Ja sam zadužena da zalivam nove vernike u crkvi. Neki novi vernici su se pridružili ne tako davno, i videla sam da neki od njih ne govore puno na okupljanjima i da ne dolaze redovno. Dolazili su samo kad im je bilo po volji. Kada sam krenula sa pojedinačnim razgovorima, voleli su da pričaju o tome kako zaraditi novac i steći porodično bogatstvo, ali čim bi se spomenula vera, oni bi našli izgovore da završe razgovor. Osećala sam kao da ih ne zanima istina i nisu delovali kao istinski vernici. Ali, nisam bila sasvim sigurna u vezi s njima, jer su bili novi u veri, pa sam nastavila da ih podržavam. Nakon nekog vremena, i dalje su bili takvi i polako su prestajali da dolaze na okupljanja. Tek tada sam ispričala starešini o njihovoj situaciji. Pitala me je: „Kako si ih zalivala? Oni su normalno prisustvovali okupljanjima kada su bili sa drugim zalivačima, pa kako to da su stvari drugačije sada kada su sa tobom? Da li si zaista ispunila svoje obaveze i jasno sa njima razgovarala u zajedništvu? Ako se novi vernici ne okupljaju redovno zbog toga što površno obavljamo svoju dužnost, onda je odgovornost samo na nama.” Znala sam da ona to govori iz sopstvenog osećaja odgovornosti prema poslu, ali nisam mogla da prestanem da smišljam opravdanja. „Svako može da se promeni”, pomislila sam u sebi. „Samo zato što su novi vernici ranije redovno dolazili ne znači da će uvek biti tako. Osim toga, nisu se redovno okupljali ni kada sam ih prvi put srela tako da ovo nije iznenadna promena. Samo sam htela da ih zalivam još neko vreme i da vidim kako će se stvari odvijati, i to je razlog zašto ti nisam odmah rekla. Kad bi me pozvala na odgovornost za to što se ne pojavljuju, ja bih morala da snosim posledice i mogla bih da budem orezana ili čak otpuštena. Da sam to znala od samog početka, razgovarala bih sa tobom o tome ranije, tako da ne bih morala da preuzmem svu odgovornost.” Nakon što je ispitala situaciju, starešina me nije smatrala odgovornom za to, ali posle toga nisam mogla a da ne budem oprezna u vezi sa tim u interakcijama sa novim vernicima. Kada bih videla da neko od njih ima problem ili da ne dolazi na okupljanja, požurila bih da obavestim starešinu. Ponekad bi me starešina upitala šta želim da kažem i da li nameravam da prestanem da ih zalivam. Rekla bih: „Ne, ti si starešina. Samo sam želela da znaš šta se dešava sa novim vernicima.” Ona ništa ne bi dodala nakon što bih to rekla. Ponekad je, nakon što bih joj to ispričala, rekla da ih još malo zalivam, a ako zaista ne žele da se okupljaju, onda ih niko ne može naterati i jednostavno moramo da odustanemo od njih. Potpuno bih se složila i pomislila: „Sada kada starešina zna za situaciju sa novim vernicima, sve što treba da uradim je da ponudim svoju podršku. Ako podrška funkcioniše, utoliko bolje, a ako ne, i novi vernici više ne žele da prisustvuju, onda to neće biti iznenađenje i starešina neće reći da sam neodgovorna u svojoj dužnosti.” Imajući to na umu, prestala sam da budem tako pažljiva u svojoj dužnosti. Svaki dan sam samo zalivala na rutinski način. Kad god bih pozvala novog vernika, kratko bih s njim razgovarala ako bi se javio, i ne bih brinula o tome ako se ne bi javio. Mislila sam da ne mogu ništa da uradim ako mi se ne javi i nisam razmišljala o tome šta bih mogla da uradim da pomognem u rešavanju njegovog problema. Nešto kasnije, na jednom okupljanju, starešina je rekla da će, kada se bude raspitivala o radu na zalivanju od tad pa nadalje, dok bude slušala o tome šta zalivači govore o situaciji u kojoj se nalaze novi vernici, takođe želeti da zna o kojim aspektima istine su zalivači razgovarali sa njima i kako su ih konkretno podržali. Na osnovu toga će proceniti da li zalivači rade stvaran posao. Ako zalivač ne pristupi razgovorima o istini sa novim vernicima svim svojim srcem, i ako to dovede do toga da oni ne prisustvuju redovno ili čak napuštaju, onda će to biti odgovornost zalivača. Kada sam to čula, pomislila sam kako, tokom razgovora sa novim vernicima nisam beležila koje sam Božje reči čitala ili o kojim sam istinama besedila. To je značilo da neću imati dokaz o radu ako novi vernik prestane da prisustvuje okupljanjima. Da li bi starešina pomislila da ne obavljam stvaran posao i da sam neodgovorna u zalivanju, a zatim me orezala? Tako sam počela da obraćam više pažnje na slanje poruka i Božjih reči novim vernicima i da vodim evidenciju o tome o čemu smo raspravljali svaki put kada bih razgovarala sa novim vernikom. Ponekad novi vernik ne bi odgovorio na poruku koju bih mu poslala, ali to me ne bi previše uznemirilo. Smatrala sam da sam im poslala sve Božje reči koje je trebalo da im pošaljem i da sam besedila o onome o čemu treba. Kada bi prestali da dolaze na okupljanja, starešina bi mogla da vidi moje beleške i verovatno me ne bi nazvala neodgovornom.

Posle izvesnog vremena, starešina je primetila da nekolicina novih vernika još uvek ne želi da se okuplja i pitala je kako sam ih zalila. Spremno sam joj pokazala svoje beleške, misleći: „Sreća je što sam pripremila i vodila evidenciju. U suprotnom ne bih imala šta konkretno da pokažem i ko zna šta bi mi starešina tada rekla.” Dok sam čestitala sama sebi, starešina je rekla: „Ne vidim nikakve probleme iz ovih beleški, ali nekoliko novih vernika je prestalo da dolazi na okupljanja jedan za drugim, tako da mora da postoji neki problem sa tvojim radom. Ne mogu jasno da vidim šta bi to moglo biti trenutno, ali u našim nedavnim razgovorima si mnogo pričala o problemima sa novim vernicima, što je malo neobično. Moraš se zapitati gde je problem. Ako se novi vernici povlače iz crkve i napuštaju veru zbog toga što si površno obavljala posao i nisi ih dobro zalivala, to znači da je u problem u tvojoj neodgovornosti i neizvršavanju dužnosti kako treba.” To što je rekla je bio pravi udarac. Bila sam zapanjena. Plašila sam se da ako problemi sa mnom dovode do odustajanja novih vernika, to nanosi zlo. Zato sam se molila Bogu: „Bože, to što me je starešina iznenadila ovim danas bilo je uz Tvoju dozvolu, tako da mora da postoji neka pouka koju treba da izvučem. Ne želim da, zbog svojih problema, novim vernicima nanesem zlo, ali osećam se otupelo zbog toga i ne znam u čemu je moj problem. Molim Te, prosveti me i usmeri me da upoznam sebe i da napravim blagovremene promene.”

Tokom narednih nekoliko dana, mnogo sam se molila Bogu za to. Onda sam jednog dana pročitala članak o iskustvenom svedočenju sa odlomkom Božjih reči koji me je dirnuo. Bog kaže: „Sebe bi trebalo pažljivo da proučiš kako bi uvideo jesi li ispravna osoba. Jesu li tvoji ciljevi i namere nastali s mišlju o Meni? Jesu li sve tvoje reči izrečene i sve tvoje radnje preduzete u Mom prisustvu? Ja ispitujem sve tvoje misli i ideje. Zar ne osećaš krivicu? Na lice stavljaš lažnu masku da je drugi vide i smireno preuzimaš izgled samopravednosti; to činiš da sebe zaštitiš. To činiš da prikriješ svoje zlo i čak smišljaš načine da to zlo prišiješ nekom drugom. Kakva lažljivost živi u tvom srcu!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 13. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči razotkrivaju da će ljudi lagati i pretvarati se kako bi prebacili odgovornost na druge, kako bi zaštitili svoje interese i prikrili svoja zlodela, i na taj način zaštitili sebe. To je lažljivo ponašanje. Osećala sam kao da je moje sopstveno stanje razotkriveno ovim rečima. Počela sam da razmišljam o sebi, pitajući se zašto sam uvek govorila starešini o problemima sa novim vernicima. Kad god bih videla da neko ima problema ili da ne dolazi na okupljanja, požurila bih da kažem starešini. Izgledalo je kao da samo iznosim činjenice, ali u stvari sam imala lične ciljeve i namere. Plašila sam se da će me starešina smatrati odgovornom ili da će me čak smeniti ako neko prestane da prisustvuje, pa sam to brzo sprečila tako što sam podelila probleme novog vernika, ostavljajući lažni utisak na starešinu da novi vernik nije dobar i da ja nisam odgovorna. Ako nisam mogla da ih adekvatno podržim, a oni bi prestali da prisustvuju, to je bio njihov problem. Tako bi meni ruke bile potpuno čiste. Kad bi posle ponovo želeli da dolaze na okupljanja, mogla bih da primim zasluge za to. U tom trenutku, razmišljajući o samoj sebi, bila sam zaprepaštena. Nikada ne bih pomislila da u svojim rečima krijem tako podle, ogavne motive. Bila sam tako lažljiva!

Kasnije sam se pitala kako sam mogla nesvesno da skliznem u nešto tako nepošteno i lažljivo. Počela sam tek pomalo da razumem sebe čitajući Božje reči koje razotkrivaju pokvarene naravi ljudi, tokom svojih razmišljanja. Bog kaže: „Postoji jedna očigledna karakteristika rđavosti antihristȃ i Ja ću ti sada otkriti tajnu kako da je uočiš: ona se ogleda u tome da na osnovu onoga što antihristi govore i rade nikako ne možeš da dokučiš njihovu dubinu, niti da im zaviriš u srce. Kad ti se obraćaju, pogled im neprestano vrluda, tako da ne možeš da dokučiš kakvu zaveru kuju. Ponekad te navode na pomisao da su odani i prilično iskreni, ali to uopšte nije slučaj – ti nikada ne možeš da ih prozreš. U srcu, međutim, imaš određeni osećaj da njihove misli sadrže duboku suptilnost, nedokučivu dubinu i da su lukave i neuobičajene” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (2. deo)”). „Antihristi su lukavi i neuobičajeni u svom ponašanju. U čemu sa ogledaju ta lukavost i neuobičajenost? Oni se uvek ponašaju tako da se oslanjaju na lukavstvo, a njihove reči ništa ne odaju, pa je ljudima teško da dokuče kakve su im namere i ciljevi. To je lukavo i neuobičajeno. Ni u čemu što govore ili rade oni ne dolaze lako do zaključaka; oni to čine tako da njihovi podređeni i oni koji ih slušaju mogu da naslute njihove namere, da bi zatim ti ljudi, koji su razumeli antihrista, postupali u skladu s njegovom agendom i motivima i da bi izvršavali njegove naredbe. Ako je postavljeni zadatak obavljen, antihrist je srećan. Ako nije, niko ne može da nađe ništa zbog čega bi mu zamerio, niti da dokuči motive, namere i ciljeve na kojima se njegovi postupci zasnivaju. Lukavost i neuobičajenost postupaka antihristȃ leži u skrivenim spletkama i tajnim ciljevima, kojima oni nastoje da obmanu sve druge ljude, da se poigravaju i upravljaju njima. To je suština lukavog i neuobičajenog ponašanja. Lukavost i neuobičajenost nisu prosto laganje ili činjenje nečeg lošeg, već obuhvataju ozbiljnije namere i ciljeve, koji su običnim ljudima nedokučivi. Ako ste učinili nešto za šta ne biste želeli da iko sazna, pa u vezi s tim izgovorite neku laž, da li se to računa kao lukavost i neuobičajenost? (Ne.) To je samo lažljivost, koja ne dostiže do nivoa lukavosti i neuobičajenosti. Šta je to što lukavost i neuobičajenost čini dubljom od lažljivosti? (Ljudi ne mogu da ih dokuče.) Ljudima je teško da dokuče lukavost i neuobičajenost. To je jedan deo toga. Ima li još šta? (Ljudi nemaju ništa zbog čega bi lukavoj i neuobičajenoj osobi mogli da zamere.) I to je tačno. Poenta je u tome da je ljudima teško da pronađu išta zbog čega bi mu zamerili. Iako neki ljudi znaju da je ta osoba počinila loše stvari, oni ipak ne mogu da ustanove da li se radi o dobroj ili lošoj osobi, o zloj osobi ili o antihristu. Ljudi ne mogu da prozru tu osobu, pa misle da je dobra, a ona može da ih navede na pogrešan put. To su lukavost i neuobičajenost. Ljudi su generalno skloni laganju i sitnom spletkarenju. To je puka lažljivost. Antihristi su, međutim, podmukliji od običnih lažljivaca. Nalik su đavoljim carevima i niko ne može da dokuči šta oni rade. U stanju su da u ime pravde počine mnoga zla i da naude ljudima, a ljudi im i dalje pevaju hvalospeve. To se zove lukavost i neuobičajenost” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Šesta stavka”). Iz Božjih reči sam uvidela da antihristi imaju zlu narav i da čine stvari na lukav i neuobičajen način. To je drugačije od ispoljavanja naravi lažljivosti. Biti lažljiv znači jasno govoriti laži i obmanjivati, a to je lako videti. Raditi stvari lukavo i neuobičajeno znači veoma duboko skrivati svoje lične namere, ciljeve i planove, stvarajući lažan utisak, tako da drugi ne mogu da vide nikakav problem u onome što antihristi govore i rade. Čak i ako drugi osete da postoji problem, ne mogu naći ništa protiv njih. Ljudima je veoma teško da ih dokuče. Na taj način lukava osoba navodi ljude na stranputicu i postiže svoje tajne ciljeve. Ispitujući sebe u svetlu Božjih reči, uvidela sam da sam, dok sam brzo i proaktivno razgovarala sa starešinom o novim vernicima, ostavljajući lažan utisak da imam osećaj tereta u svojoj dužnosti i da rado prihvatam njen nadzor, zapravo isticala probleme sa novim vernicima kako bih je navela da stekne negativan utisak o novim vernicima koji ne dolaze redovno. Na taj način, ako bi novi vernik jednog dana prestao da dolazi na okupljanja, ona me ne bi smatrala odgovornom za to. Takođe, kada je starešina želela da sazna detalje o mom radu, činilo se da nema problema sa sadržajem mojih beseda. Dogovorala sam vreme za razgovor sa novim vernicima i slala sam im Božje reči, da bi me starešina videla kao nekog ko je marljiv i pun ljubavi prema njima. Ali, u stvarnosti sam znala da nisam nimalo iskrena u razgovorima sa novim vernicima. Nevoljno sam otaljavala posao jer sam znala da će starešina pregledati evidenciju rada i da ću morati da joj polažem račune za to. Kada se osvrnem na to, čak sam koristila različite taktike, pogrešno sam usmeravala druge dok sam govorila, pažljivo pazeći da ne odam ništa kada sam radila stvari, kako ne bih snosila odgovornost, i kako bih zaštitila svoj status i svoju budućnost. Očigledno da svoju dužnost nisam izvršavala srcem i to je navelo neke nove vernike da prestanu da redovno dolaze. Starešina je takođe osećala da u mojoj dužnosti ima problema, ali nije znala koji su i nije mogla da nađe dokaze da bi me pozvala na odgovornost. Bila sam tako dobra u navođenju ljudi na stranputicu. Nikada ranije nisam povezivala način na koji sam se ponašala i postupala sa tim da sam lukava i neuobičajena. Uvek sam mislila da su uglavnom stariji ljudi sa dugim iskustvom ti koji su prepredeni, proračunati i lukavi, dok sam ja bila mlada, bez mnogo iskustva i bez komplikovanog načina razmišljanja. Činilo se da nije prikladno nazvati moje ponašanje lukavim i neuobičajenim. Pa ipak, činjenice su jasno pokazale da imam rđavu narav antihrista. Onda mi je palo na pamet još nešto. Bila je tu jedna nova vernica koja je često postavljala pitanja i bila je veoma direktna. Kad ne bi razumela to o čemu sam besedila na okupljanju, direktno bi protivrečila onome što sam rekla, što je bilo neprijatno. Da bih sačuvala ugled, nisam više želela da budem sa njom na okupljanjima, ali nisam mogla to otvoreno da kažem jer sam se plašila da će me starešina orezati. Htela sam da nađem način da je utrapim drugom zalivaču. Nova vernica je jednom prilikom usputno spomenula da u ovoj grupi ima manje ljudi u odnosu na njenu prethodnu grupu. Iskoristila sam tu priliku da kažem starešini da ona misli da je naše okupljanje premalo i da ona voli veće grupe, i zamolila sam starešinu da je prebaci u drugu grupu. Starešina je to odmah sredila. Na taj način sam uspela da izbacim novu vernicu iz svoje grupe. Starešina je čak pogrešno pomislila da imam osećaj tereta za dužnost i da imam u vidu interese nove vernice. Zaista sam bila lažljiva i rđava, i predala sam se zavaravanju drugih.

Kasnije sam jela i pila više Božjih reči o svom stanju. Pročitala sam ove reči: „Slušajte Me, ono što Bog najviše mrzi su upravo takvi nepopustljivi ljudi i On želi da od njih odustane. Takvi ljudi su potpuno svesni svojih prestupa, ali se ne kaju, nikada ne priznaju svoje greške i uvek nalaze izgovore i argumente da bi se opravdali i izbegli odgovornost. Pokušavaju da pronađu uglađene i zaobilazne načine za rešavanje problema. Nastoje da svoje postupke sakriju od tuđih pogleda i stalno greše bez i trunke kajanja ili ispovesti u srcu. Takve osobe su izuzetno problematične i neće im biti lako da se spasu. Upravo je to vrsta ljudi koje Bog želi da napusti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kada veruješ u Boga, najvažnije je da primenjuješ i doživljavaš Njegove reči”). Razmišljajući o ovome, shvatila sam da je, šta god da se desi, ključna stvar prihvatiti istinu. Osoba koja ne priznaje da je pogrešila u svojoj dužnosti, nastavlja da se pravda ili da se prikriva čak i kada je orežu, ni izdaleka ne prihvata istinu. Za Boga, ta osoba je odvratna i vredna prezira. Razmišljala sam o tome kako me je crkva odredila za zalivača i kako treba da pomažem i podržavam nove vernike s ljubavlju i strpljenjem, jasno besedeći o istinitosti vizija i pomažući im da se brzo utemelje na istinitom putu. Potpuno sam razumela da neki novi vernici nisu u mogućnosti da redovno posećuju okupljanja, i ta odgovornost je na meni, ali kada se starešina raspitivala o tome i orezala me, ja to nisam prihvatila od Boga niti sam prihvatila prekor i opomenu starešine. Umesto da odmah razmišljam o tome kako da podržim nove vernike, počela sam da budem proračunata, ljigava i lukava kako bih prikrila to što nisam pravilno izvršavala svoju dužnost. Starešinu sam držala u neznanju kako ne bi otkrila probleme i odstupanja u mom radu. Osećala sam se samozadovoljno što mi to prolazi i uživala sam u sopstvenoj pameti. Ali, sada sam iz Božjih reči shvatila da je Bog u stvari zna sve o mojim prikrivenim mahinacijama i sitnim trikovima. Nije bilo moguće sakriti ih. Problemi sa tim kako sam obavljala svoju dužnost su morali izaći na videlo. Da me starešina nije upozorila, ne bih znala da razmišljam o sebi, a još manje bih imala želju da se pokajem. Bila sam zaista otupela. Nisam prihvatala istinu, niti sam sumirala i otklanjala odstupanja i probleme u svom radu. Razmišljala sam samo o tome da zamažem oči starešini kako bih sačuvala ugled i zaštitila svoj status. Bila sam ljigava i lukava kako bih prikrila stvarnost, a to je da ne izvršavam dobro svoju dužnost. Nisam obavljala posao zalivanja novih vernika svim srcem niti sam pomagala da se reše njihovi problemi i poteškoće, a kao rezultat toga, problemi nekih od njih su dugo vremena ostali nerešeni. Čak i sada, neki od njih nisu redovno dolazili na okupljanja. Ono što me je kasnije posebno uplašilo je to što nova vernica koju sam izgurala u drugu grupu više nije želela da prisustvuje okupljanjima, jer nije navikla na iznenadnu promenu zalivača. Druga braća i sestre su morali da strpljivo i dugo razgovaraju s njom, pre nego što je pristala da se vrati na okupljanja. Bilo je zaista uznemirujuće razmišljati o tome kakva sam bila i šta sam uradila. Nije svakom novom verniku lako da prihvati Božje delo u poslednjim danima i to zahteva mnogo mukotrpnog truda s njegove strane. Ali, ja sam bila tako opuštena u vezi sa tim. Činila sam zlo. Da me starešina nije opomenula i orezala, ne bih shvatila koliko sam bila blizu ivice. Nisam želela da nastavim da živim u skladu sa rđavom naravi antihrista. Htela sam da siđem sa tog zlog puta i da se pokajem pred Bogom.

Taman kada sam stekla neka saznanja, starešina me je upitala o mom nedavnom stanju. Rekla sam joj šta sam spoznala kroz razmišljanje o sebi. Poslala mi je odlomak Božjih reči. Bog kaže: „Primena poštenja na delu obuhvata mnoge aspekte. Drugim rečima, merilo iskrenosti ne može se zadovoljiti samo kroz jedan aspekt; morate u mnogim aspektima biti u skladu s merilom da biste bili pošteni. Neki ljudi uporno smatraju da samo treba da istraju u tome da ne lažu i da će na taj način postati pošteni. Da li je takvo gledište ispravno? Da li se poštenje sastoji samo u tome da ne lažete? Ne – ono se takođe odnosi na nekoliko drugih aspekata. Kao prvo, bez obzira na to s čime se suočavaš – bilo da je to nešto čemu si lično svedočio ili nešto što ti je neko drugi rekao, bilo da je reč o tvom odnosu sa ljudima ili o rešavanju nekog problema, bilo da se radi o dužnosti koju treba da obaviš ili o nečemu što ti je Bog dao u zadatak – svemu tome moraš uvek da prilaziš poštenog srca. Kako bi u praksi čovek trebalo da stvarima pristupa s poštenim srcem? Govorite ono što mislite i govorite pošteno; nemojte se služiti praznim, pompeznim i milozvučnim rečima, nemojte laskati drugima i licemerno ih lagati, već im kažite ono što vam leži na srcu. Tako se ponaša neko ko je pošten. Iskreno izražavanje misli i gledišta koje nosite u srcu – to je ono što bi poštena osoba trebalo da radi. Ako nikada ne govorite ono što mislite, ako puštate da vam se reči gnoje u srcu i ako je ono što govorite uvek u suprotnosti s onim što mislite, vi onda ne postupate kao poštena osoba. Zamisli, na primer, da svoju dužnost ne obavljaš dobro, a kad te ljudi pitaju šta se dešava, kažeš im: ’Želim dobro da obavljam svoju dužnost, ali mi to iz raznoraznih razloga ne polazi za rukom.’ Ti, u stvari, u svom srcu odlično znaš da nisi bio marljiv, ali tu istinu ne saopštavaš drugima. Umesto toga, izmišljaš svakojake razloge, opravdanja i izgovore kako bi prikrio činjenice i izbegao odgovornost. Je li se tako ponaša poštena osoba? (Ne.) Ti na taj način druge ljude praviš budalama i stalno nešto izvrdavaš. Ali, suština tvojih namera i onoga što nosiš u sebi leži u tvojoj iskvarenoj naravi. Ako nisi u stanju da svoje namere i sve što nosiš u sebi izneseš na svetlost dana i detaljno ih analiziraš, nećeš moći ni da ih pročistiš – a to nije mala stvar! Moraš govoriti istinito: ’Malo sam odugovlačio sa obavljanjem svoje dužnosti. Bio sam površan i nepažljiv. Kad sam dobro raspoložen, donekle se i trudim. Ali, čim mi se raspoloženje pokvari, ulenjim se, gubim volju za rad i počinjem da čeznem za telesnim zadovoljstvima. Stoga moji pokušaji da svoju dužnost dobro obavim ostaju neefikasni. Poslednjih nekoliko dana, međutim, situacija se polako menja, i ja nastojim da dam sve od sebe, da poboljšam efikasnost i da svoju dužnost dobro obavim.’ Tako se govori iz srca. Onaj drugi način govora nije bio iz srca. Iz straha da ćeš biti orezan, da će ljudi saznati za tvoje probleme i da će te pozvati na odgovornost, izmišljao si svakakve razloge, opravdanja i izgovore da bi prikrio činjenice. Činio si to tako što si druge ljude najpre navodio da prestanu da pričaju o tome, da bi zatim pokušao da odgovornost svališ na druge i da na taj način izbegneš orezivanje. To je pravi izvor tvojih laži. Sasvim je sigurno da svaki lažov, ma koliko da je pričljiv, ponekad izgovori i poneku istinitu činjenicu. Međutim, neke ključno važne stvari koje lažov izgovara sadržaće u sebi nešto lažno, kao i delić njegovih motiva. Stoga je veoma važno razlučiti šta je istinito a šta lažno u njegovim rečima. To, međutim, nije lako uraditi. Ponešto od onoga što kaže biće ukaljano ili ulepšano, nešto će biti u skladu sa činjenicama, a nešto u suprotnosti sa njima; u takvoj zbrci činjenica i fikcije, teško je razlikovati istinito od lažnog. Takve su osobe najlažljivije i najteže ih je prepoznati. Ukoliko ne mogu da prihvate istinu, niti da na delu primenjuju poštenje, sasvim sigurno će biti eliminisane. Koji bi, dakle, put ljudi trebalo da odaberu? Koji put vodi do primene poštenja na delu? Treba da naučite da govorite istinu i da otvoreno razgovarate o svojim pravim stanjima i problemima. Tako se u praksi ponaša poštena osoba i takvo je ponašanje ispravno” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje”). Čitanje ovog odlomka Božjih reči je bilo zaista dirljivo za mene. Bog nas tako dobro poznaje. On zna da ćemo svi imati problema i odstupanja u svojim dužnostima. To je neizbežno. Ali, ključno je kakav stav neko ima kada se pojave problemi. Da li je istinoljubiv, da li iskreno priznaje i ispravlja svoju grešku, ili pokušava da se opravda i upušta se u prevaru kako bi prikrio problem? Nekada sam živela po svojoj sotonskoj naravi. Bila sam lažljiva i dvolična, i išla sam pogrešnim putem. Nisam mogla da nastavim tim putem. Želela sam da budem poštena osoba i da prihvatim Božje ispitivanje. Bez obzira na to kakva su se odstupanja ili problemi pojavljivali u mojoj dužnosti, ili da li se starešina raspitivala o mom radu, morala sam da se iskreno suočim sa tim i da se nosim sa tim pošteno, da budem iskrena i da govorim šta mi je na srcu. Morala sam da kažem onako kako jeste i da budem iskrena ako postoji nešto što sam zanemarila da uradim, umesto da lažem ili da pokušavam da se raspravom izvučem iz toga. Pored toga da iskreno govorim, želela sam i da redovno razmišljam o namerama koje leže u osnovi mojih reči i dela, i da ih odmah promenim ako nisu ispravne. Morala sam da prestanem da zavaravam ljude radi zaštite svojih interesa.

Jednog dana sam primetila da je jedan novi vernik propustio nekoliko uzastopnih okupljanja. Zvala sam ga nekoliko puta, ali se on nije javljao i nije odgovarao na poruke. Nisam znala šta se dešava sa njim. Nisam mogla a da ne brinem da će prestati da dolazi na okupljanja i pitala sam se da li da to spomenem starešini, kako me ne bi smatrala odgovornom ako jednog dana on prestane da dolazi. Na tu pomisao, shvatila sam da se moj stari problem prevrtljivosti ponovo pojavljuje. Tada sam se setila odlomka Božjih reči: „Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, sliku o sebi i status, niti moraš da zataškavaš ili prikrivaš svoje greške. Ne moraš da ulažeš sav taj beskoristan trud. Ako sve te stvari možeš da otpustiš, bićeš veoma opušten, živećeš bez ograničenja ili bola i u potpunosti ćeš živeti u svetlosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Istina je. Bog istražuje najveće dubine našeg srca. Možda mogu da zavaravam ljude svojim lukavim smicalicama, ali Bog sve ispituje jasno kao dan i na kraju će sve razotkriti. Vršila sam svoju dužnost da bih udovoljila Bogu, ne radeći ni za kog drugog. Nisam morala da igram igrice i da se prikrivim pred ljudima. Kao i u prošlosti, bilo je novih vernika za koje sam dala sve od sebe da ih podržim, ali koji i dalje nisu hteli da prisustvuju okupljanjima niti da pokažu interesovanje za veru i istinu. Kada je starešina shvatila stvarnu situaciju, utvrdila je da oni nisu istinski vernici i zato me nije smatrala odgovornom. Mogla sam da vidim da crkva ima načela u vezi sa tim kako se ponaša prema ljudima. Nije bilo potrebe da se vešto oslobađam odgovornosti niti da smišljam izlaz. Ranije sam živela u skladu sa svojom sotonskom naravi i nisam pravilno izvršavala svoju dužnost. Ovog puta nisam smela samo da otaljam posao. Morala sam da budem obzirna i da i ispunim svoje obaveze. Tiho sam se molila Bogu, spremna da se promenim i da učinim sve što mogu da bih pomogla i podržala nove vernike. Kad bih besedila o svim istinama o kojima je trebalo, a oni i dalje ne bi hteli da prisustvuju okupljanjima, onda bih se mogla otvoreno suočiti sa tim i iskreno prikazati starešini sliku situacije. Nakon što sam promenila svoj način razmišljanja, ponovo sam kontaktirala tog novog vernika i bila sam iznenađena kada je brzo odgovorio, rekavši da je bio zauzet poslom i da je jako umoran, zbog čega nije dolazio na okupljanja. Razgovarala sam sa njim koristeći Božje reči, i iz njih je shvatio Božju nameru i pronašao put primene, pa je ponovo počeo redovno da prisustvuje okupljanjima. Nakon toga, kad god novi vernici nisu bili u mogućnosti da redovno prisustvuju okupljanjima, davala sam sve od sebe da ih podržim i da im pomognem, i razgovarala sam sa njima o Božjim rečima. Podržavala sam ih iskreno, od srca. Nakon toga, većina novih vernika koje sam zalila je mogla redovno da prisustvuje okupljanjima. Praktično delovanje na ovaj način čini da se osećam opušteno i spokojno. Hvala Bogu!