Još od malih nogu sam uvek bila slabe konstitucije i bolešljiva. Otkad znam za sebe, patila sam od svakodnevnih glavobolja, a sa dvanaest godina sam dobila srčanu bolest. Kasnije sam takođe bolovala od stomačnih bolesti i bronhitisa. Zbog brojnih bolesti, život mi je bio užasno jadan. Sa 24 godine sam počela da verujem u Gospoda Isusa i često bih čitala Bibliju i molila se Gospodu. Počela sam da osećam spokoj i radost zbog svoje vere i zdravlje mi se znatno popravilo, a da to nisam ni primetila. Da bih uzvratila ljubav Gospodnju, počela sam da širim Gospodnje jevanđelje i željno sam iščekivala dan kada će se Gospod vratiti. Godine 1999, konačno sam čula Božji glas i dočekala sam povratak Gospoda Isusa. Videvši kako se Svemogući Bog pojavio da bi delovao i izrazio mnoge istine kako bi spasio ljudski rod od okova greha, omogućavajući mu da izbegne katastrofe i uvodeći čoveka u Božje carstvo, bila sam neverovatno uzbuđena i pridružila sam se onima koji šire jevanđelje, nadajući se da ću proširiti jevanđelje o carstvu nebeskom na još više ljudi.

Jednog dana, u martu 2003. godine, uhapšena sam dok sam širila jevanđelje. Nakon što su me pretresli i pronašli pejdžer i svesku, jedan policajac me je upitao: „Odakle ti ovaj pejdžer?” Kada sam mu rekla da je to moj lični pejdžer, uzeo je plastičnu cev i nekoliko puta me žestoko udario njome, a zatim me je podigao i ubacio na zadnje sedište. Policajci su se onda smenjivali i divljački me šamarali po licu, uzvikujući: „Tako prolaze oni koji šire jevanđelje! Sada si naša!” Bila sam izuzetno uplašena i brzo sam se pomolila Bogu, moleći Ga da me zaštiti i da mi dâ veru i snagu. Kada smo stigli u okružni biro javne bezbednosti, policija me je odvukla u praznu sobu i bacila na neki lim. U martu je još uvek bilo veoma hladno na severoistoku Kine i bilo mi je toliko hladno da sam neprestano drhtala. Rekla sam policajcima: „Imam srčano oboljenje, primam injekcije i uzimam lekove. Ne smem da se izlažem hladnoći.” Policajci su me jednostavno ignorisali. Sve što sam mogla da uradim je da se savijem u klupko, čvrsto obgrlivši grudi rukama, ali nedugo zatim, postalo mi je toliko hladno da sam se neprestano grčila, a zubi su mi stalno cvokotali. Tek pošto su me policajci uboli iglom u ruke i nos, konačno sam se povratila i prestala da se grčim. Kasnije su me odneli u drugu sobu, bacili su me na stolicu i izašli su da jedu. Malo sam se plašila i brinula kako će me mučiti kada se vrate. Neprestano sam se molila Bogu, tražeći Njegovu zaštitu. Usred molitve, prisetila sam se ovog odlomka Božjih reči: „Zarad istine moraš da istrpiš teškoće, moraš da se žrtvuješ za istinu, moraš da istrpiš poniženje zarad istine, a da bi zadobio više istine, moraš više da se podvrgneš stradanju. To je ono što treba da učiniš” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Pomislila sam: „Da, trebalo bi da trpim teškoće i da svedočim o Bogu pred Sotonom, pošto Bog to odobrava.” Takođe sam pomislila na to kako je Sotona iskušavao Jova. Kada je Jov u jednoj noći izgubio svu svoju imovinu i svoju decu i kada su mu po telu izbili čirevi, i dalje je bio u stanju da hvali Božje ime, uprkos tako velikoj patnji, što je na kraju dovelo do poniženja i neuspeha Sotone. Bog mi je omogućio da se susretnem sa ovim okruženjem da bi me testirao i usavršio moju veru. Šta god mi policija uradila, znala sam da moram da ostanem postojana u svom svedočenju za Boga.

Policajci su se brzo vratili i bez ijedne reči počeli da me šamaraju. Nisu se zadovoljili time da me šamaraju, već su uzeli i cipele i počeli su da me udaraju đonovima po licu, glavi i telu. U početku je bilo jako bolno i osetila sam neku nelagodu u srcu. Stisnula sam zube i pokušala sam da izdržim bol dok su mi suze tekle niz lice. Nakon nekog vremena, lice mi je utrnulo od brojnih udaraca i više nisam osećala bol. Jedan od njih je uzeo plastičnu cev dugu preko metar i počeo je da me udara po telu, dok me je zasipao pitanjima: „Koliko članova ima tvoja crkva? Ko je starešina tvoje crkve? Govori!” Nisam rekla ni reč, a on se još više naljutio i naneo mi jak udarac u glavu, od čega mi je odmah zazvonilo u ušima. Posle su me odveli u drugu sobu gde sam videla dve sestre iz moje grupe sklupčane na klupi u uglu. Zapovednik Brigade za nacionalnu bezbednost je pokazao na dve sestre i rekao mi: „Poznaješ li ove dve?” Rekla sam: „Ne.” To ga je toliko razljutilo da je podigao plastičnu cev i snažno me udario njome po glavi, a zatim me je udarao pesnicama i šutirao, ne ostavljajući nijedan deo mog tela nepovređen. To me je ošamutilo i zbunilo. Tada me je drugi policajac upitao: „Odakle ti ovaj pejdžer i beležnica? Čemu služe?” Dok je to govorio, podigao je plastičnu cev i spremio se da me ponovo udari. Jako sam se plašila da neću moći da podnesem takvo mučenje i da ću otkucati braću i sestre, pa sam se neprestano u srcu molila Bogu. Prisetila sam se Božjih reči koje kažu: „Morate dati sve od sebe da zaštitite Moje svedočanstvo. To će biti cilj vaših postupaka – ne zaboravite to” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 41. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Morala sam da stavim svoj život na kocku da bih ostala postojana u svom svedočenju za Boga. Kakvu god surovost policija primenila na meni, nisam smela da izdam Boga. Upravo tada me je jedan policajac udario i oborio na pod, a zatim me je plastičnom cevi udario po glavi, od čega mi je odzvanjalo u glavi. Zatim me je žestoko tukao po glavi i telu, ostavljajući mi tragove krvi po celom telu. Srce mi je sišlo u pete i osećala sam kao da ću svakog trenutka umreti. Osetila sam slabost u srcu i pomislila sam: Kada bi nastavili ovako da me tuku, da li bih zaista bila pretučena na smrt? Upravo tada sam se još jednom prisetila Božjih reči: „Vera je kao most od jednog debla: oni koji se grozničavo bore za život teško će ga preći, ali oni koji su spremni da se žrtvuju mogu da pređu na drugu stranu, sigurnog koraka i bez straha” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 6. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Moj život je bio u Božjim rukama. Koliko god policija divljala, ništa mi nisu mogli bez Božjeg dopuštenja. Čak i kad bi me zaista prebili na smrt, ne bih izdala Boga, ostala bih postojana u svom svedočenju i moja duša ne bi još umrla. Kad bih izdala svoju braću i sestre poput Jude, samo da izbegnem privremenu patnju svog tela, i time uvredila Božju narav, ne samo da bih kasnije osećala krivicu, već bih posle smrti otišla u pakao i moja duša bi bila osuđena na večno prokletstvo. Shvativši sve to, bila sam nešto mirnija i nisam se toliko plašila. Upravo tada je policija završila sa prebijanjem. Rekla sam da moram da idem u kupatilo, ali zapovednik me je samo ljutito pogledao i rekao: „Ne ideš ti nikuda!”, a zatim me šutnuo u donji deo stomaka. Od udarca sam izgubila kontrolu nad bešikom i moje pamučne pantalone su ubrzo bile natopljene mokraćom.

Istog dana, policija je mene i još dve sestre poslala u pritvor. Nisam mogla da stojim uspravno i morala sam da šepam, držeći stomak rukama. Čuvar, stariji čovek, sve je to video i rekao: „One samo veruju u Boga. Nisu ništa zgrešile, pa zašto su ih ovako pretukli?” Dao je svakoj od nas po tanko ćebe i morale smo da spavamo na hladnom podu. Pantalone mi se još nisu bile osušile, potpuno sam se smrzavala i sklupčala sam se u položaj fetusa. Kasnije mi je taj stariji čuvar doneo neki lek i čašu tople vode. Znala sam da se to Bog smilovao mojoj slabosti i uredio da nam taj čovek pritekne u pomoć. U svom srcu sam osetila zahvalnost Bogu. Sutradan su policajci odveli jednu od sestara na saslušanje. Bile smo veoma zabrinute i neprestano smo se molile za nju. Osećale smo se krajnje napeto svakog dana. Posle tri dana i dve noći, konačno su je vratili kod nas. Dok je šepala do svog kreveta, savijena u struku, pritrčale smo do nje. Videla sam da joj je celo telo prekriveno modricama, da su joj stopala modra i da su natekla kao baloni. Sestra je rekla da ju je policija nakon odvođenja neprestano tukla. Četiri ili pet policajaca su je naizmenično udarali i šutirali, a takođe su joj stavljali lisice na ruke iza leđa i snažno ih povlačili naviše, zadajući joj toliki bol da je nekoliko puta padala u nesvest. Policajci su je poprskali prljavom kuhinjskom vodom da bi je probudili i nastavili da je tuku. Nisu joj davali ni hranu ni vodu cela tri dana i dve noći. Bila sam potpuno ogorčena: ova banda demona se prema njoj ponašala tako nehumano! Međutim, bila sam i izuzetno uplašena. Moje prethodne povrede još nisu zarasle i nisam znala kako će me policija dalje mučiti. Da li bih mogla to da podnesem? Neprestano sam se molila Bogu u svom srcu i molila sam Ga da mi dâ snagu.

Tri dana nakon sestrinog povratka, u 8 sati ujutru, zapovednik brigade nacionalne bezbednosti je došao da me sasluša. Jedan policajac mi je stavio lisice, savio mi je vrat da bih se savila u struku i gurnuo me je napred. Drugi policajac me je tako šutnuo udario u prepone da sam skoro pala. Gurnuli su me u malu sobu u kojoj se nalazio samo jedan krevet i vezali me lisicama za ogradu na uzglavlju kreveta. Nisam imala pojma kakvo mi se mučenje sprema, a srce mi je jako kucalo u grudima. Kapetan je uz zlokobni smeh rekao jednom policajcu: „Stavi joj u usta neke pilule protiv srčanog udara i nateraj je da ih proguta. Na taj način neće tako lako umreti dok je tučemo. Moramo da dobijemo odgovor od nje danas.” Zatim su mi na silu stavili tablete u usta i počeli da me tuku plastičnim cevima od glave do pete, ne izostavljajući čak ni vrhove mojih stopala. Grčila sam se od bola posle svakog udarca. Dok su me tukli, ispitivali su me o crkvi. Bila sam zabrinuta da neću moći da podnesem njihovu torturu, pa sam se žurno molila Bogu za pomoć. Pomislila sam na Božje reči koje kažu: „Oni koje Bog naziva ’pobednicima’ jesu oni koji su još uvek u stanju da postojano svedoče i očuvaju svoje poverenje i odanost Bogu kad se nađu pod uticajem Sotone i dok ih Sotona opseda, to jest, kada se nađu usred sila tame. Ako si još uvek u stanju da, bez obzira na sve, zadržiš čisto srce pred Bogom i održiš svoju istinsku ljubav prema Bogu, onda ti postojano svedočiš pred Bogom, a to je ono što Bog naziva ’pobednikom’” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Treba da održavaš svoju posvećenost Bogu”). Božje reči su me navele da shvatim da Bog koristi hapšenje, progon i mučenje velike crvene aždaje da bi usavršio našu veru i pretvorio nas u grupu pobednika. Hapšenje od strane policije i podvrgavanje mučenju bili su Božji način da me iskuša i testira i to je bila prilika da svedočim o Bogu. Ma kako me policija mučila, čak i kada bi me nasmrt prebili, nikada ne bih izdala Boga niti svoju braću i sestre. Policajci su nastavili da me ispituju ko je starešina naše crkve, a zatim su uzeli plastične cevi i ponovo me divljački tukli po celom telu. Savila sam se u klupko na boku, stisnula zube i nisam rekla ni reč. Nakon što su me ispitivali celo jutro i videli da neću ništa da kažem, ogorčeno su pretili: „Ako nam ništa ne kažeš, odvalićemo ti deset ili dvadeset godina kazne zatvora i nećeš ići nikuda!” Posle su me vratili u ćeliju gde su nas držali. Tokom ispitivanja su me tukli po celom telu i bila sam sva u modricama, ali me činilo tako srećnom da vidim policajce sa poraženim izrazom lica, kako ne mogu ničim da se pohvale. Neprekidno sam zahvaljivala Bogu za Njegovu zaštitu, koja mi je omogućila da preživim ovaj bliski susret sa smrću.

Petnaestog dana u pritvoru, policija je nas tri izvela u dvorište. Jedan od njih je rekao: „Pustite pse!” Zatim je zlokobnim glasom dodao: „Videćemo da li ćete sada progovoriti!” U tom trenutku iz dvorišta su iznenada iskočila dva policijska psa isplažnih dugih jezika i visoko podignutih glava, jureći pravo prema nama. Kada su došli do mesta gde smo nas tri stajale, počeli su da trče u krug oko nas. Bila sam veoma uplašena i pomislila sam: „Hoće li nas ovi psi nasmrt izujedati?” Odmah sam se pomolila Bogu. Tokom molitve, prisetila sam se priče o Danijelu, koji, uprkos tome što je bačen u lavlju jazbinu, nije umro, jer je Bog bio s njim i zatvorio je usta lavovima, sprečavajući ih da ga ujedu. Prisetila sam se i Božjih reči koje kažu: „Ne treba da se plašiš ovoga i onoga; bez obzira na to sa koliko se poteškoća i opasnosti suočavaš, kadar si da ostaneš postojan preda Mnom, neometen preprekama, tako da se Moja volja može nesmetano izvršiti. Ovo je tvoja dužnost (…). Ne plaši se; uz Moju podršku, ko bi ikada mogao da zapreči ovaj put? Upamti ovo! Ne zaboravi! Sve što se dešava izraz je Moje dobre volje, i sve je pod Mojom prismotrom. Možeš li slediti Moju reč u svemu što budeš govorio i činio? Kada te sustignu iskušenja vatre, da li ćeš kleknuti i dozivati? Ili ćeš se zgrčiti, nesposoban da kreneš dalje?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 10. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božije reči su mi dale veru. Bog je moj oslonac i bez Njegove dozvole, ti psi mi ništa ne mogu. Moja uznemirenost je polako nestajala i verovala sam da je sve u Božjim rukama. Začudo, psi su nas samo onjušili, mahnuli repom i otišli. Duboko sam odahnula, neprestano sam se zahvaljivala Bogu u srcu, a moja vera u Njega je postala još jača.

Nakon toga, policija nas je odvela u zatvor. U ćeliji smo srele još tri sestre koje su takođe sve bile teško pretučene po celom telu. Dva dana kasnije, ispitivali su nas pojedinačno, jednu po jednu. Odveli su me u jednu malu prostoriju i ispitivali su me o raznim pojedinostima u vezi s crkvom. Kada ništa nisam htela da im kažem, oborili su me i naterali da kleknem na zemlju, a zatim su mi stali na zadnju stranu listova i vukli su me za kosu, snažno mi povlačeći glavu unazad. Posle toga, policajac mi je opkoračio vrat, uhvatio me je za kosu i povlačio je napred-nazad više od deset minuta. Kada je sišao sa mene, počeo je da mi opipava intimne delove tela i da pravi vulgarne pokrete, gledajući me pohotnim pogledom. S gađenjem sam okrenula glavu i pomislila: „Kako može sebe nazvati policajcem? On je nitkov, zver!” Nakon toga je pokazao na lekove u fioci i rekao: „Ovde imamo sve vrste lekova koje možeš da zamisliš. Jedna injekcija i možemo da te pretvorimo u psihičkog bolesnika ili u biljku. Niko više neće prema tebi postupati kao prema osobi.” Dodao je, uz zlokoban smeh: „KPK podržava ateističku i materijalističku filozofiju, moramo da istrebimo vernike poput tebe. Ako nam ne daš neke informacije, upotrebićemo ove lekove protiv tebe.” Dok je govorio, izvadio je cigaretu iz fioke, zapalio je i onda mi je stavio pod nos tako da mi je dim ulazio u nozdrve izazivajući mi kašalj, vrtoglavicu i mučninu. Zatim je rekao: „U ovoj cigareti postoji droga koja će te naterati da mi protiv svoje volje kažeš sve što znaš.” To me je prilično uplašilo. Kad bih zaista bila drogirana i izdala svoju braću i sestre, zar me to ne bi učinilo Judom? Šta ako zbog njihovih injekcija izgubim razum i postanem biljka? Kako bih onda živela? Neprestano sam se molila Bogu: „O Bože. Ne želim da postanem Juda. Sama ne mogu da prebrodim policijsko mučenje. Molim Te, usmeri me i zaštiti me.” Upravo tada sam se prisetila jednog odlomka Božjih reči: „Od svega što se dešava u vaseljeni, ne postoji ništa u čemu Ja nemam poslednju reč. Postoji li nešto što nije u Mojim rukama?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 1. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Zaista, Bog ima suverenost nad svim stvarima. Moj život je bio u Njegovim rukama i da li ću razviti mentalnu bolest ili postati biljka, zavisilo je od Njega. Morala sam da imam veru u Boga. Na kraju krajeva, činilo se da ta cigareta sa drogom čiji dim me je policajac terao da udišem na mene uopšte ne deluje i ostala sam veoma svesna. To mi je pokazalo da je Bog uvek sa mnom, da me štiti i da brine o meni. Nisam mogla a da se ne zahvalim Bogu u srcu i osećala sam se manje uplašeno. Nakon što su dve trećine cigarete izgorele, policajac je video da sam još uvek prilično svesna i budna i ljutito je bacio cigaretu na zemlju, uzdahnuo je i rekao: „Ovu pošaljite u zatvor!” Ujutro 13. maja, policajac mi je rekao: „Tvoja vera u Boga krši zakone KPK. Optužena si za remećenje javnog reda i mira i osuđena si na dve godine prevaspitavanja kroz rad.” Bila sam prilično uznemirena kada sam to čula. Jedva sam podnela ova dva meseca u zatvoru i nisam imala pojma kako ću izdržati dve godine prevaspitavanja kroz rad. Policajac je nastavio, rekavši: „Ne pokušavaj da se žališ. Ovaj svet je pun nepravednih presuda i nisi jedina. Čak i ako se budeš žalila, nikada nećeš dobiti spor protiv KPK.” Čuvši ga kako izgovara đavolske reči, bila mi je još jasnija zla, ružna suština KPK. Dva dana kasnije, poslali su me u radni logor.

Tamo sam bila zatvorena zajedno sa još devet sestara. Svakog jutra smo morale da ustanemo u 5 sati, a posle jutarnjih vežbi su nas terali da počnemo sa pletenjem prostirki. Kad bismo bile prespore, vikali bi na nas, a kad ne bismo završile svoje zadatke, kažnjavali su nas. Ponekad smo morale da radimo tokom noći, a ponekad bismo provele i po tri dana i tri noći bez sna. Nikada nisam pojela ceo obrok tokom svog boravka u radnom logoru, stalno sam bila umorna, neispavana i gladna. Često bih zaspala stojeći. Stražar bi nas često provocirao zato što smo vernice. Patila sam od čestog mokrenja i kada sam tražila da idem u kupatilo, dve glavne zatvorenice koje je stražar podsticao namerno bi mi se podsmevale, govoreći: „Ovo nije tvoja kuća, ne možeš da ideš kad god želiš! Trpi!” Trpela bih toliko dugo da bih jedva hodala, brinući se da ću, ako napravim nagli pokret, izgubiti kontrolu i doživeti nezgodu. Na kraju sam morala da idem korak po korak, polako se krećući do kupatila. Ali kada bih konačno stigla u kupatilo, ne bih mogla da mokrim. Bilo je grozno. Jednog dana, jedna 60-godišnja sestra je doživela srčani udar zbog preopterećenosti i srušila se na pod sa penom na ustima. Čuvar ne samo da joj nije pomogao, već ju je dva puta šutnuo. Kada se probudila, naterao ju je da nastavi da radi. Drugi put, jedna glavna zatvorenica je rekla da jedna sestra ne radi kako treba, iako je očigledno radila kako treba. Čuvar je rekao da je ta sestra pasivna, da zabušava, da odbija da radi i kaznio ju je tako što ju je stavio u manju ćeliju da visi i tukao je dva dana zaredom. Nakon toga su je izveli na binu u kantini i primorali su je da pred svima izgovori samokritiku. Kada sam videla duboke, crne i plave tragove od lisica na sestrinim zglobovima, pobesnela sam. Samo zbog naše vere, velika crvena aždaja nas je uhapsila, tukla nas je kako je htela i poslala nas je na prevaspitavanje kroz rad, mnogo nas zlostavljajući. Nama vernicima nisu davali nikakve šanse da preživimo! Upravo tada sam pomislila na himnu Božjih reči pod naslovom „Oni koji su u tami treba da ustanu”.

1  Hiljadama godina ovo je bila pogana zemlja. Nepodnošljivo je prljava, obiluje bedom, svuda divljaju duhovi, varaju i obmanjuju, iznose neosnovane optužbe, nemilosrdni su i opaki, gaze ovaj grad sablasti i ostavljaju ga prekrivenog mrtvim telima; smrad truleži prekriva zemlju i prožima vazduh, i čvrsto je čuvan. Ko može da vidi svet dalje od neba? Kako su ljudi iz ovakvog grada sablasti ikada mogli da ugledaju Boga? Da li su ikada uživali u Božjoj ljupkosti i divoti? Kako bi mogli da shvate pitanja ljudskog sveta? Ko od njih može da razume željne Božje namere?

2  Zašto postaviti tako neprobojnu prepreku pred Božje delo? Zašto se služiti raznim smicalicama da bi se prevario Božji narod? Gde su tu istinska sloboda i legitimna prava i interesi? Gde je tu pravičnost? Gde je tu uteha? Gde je tu toplina? Zašto koristiti obmanjujuće spletke da bi se prevario Božji narod? Zašto suzbijati delo Božje? Zašto progoniti Boga sve dok nema gde da predahne? Zašto odbacujete dolazak Boga?Zašto ste tako bezobzirni? Da li ste spremni da izdržite nepravde u mračnom društvu kao što je ovo?

Sada je vreme: čovek je odavno skupio svu svoju snagu, posvetio je sav svoj trud i platio svaku cenu za to, da strgne grozno lice ovog đavola i dozvoli ljudima, koji su zaslepljeni i koji su pretrpeli svaku vrstu patnje i teškoća, da se uzdignu iz bola i pobune protiv ovog zlog starog đavola.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (8)”

Uvidela sam, bez ikakve sumnje, da je KPK demon koji mrzi istinu i koji smatra Boga za svog neprijatelja; Odlučila sam da se potpuno pobunim protiv KPK, da ostanem postojana u svom svedočenju za Boga i da ponizim veliku crvenu aždaju.

Kasnije smo dobili zadatak da pravimo veštačke trepavice i morale smo da radimo prekovremeno svake noći. Zbog dugog radnog vremena, vid mi se zamutio, a ruke su mi se tresle dok sam držala pincetu. Inače sam bila slabe konstitucije i, zbog preteranog umora, moje stanje se pogoršavalo iz dana u dan. Često sam imala temperaturu, ali sam morala da nastavim da radim bolesna. Čak je i odlazak u toalet bio problem – glavna zatvorenica bi me namerno provocirala i pustila bi me da odem tek kada bih počela da plačem jer sam predugo trpela. Osećala sam se neverovatno utučeno i jadno i nisam znala kako ću preživeti te dve godine. Ponekad bih se osećala toliko užasno da bi mi došlo da plačem, a ponekad bih razmišljala o tome da se ubijem. U tom periodu, često sam se molila Bogu i prisetila sam se ovog odlomka Njegovih reči: „Kad se suočiš sa stradanjem, moraš biti u stanju da odbaciš svoju brigu za telo i da se ne žališ na Boga. Kad se Bog od tebe sakrije, moraš biti u stanju da imaš veru u to da Ga slediš, da očuvaš svoju raniju ljubav i ne dozvoliš joj da posustane, niti da se rasprši. Ma šta Bog činio, moraš da Mu dozvoliš da orkestrira kako Mu je volja i da budeš voljan da prokuneš svoje telo, umesto da se žališ na Njega. Kad si suočen s kušnjama, moraš biti voljan da izdržiš bol izazvan odricanjem od onoga što voliš i da budeš voljan da gorko plačeš kako bi udovoljio Bogu. Jedino su ovo prava ljubav i vera. Bez obzira na to kakav je tvoj trenutni rast, najpre moraš imati kako volju da trpiš teškoće tako i istinsku veru, a pritom moraš biti spreman da se pobuniš protiv tela. Treba da budeš spreman da lično izdržiš teškoće i da istrpiš gubitak ličnih interesa, da bi mogao da udovoljiš Božjim namerama. Moraš, takođe, biti u stanju da u srcu osetiš žaljenje prema sebi: ranije nisi mogao da udovoljiš Bogu i sad možeš da žališ sebe zbog toga. Ništa od toga ne sme da ti nedostaje – jer će te Bog upravo kroz ove stvari usavršiti. Ako ne možeš da zadovoljiš ove kriterijume, onda ne možeš da budeš usavršen” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”). U prošlosti sam često govorila da sam spremna da se ugledam na Jova i Petra, i da ću ostati postojana u svom svedočenju kako bih udovoljila Bogu, ma kako strašna bila iskušenja sa kojima se suočim. Ali sada kada sam se zaista suočila sa ovom situacijom, shvatila sam da sam ranije samo izgovarala slogane i doktrine i da nisam imala istinsku veru i pokornost Bogu. Sotona je mučio moje telo da bi pokušao da me natera da se udaljim od Boga i da Ga izdam, ali Bog je koristio ovo teško okruženje da razotkrije moje nedostatke i da usavrši moju veru i ljubav. Morala sam da se oslonim na Boga da bih iskusila ovo okruženje i koliko god patila, morala sam da udovoljim Bogu. Kada sam se pokorila okruženju, nisam više mislila da je to tolika patnja. Kasnije me je pregledao lekar u radnom logoru i otkrio je da imam ozbiljnu tahikardiju i uznapredovalu bolest srca. Posle toga, čuvar mi nije davao dodatni posao. Znala sam da mi to Bog otvara put i zahvalila sam Mu se od srca. Pod Božjom zaštitom sam izdržala godinu i deset meseci zatvora.

Osvrćući se na svoje iskustvo, svaki put kada bih pomislila da ne mogu da preživim mučenje i agoniju, Božje reči su mi dale veru i snagu, vodeći me kroz nevolje, jednu za drugom. Samo sam uz Božju zaštitu i ljubav uspela da preživim mučenje velike crvene aždaje i da izađem živa iz đavolskog zatvora, uprkos tome što sam slabe konstitucije i što bolujem od nekoliko bolesti! Hvala Svemogućem Bogu!