Bio je 1. maj 2003. godine, nešto posle pet popodne. Vraćala sam se kući posle jednog okupljanja, kad sam ugledala sestru Li Nan kako stoji kraj telefonske govornice. Mahnuvši rukom, pozvala me je da joj priđem. Delovala je uznemireno, kao da hoće nešto da mi kaže, pa sam joj žurno prišla. Prigušenim glasom mi je ispričala kako je jednoj sestri poslala poruku preko pejdžera, ali joj ova nije odgovorila. Dok smo pričale, u govornici je zazvonio telefon. Pomislila sam da to verovatno zove pomenuta sestra, pa sam se javila. Na moje iznenađenje, bio je to muški glas. Shvatila sam da nešto nije u redu, pa sam brzo spustila slušalicu. Li Nan i ja jedva da smo išta više prozborile, kad se nedaleko od nas, uz škripu kočnica, zaustavio jedan zeleni džip. Četvoro ili petoro policajaca u civilu istrčalo je iz džipa i pojurilo ka nama, usput vičući: „Evo ih! Brzo! To su one! Vernice Svemogućeg Boga!” Suočivši se s tako iznenadnim hapšenjem, osetila sam knedlu u grlu i počela da se u sebi neprekidno molim Bogu: „Dragi Bože, molim Te da zaštitiš moje srce i ne dopustiš mi da postanem Juda.” Kad sam završila s molitvom, setila sam se da su mi pejdžer i kartica za prevoz još uvek u džepu, pa sam ih spustila u obližnju kantu za smeće pazeći da oni to ne vide. Tada sam shvatila da kod sebe takođe imam beleške sa okupljanja, pa sam i njih izvadila iz torbe, pocepala ih i bacila na zemlju. Videvši to, jedan od policajaca je povikao: „Šta ta žena cepa?” Drugi je besno pokupio pocepane listove hartije, pa mene i Li Nan ugurao u džip, i pritom nas sve vreme psovao.

U policijskoj stanici, ispitivali su nas zasebno. Kad sam ušla u prostoriju, ugledala sam tri policajca koji su stajali za stolom. Gledali su me kao neprijatelja i čula sam ih kako škrguću zubima. Bila sam pomalo nervozna, pa sam se sve vreme molila Bogu: „Dragi Bože, molim Ti se, ne daj da postanem Juda. Ma kako da me budu ispitivali, ne smem da izdam svoju braću i sestre.” Nakon molitve, srce mi se postepeno smirilo. Jedan policajac je počeo da me zasipa pitanjima: „Kako se zoveš? Gde stanuješ? Koliko imaš godina? Koliko dugo veruješ u Boga? Ko su ti starešine? Koliko ljudi ima u crkvi? …” Saopštila sam im samo svoje ime i adresu, dok na pitanja u vezi sa crkvom nisam odgovorila. Jedan od policajaca je besno lupio šakom o sto i rekao: „Govori! Inače ću ja da te naučim pameti!” Ćutala sam, dok su me njih trojica nekoliko sati naizmence neprekidno ispitivali. U sebi sam razmišljala: „Izgleda da neće prestati dok im nešto ne kažem. Možda bih mogla da im saopštim ime neke osobe koja je proterana? Ta osoba ionako više ne pripada crkvi.” Ali onda su mi na pamet pale Božje reči: „Prema onima koji Mi nisu pokazali ni najmanju odanost u vremenima nedaća, neću više biti milostiv, jer Moja milost doseže samo dotle. Štaviše, nimalo Mi se ne dopada niko ko Me je makar samo jedanput izdao, a još manje volim da budem povezan sa onima koji izdaju interese svojih prijatelja. Takva je Moja narav, bez obzira na to o kojoj osobi da se radi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”). Božja narav se ne može uvrediti. Bog najviše mrzi one koji Ga izdaju. Policajci su nastavili da me ispituju ne bi li me naterali da izdam crkvu. Ako bih im rekla jednu stvar, nastavili bi da navaljuju da im pružim još informacija. Nije bilo šanse da uradim išta čime bih izdala Boga. Ovako razmišljajući, nisam im rekla ni reč. Videvši da ne želim ništa da im kažem, jedan sredovečni policajac mi je prišao razvratno se cereći i uhvatio me za bradu. Rekao je: „Možda ćeš progovoriti ako te poljubim? A šta misliš o tome da provedemo noć zajedno?” Posebno mi se gadilo to koliko su bili rđavi, pa sam zaista ljutito rekla: „Vi ste policajac. Kako možete tako da govorite? Tako govore siledžije!” Jedan od preostale dvojice mi je prišao i, istežući vrat i dahćući, povikao: „Hoćeš li ti da pričaš ili nećeš? Ako nećeš, ubiću te od batina! Daćemo ti da okusiš naše pendreke!” Onda je otišao po svoj pendrek. Tada sam se uplašila i srce mi je žurno pozvalo Boga da mi da hrabrost i veru i ne dopusti mi da postanem Juda. Jedan od policajaca je zureći krenuo pravo na mene. Rukama sam instinktivno pokrila grudi, ali on je ipak uspeo da mi zada žestok udarac od kojeg sam se zateturala. Besno je rekao: „Naučiću te pameti zbog toga što ćutiš! Vidi šta sve mogu da ti uradim!” Drugi policajac je, držeći pendrek u rusi, povikao: „Naučiću te pameti zato što ne priznaješ. Da čujem kako ti se ovo dopada!” Do je to govorio, zamahnuo je pendrekom i žestoko me udario njime. Instinktivno sam se okrenula udesno, tako da me je pendrek snažno pogodio u levu stranu glave. Nakon što me je udario, osetila sam samo nekakvo zujanje u glavi, a zatim se sručila na pod i onesvestila. Kad sam se probudila, nisam znala koliko sam dugo bila nesvesna. Bilo mi je potpuno prazno u glavi i nisam mogla ničega da se setim. Zapitala sam se: „Otkud ja ovde?” U glavi sam istovremeno osećala potpunu utrnulost i tup bol. Ležala sam na podu, ne mogavši da se pomerim. Osećala sam jedino da mi je desna strana tela utrnula, kao da nije moja, i nisam mogla da upravljam njome, baš kao da mi je polovina tela ostala nepokretna. Posle dužeg vremena, konačno sam se setila da su me uhapsili zato što verujem u Boga. Videvši u kakvom sam stanju, policajci su prekinuli ispitivanje. Podigli su me, odveli u pritvor i bacili na pod.

Čim sam došla u pritvor, oko mene se okupilo nekoliko sestara, a kad su videle kako su me krvnički pretukli, ljutito su rekle: „Kako mogu da budu tako podli? Kako su mogli da nekoga ko je u savršeno dobrom stanju ovako prebiju i pretvore u ovo? Definitivno nemaju nimalo ljudskosti u sebi! Oni su zaista banda đavola!” Sestre su mi brisale ruke i noge i tešile me. Toliko su me dirnule da sam zaplakala. Znala sam da je to Božja ljubav i bilo mi je toplo oko srca. U pritvoru je, pored mene, bilo još osam sestara. Jedna od njih bila je i Sin Ming. Nas dve smo delile istu ćeliju. Neposredno po dolasku u pritvor, bilo mi je relativno bistro u glavi, moj govor i moje reakcije bili su normalni, jedino što nisam mogla lako da pomeram desnu stranu tela. Nisam mogla da ispružim desnu ruku, pa sam je držala kao da u njoj nosim neku korpu. Nisam mogla da se umijem kako treba, pa čak ni da iz tube istisnem pastu za zube. Za vreme obroka, kašiku sam mogla da držim samo u levoj ruci. Pri hodanju sam vukla desnu nogu, kao da mi je pola tela paralizovano. Sestre su strahovale da ću ostati nepokretna, pa su mi svakodnevno pomagale da vežbam tokom popodnevne pauze. Jedna od njih bi mi držala ruku podignutu uvis, druga bi mi masirala ruku kako bi pokrenula cirkulaciju, dok bi mi treća pomagala da pokrenem nogu, tako što bi je malo po malo gurala svojim stopalom ili bi čučnula i pomerala je svojim rukama. Videvši da mi je telo zapalo u takvo stanje, osećala sam se zaista slabo i mislila: „Jedna strana tela mi je ostala nepokretna, ne mogu da se staram o sebi i opterećujem svoje sestre koje moraju da me neguju. Zar nisam postala beskorisna osoba?” Takve misli su me veoma uznemiravale. Dok sam se osećala slabo i negativno, pomislila sam na jedan odlomak Božjih reči: „U ovoj etapi dela od nas se zahtevaju najveća moguća vera i ljubav. Možemo da posrnemo pri najmanjoj nepažnji, jer se ova etapa dela razlikuje od svih prethodnih: ono što Bog usavršava jeste vera ljudi, koja niti je vidljiva niti opipljiva. Ono što Bog radi jeste pretvaranje reči u veru, u ljubav i život” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Put… (8)”). Božje reči su mi dale veru. Bog je dozvolio da mi se ovo desi kako bi usavršio moju veru. Iako je policija od mene napravila bogalja, Bog je koristio sestre da se brinu i staraju o meni i da sa mnom u zajedništvu razgovaraju o Božjim rečima, a ja sam kroz to iskusila Njegovu ljubav. Mada nisam imala pojma da li ću se i kada oporaviti, videvši kako me Bog neprekidno usmerava, stekla sam veru da nastavim dalje.

U pritvoru su mi sestre pomagale da svakog dana vežbam. Ujutro bi me oblačile, za ručkom bi mi dodavale komadiće proje, a uveče pomagale da raspremim krevet. Pored toga, često su sa mnom razgovarale o Božjim rečima i pevale mi himne. Zbilja sam bila dirnuta gledajući ih kako brinu o meni. Ujedno sam strašno mrzela policajce što su me ovako obogaljili, pa sam s teškom mukom obavljala čak i najnormalnije stvari. Uprkos tome, i dalje su me terali da, kao i sve ostale zatvorenice, sedim u ćeliji od ranog jutra do sedam sati uveče, pri čemu sam se smrzavala do kostiju. Čak su me i noću terali da po sat vremena dežuram, ali su mi sestre i tu pomagale tako što su me naizmenično dežurale umesto mene. Nakon mesec dana, KPK me je osudila na dvogodišnje radno prevaspitavanje zbog „narušavanja društvenog poretka”. To me je strašno uznemirilo. Bila sam napola nepokretna, nisam mogla da se staram o sebi i bila sam krajnje beskorisna – kako ću uopšte izdržati dve duge godine? Sestre su me tešile i govorile mi: „Možemo da se oslonimo na Boga i On će nam pomoći. Moramo imati vere u Boga!” Tokom vožnje do zatvora, sestre su otpevale brojne himne. Jedna od njih bila je „Želim da vidim dan Božje slave”, koja me je duboko dirnula: „” („Sledi Jagnje i pevaj nove pesme”). Dok sam je slušala, prilično sam se okuražila i zapevala s njima, a što sam duže pevala, to mi je vera postajala sve snažnija. Iako sam bila obogaljena i osuđena na zatvor, ova patnja je imala smisla. Zahvaljujući toj patnji, mogla sam da svedočim o Bogu i da ponizim đavola Sotonu. To je bilo nešto veličanstveno. Kad sam pomislila na to, nisam se više osećala negativno i bila sam spremna da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima. Što smo više pevale, bile smo sve ganutije, a neke sestre su pevajući zaplakale – ne zato što su tugovale za kućom ili bile nesrećne zbog zatvorske kazne, već zato što su u srcu osećale sreću i radost i što im se činilo da je tako slavno što možemo da svedočimo o Bogu!

Zatvorski čuvari su odmah ustanovili da ne mogu da obavljam fizičke radove, pa nisu hteli da me prime. Dugo su raspravljali o tome, da bi me naposletku ipak nerado primili. Rasporedili su me na rad u radionici. Kad je nadzornica videla da nisam u stanju da išta radim, poslala me je da čistim toalet. Budući da nisam osećala desnu stranu tela, hodala sam oslanjajući se na levu nogu, a i to na jedvite jade, pritom vukući desnu nogu za sobom. Dok sam prala pod, čučala bih na levoj nozi i vukla desnu, teškom mukom potirući pod koristeći samo levu ruku. Kad god bih obrisala pod u jednoj prostoriji, trebalo mi je puno truda da ponovo ustanem. Čistila sam svakodnevno, od ranog jutra do deset sati pre podne. Zbilja sam se osećala povređeno i mislila: „Teraju me da radim u ovakvom stanju. Oni nas zbilja ne smatraju ljudskim bićima!” Još više me je ljutilo to što su me zatvorski čuvari terali da svakodnevno izvodim jutarnje vežbe sa ostalim zatvorenicima iz tima za obuku. Morali smo da trčimo, a pošto sam ja stajala u sredini, svako ko bi potrčao najpre bi mene oborio na pod. Uprkos tome, i dalje su insistirali da i ja učestvujem u vežbanju. Pošto nikako nisam mogla da držim korak sa ostalima, upravnik odeljenja me je terao da za kaznu hodam oko dvorišta. Tokom hodanja sam vukla desnu nogu, jer nisam mogla da je odižem od zemlje. Nakon jednog dugačkog kruga oko dvorišta, bila sam previše umorna da bih nastavila, a i cipela mi se potpuno izlizala sa strane. Kako je vreme prolazilo, nisam više mogla da podnesen i osećala sam se veoma slabo. Sin Ming je razgovarala sa mnom, hrabrila me i tešila, a onda mi izrecitovala jedan odlomak Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Zarad istine moraš da istrpiš teškoće, moraš da se žrtvuješ za istinu, moraš da istrpiš poniženje zarad istine, a da bi zadobio više istine, moraš više da se podvrgneš stradanju. To je ono što treba da učiniš. (…) Treba da stremiš ka svemu što je lepo i dobro, i u svom životu treba da stremiš ka smislenijem putu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Slušajući Božje reči, shvatila sam da kroz ovu patnju Bog želi da mi usadi istinu. Podnošenje ove patnje imalo je smisao i stoga treba da je doživljavam s verom. Iako sam ovako obogaljena morala da radim, Bog je bio sa mnom, a i sestre su bile pored mene i često sa mnom razgovarale o Božjim rečima. Osećala sam da me Bog nikada nije napustio. Osećala sam Božju ljubav.

Pošto mi nisu davali nikakve lekove, moje stanje je iz dana u dan bilo sve gore. Nisam smela da pokrećem desnu stranu tela jer, kad bih to učinila, bol je bio nepodnošljiv. Nisam mogla da ustanem iz ležećeg položaja, pa sam morala da se oslanjam na pomoć svojih sestara. Desna ruka mi se bila načisto ukočila, tako da nisam mogla čak ni usta da isperem posle pranja zuba. Sin Ming je zamolila upravnika odeljenja, pa su napokon prestali da me teraju da čistim toalet. Ali mi ipak nisu dozvolili da preko dana ležim. Morala sam svakodnevno da sedim duže od deset sati pre nego što bi me pustili na spavanje. Trpela sam bolove i blago se oslanjala o zid, ne usuđujući se da se pomeram. Kasnije mi je stanje postajalo sve gore i gore. Dok sam držala kašiku, leva ruka bi počinjala da mi drhti, tako da sam prosipala hranu po stolu. U glavi mi je vladala potpuna praznina, kao da nemam nikakvih misli. Osim što sam znala da verujem u Boga i htela da slušam sestre kako razgovaraju o Božjim rečima, ni o čemu drugom nisam imala pojma. Sećanja su mi uvek bila iscepkana. Zaboravljala bih nešto što se neposredno pre toga desilo i stvari bih pamtila samo privremeno. Mozak mi je sporo reagovao i često bih prazno zurila oko sebe. Ponekad bih se glupo smejala, a da toga nisam ni svesma. Tek kad bi mi neka sestra rekla da prestanem, to bi mi doprlo do svesti i ja bih prestala da se smejem. U to vreme, inteligencija mi je bila kao u deteta, govorila sam isprekidano i veoma sporo. Često bih sedela pognuto na krevetu i buljila u svoje šake i stopala, a često sam se nesvesno i kikotala. Jednom se Sin Ming po obavljenom poslu vratila u ćeliju, a ja sam počela da joj se osmehujem kao da sam videla neku svoju rođaku. Potapšala me po ramenu i upitala: „Čemu se smešiš? Znaš li kako se ja zovem?” I dalje se smešeći, odmahnula sam glavom i rekla: „Ne … znam.” Malo kasnije sam se setila, pa sam joj kazala: „Tvoje … ime … je … Ming.” Ali ma koliko da sam se trudila, naprosto nisam mogla da joj se setim prezimena. Upravnik radnog logora video je u kakvom sam stanju, pa se uplašio da ću umreti u logoru i da će on morati da preuzme odgovornost, te je stoga dopustio lekaru da me poseti i da mi da infuziju. Ali lekar mi je dao lek nasumično, a da me prethodno nije ni pregledao. Kao rezultat toga, moje stanje ne samo da se nije popravilo, nego se čak i pogoršalo. Počele su da mi otiču šake i stopala, tako da nisam više mogla da pomeram prste na rukama, dok su mi prsti na nogama pocrveneli i otekli kao da su promrzli. Nisu imali drugog izbora osim da me smeste u lokalnu bolnicu. Pregledom mi je ustanovljeno subduralno gomilanje tečnosti usled povreda glave, što je pritiskalo nerve i izazvalo oduzetost desne strane tela. Lekar je rekao da mogu umreti ako se ta tečnost hirurškim putem blagovremeno ne odstrani. Međutim, pošto moja porodica nije bila u stanju da plati operaciju, naprosto su me vratili u radni logor. Dok smo se vraćali iz bolnice, načula sam kako govore: „Ne može da plati lečenje, ali ne možemo ni da je pustimo da ovde umre. Treba da joj damo bolovanje.” Sećanje mi je bilo isprekidano, tako da se ni oko čega nisam previše brinula. Znala sam samo da verujem u Boga i da sam svoj život i svoju smrt poverila Bogu.

Po povratku u logor, smestili su me u drugu ćeliju, tako da nisam mogla da kontaktiram sa sestrama s kojima sam se dotad družila. Tokom tog perioda imala sam užasno jake bolove. Samo sam sedela u krevetu i posmatrala hodnik, nadajući se da ću ugledati neku od sestara. Dok sam bila sa sestrama, one bi sa mnom često razgovarale o Božjim rečima i hrabrile me, a sada sam se osećala tako usamljeno i izgubljeno. Mozak mi nije dobro radio i nisam mogla da se setim Božjih reči, niti sam mogla da čujem sestre kako sa mnom razgovaraju o Božjim rečima – da li to znači da me Bog više ne želi? Toliko me je bolelo i pitala sam se da li moj život uopšte ima smisla bez Boga. Tada sam pomislila na smrt. Prestala sam da uzimam hranu. Neko je iz ćelije otišao da nađe Sin Ming i ona je došla da me poseti kad je nadzornik negde izašao. Bila sam presrećna što je vidim. Prišla je mom krevetu i pomazila me. Dok mi je masirala ruku i šaku, upitala me: „Zašto ne jedeš? Hoćeš li od toga ozdraviti?” Kroz suze sam joj odgovorila: „Nedostajala … si … mi. Strpali … su … me … ovde … gde … nemam s kim … da razgovaram … o Božjim … rečima. Tako … sam … usamljena. Jel’ me … to … Bog … više … ne želi? Moj život … više nema … nikakvog … smisla.” Sin Ming me je tešila, govoreći mi: „Bog nas i dalje želi. On samo čeka da svedočimo o Njemu! Moramo da živimo dobro!” Zatim mi je izrecitovala himnu Božjih reči, pod naslovom: „Odlučna sam da volim Boga”: „Ja sam voljan da tražim Boga i da Ga sledim. Čak i ako Bog želi da me napusti, i dalje ću Ga slediti. Bez obzira na to da li me želi ili ne, ja ću Ga i dalje voleti, i na kraju Ga moram zadobiti. Ja nudim svoje srce Bogu, i bez obzira šta On radi, ja ću Ga slediti celog života. Bez obzira na sve, moram da volim Boga i moram da Ga zadobijem; neću se smiriti dok Ga ne zadobijem” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Prava ljubav prema Bogu je spontana”). Sin Ming mi je rekla: „Moramo imati istinsku veru u Boga! Ma šta da nam se desi, moramo do kraja da Ga sledimo. Naša nekadašnja odlučnost ne sme biti pokolebana. Jedino tako mi istinski volimo Boga i imamo istinsku veru. Situacija je sada drugačija i sestre nisu više u blizini, pa misliš da te Bog ne želi? Zar to nije pogrešno razumevanje Boga? Gde ti je vera? Bog nam je uredio ovu situaciju nadajući se da ćemo ostati postojani u svedočenju za Njega. Moramo da sačuvamo svoju veru u Boga!” Nakon ove besede Sin Ming, znala sam da me Bog nije napustio, da ja moram da živim dobro i da ne smem da budem kukavica. Ma šta da se desi, Boga moram da sledim do kraja. Povratila mi se nada, srce mi se razvedrilo i ja sam opet bila srećna. Dok se Sin Ming spremala da krene, zgrabila sam je za ruku, ne želeći da je pustim, i kazala: „Htela bih … da čujem … Božje reči.” Rekla mi je da će se vratiti da me vidi i da se zajedno pomolimo Bogu kad bude teško, i Bog će me čuti. Kad je otišla, ovako sam se pomolila Bogu. „Dragi … Bože, tako sam … usamljena, bez … ikoga … ovde. Mozak … mi ne radi … kako treba. Hoću … da čujem … Tvoje reči. Molim Te … daj mi … nekog. Hoću … da čujem … Tvoje reči.”

Sutradan nakon što sam izgovorila tu molitvu, upravnik odeljenja je rekao: „Čen, evo ti cimerke. Ona će ti praviti društvo.” Oduševila sam se kad sam videla da je to sestra He Li! Znala sam da je Bog uslišio moju molitvu. He Li je takođe bila srećna što me vidi. Zagrlivši me, rekla mi je: „Čula sam da su te krvnički pretukli, pa sam dugo želela da te vidim, a sada mi se želja konačno ispunila!” He Li me je svakoga dana brižno negovala, pomagala mi da vežbam, ćaskala sa mnom, a često je sa mnom razgovarala i o Božjim rečima, hrabrila me i tešila. S vremenom je moj um počeo da reaguje i mogla sam da razgovaram s njom. Jednoga dana, pogledala sam svoje šake i upitala He Li: „Kad će … mi se … stanje … popraviti? Hoće li se … poboljšati?” Tada mi je ona održala besedu: „Zar Bog nije izgovorio te reči? ’Svemogući Bog je svemoćni lekar! Živeti u bolesti znači biti bolestan, ali živeti u duhu znači biti zdrav. Sve do poslednjeg daha, Bog neće dopustiti da umreš’ („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 6. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). ’Normalno je da ljudi, dok su podvrgnuti kušnjama, budu slabi, da u sebi nose negativnost ili da ne mogu jasno da sagledaju Božje namere ili svoj put ka praktičnom delovanju. Ali generalno govoreći, ti moraš, baš kao i Jov, imati poverenja u Božje delo i ne smeš poricati Boga’ („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”). Moramo živeti po Božjim rečima i ne smemo padati u očaj. Bog je svemoguć i samo od Njega zavisi da li ćemo se izlečiti. Nipošto ne smemo da se žalimo! Jov nikada nije izgubio veru u Boga tokom užasnih kušnji, pa tako i mi moramo da verujemo u Božje reči i da imamo istinsku veru u Njega!” Slušajući njene reči, bila sam presrećna. Mislila sam da su Božje reči sjajne.

Bio je otprilike decembar kad sam se malo oporavila. Prala sam noge, kad sam iznenada primetila da su mi desna noga i stopalo pobeleli. Na tom stopalu, nokti mi već šest meseci nisu rasli. Pomislila sam: „Moja ruka i noga ne pokazuju nikakve znake oporavka. Sudeći po njihovom izgledu, sigurno ću umreti. Jedva da imam 41 godinu. Hoću li zaista ovako završiti?” Bilo mi je pomalo teško na srcu, pa sam se pomolila Bogu: „Dragi Bože, uhapsili su me zbog moje vere u Tebe. Čak ni ako umrem, neću zažaliti. Ako i dalje budem živa, nastaviću da verujem u Tebe!” Povremeno sam u srcu izgovarala reči te molitve. Nakon molitve, u telu sam osetila navalu krvi i bilo mi je pomalo vruće. To ranije nisam osećala. Narednog dana, dok mi je He Li pomagala da odem do toaleta, ustanovila sam da mogu malo da odignem desnu nogu. Ranije je He Li morala da mi prebacuje nogu preko praga kad god sam htela da odem do toaleta. Ovoga puta, ona se taman spremala da čučne, ali pre nego što mi je podigla nogu, uspela sam da to uradim sama! Kad smo to videle, obe smo se oduševile, a ja sam bila neizmerno zahvalna Bogu. Dana 26. decembra, odobreno mi je bolovanje. Nisam očekivala da će se to desiti. U to vreme, svega dvoje ljudi je moglo da dobije bolovanje, dok je u zatvoru troje ljudi bilo teško bolesno, pa sam se iznenadila što su bolovanje dali meni. Nadzornik je rekao: „Čen, muž je došao da te vodi kući. Možeš da ideš. Godinu dana preostale kazne odslužićeš kod kuće. Zabranjeno ti je da propovedaš jevanđelje, a lokalne vlasti ćemo obavestiti da motre na tebe.” Bila sam presrećna. Sin Ming je takođe bila srećna zbog mene. Na brzinu mi je pomogla da se spakujem i izvela me iz ćelije. Muž je radnom logoru morao da plati kauciju od 2000 juana da bih mogla da izađem iz ovog zemaljskog pakla.

Kad sam došla kući, mogla sam samo da ležim u krevetu. Nisam mogla da pomeram ni ruke ni noge. Osećala sam se kao želatin. Ta godina kod kuće bila je zbilja teška. Bili smo dužni više od 10.000 juana. Morali smo da pozajmimo novac čak i za moje bolovanje. Nisam mogla da dobijem nikakvu terapiju jer nismo imali novca. Ponekad sam patila zbog svoje bolesti, ali sam znala da je sve u Božjim rukama i da od Njega zavisi da li ću se oporaviti ili neću. Bog mi je bio najveća podrška. Često sam se molila Bogu i postepeno sam postala duhovno jaka. U to vreme sam umirala od želje za čitanjem Božjih reči, ali braća i sestre nisu mogli da stupe u kontakt sa mnom budući da je KPK i dalje motrila na mene. Mama mi je bila vernica, pa mi je donela rukom pisanu kopiju Božjih reči. Oduševila sam se i brzo zgrabila knjigu iz njenih ruku. Pročitala sam je bezbroj puta. Mada ništa iz nje nisam upamtila, mogla sam da je razumem. Bila sam veoma radosna i opuštena i nisam više razmišljala o tome hoću li živeti ili umreti. Dokle god budem mogla da čitam Božje reči, biću zadovoljna. Posle dva-tri meseca, mogla sam hramajući da hodam bez štaka i bez ikakvih lekova ili injekcija, a mogla sam i sama da se hranim.

Jednoga dana 2004. godine, u fioci sam pronašla nekakav paketić. Kad sam ga otvorila, ugledala sam kasetu sa zgužvanom trakom, pa sam pomislila: „Je li ovo kaseta sa himnama?” Zamolila sam sina da mi odmrsi traku, a onda ubacila kasetu u plejer. Na moje iznenađenje, iz uređaja se začuo zvuk. Bila sam jako uzbuđena što ponovo čujem himne Božjih reči! Kasnije sam svakodnevno iznova puštala te himne, a posle svakog slušanja bilo mi je sve vedrije u srcu. Bila sam duboko nadahnuta, naročito rečima himne pod naslovom „Pesma pobednika”: „Da li ste ikada prihvatili blagoslove koji su za vas pripremljeni? Da li ste ikada tražili obećanja koja su vam data? Vi ćete, pod vođstvom svetlosti, uspeti da se oslobodite stiska sila tame. Nećete, usred tame, izgubiti vođstvo svetlosti. Vi ćete biti gospodari svega stvorenog. Vi ćete biti pobednici pred Sotonom. Kada dođe propast carstva velike crvene aždaje, vi ćete ustati među gomilom ljudi kao dokaz Moje pobede. Vi ćete stajati postojano i nepokolebljivo u zemlji Sinim. Kroz patnje koje trpite, nasledićete Moje blagoslove i isijavaćete Moju slavu kroz celu vaseljenu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 19. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Shvatila sam da Božje delo u poslednjim danima zapravo koristi progon od strane velike crvene aždaje radi usavršavanja grupe pobednika. Iako sam pretrpela nedaće i ostala bogalj, kroz takvo okruženje moja vera je usavršena i ja sam, zahvaljujući smernicama iz Božjih reči, ostala postojana. Nakon što su od mene napravili bogalja, ne samo da sam izgubila pamćenje, nego nisam mogla ni da se staram o sebi. Stalno sam se iznova osećala negativno i slabo, i jedino sam uz pomoć Boga, koji mi je uvek iznova slao sestru da mi besedi o Njegovim rečima, pronašla u sebi veru da izađem iz te teške situacije. To mi je pokazalo da su Božje reči svetlost koja u svakom trenutku može ljudima da osvetli put i pokaže im kuda treba da idu. Prolazeći kroz tu situaciju, iako mi je telo malo propatilo, mogla sam da shvatim istinu, moja vera u Boga je narasla i stekla sam određeno razumevanje Božje svemoći i suvereniteta. Moja je patnja bila veoma smislena! Božje reči su me motivisale i moje stanje je iz dana u dan bilo sve bolje. Uveliko mi se povratilo pamćenje i mogla sam povezano da pričam. Kad je nastupila 2005. godina, već sam polako i prohodala. Krajem te godine, sama sam sela na voz i otišla u posetu svojoj mlađoj sestri u drugom gradu, pa sam joj propovedala jevanđelje Svemogućeg Boga. Kad je rodbina videla koliko sam se dobro oporavila, neki od njih su rekli: „Zaista ima Boga!” Drugi su kazali: „Taj tvoj Bog je zbilja svemoguć!” Nakon što je čula moje iskustvo, svekrva moje starije sestre je takođe prihvatila Božje jevanđelje. Na kraju sam potpuno ozdravila. Nisam više hramala i postala sam normalna osoba. Ljudi oko mene bili su zadivljeni mojim brzim oporavkom. Jednom sam na ulici naletela na Sin Ming i nisam mogla da izrazim svoje oduševljenje. Odmah sam je zagrlila i bile smo toliko ganute da smo zaplakale. Kada sam, 2018. godine, otišla na kontrolni pregled, lekar je sa čuđenjem dugo zagledao moj rendgenski snimak i rekao da se krvni otok u mojoj glavi već kalcifikovao. To što se krvni otok u mom mozgu, nastao zbog teške povrede, kalcifikovao bez ikakve terapije bilo je ravno čudu! Kad sam čula šta mi je lekar rekao, od srca sam se zahvalila Bogu! Od umiruće, nepokretne osobe, polako sam se oporavila u normalnu osobu – to je bilo nešto što se niko ne bi usudio ni da pomisli.

Zahvaljujući tom iskustvu, uvidela sam da Bog upravlja svim stvarima i da su život i smrt svih ljudi u Njegovim rukama. Baš kao što Bog kaže: „Čovekovo srce i duh su pod kontrolom Božje ruke, a sve u njegovom životu je posmatrano Božjim očima. Bez obzira na to veruješ li u sve ovo ili ne, sve će se stvari bez izuzetka, kako žive tako i one mrtve, smenjivati, menjati, obnavljati i nestajati u skladu sa Božjim mislima. Ovako Bog ima suverenost nad svim stvarima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog je izvor čovekovog života”). Moja vera u Boga umnogome je porasla kroz to posebno iskustvo. Bog mi je podario još jednu šansu za život. Ma sa kakvim progonom ili patnjom da se ubuduće budem suočila, zauvek ću ostati postojana u svojoj veri da sledim Boga i svoju ću dužnost dobro obavljati kako bih se odužila za Njegovu ljubav.