Rođen sam u jednom zemljoradničkom selu i odrastao sam u siromašnoj porodici. Moji roditelji su bili prostodušni zemljoradnici koji su često trpeli maltretiranje. Kao dete sam se zakleo, kada odrastem, postaću neko i nešto i nateraću druge seljane da nas posmatraju u drugom svetlu, da prestanu da gledaju na nas s visine i da nas maltretiraju. Počeo sam da učim borilačke veštine sa 11 godina i, mada je bilo zamorno i često sam imao povrede, nikada nisam odustao, bez obzira koliko teško je bilo. Kasnije sam, želeći da započnem neki posao i da se istaknem, išao okolo i pozajmljivao novac, delio poklone i negovao odnose. 1999. godine sam konačno bio u stanju da registrujem školu borilačkih veština.

Nakon otvaranja škole, ona je napredovala pod mojim vrednim upravljanjem i profit je bio sve veći i veći. Zbog toga sam zadobio odobravanje lokalnog stanovništva i moji roditelji su bili ponosni na mene, mislivši da sam doneo čast porodici. Đaci i njihovi roditelji su mi se ulagivali, a gradska uprava za sport i gradonačelnik su me visoko cenili i uvek su bili dobro raspoloženi u mom prisustvu. Videvši da mi se svi dive, osećao sam se bitno i cenjeno, dok je moja želja za statusom bila u potpunosti zadovoljena. Bio sam tako srećan, osećao sam se kao da sam konačno uspeo u životu. Učestvovao sam u mnogim društvenim događajima kako bih pomogao da škola stekne čvrstu osnovu, podmićivao sam razne odseke i za praznike sam slao poklone funkcionerima, kako bi mi davali zahvalnice i promovisali školu. Da bih im se umilio, govorio sam i radio bezbroj stvari koje su bile u suprotnosti sa mojim uverenjima, plašeći se da, kada bih se zamerio nekom zvaničniku, posao, status i reputacija koje sam toliko naporno gradio, nestali bi u trenu. Stalno sam bio napet i nisam mogao da se opustim. To je bilo iscrpljujuće, i fizički i mentalno. Teško je i zamorno živeti tako. Bio sam zbunjen u tom periodu: moj posao je bio uspešan, zadobio sam i ugled i materijalni dobitak, pa zašto je život, onda, tako težak i zamoran?

Onda sam u maju 2012. godine prihvatio jevanđelje poslednjih dana Svemogućeg Boga. Okupljajući se i komunicirajući sa braćom i sestrama iz Crkve Svemogućeg Boga, video sam da je to mesto gde nema obmana, gde se niko ne bavi vlašću niti novcem. Svi su jednostavno bili fokusirani na stremljenje ka istini. Kada bi otkrili iskvarenu narav, oni bi se jednostavno otvorili da bi razgovarali u zajedništvu o svojoj samospoznaji i tragali bi za istinom kako bi razrešili svoje probleme. To je nešto što nisam video u društvu van crkve. Mislio sam da je put vere pravi put kojim bi trebalo ići u životu. Čitajući Božje reči, naučio sam da će Bog u poslednjim danima obaviti delo nagrađivanja dobra i kažnjavanja zla. Samo oni koji iskreno veruju u Boga i streme ka istini će imati Božju brigu i zaštitu i biće, na kraju, spaseni i sačuvani tokom velikih katastrofa. Što se tiče onih koji nemaju veru niti streme ka istini, bez obzira na to koliko dobro vode posao ili koliko zarađuju, sve to će postati bezvredno na kraju i neće im pomoći da sačuvaju sopstvene živote. Kada sam sve to shvatio, nisam više bio tako fokusiran na razvoj škole. Umesto toga, kada bih imao višak vremena, išao bih okolo i delio jevanđelje.

Moja porodica me je u početku podržavala. Međutim, nešto kasnije je moj sin video na vestima da vlada potiskuje i hapsi vernike. Plašeći se da će moja vera ugroziti školu, moj sin je počeo da se protivi mojoj veri i čak je pretio da će me prijaviti policiji. Jedan zvaničnik vlade sa kojim sam imao dobar odnos mi je takođe dao savet: „Vera nije dozvoljena u ovoj zemlji. Trebalo bi da se odrekneš svoje. Ako te uhapse, ne samo da ćeš biti osuđen, već će i tvoja škola verovatno biti zatvorena. Zar to ne bi uništilo tvoju porodicu?” Rekao sam mu da je moja vera istiniti put i da sam odlučan da je zadržim do kraja. Kada nije mogao da me ubedi, rekao je mojoj ženi neke laži Komunističke partije u kojima se kleveće Crkva Svemogućeg Boga. Takođe je rekao da su vernici u „Istočnu munju” glavne vladine mete za hapšenje, da će to imati negativan uticaj na mlađe generacije njihovih porodica, da njihovoj deci neće biti dozvoljeno da studiraju, da neće moći da idu u vojsku niti da postanu vladini zvaničnici. Kada je moja žena to čula, uplašila se da će moja vera negativno uticati na našu decu. Započela je ogromnu svađu sa mnom, i čak mi je pretila razvodom. Sve mi je to bilo veoma bolno: „Moj drugi sin je pronašao tako sjajan posao nakon što je magistrirao. Kada bi on sve to izgubio zbog moje vere, sigurno bi mi se direktno suprotstavio. Takođe, škola na čijem sam osnivanju tako vredno radio, sada uspešno posluje. Kada bi je zatvorili zbog moje vere u Boga, zar ne bi sve te godine mučenja bili uzaludne? Šta bi komšije mislile o meni?” U tom periodu uopšte nisam imao apetit niti sam mogao da spavam. To me je toliko mučilo, da sam čak pomišljao da odustanem od svoje vere, ali, u isto vreme, znao sam da je vera jedini put ka spasenju, pa nisam mogao da ne verujem.

Na jednom okupljanju sam otvoreno pričao o svom stanju. Starešina je sa mnom razgovarala o mnogim Božjim rečima, uključujući i ovaj odlomak: „Od trenutka kada plačući dođeš na ovaj svet, počinješ da ispunjavaš svoju dužnost. Zarad Božjeg plana i Njegovog predodređenja, obavljaš svoju ulogu i započinješ svoj životni put. Ma kakvo bilo tvoje poreklo i ma kakav bio put pred tobom, niko ne može izbeći Nebesku orkestraciju i uređenje i niko ne upravlja sopstvenom sudbinom, jer je samo On, koji vlada svim stvarima, sposoban za takvo delo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog je izvor čovekovog života”). Besedila je sledeće: „Sve naše sudbine su u Božjim rukama. Od trenutka kada je svako od nas rođen, sve što ćemo iskusiti u ovom životu, sa kojim preprekama i poteškoćama ćemo se susresti, sve to je predodredio Bog. To što smo sada u stanju da imamo veru i da prihvatimo Božje spasenje je takođe On predodredio. To što smo u Kini i što smo izloženi takvom ugnjetavanju i poteškoćama zbog naše vere je Bog odobrio i On koristi to ugnjetavanje kako bi usavršio veru i posvećenost Božjeg izabranog naroda. Da li ćeš biti uhapšen, da li će ti zatvoriti školu, šta će biti sa tvojom decom – to je sve u potpunosti u Božjim rukama. Nijedan čovek ne može da odredi to, kao što ni vlada nema poslednju reč po tom pitanju.” Božje reči i beseda starešine su me prosvetile: „Istina je. Već sam proživeo pola svog života, iskusio sam toliko stvari i shvatam da ništa što se dogodilo nije zaista bilo pod mojom kontrolom. Kada sam bio u vojsci, na primer, vredno sam trenirao i postizao sam dobre rezultate. Trebalo je da napredujem do oficirskog čina, ali je neko nepravedno zauzeo moje mesto. S druge strane, iskusio sam razne vrste poteškoća kada sam otvarao svoju školu, ali sam na kraju uspeo i radila je bez problema, kao što i sada dobro radi. Uspesi i neuspesi nisu pod kontrolom ljudi.” Razmišljajući o svemu tome, shvatio sam da je sve što doživljavamo u životu odredila Božja vladavina i da se mi ništa ne pitamo. Bilo je bespredmetno brinuti o tome da li ću biti uhapšen ili ne. Bog je još davno doneo tu odluku, tako da je trebalo da sve prepustim Njemu u ruke i da se pokorim Njegovim uređenjima. Starešina je zatim razgovarala sa mnom o nečemu drugom: „Istiniti put je ugnjetavan od davnina. Što je on više istiniti put, to ga Sotonine sile brutalnije progone. Kako bi Sotona mogao da se pomiri s tim da Bog spasava ljude? Kada je Gospod Isus došao da deluje, vlasti u Rimu i religiozni svet su Mu se ludački opirali i proganjali Ga, a isto su radili i Njegovi sledbenici. Mi danas verujemo u istinitog Boga, pa je nezibežno da će i nas hapsiti i proganjati sotonistički režim Komunističke partije. Bog koristi to proganjanje da bi nam pomogao da zadobijemo rasuđivanje, kako bismo jasno videli demonsku i antibožansku suštinu partije.”

Kasnije sam pročitao ovaj odlomak Božjih reči: „Hiljadama godina ovo je bila pogana zemlja. Nepodnošljivo je prljava, obiluje bedom, svuda divljaju duhovi, varaju i obmanjuju, iznose neosnovane optužbe, nemilosrdni su i opaki, gaze ovaj grad sablasti i ostavljaju ga prekrivenog mrtvim telima; smrad truleži prekriva zemlju i prožima vazduh, i čvrsto je čuvan. Ko može da vidi svet dalje od neba? Đavo čvrsto steže celo čovekovo telo, zaklanja mu oba oka i čvrsto mu zatvara usta. Kralj đavola divljao je nekoliko hiljada godina, sve do danas, kada i dalje pomno motri grad sablasti, kao da se radi o neosvojivoj palati demona; u međuvremenu, taj čopor pasa čuvara gnevno zuri, žestoko se plašeći da će ih Bog uhvatiti nespremne i zbrisati ih sve, lišavajući ih mesta mira i sreće. Kako su ljudi iz grada sablasti kao što je ovaj ikada mogli da ugledaju Boga? Da li su ikada uživali u Božjoj dragosti i divoti? Koliki značaj pridaju pitanjima ljudskog sveta? Ko od njih može da razume željne Božje namere? Nije, dakle, čudo što ovaploćeni Bog ostaje potpuno skriven: u mračnom društvu kao što je ovo, gde su demoni nemilosrdni i nehumani, kako bi kralj đavola, koji ubija ljude a da ne trepne, mogao da trpi postojanje Boga koji je divan, dobrodušan, a takođe i svet? Kako bi mogao da aplaudira i kliče Božjem dolasku? Bedne sluge! Dobrotu uzvraćaju mržnjom, prema Bogu su odavno počeli da se ophode kao prema neprijatelju, oni zloupotrebljavaju Boga, divljaci su do srži, nimalo ne mare za Boga, otimaju i uništavaju, izgubili su svu savest, idu protiv svake savesti i nevine kušaju do bezumlja. Praoci iz drevnih vremena? Voljene vođe? Svi se oni protive Bogu! Svojim uplitanjem ostavili su sve pod kapom nebeskom u stanju mraka i haosa! Sloboda veroispovesti? Legitimna prava i interesi građana? Sve su to smicalice za prikrivanje greha!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (8)”). Božje reči su mi pokazale da je Komunistička partija jedna ateistička partija, neprijatelj Boga koja neće dozvoliti Božje postojanje. Ona tvrdi da dozvoljava versku slobodu, ali to je samo zaluđujuća laž. Ona se boji da će ljudi, ako zadobiju veru, čitaju Božje reči i saznaju istinu, shvatiti da je partija Sotona lično, koji povređuje ljude, da će se pobuniti protiv nje i da će je odbaciti. Onda će njena ambicija i cilj da zauvek kontrolišu ljude biti uništeni. Zato, da bi sprečila ljude da veruju u Boga i da Ga slede, ona ludački hapsi i progoni Božji izabrani narod i koristi medije da blati i kleveće Crkvu Svemogućeg Boga. Čak preti i porodicama vernika, terajući ih da ugnjetavaju vernike i da im prkose dok oni ne odustanu od svoje vere, izgube Božje spasenje i ne budu uništeni u paklu, zajedno sa partijom. Komunistička partija je neverovatno podla i rđava! Moja porodica je bila navedena na stranputicu i počela je da me ugnjetava. Kada bih popustio pod ugnjetavanjem od strane svoje porodice, jednostavno bih naseo na Sotonine trikove. Nisam smeo da dozvolim da me prevare. Bez obzira na to kako mi moja porodica bude stajala na putu, znao sam da moram da zadržim svoju veru i da nastavim da izvršavam svoju dužnost.

Videvši koliko sam odlučan da sledim Boga, moj stariji sin je pojačao svoje proganjanje. Jednog dana me je čak isterao iz škole pred mojim đacima. Besno je vikao na mene: „Vlada ne dozvoljava religiju, ali ti insistiraš da veruješ! Ako te uhapse, cela porodica će biti uvučena, čak i moja deca. Kako je to prihvatljivo? Ako želiš da zadržiš svoju veru, moraš da napustiš školu i nemoj nas da uvlačiš u to!” Prosto nisam mogao da verujem svojim ušima, da moj rođeni sin može da mi kaže nešto tako bezdušno, da me izjuri samo zbog vere u Boga. To me je stvarno povredilo: „Kada bi me izbacili iz moje sopstvene škole, zar to ne bi značilo da su sva krv, suze i znoj u mom životu proliveni uzalud? Ko bi me zvao „direktore” i ko bi se ugledao na mene? Više ne bih mogao da uživam u tim stvarima. Jednostavno bih ponovo postao prosečan zemljoradnik. Kako bih mogao da izađem na oči svojim prijateljima i poznanicima?” Te misli su mi nanosile nepodnošljiv bol. „Gde bih otišao kada bi me moj sin izbacio? Da li bi trebalo da ga poslušam?” Dok mi se to sve vrzmalo po glavi, pomislio sam na Božje reči: „Ako ljudi nemaju poverenja, nije im lako da nastave tim putem. Svako sada može da vidi da se Božje delo ni najmanje ne slaže sa ljudskim predstavama i maštanjima. Bog je učinio toliko mnogo dela i izgovorio toliko reči i mada ljudi mogu da priznaju da su one istina, još uvek je moguće da se predstave o Bogu pojave u njima. Ako ljudi žele da razumeju istinu i zadobiju je, moraju imati poverenja i snagu volje da bi mogli da se drže onoga što su već videli i onoga što su zadobili iz svojih iskustava. Bez obzira šta Bog radi u ljudima, oni moraju da podrže ono što oni sami poseduju, da budu iskreni pred Bogom i da Mu ostanu posvećeni do samog kraja. To je dužnost ljudskog roda. Ljudi moraju da podrže ono što treba da urade” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Treba da održavaš svoju posvećenost Bogu”). „Ne gubi hrabrost, ne budi slab i Ja ću ti razjasniti stvari. Put do carstva nije baš gladak; ništa nije mnogo lako! Želiš da lako dobijaš blagoslove, zar ne? Danas će svi morati da se suoče s gorkim kušnjama. Bez takvih kušnji, vaše srce koje Me voli neće ojačati i nećete posedovati istinsku ljubav prema Meni. Čak i ako se ove kušnje sastoje samo od sitnih dešavanja, svi moraju da prođu kroz njih; samo će se ozbiljnost kušnje razlikovati od osobe do osobe” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 41. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su mi pomogle da se smirim. Tačno je, put vere u Boga ne teče glatko. Moramo da istrpimo neke poteškoće, a bez vere je teško ostati na tom putu. Kada bih postao negativan i povukao se zbog ovog proganjanja, gde je, onda, moja vera? Pre nego što sam počeo da verujem u Boga, kada sam se svih tih godina borio da napredujem u svetu, bio je to težak, zamoran i beznadežan način života. Sada sam imao sreću da se susretnem sa ovom jedinstvenom prilikom – Bogom koji dolazi da spasi ljudski rod. Kako bih mogao da je tako ležerno odbacim? Kako bi me Bog spasio kada bih to uradio? Gospod Isus je rekao: „Pogledajte ptice na nebu! Niti seju, niti žanju, niti sabiru u žitnice, a vaš Otac nebeski ih hrani. Zar vi ne vredite mnogo više od njih?” (Matej 6:26). Bog stvara ptice, koje niti seju niti žanju, ali im On ipak dozvoljava da prežive. Pošto sam sad verovao u Boga i izvršavao svoju dužnost, Bog će mi otvoriti neki put. Kada bi me sin izbacio iz kuće, verovao sam da bi me Bog vodio i nisam imao o čemu da brinem. Ta misao je obnovila moju veru i više nisam osećao da me sin sputava. Videvši da sam nepokolebljiv u svojoj veri, besno me je gurnuo u pravcu izlaza. Nisam imao izbora nego da napustim školu i da odem u kuću svojih roditelja na neko vreme.

Te večeri, razmišljajući o svojoj nevolji, osećao sam se jadno. Molio sam se Bogu: „Bože, Ne znam koja je Tvoja namera po pitanju ovoga. Znam da verujući u Tebe hodam ispravnim putem, pa zašto se, onda, moj sin ovako odnosi prema meni? Molim Te, usmeri me da razumem Tvoju nameru.” Onda sam pomislio na jedan odlomak Božjih reči koji su neka braća i sestre podelili sa mnom: „Svaki korak dela Božjeg koji se dešava u ljudima spolja deluje kao da se radi o interakciji između ljudi, kao da je nastao od ljudskog uređenja ili ljudskog ometanja. Ali iza scene, svaki korak dela, i sve što se dešava, jeste Sotonina opklada pred Bogom, i zahteva od ljudi da budu postojani u svom svedočenju o Bogu. Na primer, kada je Jov bio kušan, Sotona se iza scene kladio sa Bogom, a ono što se dogodilo Jovu bilo je ljudsko delo ili uplitanje ljudi. Iza svakog koraka dela koje Bog obavlja u vama nalazi se Sotonina opklada sa Bogom – iza svega toga je bitka” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Razmišljajući o Božjim rečima, mogao sam da vidim da je problem naizgled bio u tome što je moj sin, zaluđen lažima Komunističke partije, proganjao i ometao moju veru i izbacio me iz moje sopstvene škole. Međutim, zapravo je Sotona bio taj koji ometa, navodi na stranputicu i manipuliše situacijom samo da bi video šta ću odabrati – da li ću sačuvati svoje porodične odnose, zaštititi svoje ime i status i izdati Boga? Ili ću odbaciti te lične interese i nastaviti da sledim Boga? Moja situacija me je zabrinjavala i uznemiravala, pošto mi je nedostajala prava vera u Boga i pošto nisam imao odlučnosti da ostavim sve zarad Njega. Sotona je ciljao moje slabe tačke – moju želju za reputacijom i statusom, kao i moju brigu o porodici – kako bi me naveo da izdam Boga i da Ga napustim. Onda bi me on, na kraju, uništio i progutao. Sotona je tako zloban i zao! Kada sam to razumeo, osećao sam se malo bolje. Odlučio sam da, bez obzira na to šta moja porodica bude uradila da me zaustavi i bez obzira na poteškoće sa kojima ću se suočiti kasnije u životu, ostaću jak u svojoj veri i slediću Boga do samog kraja i time poniziti Sotonu.

Pošto nisam mogao dugo da ostanem u kući svojih roditelja, morao sam da se vratim u školu. Nakon što sam se vratio, nastavio sam da prisustvujem okupljanjima i da delim jevanđelje. Moj najstariji sin i njegova žena su pojačali proganjanje kada su videli da nisam odustao od svoje vere. Često su mi govorili grozne stvari, psovali me i govorili mi da odem. Takođe su preuzeli kontrolu nad finansijama škole, ostavivši me bez prebijene pare. Često su govorili stvari koje bole samo da bi me uzrujali i bio sam, izvesno vreme, neprekidno besan i imao problema sa jelom, pa mi se pogoršalo zdravstveno stanje. Zamračilo bi mi se pred očima kada sam hodao i skoro sam se onesvestio nekoliko puta. Počeo sam da patim od gastritisa i bio sam u takvim bolovima uveče, da je jedini način da ih olakšam bio da nabijem jastuk u stomak. Kada ne bih mogao da spavam noću, izašao bih u školsko dvorište i posmatrao zgradu za obuku, kancelarije, menzu i spavaonice. Zurenje u školu koju sam sazidao tako vrednim radom mi je bilo zaista teško. Pitao sam se koliko puteva sam prošao, koliko kontakata sam napravio i koliko sam propatio samo da bih otvorio tu školu. Sada kada sam postigao određeni uspeh, moj rođeni sin mi je to oduzimao. To je bilo moje životno delo. Sada, kada bih zadržao svoju veru, rizikovao bih da izgubim sve to. Razmišljajući o tome na ovaj način je bilo kao da mi se nož zariva u srce. Bio sam tako slab u tom periodu, stalno sam u tajnosti plakao noću. U suzama sam se molio Bogu: „Oh, Bože, izgubiću ovaj posao koji sam ceo život gradio i jednostavno ne mogu da podnesem da ga otpustim. Molim Te, usmeri me da prevaziđem ovu situaciju.”

Kasnije su moja braća i sestre podelili sa mnom neke Božje reči, koje su mi dale put ka primeni. Božje reči kažu: „Sada bi trebalo da budeš u stanju da jasno vidiš tačan put kojim je Petar išao. Ako možeš jasno da vidiš Petrov put, onda ćeš biti siguran u delo koje se danas obavlja, tako da se nećeš žaliti, biti negativan niti čeznuti za bilo čime. Ti treba da iskusiš Petrovo raspoloženje kakvo je bilo tada: on je bio pogođen tugom; više nije tražio budućnost niti ikakve blagoslove. On nije tražio zaradu, sreću, slavu ili bogatstvo u svetu; on je samo tražio da živi najsmislenijim životom, a to je da uzvrati Božju ljubav i da Bogu posveti ono što je smatrao najdragocenijim. Tada bi osećao zadovoljstvo u svom srcu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kako je Petar spoznao Isusa”). Razmišljanje o Božjim rečima mi je otvorilo oči. Nekada davno, Petar je takođe trpeo ugnjetavanje od strane svoje porodice zbog svoje vere. Njegova porodica je želela da se on proslavi i da donese slavu u njihov dom, ali ga nisu sputavali. Kada ga je Gospod Isus pozvao, on je ostavio sve kako bi sledio Gospoda i stremio ka smislenom životu. Petrovo iskustvo me je prosvetilo. Petar je imao iskrenu veru u Boga i mogao je da ostavi sve kako bi sledio Njega. Stremio je ka istini i spoznao je i zavoleo Boga, da bi, na kraju, zadobio Božje odobravanje. Ja nisam bio vernik dugo i imao sam plitko razumevanje istine, ali razmišljajući o bedi koju mi je donelo moje stremljenje ka imenu i statusu u prošlosti, a zatim gledajući put kojim je išao Petar i koji je dobio Božje odobravanje zaista sam se inspirisao. Želeo sam da sledim Petrov primer, da otpustim ime i reputaciju i da stremim ka istini. Kasnije sam odlučio da napustim školu, da nastavim da primenjujem svoju veru i da izvršavam svoju dužnost.

Nekoliko dana kasnije, neki moji stari drugari iz vojske su se razbesneli kada su čuli da me je sin izbacio iz škole i predlagali su mi svakakve ideje kako da je povratim. Prijatelji i rodbina su svi osuđivali tu nepravdu, a sekretar u selu mi je pomogao tako što mi je dao zvaničan sertifikat da sam ja sâm izgradio školu i da niko drugi nije imao udela u njoj. Kada sam čuo sve to što su govorili, pomislio sam: „Sada, sa ovim sertifikatom, ako mi drugari iz vojske pomognu da povratim školu, ponovo ću zadobiti sav prestiž koji sam izgubio.” Shvatio sam da ponovo imam nagon da stremim ka imenu i statusu, pa sam se u sebi pomolio Bogu, tražeći od Njega da mi da snagu da se pobunim protiv tela. Nakon molitve sam pomislio na Jovovo iskustvo. Sva imovina mu je oduzeta preko noći, a, iako je to bilo neverovatno bolno, on se nije oslonio na samog sebe kako bi povratio to sve. Umesto toga, molio se i pokorio se Božjim uređenjima. Moj imetak nije bio ni blizu tako velik kao Jovov, ali kada se ne bih pomolio i tragao sa Bogom suočen sa tom situacijom, već želeo da ga sâm povratim, kako bi to uopšte bilo pokoravanje Bogu? Osim toga, kada bih povratio školu i morao da provodim ceo dan vodeći je, ne bih imao energije da primenjujem svoju veru niti da izvršavam svoju dužnost. Sada kada mi je sin oduzeo školu, mogao sam svesrdno da primenjujem svoju veru i da izvršavam svoju dužnost. To je bila divna stvar. Ta pomisao mi je donekle razgalila srce. Shvatio sam da nikako nisam u stanju da otpustim školu jer sam previše duboko iskvaren i previše brinem o reputaciji i statusu.

Kasnije sam pročitao sledeći odlomak Božjih reči: „Budući da je rođen na tako prljavoj zemlji, društvo je čoveka ozbiljno zarazilo; bio je pod uticajem feudalnog morala i učio je u ’ustanovama visokog obrazovanja’. Zaostalo razmišljanje, iskvareni moral, niski pogled na život, ogavna filozofija za ovozemaljsko ophođenje potpuno bezvredno postojanje i razvratni životni stil i običaji – sve je to čoveku prodrelo u srce i teško potkopalo i napalo njegovu savest. Posledično, čovek je sve dalje od Boga i sve Mu se više protivi. Čovekova narav iz dana u dan postaje sve zlobnija, te nema osobe koja će se dobrovoljno odreći bilo čega zarad Boga, ni osobe koja će se svojevoljno pokoriti Bogu, a ponajmanje nekoga ko će rado tražiti Božju pojavu. Umesto toga, pod Sotoninom vlašću, čovek ne radi ništa sem što traga za zadovoljstvima, prepuštajući se iskvarenosti tela u mulju zemlje. Čak i kada čuju istinu, oni koji žive u tami ni ne pomišljaju da je sprovedu u delo, niti su skloni da traže Boga čak ni kada su videli Njegovu pojavu. Kako bi tako iskvaren ljudski rod uopšte mogao imati priliku za spasenje? Kako bi tako dekadentan ljudski rod mogao živeti u svetlosti?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Imati nepromenjenu narav znači biti u neprijateljstvu s Bogom”). Božje reči su tačno otkrile moje stanje. Moji roditelji i učitelji su me odmalena učili stvarima poput „Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno”, „čovek mora da izdrži najveće poteškoće da bi postao najveći od svih ljudi”, „izdigni se iznad ostalih” i „donesi čast svojim precima”. Te sotonske filozofije su se duboko ukorenile u mom srcu i u meni uspostavile iskrivljen pogled na život i njegove vrednosti. Mislio sam da su napredovanje, bivanje boljim od drugih i zadobijanje reputacije i statusa jedini način da se živi život sa integritetom i vrednostima. Bio sam spreman da izdržim bilo kakvu poteškoću kako bih se proslavio. Kada sam vodio školu borilačkih veština, svaki dan je bio izuzetno zamoran. Koristio sam novac koji sam zaradio sa svojih deset prstiju da se ulagujem vladinim zvaničnicima, da im se ulizujem i dodvoravam, živeći bez imalo dostojanstva. Morao sam da unapred šaljem poklone vladinim funkcionerima, plašeći se da ću upasti u problem zbog najmanjeg previda. Održavanje tih složenih međuljudskih odnosa je bilo iscrpljujuće, kako mentalno, tako i fizički, ali bio sam zaglibljen u tome i nisam mogao da se izbavim. Ljudi oko mene su bezobzirno činili razna nedela nakon što su stekli ime i status, bavili su se korupcijom i podmićivanjem, posećivali su prostitutke i kockali su se – za njih nisu postojale granice. Sve to pokazuje kako Sotona kvari ljude i nanosi im štetu. To što je moj sin zaposeo školu koju sam izgradio sa svoje dve ruke je takođe bilo zbog toga što ga je obuzela privlačnost dobitka i statusa. Zanemario je ljubav između oca i sina zbog tog dobitka. To me je podsetilo na drevne carske porodice, gde su braća, očevi i sinovi ubijali jedni druge kako bi zaposeli presto. To su bile Sotonine zablude i đavolske reči koje kvare ljude do te mere da oni izgube svu ljudskost i razum. U tom trenutku sam video kako su reputacija i status okovi kojima Sotona vezuje ljudski rod. Ako živimo u skladu sa Sotoninim filozofijama, tragajući za reputacijom i statusom, samo ćemo postajati sve više iskvareni i život će postati sve bolniji. Bog više nije želeo da gleda kako me je Sotona iskvario, pa, kada sam bio duboko zaglibljen u reputaciji i statusu, Božje reči su mi pokazale da je stremljenje ka istini ispravan put, jedini način da se živi smislen život. Sotonske filozofije su me držale vezanog i sputavale me, pa, kada sam izgubio zadovoljstvo novca, reputacije i statusa, bilo mi je teško da ih otpustim i bio sam očajan. Čak sam želeo da pokrenem parnicu da povratim te stvari. Bio sam tako glup. Da sam krenuo tim putem, samo bih dozvolio Sotoni da nastavi da mi nanosi štetu i bio bih, na kraju, uništen zajedno sa njim. Gospod Isus je rekao: „Šta vredi čoveku da zadobije i sav svet, a životu svom naudi? Ili, šta čovek može dati u zamenu za svoj život?” (Matej 16:26). To je istina. Bez obzira na to koliko novca i kakvu reputaciju neko ima, to ne može da kupi istinu niti život! Sada sam ostao bez imetka, reputacije i statusa koje sam sticao većim delom svog života, ali kroz ovo iskustvo sam naučio kako te stvari nanose štetu ljudima i kako zastrašujuće posledice stremljenja ka njima mogu da budu. Takođe sam naučio značenje i vrednost stremljenja ka istini i stekao sam sposobnost da otpustim materijalna dobra kako bih sledio Boga i izvršavao svoju dužnost. To je za mene Božje veliko spasenje. Tog trenutka kada sam razumeo Božju nameru, prestao sam da želim da se borim protiv svog sina i da ga tužim. Jedino mi je bilo važno da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima, da ispravno stremim ka istini i da izvršavam svoju dužnost.

Od tada delim jevanđelje u crkvi i izvršavam svoju dužnost. Iako mi se drugi više ne dive, mirniji sam nego ikada i svaki dan me ispunjava. Siguran sam, u svom srcu, da je to što imam veru i sledim Boga najbolji izbor i najsmisleniji način da živim. Hvala Bogu!