Okovana
Godine 2004. sam prihvatila delo Svemogućeg Boga poslednjih dana i ubrzo sam prijavljena zbog širenja jevanđelja. Tog dana sam radila u bolnici i moj kolega mi je rekao da me je tražio direktor bolnice. Otišla sam u direktorovu kancelariju i videla dva visoka, uniformisana policajca kako stoje tamo. Rekli su mi: „Neko je prijavio da veruješ u Istočnu munju i da ideš naokolo i propovedaš jevanđelje. Istočna munja ključna je nacionalna meta za suzbijanje i svi njeni vernici su politički kriminalci koji će biti osuđeni na kaznu zatvora.” Isto tako, pretili su mi govoreći da, ako nastavim da verujem u Boga, mogu da mi zabrane da radim kad god požele i da mogu da ostanem bez zarade čak i ako idem na posao. I posao mog muža i kvalifikacije mog sina za univerzitet, odlazak u vojsku ili putovanje van zemlje bi trpeli posledice. Rekli su mi da ću biti poslata u zatvor ako me ikada uhvate da propovedam To me je zabrinulo i pomislila sam: „Policija neće odustati od toga ako se ne odreknem vere. Ako izgubim svoj posao i posao mog muža bude trpeo, kako ćemo preživeti? Ko će se starati o mom mladom sinu ako budem uhapšena i poslata u zatvor? Bila bih bedna majka ako bi njegovi planovi za budućnost patili zbog moje vere.” Što sam više o tome razmišljala, to sam se više brinula. Brzo sam zazvala Boga da mi zaštiti srce. U tom trenutku sam pomislila na odlomak Božje reči: „Od trenutka kada plačući dođeš na ovaj svet, počinješ da ispunjavaš svoju dužnost. Zarad Božjeg plana i Njegovog predodređenja, obavljaš svoju ulogu i započinješ svoj životni put. Ma kakvo bilo tvoje poreklo i ma kakav bio put pred tobom, niko ne može izbeći Nebesku orkestraciju i uređenje i niko ne upravlja sopstvenom sudbinom, jer je samo On, koji vlada svim stvarima, sposoban za takvo delo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog je izvor čovekovog života”). Razmišljala sam o Božjoj reči i onda shvatila: sudbina svih je pod vlašću Boga. Šta god da se dogodi našoj porodici, to je u Božjim rukama i nijedna osoba o tome ne odlučuje. Bog je Stvoritelj i prirodno je i ispravno da ljudi veruju u Njega i obožavaju Ga. Međutim, policija je sada koristila moj i muževljev posao, kao i budućnost mog sina kako bi mi pretila i prisilila me da napustim istiniti put i izdam Boga. Krajnje ogavno! Tu i tada sam odlučila da, ma kako se moj život bude odvijao, nikada se neću nagoditi sa Sotonom. Policija je nastavila sa zahtevom da prijavim svoju braću i sestre, ali sam ja to ignorisala i na kraju su otišli.
Nakon toga su često svraćali do bolnice da bi pitali da li i dalje verujem u Boga i da li širim jevanđelje. Ponekad sam usred operacije morala da prekinem, bez obzira na to koliko bila hitna. To je počelo da me ljuti. Pomislila sam kako nisam učinila ništa loše; jednostavno sam verovala u Boga i sledila pravi put, pa zašto me je policija uznemiravala i sprečavala me da svoj posao obavljam na miru? Činjenica da sam konstantno pod istragom je dovela do gungule u bolnici. Kolege su me videle kao opasnu osobu. Neki su mi govorili iza leđa, a neki me direktno pitali: „Šta postižeš svojim verovanjem u Boga? Zašto te policija stalno ispituje? Tvoja vera je dovela policiju pravo na naša vrata. To je zaista ozbiljna stvar.” I direktorov stav prema meni se promenio. Oduvek me je visoko cenio, ali nakon tog incidenta, svaki put kada bi me video, pitao bi me: „Nisi išla da propovedaš, zar ne?” Isto tako mi je rekao da mi telefon bude uključen 24/7 kako bih uvek bila dostupna. Jednom mi je rekao: „Policija je ovde bila mnogo puta zbog tvoje vere u Boga. Treba da prestaneš da veruješ. Uvek si svoj posao obavljala kako treba i svi imaju visoko mišljenje o tebi. Nemoj dopustiti da ti vera uništi budućnost. Nije vredna toga. Ako budeš uhapšena ili nešto gore, to će i za mene kao tvog šefa predstavljati veliki problem.” Osećala sam se jadno i potišteno tokom tog perioda, pod stalnom prismotrom svog direktora i opreznim pogledima koje su mi kolege upućivale. Molila sam se Bogu za veru i snagu i od Njega tražila da mi pomogne da ostanem snažna pod ovim teškim okolnostima. Onda sam pročitala odlomak Božje reči: „Velika crvena aždaja progoni Boga i neprijatelj je Božji, tako da su u ovoj zemlji oni koji veruju u Boga podvrgnuti poniženju i ugnjetavanju (…). Budući da je započeto u zemlji koja se suprotstavlja Bogu, celokupno Božje delo suočava se sa ogromnim preprekama, a ispunjenje mnogih Njegovih reči zahteva vreme; zbog toga se ljudi oplemenjuju kao rezultat Božjih reči, što je takođe deo stradanja. Bogu je izuzetno teško da sprovodi Svoje delo u zemlji velike crvene aždaje – ali upravo kroz ovu poteškoću Bog obavlja jednu etapu Svog dela, pokazujući Svoju mudrost i čudesna dela i koristeći tu priliku da ovu grupu ljudi učini potpunom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li je delo Božje jednostavno kao što čovek zamišlja?”). Kroz Božje reči sam shvatila Njegovu nameru. Kinom vlada Komunistička partija i to je zemlja u kojoj se Bogu pruža najoštriji otpor. Ljudi koji veruju će u Kini neizbežno biti progonjeni i ponižavani, ali Bog koristi progon od strane Komunističke partije kao sredstvo za usavršavanje naše vere, time stvarajući grupu pobednika. Takva je Božja mudrost. Zbog mog verovanja u Boga i hodanja pravim putem, bila sam predmet uznemiravanja i nadzora od strane policije i uporedo ponižavana i kritikovana od strane kolega i prijatelja. A iza svega toga je postojala svrha. Kada sam to jednom shvatila, nisam se osećala tako loše. Obećala sam sebi da ću, ma kako Komunistička partija pokušavala da me progoni i ometa, Boga slediti do kraja.
Moj muž je u to vreme bio poslovno odsutan i nisam mu rekla za policijsku istragu jer nisam želela da ga zabrinjavam. On se sa svojih putovanja vratio u januaru 2005. i uznemirio se kada je saznao šta se dogodilo. Rekao mi je veoma strogo da je saznao da su vernici u Svemogućeg Boga politički kriminalci koji bi mogli da budu uhapšeni i da završe u zatvoru u svakom trenutku, a u pritvoru bi mogli biti pretučeni na smrt. Rekao je da bi budućnost našeg sina i poslovi naših rođaka trpeli i tražio od mene da prestanem da verujem u Svemogućeg Boga. Pomislila sam: „Moj muž veruje u Gospoda samo formalno. On zapravo ništa ne razume. Normalno je da ima ovakve brige. Komunistička partija progoni nas vernike toliko i čak prati članove naših porodica. Ko se ne bi plašio?” Isto tako sam pomislila kako je on sve vreme bio odsutan zbog posla što znači da nisam imala priliku da mu svedočim o delu Svemogućeg Boga poslednjih dana. Bila nam je potrebna ta prilika za pristojan razgovor, pa sam dosta razgovarala sa njim, ali on ni najmanje nije slušao. Samo bi odbrusio, govoreći da nam ide dobro u životu i da bi trebalo samo da uživamo u blagodati Gospoda Isusa i da nema potrebe da prihvatimo delo suda. Bojao se da bi naša porodica mogla da bude uvučena u to ako budem uhapšena, pa je pokušavao da me spreči da verujem u Boga. Nakon toga je počeo pažljivo da me nadgleda. Ako ne bih došla kući na vreme nakon posla, zvao bi me da pita gde sam i požurivao me da dođem kući i prestao je da se uveče viđa sa svojim prijateljima, što nije ličilo na njega. Umesto toga je samo sedeo kod kuće i nadzirao me. Kada bi došlo vreme da idem na okupljanje, pronašao bi mi nešto da radim za njega. U suštini je svim sredstvima pokušavao da me zaustavi u verovanju u Boga ili obavljanju mojih dužnosti. U početku sam se osećala veoma sputanom, ali sam se kasnije prisetila Božje reči: „Moraš posedovati Moju hrabrost u sebi, i moraš imati principe kada dođe do suočavanja sa rodbinom koja ne veruje. Za Moje dobro, međutim, ne smeš ni da se predaš nikakvim mračnim silama. Osloni se na Moju mudrost da bi išao savršenim putem; ne dozvoli da neka od Sotoninih zavera zaživi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 10. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Dok sam razmišljala o Božjoj reči, shvatila sam da je moj muž po svemu sudeći pokušavao da spreči moje verovanje u Boga, ali je iza kulisa Sotona manipulisao i dovodio do prekida, koristio se smicalicama da bi me naveo da izdam Boga i odreknem Ga se. Nisam mogla da se predam Sotoni. Kasnije sam nalazila izgovore kako bih izbegla nadzor svog muža i tajno odlazila na okupljanja i obavljala svoje dužnosti. Isto tako sam tražila prilike da razgovaram sa svojim mužem, nadajući se da se neće plašiti progona Komunističke partije i da će tražiti da ispita delo Svemogućeg Boga. Međutim, on se uvek pravdao govoreći da će poverovati kada sveštenici i monahinje počnu da veruju. Isto tako bi od mene tražio da ne odlazim na okupljanja ili da ne širim jevanđelje da ne bih bila uhapšena i poslata u zatvor. Videla sam da moj muž ni najmanje nije zainteresovan za istinu niti da prihvati da je Gospod došao, pa sam prestala da mu govorim o tome. Mislila sam: „Bez obzira na sve, ja moram da verujem u Boga i obavljam svoju dužnost. Ne može me on ograničavati.”
Nakon Prolećnog festivala te godine, moj muž je ostao kod kuće da me nadgleda radije nego da ode na poslovni put. Jednog dana je u suzama pao na kolena i molio me: „Stalno ideš na okupljanja i da propovedaš jevanđelje. Kako ćemo se snaći u budućnosti ako budeš uhapšena i poslata u zatvor? Šta će se dogoditi sa ovom porodicom, šta će se dogoditi sa našim sinom? Moraš da razmišljaš o našoj porodici i budućnosti našeg sina.” Da budem iskrena, za sve te godine provedene zajedno nikada nisam videla svog muža da plače. Bilo je grozno videti ga tako na kolenima kako me preklinje, pa sam i ja počela da plačem. Da bih ga utešila, rekla sam: „Sve je u Božjim rukama. Da li ću biti uhapšena i šta će se dogoditi sa našim sinom u budućnosti – Bog je taj koji sve to određuje. Sve što možemo je da se oslonimo na Boga i proživimo to iskustvo. Ne treba da se uznemiravamo oko tih stvari.” Moj muž je sa suzama u očima odmahnuo glavom i rekao: „Policija te već progoni. Bićeš uhapšena pre ili kasnije nastaviš li da tako veruješ i onda će sve biti uništeno.” Videvši svog muža u takvom bolu, bila sam gorko ožalošćena. Sve je to delo Komunističke partije! Mi verujemo u Boga i širimo jevanđelje da bi ljudi mogli da prihvate Božje spasenje poslednjih dana i da prežive katastrofu. Tu se radi o spasavanju ljudi i ništa nije pravednije od toga, ali Komunistička partija mahnito pokušava da nas ometa i prekida. Oni nisu ništa drugo nego Sotone i demoni koji se protive Bogu! Božja reč kaže: „Praoci iz drevnih vremena? Voljene vođe? Svi se oni protive Bogu! Svojim uplitanjem ostavili su sve pod kapom nebeskom u stanju mraka i haosa! Sloboda veroispovesti? Legitimna prava i interesi građana? Sve su to smicalice za prikrivanje greha! (…) Zašto postaviti tako neprobojnu prepreku pred Božje delo? Zašto se služiti raznim smicalicama da bi se prevario Božji narod? Gde su tu istinska sloboda i legitimna prava i interesi? Gde je tu pravičnost? Gde je tu uteha? Gde je tu toplota? Zašto koristiti obmanjujuće spletke da bi se prevario Božji narod?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (8)”). Komunistička partija navodno promoviše versku slobodu, ali zapravo potiskuje i hapsi vernike i koristi poslove i porodice ljudi da ih natera da se odreknu Boga i izdaju Ga. Krajnje ogavno! Da nije progona od strane Komunističke partije, stvari nikada ne bi došle dovde između mog muža i mene i moj muž ne bi bio tako uplašen. Dokle god da mračna ruka Komunističke partije dosegne, ona donosi propast. Moj muž je bio uplašen i želeo je da zaštiti svoj posao i našu porodicu i iz tog razloga me je zajedno sa Komunističkom partijom pritiskao da napustim svoju veru. Međutim, ja nisam htela da uradim kako je on rekao. Morala sam da ojačam svoju veru i idem sa Bogom.
Nakon toga, moj muž je onlajn pročitao puno kleveta Komunističke partije o Crkvi Svemogućeg Boga i naprosto ostajao kod kuće nadgledajući me, radije nego da ode na svoja poslovna putovanja. Isto tako se okolo raspitivao kako bi saznao sa kim me je moja vera dovela u kontakt i koga sam zvala telefonom. Čak je otišao do mog provajdera kako bi dobio moj šestomesečni listing poziva i onda me je ispitivao za svaki broj pojedinačno. Kako bi me nadgledao, pratio me je svaki dan na posao i s posla. Pratio me je gde god da krenem i ne bi mi dozvoljavao da sama napuštam kuću. Uopšte nisam imala slobodu – kao da sam bila okovana. Nisam mogla da živim crkvenim životom niti sam mogla da vršim svoju dužnost, zbog čega sam se osećala stvarno loše, pa bih iskoristila nepažnju svog muža da se išunjam napolje i propovedam jevanđelje. Jednom mi je besno rekao: „Ako i dalje izlaziš napolje i propovedaš, iako sve vreme držim oči uprte u tebe, onda ja tu zaista ništa ne mogu. Komunistička partija je sada ta koja je na vlasti i ona ti neće dozvoliti da slediš svoju veru. Nastaviš li ovako, bićeš uhapšena pre ili kasnije i porodica će se raspasti. Hajde da se onda razvedemo. Kada se razvedemo, možeš da veruješ u šta god hoćeš, a da ne bude posledica po našeg sina niti bilo koga drugog.” Nisam mogla da poverujem u to kada sam čula da hoće da se razvede. Sve što sam radila je da sam verovala u Boga. Kako je došlo do ovoga? Zar sve godine koje smo proveli zajedno ništa ne znače? Pomisao na to da Komunistička partija rastura moju savršeno dobru porodicu je bila strašno uznemiravajuća. To je bilo nešto što nisam mogla da prihvatim. Pomolila sam se Bogu: „Bože, molim Te daj mi veru i snagu, tako da mogu ostati snažna u ovim teškim okolnostima.” Nakon što sam se pomolila, setila sam se ovog odlomka Božje reči: „U ovoj etapi dela od nas se zahtevaju najveća moguća vera i ljubav. Možemo da posrnemo pri najmanjoj nepažnji, jer se ova etapa dela razlikuje od svih prethodnih: ono što Bog usavršava jeste vera ljudi, koja niti je vidljiva niti opipljiva. Ono što Bog radi jeste pretvaranje reči u veru, u ljubav i život. Ljudi moraju da stignu do nivoa na kojem su pretrpeli stotine oplemenjivanja i na kojem poseduju veru veću od Jovove. Oni moraju da podnesu neverovatnu patnju i sve vrste mučenja, a da nikada ne napuste Boga. Kada budu bili pokorni do smrti, i kada budu imali veliku veru u Boga, onda će ova etapa Božjeg dela biti upotpunjena” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Put… (8)”). Razmatrala sam Božju reč i onda shvatila da u Njegovom delu poslednjih dana, Bog koristi Svoje reči i različite kušnje i oplemenjivanja da usavrši veru i ljubav ljudi. Pomislila sam na Sotonina iskušavanja Jova. On je izgubio svoju decu i bogatstvo preko noći, a zatim bio pokriven užasnim čirevima. Usred takvih ogromnih nevolja, Jov se nikada nije žalio, već je nastavio da veliča Božje ime. Kroz sve svoje kušnje, ostao je postojan u svom svedočenju za Boga. Onda sam pomislila na sebe. Moja porodica se raspadala zbog progona od strane Komunističke partije, a ja sam već počela da se žalim. Uvidela sam da sam zaista imala mali rast i da nemam baš nikakvo svedočenje. Veoma sam se kajala, pa sam se pomolila Bogu obećavajući da, čak i kad bi se moj muž razveo od mene, ja ne bih napustila istinu zarad tela i porodice.
Nekoliko dana kasnije, moj muž mi se neočekivano izvinio i rekao da je pogrešio. Rekao je da nije trebalo da pominje razvod i da je to učinio samo zbog opake prinude od strane Komunističke partije. Malo kasnije je iznenada rekao: „Ako već ne mogu da te ubedim, onda ću ti se pridružiti u verovanju u Svemogućeg Boga.” Zbunila me je ova iznenadna promena, ali sam pomislila da mora da je razmislio o tome i tako smo nas dvoje zajedno kod kuće čitali Božju reč. Nedelju dana kasnije je od mene zatražio da ga odvedem na okupljnaje. Pomislila sam da se pomalo čudno ponaša, pa nisam pristala. Zatekao me je kada se okrenuo ka meni i rekao: „Ako me ne odvedeš na okupljanje, ja više neću verovati.” Isto tako je rekao da je to učinio da bi me ubedio da promenim svoje mišljenje. Tek tada sam uvidela da se moj muž pretvara da veruje u Svemogućeg Boga i da mu je cilj bio da otkrije gde održavamo svoja okupljanja kako bi mogao da me bolje nadgleda i kontroliše. Nisam očekivala da će uraditi nešto tako apsurdno. Od tada smo bili u hladnom ratu. Čitala sam Božju reč kod kuće jednog dana kada je moj muž počeo da udara po vratima, dovikujući: „Ne možemo više ovako.” Kada sam otvorila vrata, uleteo je kao poludeo i zgrabio me za vrat, vičući: „Zašto moraš da veruješ u Svemogućeg Boga? Da li ti je On stvarno važniji od porodice i sina?” Njegov stisak je bio tako jak da me je boleo i nisam mogla da dišem, pa sam očajnički dozivala Boga da me spasi. Borila sam se i on me je pustio. Bila sam strašno uznemirena zbog onoga što se dogodilo i veoma tužna. Kasnije sam pročitala jedan odlomak Božje reči: „Zašto muž voli svoju ženu? Zašto žena voli svog muža? Zašto su deca odana svojim roditeljima? Zašto roditelji razmaze svoju decu? Kakve namere ljudi zapravo gaje u sebi? Nije li njihova namera da ispune sopstvene planove i svoje sebične želje?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Dok sam razmatrala Božju reč, pitala sam se da li me moj muž stvarno voli. Prisetila sam se svih godina našeg braka. On je definitivno znao bolje od svih za žrtve koje sam podnela za našu porodicu i znao je da verujem u Gospoda otkako sam bila dete i da sam se radovala Gospodnjem dolasku. Međutim, kada sam dočekala Gospoda, nije me podržao. Zapravo, stao je na stranu Komunističke partije, protiv mene, preteći razvodom i čak pokušavajući da me zadavi. Sve to da bi zaštitio sopstvene interese. Tu nije bilo ni najmanjeg poštovanja koje bi trebalo da povezuje muža i ženu. Kako bi se ovo moglo nazvati ljubavlju? Isto tako sam pomislila kako je moj muž, iako je verovao u Gospoda Isusa, to činio samo da bi zadobio blagodat. Nije se ni najmanje radovao dolasku Gospodnjem. Njegov strah od hapšenja od strane Komunističke partije i Sotoninog režima je bio takav da nije prihvatao Božje delo poslednjih dana kada je Bog došao da izrazi istinu i učini delo spasenja. I uporedo sa Komunističkom partijom je pokušavao da me silom udalji od moje vere. Uvidela sam da moj muž uopšte nije istinski vernik u Boga. On je bio bezvernik. Božje reči kažu: „Vernici i nevernici su međusobno nespojivi; umesto toga, oni su jedni drugima suprotstavljeni” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Moj muž i ja se uopšte nismo razumeli tako da nisam mogla da mu dozvolim da me ograničava. Nakon toga, moj muž mi je pretio razvodom još nekoliko puta kada bi video da neću napustiti svoju veru. Nisam mogla da podnesem pomisao da ću zaista izgubiti svoju porodicu, pa sam se Bogu molila svakog dana, tražeći od Njega da me vodi.
Jednog dana sam ugledala odlomak Božje reči: „Nekome ko je normalan i ko stremi ka ljubavi ili Bogu kao vi, ulazak u carstvo da biste postali jedan od pripadnika Božjeg naroda vaša je prava budućnost i život od vrhunske vrednosti i značaja; niko nije blaženiji od vas. Zašto vam ovo govorim? Zato što oni koji ne veruju u Boga žive za telo i žive za Sotonu, ali vi danas živite za Boga i živite da biste sledili volju Božju. Zato kažem da vaši životi imaju najveći smisao. Samo ova grupa ljudi koju je Bog izabrao može da živi život od najvećeg značaja; niko drugi na zemlji nije u stanju da živi život od takve vrednosti i smisla” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Spoznaj najnovije Božje delo i sledi Njegove stope”). Nekada sam mislila da je imati srećnu porodicu, imati ljubavni odnos sa mužem i imati ispunjene svoje materijalne potrebe definicija sreće i da živeti na taj način ima smisla. Ali, sada sam jasno videla da je takozvana bračna ljubav krhka. Kao što kažu: muž i žena su kao dve ptice u gaju; kada naiđu nevolje, odleti svako na svoju stranu. U prošlosti dok sam naporno radila za svoju porodicu i svog muža, on se veoma brinuo o meni, ali sada kada sam imala veru, imao je osećaj da progon vernika od strane Komunističke partije predstavlja pretnju njegovim interesima, pa se okrenuo da me proganja i zahtevao razvod. Da budem iskrena, „ljubav” nas dvoje kao muža i žena je bila samo iskorišćavanje jedno drugog. Gde je sreća u takvom životu? Pomislila sam na to kako me je nadgledao prethodnih meseci i zabranjivao mi da odlazim na okupljanja i obavljam svoju dužnost. Nisam mogla da se susrećem sa svojom braćom i sestrama da bih razgovarala o istini, a moje srce nije nalazilo mir kada bih čitala Božju reč kod kuće i morala sam da smišljam načine kako da izbegnem muža kada bih izlazila napolje da propovedam jevanđelje. Nisam imala nikakvu slobodu po pitanju vere, kao da sam bila vezana nevidljivim kanapom koji je cedio život iz mene. Da se to nastavilo, moj život bi trpeo i isto tako bih uzgubila priliku da zadobijem istinu i primim spasenje. Nije bilo toga vredno. Tada mi je bivalo sve jasnije da porodični život sa bračnom ljubavlju unutar njega ne predstavlja istinsku sreću. Smisleni život sam mogla da živim samo stremeći ka istini i obavljajući dužnosti stvorenog bića. Isto tako sam se setila reči Gospoda Isusa: „Ko svoju majku više voli od mene, nije dostojan da bude moj sledbenik, i ko svoju ćerku više voli od mene, nije dostojan mene. Ko ne uzima svoj krst i ne sledi me, nije dostojan mene” (Matej 10:37-38). Pomislila sam na svece kroz vekove i kako su oni, da bi sproveli Božji nalog, napuštali svoje domove i izvore izdržavanja i prelazili okeane da bi propovedali jevanđelje i svedočili o Bogu, podnoseći patnju i čak se odričući svojih života. Njihovo svedočanstvo je zavredilo Božje odobravanje. I sada je Bog bio milostiv prema meni, dovodeći me pred Sebe kako bih primila spasenje poslednjih dana. Bila je to prilika koja se jednom pruža. Kad ne bih mogla da vršim svoje dužnosti na ispravan način zbog ograničenja koja mi je postavio moj muž, onda bih bila bezdušni bednik, nedostojna pred Bogom! Kada sam to uvidela, zarekla sam se da ću učiniti što i sveci nekada, napustiti sve, slediti Boga i vršiti dužnosti stvorenog bića. Tako bih živela smislenim životom.
Jedne večeri sam došla kući sa okupljanja i sledila se kada sam otvorila vrata. Mesto je bilo puno ljudi. Tu su bile moje kolege zajedno sa prijateljima i rođacima mog muža i čim su me ugledali svi su počeli da govore uglas, pokušavajući da me ubede da odustanem od svoje vere. Neki su govorili da su na vestima videli da je mnogo onih koji su verovali u Svemogućeg Boga nedavno uhapšeno od strane Komunističke partije i da je nekima izrečena kazna od najmanje 10 godina zatvora. Drugi su govorili da tu nije u pitanju samo hapšenje i slanje u zatvor; mnogi vernici u Svemogućeg Boga su obogaljeni ili ubijeni u pritvoru, a i njihove porodice su bile uvučene u to. Neki su takođe ponavljali klevetničke zablude i glasine Komunističke partije o crkvi, govoreći da oni koji veruju u Boga napuštaju svoje porodice. To što sam čula me je veoma naljutilo. „Da nije progonstva Komunističke partije”, pomislila sam, „moja porodica mi se ne bi ovako suprotstavljala i napadala me. Komunistička partija izvrće činjenice i širi glasine da bi joj se ljudi koji ne razumeju istinu pridružili u suprotstavljanju Bogu. Bog osuđuje i njih i partiju, i na kraju će zajedno sa njom biti uništeni. Ona je apsolutno zlo!” Opovrgla sam to što su govorili rekavši: „Ne govorite gluposti ako ne shvatate šta znači imati veru. Zašto ja insistiram na verovanju u Boga uprkos tim rizicima? To je zato što je Spasitelj došao i izrekao mnoge istine da bi spasio čovečanstvo od uticaja Sotone i oslobodio nas katastrofe. Ta se prilika jednom pruža! Ali Komunistička partija ne dozvoljava veru u Boga. Mahnito ugnjetava i progoni ljude koji veruju u Boga, hapseći i zatvarajući tako mnogo njih. Zato mnogi ljudi ne mogu da se vrate kući, toliko ih je obogaljeno i prebijeno do smrti i toliko mnogo hrišćanskih prodica je rastureno. Nije li to sve delo Komunističke partije? Očigledno je da Komunistička partija progoni vernike i rastura hrišćanske porodice, ali izokreće stvari i govori da oni koji veruju u Boga napuštaju svoje porodice. Nije li to izvrtanje istine? Vi ne mrzite KPK, već hoćete mene da sprečite da verujem u Boga. Zar ne razlikujete šta je dobro, a šta loše? Put vere je bio moj izbor. I da odem u zatvor, odlučna sam da sledim Svemogućeg Boga.” Uvideli su da nisu uspeli da me ubede, pa su na kraju svi otišli. Moj muž mi je ozbiljno rekao: „Izgleda da niko ne može da promeni tvoje mišljenje, pa hajde da se razvedemo. Ti veruješ u Svemogućeg Boga, što znači da će te država napasti i uhapsiti. Kada se to dogodi, izgubićeš svoj posao, našu porodicu, a možda i svoj život. Ali, mi ostali želimo da ostanemo živi tako da je razvod jedino rešenje. Komunistička partija gura ljude u bezizlaznu situaciju.” Srce me je bolelo zbog toga, ali sam zasigurno znala da je došao trenutak kada treba da izaberem. Izabrala sam da verujem u Boga i sledim Ga i da stremim ka istini i životu dok je moj muž izabrao da bude uz Komunističku partiju, zarad svog posla i svoje budućnosti. Zato smo morali da krenemo svako svojim putem. U to vreme sam se molila Bogu: „Bože, ma šta se dešavalo, slediću Te do kraja.” Sledećeg jutra, moj muž i ja smo otišli da pokrenemo brakorazvodni postupak, okončavajući dvanaest godina bračnog života. Od tada sam bila u mogućnosti da normalno idem na okupljanja i obavljam svoje dužnosti i osećala sam se veoma smireno. Mislim da jedino obavljajući dužnosti stvorenog bića možemo voditi smisleni život.
Bog može naše patnje da pretvori u blagoslove. Ako verujete u to, da li biste želeli da se pridružite našoj grupi da naučite Božje reči i tako primite Njegove blagoslove?