Jednog aprilskog dana 2024. godine, primila sam pismo od viših starešina. U njemu je pisalo da je nekoliko sestara pokrenulo neka pitanja o meni. Rekle su da im nisam uredila nikakva okupljanja, da sporo pratim rad i odgovaram na pisma i da odlažem rad. Nakon što sam pročitala probleme koje su prijavile, dugo nisam mogla da se smirim i stalno sam pokušavala da se raspravljam i da se opravdam izgovorima poput: „Postoje objektivni razlozi za te stvari. Te sestre su privremeno prestale da idu na okupljanja jer mesto okupljanja nije bilo bezbedno. Rekla sam im da brzo nađu kuću u kojoj bismo se okupljali, ali one nikada nisu odgovorile. Što se tiče drugih nekoliko braće i sestara, njihova bezbednost je ugrožena, pa zato privremeno nisam organizovala okupljanja za njih. Nisam ja kriva što oni ne mogu da se okupljaju, pa zašto me onda svi optužuju? U tom periodu, tokom kojeg nisu imali okupljanja, ja sam pisala pisma da se raspitam o njihovim stanjima i da razgovaram u zajedništvu sa njima. Nisam ih ignorisala. Kažu da sporo pratim rad i odgovaram na pisma, ali to je zbog proganjanja i hapšenja od strane KPK. Braća i sestre nisu bili u stanju da se sreću često kao pre, pa, naravno, nisu mogli ni da primaju pisma brzo kao pre. Ni to nije do mene. Svi oni traže previše od mene. Pratim sve vrste poslova svaki dan i takođe pišem pisma u kojima odgovaram na pitanja braće i sestara. Ponekad sam toliko zauzeta da završim radeći do dva ujutru. Kako ja to ne obavljam stvaran posao kada patim i plaćam toliku cenu?” U tom trenutku, jednostavno nisam mogla to da prihvatim. Sutradan su više starešine tražile od braće i sestara da napišu procene o meni. Pretpostavljala sam da starešine misle da ne obavljam stvaran posao i da će me smeniti. Kada sam pomislila na cenu koju sam platila i na to koliko sam se davala, nisam mogla a da se ne raspravljam u sebi i da se opravdavam, razmišljajući: „Lažni starešina ne obavlja nikakav stvaran posao, ali ja sam uvek radila, provodila sate radeći i plaćala tako visoku cenu. Šta bi još, po vama, trebalo da uradim?” Što sam više razmišljala o tome, to sam bila malodušnija. Shvatila sam da nešto nije u redu sa mojim stanjem, pa sam se pomolila Bogu: „Bože, danas nisam mogla da se pokorim ovoj situaciji. Ne znam koje lekcije bi trebalo da naučim niti razumem Tvoju nameru. Molim Te, prosveti me i usmeri.”

Nakon toga, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Kako neko treba da proceni da li starešina ispunjava obaveze starešina i delatnika, ili je lažni starešina? Na najosnovnijem nivou, morate da vidite da li je sposoban da obavlja stvaran posao i da li je tog kova ili ne. Zatim, treba videti da li oseća teret da dobro uradi taj posao. Zanemarite koliko lepo zvuče stvari koje govori i koliko deluje kao da razume doktrine, i ignorišite koliko je talentovan i nadaren kada se bavi spoljnim pitanjima – te stvari nisu važne. Ono što je najbitnije jeste da li je u stanju da ispravno izvrši najosnovnije stavke crkvenog rada, da li može da rešava probleme koristeći istinu i da li može da uvede ljude u istina-stvarnost. Ovo je najosnovniji i najvažniji posao. Bez obzira koliko je dobrog kova, koliko je talentovan ili koliko poteškoća može da izdrži i koliku cenu može da plati, ako nije u stanju da uradi taj deo stvarnog posla, onda je i dalje lažni starešina. Neki ljudi kažu: ’Zaboravite to što sada ne radi nikakav stvaran posao. Dobrog je kova i sposoban je. Ako se jedno vreme budu obučavao, onda će sigurno moći da obavlja stvaran posao. Osim toga, nije uradio ništa loše i nije počinio nikakvo zlo, niti je prekidao i ometao rad – kako možeš da kažeš da je lažni starešina?’ Kako da to objasnimo? Nije važno koliko si talentovan, kakvog si kova i obrazovanja, koliko slogana možeš da uzvikneš ili koliko reči i doktrina si razumeo; nema veze koliko si zauzet i koliko si iscrpljen u jednom danu, niti koliko si daleko putovao, niti koliko crkava posećuješ, niti koliko rizika preuzimaš i patnje podnosiš – ništa od toga nije važno. Ono što je važno jeste da li obavljaš svoj posao prema radnim aranžmanima, da li precizno sprovodiš te aranžmane; da li tokom svog starešinstva učestvuješ u svakom konkretnom poslu za koji si odgovoran i koliko si stvarnih problema zaista rešio; koliko je pojedinaca shvatilo istina-načela zbog tvog starešinstva i usmeravanja, i koliko je rad crkve napredovao i razvio se – ono što je važno jeste da li si postigao ove rezultate ili ne. Bez obzira na konkretan posao u kom učestvuješ, važno je da li dosledno pratiš rad i upravljaš njime, a ne da se ponašaš nadmeno i izdaješ naređenja. Osim toga, takođe je važno da li imaš život-ulazak dok vršiš svoju dužnost, da li možeš da rešavaš probleme u skladu sa načelima, da li poseduješ svedočenje o sprovođenju istine u delo, i da li možeš da se nosiš sa stvarnim problemima i da rešavaš stvarne probleme sa kojima se suočava Božji izabrani narod. Sve su te i druge slične stvari kriterijumi za procenu da li je starešina ili delatnik ispunio svoje obaveze. Da li biste rekli da su ovi kriterijumi praktični? I pravedni prema ljudima? (Da.) Oni su pravični prema svima. Bez obzira na tvoj nivo obrazovanja, na to da li si mlad ili star, koliko godina veruješ u Boga, tvoj staž ili koliki deo Božje reči si pročitao, ništa od toga nije važno. Važno je koliko dobro obavljaš crkveni rad nakon što si izabran za starešinu, koliko si delotvoran i efikasan u svom radu i da li svaki deo posla napreduje na organizovan i efikasan način, kao i da ne kasni. To su glavne stvari koje se vrednuju kada se procenjuje da li je starešina ili delatnik ispunio svoje obaveze ili ne” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (9)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da se kod merenja toga da li je starešina ispunio svoje odgovornosti ne radi o tome koliko poteškoća izgleda da podnosi niti koliko žrtava je podneo, već o tome da li je obavio stvaran posao, da li može da besedi istinu da bi rešio probleme i da izvršava dužnosti u skladu sa načelima i da li razne stvari koje se tiču crkvenog rada mogu da napreduju normalno i uredno. Ako nikakav stvaran posao nije obavljan u vezi sa raznim stvarima iz crkvenog rada i ako nema nikakvih rezultata, onda, bez obzira na to koliko poteškoća neko naizgled podnosi ili koliku cenu je platio, on je i dalje lažni starešina. Onda sam promislila o sebi. Uvidela sam da nisam dostigla standarde koje Bog zahteva i da samo deluje da sam platila malu cenu i da sam površno radila, ali kada su se pojavili problemi u radu, nisam želela da istrpim poteškoće niti da platim cenu koju je trebalo da bih ih rešila. Na primer, osigurati da braća i sestre imaju normalan crkveni život je najosnovniji posao, ali neka braća i sestre nisu imali bezbedno mesto da se okupljaju. Rekla sam im da nađu neku kuću u kojoj bi se sami okupljali, ali nisam pratila šta se dešava sa tim. Drugoj braći i sestrama je bezbednost bila ugrožena, ali uopšte nisam ozbiljno razmišljala o tome kako da posebno uredim stvari niti sam o tome razgovarala sa svojom saradnicom ili tražila usmeravanje od viših starešina kako da to uredim kako treba. Prosto sam mislila da ću sačekati dok se okruženje ne popravi pre nego što bilo šta preduzmem. Zapravo, nisam obavljala nikakav stvaran posao niti sam imala osećaj bremena u vezi sa život-ulaskom svoje braće i sestara. Braća i sestre su ukazali na to da sporo pratim rad i odgovaram na pisma i znala sam da postoji problem sa prosleđivanjem pisama. U nekoliko navrata, posao je kasnio jer su radnici na opštim poslovima sporo prosleđivali pisma i to je bio problem koji je trebalo brzo razrešiti. Međutim, kada bih pomislila na to kako bi razrešenje tog problema značilo da ja moram da odem do radnika na opštim poslovima, ispravim ih i razgovaram sa njima kako bih razrešila njihove stvarne teškoće, nisam želela da se mučim sa tom gnjavažom, pa sam koristila loše okruženje kao izgovor i samo sam nastavila da odlažem rešenje i nisam se bavila tim problemom. Suočena sa otkrivanjem činjenica i razotkrivanjem Božjim rečima, više nisam imala nikakvu osnovu da smišljam izgovore da bih se opravdala. Zaista nisam ispunila svoje odgovornosti kao starešina, a braća i sestre su bili u pravu u vezi sa mojim problemima koje su prijavili. Kada bi me smenili, potpuno spremno bih to prihvatila.

Onda sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (9)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, bilo me je veoma sramota. Zar nisam bila ta besramna vrsta čoveka koju Bog razotkriva? Kada su braća i sestre prijavili moje probleme, nisam promišljala o sebi, već sam, umesto toga, odmah pribegla pokušaju da se odbranim, govoreći koliko sam se žrtvovala i koliko patnje sam pretrpela. Neka braća i sestre nisu bili u stanju mesecima da prisustvuju okupljanjima a crkveni rad nije praćen na vreme. To je sve bilo direktno povezano sa tim što se nisam bavila stvarnim problemima na vreme. Kao crkveni starešina, čak nisam mogla ni da uredim da braća i sestre imaju normalan crkveni život. Nisam ostvarila najosnovnije stvari, ali sam stalno pričala kako mi je naneta nepravda, koristeći objektivne razloge da pokušam da se opravdam, misleći da sam već toliko mnogo dala i da sam mnogo bolja od onih lažnih strešina koje ne obavljaju stvaran posao. Zaista sam potpuno izgubila razum! Iako je delovalo da sam obavila izvestan posao i donekle platila cenu, ja sam samo površno obavljala posao i nisam uložila nimalo napora u rešavanje stvarnih problema u crkvi. Nisam obavila nikakav stvaran posao, ali sam se ipak raspravljala i smišljala izgovore. Zaista sam bila besramna!

Pomislila sam na ono kada su starešine rekle da ne prihvatam istinu i mislila sam, pošto su tražili od braće i sestara da napišu procenu o meni, da će me ovog puta možda smeniti. Bog spasava one koji mogu da prihvate istinu, a delovalo je veoma teško da će neko poput mene biti spasen. Sledećih nekoliko dana sam provela zaglavljena u očaju i nisam bila motivisana da radim bilo šta. Kasnije sam naišla na jedan odlomak Božjih reči koji me je duboko dirnuo. Svemogući Bog kaže: „Ma šta da Bog čini, On za ljude želi najbolje. Kakve god situacije da ti On priređuje odnosno šta god da ti On traži da uradiš, On uvek želi da vidi najbolji ishod. Recimo da prolaziš kroz neku situaciju i susrećeš se s osujećenjima i neuspehom. Bog ne želi da te vidi obeshrabrenog kad podbaciš, ne želi da misliš da je s tobom gotovo i da te je Sotona dograbio, pa da zatim od sebe odustaneš, više nikad ne staneš na noge i potoneš u stanje očaja – Bog ne želi da vidi taj ishod. Šta Bog želi da vidi? Da si, iako si u toj stvari možda podbacio, u stanju da tragaš za istinom i da o sebi razmišljaš, da pronađeš razlog svog neuspeha, prihvatiš lekciju koju si iz tog neuspeha izvukao, upamtiš je za ubuduće, znaš da je pogrešno da se ponašaš na taj način, da je ispravno jedino praktično postupanje prema Božjim rečima, kao i da uvidiš: ’Ja sam loša osoba. Imam iskvarenu sotonsku narav. U meni postoji buntovništvo. Daleko sam od pravednih ljudi o kojima Bog govori i nemam bogobojažljivo srce.’ Ovu činjenicu si jasno uvideo; prepoznao si istinu te stvari i, prolazeći kroz ovo osujećenje, kroz ovaj neuspeh, stekao si nešto razuma i sazreo si. To je ono što Bog želi da vidi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako prepoznati Pavlovu priroda-suštinu”). Božje reči su bile poput tople struje koja mi je utešila srce. Kako god Bog deluje, to je uvek dobro. Čak i kada Bog otkriva iskvarenost u ljudima, to je sa nadom da će oni spoznati sebe, pokajati se, promeniti se i naposletku odbaciti svoje iskvarene naravi i da će ih Bog spasiti. Bog nije želeo da me vidi tako negativnu i uredio je te okolnosti u nadi da ću tragati za istinom kako bih razrešila svoje iskvarene naravi. Bog je želeo da me spase, a ne da me isključi. Bog nije digao ruke od mene, pa ni ja nisam smela da dignem ruke od sebe. Iako sam imala iskvarene naravi, dok god ne bih odustala od stremljenja ka istini, i dalje je postojala nada da će me Bog spasiti. Razmišljajući o tome, prestala sam da budem negativna i poželela sam da tragam za istinom i razrešim svoje probleme.

Kasnije sam pročitala jedan odlomak Božjih reči: „U srcu antihrista postoje samo reputacija i status. Ako bi svoju grešku priznali, smatraju da bi onda morali da preuzmu odgovornost, a u tom slučaju bi njihov status i reputacija bili ozbiljno ugroženi. Shodno tome, opiru se uz stav ’poricaću do smrti’. Ma koliko da ih ljudi razotkrivaju ili detaljno analiziraju, oni se svim silama upiru da to poreknu. Bilo da je njihovo poricanje namerno ili ne, ukratko, ova ponašanja, s jedne strane, razotkrivaju priroda-suštinu antihrista koja ima odbojnost i mržnju prema istini. S druge strane, to pokazuje u kojoj meri antihristi čuvaju svoj status, reputaciju i interese. U međuvremenu, kakav je njihov stav prema poslu i interesima crkve? Odlikuju ga prezir i neodgovornost. Oni nemaju nimalo savesti ni razuma. Zar izbegavanje odgovornosti antihrista ne ukazuje na ove probleme? S jedne strane, izbegavanje odgovornosti dokazuje njihovu priroda-suštinu koja ima odbojnost i mržnju prema istini, dok s druge strane pokazuje da oni nemaju savest, razum i ljudskost. Koliko god da je njihovim ometanjem i zlodelima život-ulazak braće i sestara pretrpeo štetu, njih ne dotiče nikakav prekor i to ih nikad ne bi moglo uznemiriti. Kakvo je ovo stvorenje? Čak bi se i delimično priznanje sopstvene greške moglo računati kao da imaju makar malo savesti i razuma, međutim, antihristi nemaju čak ni to zrnce ljudskosti. Šta biste onda rekli da su oni? Antihristi su u suštini đavoli. Koliku god štetu da nanesu interesima kuće Božje, oni to ne uviđaju. Oni ne osećaju zbog toga ni najmanju tugu u svom srcu, niti sebi išta zameraju, a kamoli da se osećaju imalo dužnim. Ovo nikako nije nešto što bi trebalo da se viđa kod normalnih ljudi. Oni su đavoli, a đavoli su lišeni svake savesti ili razuma. Nezavisno od toga koliko loših svari učine i koliko veliku štetu nanesu crkvenom poslu, oni žestoko odbijaju da to priznaju. Smatraju da bi priznanje značilo da su učinili nešto pogrešno. Oni razmišljaju: ’Da li sam mogao da učinim išta pogrešno? Nikada ne bih učinio ništa pogrešno! Ako me nateraju da priznam svoju grešku, zar to ne bi predstavljalo uvredu za moj karakter? Iako sam učestvovao u tom incidentu, nisam ga ja izazvao i nisam u tome svemu bio glavni. Slobodno ganjaj nekog drugog, a mene ostavi na miru. Kako god, ne mogu da priznam ovu grešku. Ne mogu da preuzmem tu odgovornost!’ Ako priznaju sopstvenu grešku, oni smatraju da će biti prokleti, osuđeni na smrt i poslati u pakao i u ognjeno i sumporno jezero. Recite Mi, mogu li takvi ljudi da prihvate istinu? Može li se očekivati njihovo iskreno pokajanje? Kako god da drugi u zajedništvu razgovaraju o istini, antihristi se tome i dalje opiru, okreću se protiv istine i prkose joj iz dubine svog srca. Čak i kad ih otpuste, i dalje ne priznaju svoje greške i ne pokazuju nikakve oblike kajanja” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (3. deo)”). Bog razotkriva da, bez obzira na to koliko štete antihristi nanesu interesima Božje kuće, kada budu orezani, oni ne samo da odbijaju da priznaju svoje greške, već osećaju otpor i odbojnost i nastavljaju da se raspravljaju, opravdaju sebe i čak da prebacuju odgovornost, bez imalo osećaja krivice. Iz toga možemo da vidimo da antihristi, po prirodi, zaista osećaju odbojnost prema istini i mrze je. Osvrnuvši se ponovo na svoje ponašanje, uvidela sam da sam upravo poput antihrista. Bilo je jasno da nisam obavila stvaran posao, ali kada su sestre to spomenule, osećala sam otpor i raspravljala sam se, ne pokazujući ni najmanji stepen poslušnosti ili prihvatanja. Kako bih zaštitila svoj ugled i status, stalno sam naglašavala objektivne razloge hapšenja i proganjanja od strane KPK kako bih se opravdala za to što nisam obavljala stvaran posao i stalno sam se raspravljala, uverena u svoju samopravednost. Kako sam onda imala imalo razuma? Zapravo, braća i sestre su prethodo prijavili te probleme meni, ali ih nikada nisam uzela za ozbiljno, pa su sestre prijavile tu stvar višim starešinama. Međutim, mislila sam da sestre imaju velika očekivanja od mene. Zar nisam bila potpuno nerazumna? Preveliku važnost sam davala sopstvenim interesima, a uopšte nisam brinula o crkvenom radu niti o život-ulasku svoje braće i sestara. Zaista sam bila nedostojna tako važne dužnosti.

Zatim sam, nakon što sam pročitala Božje reči, zadobila razumevanje prirode i posledica svog odbijanja da prihvatim istinu i svoje odbojnosti prema istini. Svemogući Bog kaže: „Šta god mislili, šta god govorili, kako god videli stvari, ljudi uvek misle da su njihove sopstvene tačke gledišta i njihovi sopstveni stavovi tačni i da ono što govore drugi nije tako dobro ni ispravno kao ono što oni sami kažu. Uvek se drže sopstvenih mišljenja i bez obzira na to ko govori, neće da ga slušaju. Čak i ako je ono što neko drugi kaže tačno ili u skladu sa istinom, neće to da prihvate; samo će se pretvarati da slušaju, ali neće stvarno usvojiti tu ideju, a kada dođe vreme da se dela, opet će raditi stvari po svom, uvek smatrajući da je ono što oni kažu ispravno i razumno. (…) Šta će Bog reći kada vidi ovakvo tvoje ponašanje? Reći će: ’Ti si nepopustljiv! Razumljivo je da se držiš svojih ideja kada ne znaš da grešiš, ali kada jasno znaš da grešiš i držiš se i dalje svojih ideja, i umro bi pre nego da se pokaješ, onda si najobičnija tvrdoglava budala i u nevolji si. Ako, bez obzira na to od koga dobiješ neki predlog, uvek zauzmeš negativan stav prema njemu, pružaš otpor i ne prihvataš ni delić istine, ako ti se srce skroz opire, zatvoreno je i puno prezira, onda si baš smešan, apsurdna jedna osoba! Preteško je s tobom izaći na kraj!’ Na koji je to način teško s tobom izaći na kraj? Teško je s tobom izaći na kraj jer to što ispoljavaš nije pogrešan pristup ili pogrešno ponašanje, već se otkriva tvoja narav. Kakva se to narav otkriva? Narav kojom osećaš odbojnost prema istini i mrziš je. Kada si jednom identifikovan kao osoba koja mrzi istinu, u Božjim očima ti si u nevolji i On će se tebe gnušati, odbaciće te i ignorisati. Sa ljudske tačke gledišta, najviše što će reći jeste: ’Ovaj čovek ima rđavu narav, neverovatno je svojeglav, nepopustljiv i nadmen! Teško je imati dobar odnos sa ovim čovekom i on ne voli istinu. Nikada nije prihvatio istinu i ne upražnjava je.’ U najgorem slučaju, svi će te ovako oceniti, ali može li ta ocena da odluči o tvojoj sudbini? Ocena koju dobiješ od ljudi ne može da odluči o tvojoj sudbini, ali jednu stvar ne smeš da zaboraviš: Bog proučava ljudska srca i istovremeno posmatra svaku reč i svako delo. Ako te On ovako definiše i kaže da mrziš istinu, ako, dakle, ne kaže samo da imaš malo iskvarenu narav ili da si malo neposlušan, nije li to veoma ozbiljan problem? (Ozbiljan je.) To znači da si u nevolji, a ta nevolja nije u tome kako te ljudi vide ili kako te cene, već u tome kako Bog gleda na tvoju iskvarenu narav mržnje prema istini. Kako, dakle, Bog gleda na nju? Je li Bog samo utvrdio da ti mrziš i ne voliš istinu, i to je sve? Je li to baš tako jednostavno? Odakle dolazi istina? Koga predstavlja istina? (Predstavlja Boga.) Razmisli dobro o ovome: ako neko mrzi istinu, kako će onda Bog, sa Svoje tačke gledišta, gledati na njega? (Kao na Svog neprijatelja.) Nije li to ozbiljan problem? Kada neko mrzi istinu, on mrzi Boga!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo ako često živi pred Bogom, čovek može imati normalan odnos sa Njim”). Iz Božjih reči sam shvatila da, ako neko nikada ne prihvata savet i usmeravanje drugih, to znači da ta osoba zapravo ne može da prihvati istinu. Istina potiče od Boga, tako da je suština neprihvatanje istine da imaš odbojnost prema istini i da je mrziš! Pomislila sam na neke antihriste koji su izopšteni iz crkve. Bez obzira na to koliko štete su naneli crkvenom radu ili na to kako su braća i sestre besedile istinu ili ih orezivali, oni su potpuno odbijali da priznaju svoje greške i čak su prezirali braću i sestre koji su im davali savete. Pošto nisu prihvatili istinu, stalno su izazivali prekidanja i ometanja u obavljanju svojih dužnosti i na kraju su počinili mnoštvo zlih dela i bili su izopšteni iz crkve. Onda sam pomislila na sebe. Izveštaji koje su sačinili braća i sestre u vezi sa mojim problemima su sadržali činjenice i njihov cilj je bio da mi pomognu da brzo rešim te probleme, kako bi braća i sestre mogli da imaju normalan crkveni život i kako bi crkveni rad mogao nesmetano da napreduje. To je sve za cilj imalo da se sačuvaju interesi crkve i to je nešto pozitivno. Međutim, ja ne samo da nisam to prihvatala, već sam se tvrdoglavo rasptavljala i pronalazila izgovore. Iako je delovalo da ne mogu da prihvatim savete braće i sestara, ja zapravo nisam mogla da prihvatim ni pozitivne stvari ni istinu. To je priroda koja se opire Bogu! Shvatila sam da u mom stavu prema istini nema nikakvog poštovanja i kada ga ne bih promenila, ko zna kada bih opet počela da se opirem Bogu, počinila sve više i više prestupa i na kraju bila isključena poput nekog antihrista. Kada sam to shvatila, uplašila sam se. Mnogo godina sam verovala u Boga, jela i pila toliko Božjih reči, ali sam živela u skladu sa svojom sotonskom naravi i odbijala da prihvatim savete drugih. Sa takvim stavom u izvršavanju svoje dužnosti, Bog me prezire pa čak i kada bih provela čitav život nastavljajući da verujem u Boga na taj način, nikada ne bih zadobila istinu i moja iskvarena narav nikada ne bi bila očišćena. U tom trenutku, u dubini duše sam osetila da to što sam razotkrivena nije isključivanje, već da me Bog spasava. Crkva me nije smenila, već mi je dala drugu priliku i morala sam brzo da se pokajem.

Počela sam da tragam za putem primene i setila sam se jednog odlomka Božjih reči, pa sam ga potražila da ga pročitam. Svemogući Bog kaže: „Ako želiš da slediš Boga i dobro obavljaš svoju dužnost, prvo moraš da se trudiš da ne budeš naprasit kada stvari ne idu kako si ti želeo. Prvo se smiri i budi tih pred Bogom, moli Mu se u svom srcu i od Njega traži. Nemoj biti svojeglav; prvo se pokori. Samo s takvim stanjem uma možeš doneti bolja rešenja za svoje probleme. Ako možeš da istraješ u životu pred Bogom, i ako si, štagod da te zadesi, u stanju da Mu se moliš i da tražiš od Njega, i da se suočiš sa problemom uz mentalitet pokornosti, onda je nevažno koliko puta se tvoja iskvarena narav razotkrila, niti koje si prestupe prethodno počinio – dokle god tražiš istinu, oni se mogu rešiti. Kakve god te kušnje zadesile, bićeš u stanju da ostaneš postojan. Dokle god ti je način razmišljanja ispravan, dokle god si u stanju da prihvatiš istinu i pokoriš se Bogu u skladu sa Njegovim zahtevima, bićeš potpuno sposoban da sprovedeš istinu u delo. Iako si ponekad možda pomalo buntovan i protiviš se, ili katkad pokazuješ defanzivno rasuđivanje i nesposobnost da se pokoriš, ako možeš da se moliš Bogu i preokreneš svoje buntovno stanje, onda možeš da prihvatiš istinu. Pošto to uradiš, promisli zašto su se u tebi pojavili buntovnost i otpor. Pronađi razlog, a zatim traži istinu kako bi ga razrešio, i taj aspekt tvoje iskvarene naravi može biti pročišćen. Nakon što se nekoliko puta oporaviš od takvih posrtanja i padova, kada uspeš da sprovedeš istinu u delo, tvoja iskvarena narav će postepeno biti odbačena. Tada će istina zavladati u tebi i postati tvoj život, i neće biti daljih prepreka u tvom sprovođenju istine u delo. Postaćeš sposoban da se istinski pokoriš Bogu i proživljavaćeš istina-stvarnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči jasno pokazuju put primene. Ključna stvar je imati srce koje prihvata istinu kada se suoči sa stvarima. Bez obzira na to koliko mislimo da smo razumni u nekom trenutku, ne bi trebalo da pokazujemo naše odbrambeno razmišljanje. Umesto toga, trebalo bi da utišamo srca pred Bogom i da Mu se pomolimo. Tek tada možemo da primimo usmeravanje Svetog Duha. Istovremeno, trebalo bi da promislimo o svojim problemima i da tragamo za odgovarajućim istinama kako bismo ih razrešili i kada razumemo svoje iskvarene naravi, naša srca će moći da prihvate istinu i da se pokore. Trebalo bi da praktično postupam u skladu sa putem koji mi je Bog dao.

Jednog junskog dana, sestra Lin Vei, koja je bila odgovorna za rad na jevanđelju, pisala mi je da kaže da se nekoliko nedelja pre toga kod mene raspitivala o crkvenom radu na jevanđelju, ali da joj nikada nisam odgovorila. Videvši probleme na koje je Lin Vei ukazala, osetila sam izvestan otpor i pre nego što sam završila čitanje pisma, nisam mogla a da se u sebi ne raspravljam, misleći: „Pratila sam rad na jevanđelju, ali propovednici jevanđelja nisu pružili detalje u svojim odgovorima, tako da nisam mogla da ti odgovorim. Zbog toga kako si ovo napisala deluje da nisam pratila rad!” Na kraju pisma, Lin Vei je podelila sopstvena iskustva kako bi me usmerila da sumiram odstupanja u svojim dužnostima i da se usredsredim na to da naučim lekcije, kako bih mogla da dobro izvršavam svoje dužnosti. U tom trenutku, shvatila sam da je narav koju sam upravo otkrila i dalje ona koja se raspravlja, pronalazi izgovore i ne prihvata istinu. Zato sam se pomolila Bogu: „Bože, danas, kada je sestra ukazala na moje probleme, ja sam i dalje želela da se raspravljam i da opravdam sebe. Molim Te, usmeri me da prvo prihvatim to i da promislim o sebi.” Nakon molitve, setila sam se odlomka Božjih reči: „Kada mu se nešto dogodi, čovek prvo mora da ima stav prihvatanja istine. Ako nemaš taj stav, to je kao da nemaš posudu u koju ćeš primiti blago, pa nisi u stanju da stekneš istinu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Shvatila sam da, suočena sa ovom situacijom, jedino mogu da naučim lekciju ako se prvo pokorim. Onda sam pročitala jedan odlomak Božjih reči: „Šta je onda, zapravo, pokoran stav? Pre svega, moraš da imaš pozitivan stav: dok prolaziš kroz orezivanje, u početku ne preispituješ šta je ispravno i pogrešno – naprosto to prihvataš, pokornog srca. Na primer, neko bi mogao da kaže da si uradio nešto pogrešno. Iako u srcu ne razumeš i ne znaš šta si zgrešio, ipak to prihvataš. Prihvatanje je pre svega pozitivan stav. Pored toga, postoji stav koji je nešto negativniji, a to je da se ćuti i da se ne pruža nikakav otpor. Kakvo ponašanje to podrazumeva? Ne raspravljaš se, ne braniš se i ne izmišljaš objektivne izgovore za sebe. Ako uvek izmišljaš izgovore, pravdaš se i prebacuješ odgovornost na druge, da li je to otpor? To je buntovnička narav. Ne treba da odbijaš, da se opireš, niti da se raspravljaš. Čak i ako ispravno rasuđuješ, da li je to istina? To je objektivni ljudski izgovor, a ne istina. Niko od tebe ne traži objektivne izgovore – zašto se to dogodilo ili kako je do toga došlo – već se kaže da priroda tog postupka nije u skladu sa istinom. Ako je tvoje znanje na tom nivou, zaista ćeš biti u stanju da prihvatiš i da se ne opireš” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Pet uslova koji se moraju ispuniti da bi se stupilo na pravi put vere u Boga”). Božje reči jasno objašnjavaju put primene. Kada se suočim sa nekom situacijom, ne bi trebalo da počnem sa analiziranjem šta je ispravno, a šta ne. Iako i dalje nisam mogla da vidim gde grešim, trebalo bi da prvo prihvatim probleme na koje je ukazala moja sestra i da promislim o sebi. Nije trebalo da pokušavam da navodim objektivne razloge, jer, čak i kada bi moja opravdanja bila tačna, ona ne bi bila istina. Srce mi se smirilo kada sam zauzela pokoran stav. Onda sam počela da analiziram svoju nedavnu korespodenciju sa propovednicima jevanđelja da bih videla gde zapravo leži problem. Otkrila sam da sam neke ljude samo jednom pitala za detalje i da ih, kada ne bi odgovorili, nisam ponovo pratila; neki su odgovorili, ali bez detalja. Zapravo, što se tiče tih problema, trebalo je da tražim detalje napismeno i da što pre odgovorim Lin Vei, ali pošto nisam pratila rad niti sam znala kako se stvari odvijaju, nisam mogla to da uradim, što je značilo da Lin Vei nije mogla da nam pomogne da ispravimo odstupanja niti da rešimo probleme na vreme. Spor napredak rada na jevanđelju je zaista bio moja odgovornost. Božje reči su bile te koje su me navele da shvatim svoje probleme i zaista sam bila u stanju da prihvatim usmeravanje i pomoć Lin Vei od sveg srca. Nakon toga, razgovarala sam sa propovednicima jevanđelja i tražila sam da mi daju detaljne odgovore u vezi sa radom na jevanđelju, kako bismo odmah mogli da ispravimo odstupanja i postaramo se da imamo dobre rezultate u svojim dužnostima. Kada bi se pojavili problemi i poteškoće u radu na jevanđelju, brzo bih obavestila Lin Vei i zajedno sa njom bih tragala za rešenjima. U tom trenutku, takođe sam počela da svesno pratim rad i da se staram da se on pravilno obavlja. Hvala Bogu! Tu promenu u meni donele su Božje reči.