Ja sam odgovorna za rad na video-snimcima u mojoj crkvi. Jednog dana me je jedna od mojih sestara pozvala u žurbi. Nije propisno proverila neki video-snimak i trebalo ga je ponovo uraditi, što je dovelo do kašnjenja i koštalo nas po pitanju radne snage i resursa. Kada sam čula naziv video-snimka, shvatila sam da sam i ja pomogla da se on proveri, ali ni sama nisam primetila bilo kakav problem. Nakon poziva, požurila sam da otkrijem o čemu se radi i videla da je naziv video-snimka pogrešno napisan. Naravno, greške u radu bi trebalo da se prijave starešini ili se svima naglase kako bi se izbegli slični problemi u budućnosti. Ali sam onda pomislila na to kako sam napravila takvu osnovnu grešku i pitala se kako bi starešina mogao da me gleda nakon toga. Da li bi pomislio da nisam ozbiljna niti pouzdana u svojoj dužnosti? Ako bi tako bilo, izgubila bih svoje mesto odgovornog lica. Onda sam se setila kako sam stalno braći i sestrama naglašavala koliko je važno biti pažljiv prilikom pravljenja video-snimaka. Da svi saznaju da sam napravila ovu grešku, ne bi li pomislili da nisam za rukovodeće mesto? Šta bi onda bilo sa mojim ugledom? Ali u to vreme meni je nedostajala ta svest. Nalazila sam izgovore za sebe: „Nismo namerno bili površni. Proverili smo što je trebalo. Nisam mogla da predvidim te posebne okolnosti. Naneta šteta ne može da se poništi, ali budem li pažljivija u budućnosti, biće sve u redu. Osim toga, nisam samo ja proveravala ovaj video-snimak. I da svi saznaju šta se dogodilo, ne mogu samo mene da krive. Ova se stvar ovde može okončati. Svi relevantni ljudi su upoznati s tim i to je dovoljno.” Zato ništa nisam rekla starešini niti drugoj braći i sestrama u grupi. Iako sam se nelagodno osećala i znala sam da izbegavam odgovornost, kada bih pomislila šta bi ova greška mogla da učini sa mojim ugledom, pa i mojim položajem, jednostavno sam nastavila dalje kao da se ništa nije dogodilo.

Jednog dana sam pročitala Božje reči: „Iskvarena ljudska bića su dobra u prerušavanju. Ma šta da rade i kakvu god iskvarenost da otkrivaju, uvek moraju da se prerušavaju. Ako nešto krene naopako ili ako nešto urade pogrešno, za to žele da okrive drugoga. Za dobre stvari, sebi žele da pripišu zasluge, a za loše, da krivicu svale na druge. Zar u stvarnom životu nema mnogo takvog prerušavanja? Ima ga i previše. Praviti greške ili prerušavati se: šta se od ovoga odnosi na narav? Prerušavanje je pitanje naravi, u sebi podrazumeva nadmenu narav, rđavost i obmanu; Bog ga se naročito gnuša. U stvari, kad se prerušavaš, svima je jasno šta se događa, dok ti misliš da drugi to ne vide i upinješ se da polemišeš i sebe opravdaš u pokušaju da sačuvaš obraz i da sve druge uveriš kako ništa loše nisi uradio. Nije li to glupo? Šta drugi misle o tome? Kako se osećaju? Muka im je i zgroženi su. Ako, nakon što napraviš grešku, prema njoj možeš da se odnosiš ispravno i ako svima drugima možeš da dozvoliš da o tome govore, dopuštajući im da komentarišu i da o tome rasuđuju, a ti si u stanju da budeš otvoren i da to detaljno analiziraš, kakvo će mišljenje svi imati o tebi? Reći će da si poštena osoba, jer ti je srce otvoreno prema Bogu. Kroz tvoje postupke i ponašanje moći će da vide tvoje srce. Međutim, ako pokušavaš da se prerušiš i da sve obmaneš, ljudi će o tebi imati loše mišljenje, uz reči da si budala i da nemaš pameti. Ako ne pokušavaš da se pretvaraš niti da sebe opravdaš, ako možeš da priznaš sopstvene greške, svi će reći da si pošten i mudar. Šta te to čini mudrim? Svi greše. Svi imaju mane i nedostatke. I, zapravo, svi imaju istu iskvarenu narav. Ne zamišljaj da si plemenitiji, savršeniji i ljubazniji od drugih; to je krajnje nerazumno. Nakon što ti ljudske iskvarene naravi, suština i pravo lice ljudske iskvarenosti postanu jasni, nećeš pokušavati da prikrivaš sopstvene, niti ćeš drugima zamerati njihove greške – i sa svojim i sa tuđim greškama moći ćeš da se suočiš kako treba. Tek tada ćeš postati pronicljiv i nećeš praviti gluposti, a to će te učiniti mudrim. Glupavim ljudima nedostaje mudrosti i uvek se bave svojim sitnim greškama dok se iskradaju iza kulisa. Tome je odvratno prisustvovati. Ono što radiš je, u stvari, istog trenutka jasno drugim ljudima dok ti od toga i dalje besramno praviš predstavu. Drugima to izgleda kao nastup nekog klovna. Zar to nije glupo? Zaista jeste” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom ponašanju”). Iz Božjih reči sam shvatila da pretvarati se, prikrivati i ne priznavati grešku je daleko ozbiljnije nego je naprosto napraviti. Takvi ljudi su lažljivi i podmukli! Nasuprot tome, kada se ljudi ogole i preuzmu odgovornost za grešku, ne samo da ih drugi neće gledati sa visine, već će ih poštovati što istinu govore jednostavno i otvoreno. Svi mi imamo trenutke kada pravimo greške. Bog ne osuđuje ljude povremeno zbog njihovih grešaka – On sagleda da li se oni nakon toga mogu iskreno pokajati. No, ja to nisam dokučila. Mislila sam da je sramno praviti greške, naročito kao nadzornica – mislila sam da će me ljudi, ako napravim osnovne greške, gledati sa visine. Misliće da nisam ništa bolja od svoje braće i sestara i mogla bih biti smenjena. Zato se, kada je u video-snimku koji sam proveravala pronađena greška, nisam usudila to da priznam i uporno sam to prikrivala. Ponašala sam se kao da se ništa nije dogodilo kako bih izbegla odgovornost, a stvari sam gurnula pod tepih. Osećala sam se krivom zbog toga, ali i dalje nisam bila voljna da svima kažem istinu. Bila sam tako lažljiva! Očigledno sam nanela štetu crkvenom radu, ali nisam rekla ni reč i pokušavala sam da prikrijem svoju grešku. Dozvolila sam starešini i svojoj braći i sestrama da vide samo moju dobru stranu, ne i moju grešku. Tako bi svi mislili da sam ozbiljna i prizemna u svom radu. Mogla bih da zadržim svoj ugled i mesto nadzornice. Ponašala sam se tako ogavno! Bojala sam se da će ljudi saznati za moju grešku, pa sam učinila sve kako bih se zamaskirala. Prikrila sam svoju ružnu stranu, prevarila ljude i sakrila istinu od njih. Živela sam bez karaktera i dostojanstva. Nisam mogla da nastavim sa prikrivanjem svoje greške i varanjem drugih. Zato sam pisala svom starešini, obaveštavajući ga o situaciji i svima otvoreno govorila o svojoj iskvarenosti. Rekla sam im istinu kako bi oni mogli da se uče iz mog primera. Nakon što sam to uradila, bilo mi je malo lakše.

Ali kada sam otvorila listu radnih zadataka otkrila sam da je neki drugi video-snimak možda napravljen dva puta. Nisam mogla da poverujem da se to stvarno dešava. Pratila sam kome sam dodelila koji zadatak, pa kako je moglo doći do još jedne greške? No, kada sam proverila, video-snimak je zaista bio napravljen dva puta. U tom trenutku sam se paralisala. To je bilo loše. Samo što sam priznala svoju grešku starešini i pre nego što je on uopšte uspeo da razume detalje te situacije, ja sam ponovo zabrljala. Šta će misliti o meni? Hoće li pomisliti da uvek stvari shvatam kako ne treba i da nisam podobna za rukovodioca? A da druga braća i sestre saznaju, bi li pomislili da sam previše nepouzdana? Ako takve osnovne greške nastave da se dešavaju, hoće li me i dalje shvatati ozbiljno kada sledeći put budem besedila o tome kako treba biti savestan i odgovoran u svojoj dužnosti? Ne, morala sam tačno da otkrijem zašto je došlo do ove greške a nadala sam se da nisam bila najodgovornija za to. Sve i da sam delila deo krivice, to je morao da bude manji deo. Na taj način ne bih izgubila ugled i moj bi status ostao siguran. Na kraju, nakon pažljivog ispitivanja, otkrila sam da sam zadatak, pošto sam ga dodelila, snimila samo na staru radnu listu, što ja navelo vođu grupe da isti zadatak ponovo dodeli. Nije bilo sumnje – ja sam bila najviše odgovorna. Kada sam to shvatila, skamenila sam se. Kako toliko nisam imala sreće? Naletela sam na sve ove probleme koji nije trebalo da se dogode. Loše li sreće! Bila sam potpuno zbunjena. Treba li da kažem starešini za ovu grešku ili ne? Da svi saznaju da sam napravila dve ovakve osnovne greške zaredom, šta bi tada pomislili o meni? Setila sam se Božjih reči koje sam ranije pročitala. Laži i prevare su daleko ozbiljnije od grešaka, a Bogu se takve laži i prevare gade još više. Bila sam uplašena u svom srcu. Morala sam da stisnem zube i kažem starešini za ovu grešku, no nisam mogla da se oslobodim svojih strahova. Bila sam puna strepnje. Osećala sam tegobu u svom srcu, kao da se kamen navalio na njega. Bila sam rastrojena kada sam vršila svoju dužnost i noću nisam mogla da spavam. Znala sam da ovo stanje nije dobro, pa sam se molila Bogu tražeći od Njega da me uputi kako da spoznam samu sebe.

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči i stekla spoznaju o svom stanju. Svemogući Bog kaže: „Bez obzira na to koliko pogrešnih stvari antihristi činili, bez obzira na to kakve pogrešne stvari činili, bilo da pronevere, da rasipaju ili da zloupotrebljavaju Božje priloge, ili ako remete i ometaju rad crkve, praveći veliki nered i izazivajući Božji gnev, oni uvek ostaju smireni, pribrani i potpuno bezbrižni. Bez obzira na to kakvo zlo antihristi čine ili kakve posledice to donosi, oni nikada odmah ne dolaze pred Boga da priznaju svoje grehe i da se pokaju, niti dolaze pred braću i sestre sa stavom da se ogole i otvore kako bi priznali svoje greške, kako bi spoznali svoje prestupe i iskvarenost, i kako bi zažalili zbog svojih loših dela. Umesto toga, oni razbijaju glavu da nađu razne izgovore kako bi izbegli odgovornost i prebacili krivicu na druge da bi povratili sopstveni obraz i status. Ono što ih brine nije rad crkve, već da li su njihov ugled i status oštećeni ili pogođeni na bilo koji način. Oni uopšte ne razmatraju niti razmišljaju o tome kako da nadoknade gubitke nanete Božjoj kući zbog svojih prestupa, niti pokušavaju da nadoknade svoj dug prema Bogu. Drugim rečima, oni nikada ne priznaju da su u stanju da učine nešto pogrešno niti da su napravili grešku. U srcima antihrista, proaktivno priznavanje grešaka i pružanje iskrenog prikaza činjenica je nesposobnost i glupost. Ako njihova zla dela budu otkrivena i razotkrivena, antihristi će priznati samo trenutnu neopreznu grešku. Oni nikada neće priznati sopstveno zanemarivanje dužnosti i neodgovornost, pa će pokušati da prebace odgovornost na nekog drugog kako bi uklonili mrlju sa liste svojih dela. U ovakvim trenucima, antihriste ne zanima kako da nadoknade gubitke nanete Božjoj kući, kako da se otvore, kako da priznaju svoje greške ili kako da daju objašnjenje o tome Božjem izabranom narodu. Oni su zaokupljeni time da nađu načine da veliki problemi izgledaju kao mali, a mali problemi kao beznačajni. Oni daju objektivne razloge kako bi ih drugi razumeli i saosećali sa njima. Svim silama se trude da povrate svoj ugled u umovima drugih ljudi, da minimiziraju izuzetno negativan uticaj svojih prestupa na sebe, da ne dopuste da Višnji ima loš utisak o njima, i da osiguraju da ih Višnji nikada ne pozove na odgovornost, da ih otpusti, da detaljno analizira situaciju niti da se uhvati u koštac sa njima. Da bi povratili svoj ugled i status, kako njihovi sopstveni interesi ne bi bili povređeni, antihristi su spremni da podnesu bilo koju količinu patnje i smisliće svaki mogući način kako bi rešili bilo koju poteškoću. Od samog početka svog prestupa ili greške, antihristi nikada nemaju nameru da snose bilo kakvu odgovornost za pogrešne stvari koje čine. Nikada nemaju nameru da priznaju, da razgovaraju o tome, da razotkriju ili da detaljno analiziraju motive, namere i iskvarene naravi koje se kriju iza pogrešnih stvari koje čine, te zasigurno nikada nemaju nameru da nadoknade štetu koju nanose radu crkve i gubitak koji nanose život-ulasku Božjeg izabranog naroda. Stoga, bez obzira iz kog ugla gledate na stvar, antihristi su ljudi koji tvrdoglavo odbijaju da priznaju svoja loša dela i radije bi umrli nego što bi se pokajali. Antihristi su besramni i bezobrazni do te mere da za njih više nema nade za iskupljenje, i oni nisu ništa manje nego žive Sotone” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Jedanaesta stavka: Ne prihvataju orezivanje, niti imaju pokajnički stav kada počine išta pogrešno, već umesto toga šire predstave i javno donose sud o Bogu”). Iz Božjih reči sam uvidela da antihristi posebno vrednuju sopstveni status i ugled. Koliko god grešaka ili propusta u svojoj dužnosti napravili ili koliko god štete crkvenom radu naneli, oni nikada ne priznaju krivicu. Boje se da će drugi videti njihove nedostatke i gledati ih sa visine. Zato kada jednom uvide da su napravili grešku koja bi ih obrukala, biće im nelagodno, neće moći da jedu niti spavaju kako treba. Lupaće glavu, smišljajući načine da zavaraju svoje tragove i povrate svoj ugled. Isto je bilo i s mojim ponašanjem. Gledala sam na svoj status i ugled kao na nešto tako važno da, kada sam našla problem u radu, nisam osećala bilo kakvu grižu savesti zbog svog previda. Nisam razmislila o tome što se desilo kako bih izbegla greške u budućnosti. Sve o čemu sam mogla da razmišljam je na koji način bi me svi videli kada bi saznali da sam napravila takve osnovne greške i da li bi me gledali sa visine ili mislili kako nisam dorasla svom poslu. Da bih zadržala svoj status i ugled, čitav dan sam provela nelagodno se osećajući, do te mere da nisam mogla da spavam. Sve o čemu sam razmišljala je bilo kako da prikrijem svoju grešku i izbegnem da se otkrije. Htela sam da izbegnem svoju odgovornost, sakrijem svoje greške i sprečim druge da ih otkriju. Nisam želela da ustanem i priznam krivicu. Zaista sam bila lažljiva, bez integriteta ili dostojanstva! Zapravo, kao odgovorno lice sam dobro znala kako se te stvari odvijaju. Nije bilo sumnje da sam ja snosila najveću odgovornost. A opet sam se nadala da se mogu izvući sa tim ili da ću pronaći neki dokaz koji će mi omogućiti da za to okrivim nekog drugog. Na kraju, kada sam shvatila da ne mogu izbeći odgovornost, uporno sam glumila žrtvu, pripisujući to lošoj sreći. Nisam to prihvatila od Boga. Nisam razmislila o sebi. Samo sam se žalila na svoju lošu sreću. Prikrila sam svoje greške i upustila se u prevaru da zaštitim svoj status. Ponašala sam se kao neki antihrist. Kada sam to uvidela, uplašila sam se. Znala sam koliko je opasno da nastavim tim putem, ne pokajavši se, baš kao antihrist!

Isto tako sam shvatila da sam bila tako tvrdoglava i nisam bila rada da priznam krivicu zato što me je sputavao i kontrolisao moj položaj odgovornog lica, što je dovelo do toga da se svojim greškama bavim na pogrešan način. Pronašla sam određene Božje reči u vezi sa tim. Svemogući Bog kaže: „Kako treba da primenjujete da biste bili obična i normalna osoba? Kako se to radi? (…) Kao prvo, nemojte sebi dodeljivati titulu i biti vezani njome, govoreći: ’Ja sam vođa, ja sam glavni u timu, ja sam nadzornik, niko ne zna ovaj posao bolje od mene, niko u ovome nije veštiji od mene.’ Nemojte da se zaglavite u tituli koju ste sami sebi dodelili. Čim to uradiš, ona će ti vezati ruke i noge i to će uticati na ono što govoriš i radiš. To će uticati i na tvoje normalno razmišljanje i rasuđivanje. Moraš da se oslobodiš ograničenja tog položaja. Prvo, spusti se sa nivoa te zvanične titule i položaja i stani na mesto obične osobe. Ako tako postupiš, tvoj mentalni sklop će postati donekle normalan. Takođe moraš da priznaš i izgovoriš sledeće: ’Ne znam kako ovo da uradim, a ne razumem ni ono – moraću malo da istražujem i učim’ ili ’Nikada to nisam doživeo, pa ne znam šta da radim.’ Kada budeš sposoban da kažeš ono što zaista misliš i da iskreno govoriš, bićeš posednut normalnim razumom. Drugi će upoznati pravog tebe i na taj način će te videti kao normalnog i nećeš više morati da se pretvaraš, niti će biti nekog velikog pritiska na tebe i tako ćeš moći normalno da komuniciraš sa ljudima. Takav život je slobodan i lak; svako kome je život naporan sam je do toga doveo” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga”). „Kada se neko u crkvi unapredi i oplemenjuje da bude starešina, on se samo unapređuje i oplemenjuje u bukvalnom smislu. To ne znači da ta osoba već ispunjava standarde niti da je kompetentni starešina, da je već sposobna da preuzme posao starešine i da može da radi stvarni posao – to nije ovde slučaj. Većina ljudi ne može da pronikne u te stvari i, na osnovu vlastitih zamisli, oni se ugledaju na one koji su unapređeni. To je greška. Bez obzira na to koliko godina veruju u Boga, da li oni koji su unapređeni zaista poseduju istina-stvarnost? Ne mora da znači. Jesu li u stanju da sprovode radne aranžmane kuće Božje? Ne mora da znači. Imaju li osećaj odgovornosti? Jesu li odani? Da li su u stanju da se pokore? Kada se suoče sa problemom, da li su u stanju da tragaju za istinom? Sve su to nepoznanice. Da li ti ljudi imaju bogobojažljiva srca? I koliko su velika njihova bogobojažljiva srca? Da li su u stanju da izbegnu da slede vlastitu volju kada rade nešto? Jesu li u stanju da traže Boga? Da li su u stanju da često dolaze pred Boga da bi tragali za Božjim namerama dok obavljaju posao starešine? Da li su u stanju da uvedu ljude u istina-stvarnost? Oni zasigurno nisu sposobni za tako nešto. Nisu prošli obuku i nisu stekli dovoljno iskustva, te nisu sposobni za takve stvari. Zato unapređivanje i oplemenjivanje nekoga ne znači da već razume istinu, niti znači da je već sposoban da obavlja svoju dužnost na način koji zadovoljava standarde” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Iz Božjih reči sam shvatila da biti starešina ili odgovorno lice ne znači automatski da si kvalifikovan, superioran ili bolji od drugih ljudi. To je prilika da razviješ svoje veštine i vežbaš se kroz rad. Kroz obuku se otkrivaju iskvarene naravi ljudi i uvek će biti prepreka i neuspeha. To je savršeno normalno. No, kada sam se stavila u poziciju odgovornog lica, mislila sam da moram da budem bolja od drugih, da ne pravim iste greške kao oni niti da otkrivam istu iskvarenost poput njih. Zato, kada sam napravila grešku, nisam želela da je priznam. Nastavila sam da se pretvaram i da je prikrivam. Provodila sam sve vreme puna brige, živeći teškim i iscrpljujućim životom, sve zato što sam vrednovala sopstveni status i ugled. Isto tako sam uvidela da praviti greške i gubiti ugled nije obavezno loše. Baš kao što Božje reči govore: „Dobro je kad napraviš budalu od sebe. To ti pomaže da uočiš vlastite nedostatke i da shvatiš koliko si sklon sujeti. To ti ukazuje na probleme i pomaže ti da jasno shvatiš kako nisi savršen. Nema savršenih ljudi i sasvim je normalno napraviti budalu od sebe. Svi ljudi ponekad naprave budalu od sebe i obrukaju se. Svi ljudi greše, doživljavaju neuspehe i svako ima svoje slabe strane. Uopšte nije loše napraviti budalu od sebe. Ako se duboko u sebi ne osećaš osramoćeno i ne padaš u depresiju kad napraviš budalu od sebe, to ne znači da si debelokožac; naprotiv, to znači da ne mariš da li će to što si od sebe napravio budalu narušiti tvoj ugled i znači da ti taština više ne zaokuplja misli. To znači da si sazreo u svojoj ljudskosti. To je divno! Zar to nije dobra stvar? Dobra je to stvar. Nemoj misliti da se nisi dobro pokazao ili da si loše sreće i nemoj tražiti objektivne uzroke svega toga. To je sasvim normalna stvar” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Zapravo, posle ove serije grešaka i mojih sramnih pokušaja da ih sakrijem, najzad sam stekla izvesnu spoznaju sebe. Videla sam da nisam ništa bolja od svoje braće i sestara. Obavljala sam svoju dužnost nemarno, pokazujući previše brige za sopstveni ugled i status. Čak nisam imala hrabrosti da priznam svoju grešku. Želela sam da je prikrijem i sve prevarim. Bila sam zaista licemerna i lažljiva. Zapravo, nije strašno praviti greške kada obavljate dužnost. Dogod ste otvorena, iskrena osoba i smireno se suočavate sa svojim greškama, razmišljate o njima kako biste slične probleme izbegli u budućnosti, i dalje nešto možete zadobiti. To su stav i razboritost koje bi ljudi trebalo da imaju. Sada kada sam razumela Božju nameru, nisam marila za to šta drugi ljudi misle o meni. Već sam uticala na naš rad. Morala sam da dođem do osnovnog uzroka ovih grešaka kako bih izbegla da ih ponovim u budućnosti.

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči: „Onda kada smo ozbiljni, ponašamo se odgovorno i dajemo sve od sebe, posao će biti uspešno obavljen. Nekada stanje tvog uma nije dobro i ne možeš da uočiš ili pronađeš grešku koja je sasvim očigledna. Ako ti je stanje uma ispravno, tada ćeš prosvećenjem i vođstvom Svetog Duha moći da prepoznaš problem. Ako bi te vodio Sveti Duh, i pružio ti svest, omogućavajući ti da osetiš jasnoću u srcu i shvatiš u čemu se greška sastoji, mogao bi da ispraviš to odstupanje i uložiš napore da dođeš do istina-načela. Ako bi tvoje stanje uma bilo neodgovarajuće i ako bi bio rasejan i ravnodušan, da li bi mogao da uočiš grešku? Ne bi. Šta možemo zaključiti iz toga? To pokazuje da je za dobro obavljanje dužnosti veoma važno da ljudi sarađuju; njihov mentalni sklop je veoma bitan, kao i u kom pravcu su njihove misli i ideje usmereni. Bog proučava ljude i može da uvidi u kakvom stanju uma se nalaze i koliko energije ulažu u obavljanje svojih dužnosti. Od izuzetne je važnosti da ljudi ulože celo svoje srce i sav svoj trud u to što rade. Njihova saradnja je ključna komponenta. Samo ukoliko budu težili tome da ni zbog čega ne žale nakon završenih dužnosti i odrađenih stvari, kao i da nemaju dugovanja prema Bogu, ljudi će delovati svim srcem i snagom” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči govore da kada je nečiji mentalitet loš i kada je taj neko rasejan i traljav u svojoj dužnosti, on nije u stanju da vidi svoje greške koje su mu pred nosom. Moja situacija je bila baš takva kakva Bog kaže. Te dve greške su mi bile pred nosom – da sam obratila malo više pažnje, lako bih ih otkrila. No, ja ih nisam primetila. Jedan video-snimak je trebalo ponovo uraditi, a drugi je dvaput urađen, što nas je koštalo radne snage i resursa. I zapravo je to imalo puno veze sa mojim mentalitetom u to vreme. Mislila sam da sam veteran u tom poslu, da poznajem posao kao svoj džep, pa nisam bila obazriva kao kada sam tek počela sa radom. Bila sam nadmena i nemarna. Pogotovo sam za inicijalne provere mislila da su jednostavne, da mogu samo da ih otaljam na osnovu svog pređašnjeg iskustva. Nisam obraćala pažnju, nisam pažljivo pregledala rad i na kraju sam napravila takve osnovne greške. I sve je to bilo zato što sam živela unutar nadmene naravi i nisam znala kako da obavim svoju dužnost. Kasnije sam otvoreno porazgovarala sa svojom braćom i sestrama po pitanju grešaka koje sam napravila u svojoj dužnosti. Sumirala sam probleme u svom radu i predložila određena pravila koja bi nam pomogla da sprečimo njima slične u budućnosti. Kroz to sam pronašla izvestan duševni mir.

Nedugo zatim, zadužena sam za novi projekat. No, budući da ranije nikada nisam radila tu vrstu video-snimaka, nisam bila sigurna po pitanju svih detalja, pa su se pojavili određeni problemi tokom produkcije. Iako sam se ponekad brinula šta će drugi ljudi misliti, odnosila sam se prema tim problemima razmišljajući ispravno i moj ponos nije preuzeo kontrolu nada mnom. Svaku grešku sam snimila i sumirala sam odstupanja kako bismo našli način da sprečimo da se to ponovi. Nakon što sam to uradila, mogla sam da vidim Božje vođstvo; nalazila sam i ispravljala mnoge probleme pre nego što bi crkvi naneli bilo kakvu štetu. Kroz ovo iskustvo sam naučila da će čovek, obavljajući svoju dužnost svim srcem, imati Božje vođstvo i zaštitiu. U isto vreme sam naučila da osramotiti se kroz greške i neuspehe nije loša stvar. Meni je to pomoglo da uvidim sopstvene nedostatke i iskvarenost, da po strani ostavim svoju taštinu i prema sebi se odnosim na ispravan način.