude a da ne trepne, mogao da trpi postojanje Boga koji je divan, dobrodušan, a takođe i svet? Kako bi mogao da aplaudira i kliče Božjem dolasku? Bedne sluge! Dobrotu uzvraćaju mržnjom, prema Bogu su odavno počeli da se ophode kao prema neprijatelju, oni zloupotrebljavaju Boga, divljaci su do srži, nimalo ne mare za Boga, otimaju i uništavaju, izgubili su svu savest, idu protiv svake savesti i nevine kušaju do bezumlja. Praoci iz drevnih vremena? Voljene vođe? Svi se oni protive Bogu! Svojim uplitanjem ostavili su sve pod kapom nebeskom u stanju mraka i haosa! Sloboda veroispovesti? Legitimna prava i interesi građana? Sve su to smicalice za prikrivanje greha!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (8)”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da je KPK zaista zli demon koji se opire Bogu i povređuje ljude. Pretvara se da podržava verske slobode, ali tajno se bezumno opire Bogu i hvata i progoni Njegov izabrani narod. KPK zaista treba da bude osuđena i prokleta! Bog je ovaploćen da bi izrazio istinu na zemlji, da bi pročistio i spasio ljude, ali KPK stvara ometanja i prekidanja kao luda. Da bi uhvatili i progonili Božji izabrani narod i iskorenili Njegovo delo, ne samo da je KPK tokom godina izvela razne specijalne operacije da uguši Crkvu Svemogućeg Boga, već se koristi i praćenjem mobilnih telefona i postavlja elektronski nadzor na ulicama da nadgleda i hvata braću i sestre, prisiljavajući mnogu braću i sestre da postanu beskućnici i da se odvoje od svojih porodica, dok su mnoga braća i sestre, koji su uhvaćeni, mučeni u zatvoru, pa čak i pretučeni na smrt. KPK takođe lišava porodice hrišćana prava na rad i školovanje, pa tako podstiče i raspiruje porodične sukobe i uzrokuje raspad bezbrojnih porodica. KPK je zaista ogavna i zla! Moja nekada srećna porodica razbijena je i podeljena zbog glasina i represije od strane KPK. KPK je demonska grupa koja se opire Bogu, povređuje i proždire ljude! Pretrpevši ove progone, takođe sam uvidela da se Božja mudrost primenjuje naspram Sotoninih spletki. Uprkos bezumnom progonu, KPK nije poljuljala odlučnost Božjeg izabranog naroda da Ga sledi. Umesto toga, sve više ljudi prihvata Božje spasenje u poslednjim danima, a Božje jevanđelje u poslednjim danima proširilo se u mnoge zemlje sveta. Ono što dolazi od Boga sigurno će napredovati! Pomislila sam na to koliko je ljudi još uvek zaslepljeno glasinama KPK, živeći pod vlašću Sotone, ne znajući za Božje spasenje u poslednjim danima. Imam odgovornost i obavezu da delim Božje jevanđelje u poslednjim danima sa onima koji žude za Božjom pojavom. Donela sam odluku pred Bogom da ću Ga slediti do kraja i širiti jevanđelje da bih Mu se odužila za Njegovu ljubav. Kasnije sam prošla kroz proces razvoda sa mužem.

Osvrćući se sada na svoja iskustva, iako sam izgubila porodicu i život mi nije tako udoban kao pre, i ne mogu da provodim dane i noći sa svojim detetom, shvatila sam neke istine i stekla rasuđivanje. To što danas mogu da dođem pred Boga i da vršim svoju dužnost kao stvoreno biće i da propovedam i svedočim o Božjem spasenju u poslednjim danima, je zaista vredno i smisleno! Nikada neću zažaliti zbog svog izbora.