Nakon nekoliko hiljada godina iskvarenosti, čovek je bezosećajan i tupav; postao je zao duh koji se Bogu suprotstavlja do te mere da je ljudsko buntovništvo prema Bogu zabeleženo u istorijskim knjigama, a čak ni sam čovek nije u stanju da sasvim objasni svoje buntovničko ponašanje – jer je Sotona čoveka duboko iskvario i poveo ga stranputicom, tako da ovaj ne zna gde da se okrene. Čak i danas čovek izneverava Boga: kada vidi Boga, on Ga izneveri, a i kada ne može da vidi Boga, opet Ga izneveri. Ima i onih koji Ga, nakon što su posvedočili Božjim kletvama i Božjem gnevu, svejedno iznevere. I zato Ja kažem da je čovekov razum izgubio svoju prvobitnu funkciju, i da je čovekova savest takođe izgubila svoju prvobitnu funkciju. Čovek koga gledam jeste zver u ljudskoj odori; on je zmija otrovnica i, ma koliko pokušavao da se pokaže jadnim pred Mojim očima, nikada neću biti milostiv prema njemu, jer čovek ne razlikuje crno i belo, niti razlikuje istinu od neistine. Čovekov razum je toliko otupeo, a on ipak želi da dobije blagoslove; njegova ljudskost je toliko nedolična, a on ipak želi da poseduje suverenost jednog cara. Kome bi on sa takvim razumom mogao biti car? Kako bi s takvom ljudskošću mogao sedeti na prestolu? Čovek zaista nema stida! On je uobraženi bednik! Svima vama koji želite da dobijete blagoslove, predlažem da prvo pronađete ogledalo i pogledate svoj ružni odraz – imaš li ono što je potrebno da bi bio car? Imaš li lice nekoga ko bi mogao dobiti blagoslove? Niste ni najmanje promenili svoju narav, niti ste ijednu istinu sproveli u delo, a ipak želite predivnu sutrašnjicu. Zavaravate sami sebe! Budući da je rođen na tako prljavoj zemlji, društvo je čoveka ozbiljno upropastilo; bio je pod uticajem feudalnog morala i učio je u „ustanovama visokog obrazovanja“. Zaostalo razmišljanje, iskvareni moral, zloban pogled na život, filozofija za ovozemaljsko ophođenje dostojna prezira, potpuno bezvredno postojanje i razvratni životni stil i običaji – sve se to čoveku zarilo u srce i teško potkopalo i napalo njegovu savest. Posledično, čovek je sve dalje od Boga i sve Mu se više protivi. Čovekova narav iz dana u dan postaje sve zlobnija, te nema osobe koja će se dobrovoljno odreći bilo čega zarad Boga, ni osobe koja će se svojevoljno pokoriti Bogu, a ponajmanje nekoga ko će rado tražiti Božju pojavu. Umesto toga, pod Sotoninom vlašću, čovek ne radi ništa sem što traga za zadovoljstvima, prepuštajući se iskvarenosti tela u mulju zemlje. Čak i kada čuju istinu, oni koji žive u tami ni ne pomišljaju da je sprovedu u delo, niti su skloni da traže Boga čak ni kada su videli Njegovu pojavu. Kako bi tako iskvaren ljudski rod uopšte mogao imati priliku za spasenje? Kako bi tako dekadentan ljudski rod mogao živeti u svetlosti?

Promena čovekove naravi započinje spoznajom njegove suštine i promenama u njegovom razmišljanju, prirodi i mentalnom pogledu – kroz korenite promene. Samo tako će doći do istinskih promena u čovekovoj naravi. Osnovni uzroci iskvarene naravi koja se pojavljuje u čoveku jesu Sotonina obmana, iskvarenost i otrov. Čoveka je okovao i kontrolisao Sotona i on trpi nečuvenu štetu koju je Sotona naneo njegovom načinu razmišljanja, moralu, shvatanjima i razumu. Baš zato što je Sotona iskvario ono suštinsko u čoveku i zato što se čovek potpuno razlikuje od onoga kako ga je Bog prvobitno stvorio, protivi se Bogu i ne može da prihvati istinu. Dakle, promene u čovekovoj naravi treba da otpočnu promenama u njegovom razmišljanju, shvatanjima i razumu, čime će se promeniti njegova spoznaja Boga i njegova spoznaja istine. Oni koji su rođeni u najiskvarenijoj od svih zemalja još manje znaju o tome šta Bog jeste ili šta znači verovati u Boga. Što su ljudi iskvareniji, manje spoznaju postojanje Boga, a njihov razum i pronicljivost osiromaše. Čovekovo protivljenje Bogu i buntovništvo prema Njemu potiču od toga što je Sotona čoveka iskvario. Zbog Sotonine iskvarenosti, čovekova savest je otupela; on je nemoralan, njegove misli su izopačene i ima nazadan mentalni pogled. Pre nego što ga je Sotona iskvario, čovek se prirodno pokoravao Bogu i čim bi čuo Njegove reči, pokorio bi im se. Po prirodi je bio zdravog razuma i savesti, a posedovao je i normalnu ljudskost. Nakon što ga je Sotona iskvario, čovekov prvobitni razum, savest i ljudskost otupeli su i Sotona ih je oštetio. Tako je on izgubio svoju pokornost i ljubav prema Bogu. Čovekov razum je postao izopačen, njegova narav istovetna životinjskoj, a njegovo buntovništvo prema Bogu još učestalije i ozbiljnije. Međutim, čovek to još uvek ne zna, niti prepoznaje, već se samo uporno suprotstavlja i buni. Čovekova narav se otkriva kroz ispoljavanje njegovog razuma, shvatanja i savesti; budući da su njegovi razum i shvatanja nezdravi, a savest mu je izrazito otupela, otud se i njegova narav buni protiv Boga. Ako se čovekov razum i shvatanja ne mogu promeniti, tada nema govora ni o promenama u njegovoj naravi, kao ni o usaglašavanju sa Božjim namerama. Ako čovekov razum nije zdrav, onda on ne može da služi Bogu i nije prikladan da ga Bog koristi. „Normalan razum“ podrazumeva pokornost i vernost Bogu, čežnju za Bogom, bivanje apsolutnim u odnosu prema Bogu i posedovanje savesti prema Bogu. Odnosi se na jedinstvo srca i uma prema Bogu, a ne na svesno protivljenje Bogu. Kod izopačenog razuma to nije slučaj. Pošto je Sotona iskvario čoveka, on je stekao predstave o Bogu, nije Bogu bio odan i nije žudeo za Njim, a da ne govorimo o savesti prema Bogu. Čovek se namerno suprotstavlja Bogu i osuđuje Ga i, povrh toga, dobacuje Mu pogrdne reči iza Njegovih leđa. Čovek osuđuje Boga iza Njegovih leđa, sa jasnom spoznajom da je On Bog; čovek nema nameru da se pokori Bogu, već pred Njega samo postavlja neuviđavne zahteve i molbe. Takvi ljudi – ljudi izopačenog razuma – nisu u stanju da spoznaju sopstveno prezira dostojno ponašanje, niti da se pokaju zbog svog buntovništva. Ako su ljudi u stanju da spoznaju sebe, tada su povratili nešto od svog razuma; što su ljudi koji još uvek ne mogu spoznati sebe buntovniji prema Bogu, to su manje zdravorazumni.

Otkrivenje čovekove iskvarene naravi ima svoje izvorište ni u čemu drugom do u čovekovoj otupeloj savesti, njegovoj pakosnoj prirodi i nezdravom razumu; budu li čovekova savest i razum u stanju da iznova postanu normalni, tada će on postati neko ko je prikladan da ga Bog koristi. Naprosto zato što je čovekova savest oduvek bila otupela i zato što čovekov razum, koji nikada nije bilo zdrav, sve više otupljuje, čovek je sve više buntovan prema Bogu, u tolikoj meri da je Isusa čak prikovao za krst i da odbija da Božje ovaploćenje u poslednjim danima uđe u njegov dom, te osuđuje Božje telo i smatra ga niskim. Da čovek u sebi ima imalo ljudskosti, ne bi se toliko okrutno ophodio prema telu ovaploćenog Boga; da ima iole razuma, ne bi bio tako zloban u svom ophođenju prema telu ovaploćenog Boga; da ima i najmanje savesti, ne bi se tako „zahvaljivao“ ovaploćenom Bogu. Čovek živi u razdoblju kada se Bog ovaploćuje, a opet nije u stanju da se Bogu zahvali jer mu pruža tako dobru priliku, već proklinje dolazak Božji ili potpuno zanemaruje činjenicu o Božjem ovaploćenju, te je, reklo bi se, protiv toga i ima odbojnost prema tome. Bez obzira na to kako se čovek ophodi prema dolasku Božjem, Bog je, ukratko, uvek strpljivo nastavljao sa Svojim delovanjem – i pored toga što Mu čovek nije ukazivao nikakvu srdačnost, već Mu upućuje nerazumne zahteve. Čovekova narav je postala krajnje zlobna, njegov razum je isuviše otupeo, a savest mu je potpuno pregažena od zlotvora, prestajući još odavno da bude prvobitna savest čoveka. Ne samo da je čovek nezahvalan ovaploćenom Bogu što je ljudskom rodu podario toliko života i blagodati, već je postao i ogorčen zato što mu je Bog podario istinu; budući da čoveka istina nimalo ne zanima, on je postao ogorčen prema Bogu. Ne samo da čovek nije u stanju da položi svoj život za ovaploćenog Boga, već od Njega nastoji da izvuče i koristi, potražujući kamatu koja desetostruko nadilazi ono što je on sam dao Bogu. Ljudi sa takvom savešću i razumom smatraju da to nije velika stvar, verujući i dalje da su se i previše dali za Boga, a da im je Bog dao premalo. Postoje ljudi koji nakon što su Mi dali krčag vode, pružaju ruke i zahtevaju da im platim za dva krčaga mleka ili, nakon što su Mi dali sobu da u njoj jedanput prenoćim, zahtevaju da im platim za nekoliko noćenja. Uz takvu ljudskost i takvu savest, kako i dalje možete priželjkivati da zadobijete život? Kakvi ste vi samo prezira dostojni bednici! Zbog takve vrste ljudskosti u čoveku i takve savesti u čoveku ovaploćeni Bog tumara zemljom, ne pronalazeći nikakav zaklon. Oni koji se zaista odlikuju savešću i ljudskošću treba da obožavaju Boga i da svim srcem služe ovaploćenom Bogu, ne zbog količine posla koji je On obavio, već i da nikakav posao nije obavio. To treba da čine oni koji su zdravog razuma i to je čovekova dužnost. U svom služenju Bogu, većina ljudi čak postavlja uslove: nije ih briga je li On Bog ili čovek, već govore samo o svojim uslovima i jedino traže da zadovolje svoje želje. Kada kuvate za Mene, zahtevate naknadu za uslugu; kada trčite zbog Mene, tražite naknadu za trčanje; kada radite za Mene, tražite naknadu za rad; kada perete Moju odeću, tražite naknadu za pranje veša; kada opskrbljujete crkvu, tražite da vam se nadomeste troškovi; kada govorite, zahtevate nadoknadu za govornike; kada dostavljate knjige, zahtevate naknadu za dostavu, a kada pišete, zahtevate naknadu za pisanje. Oni koje sam orezao, od Mene čak i za to traže obeštećenje, dok oni koji su poslati kući zahtevaju nadoknadu za štetu nanetu njihovom ugledu; oni koji nisu u braku traže miraz ili nadoknadu za svoju izgubljenu mladost; oni koji zakolju pile traže naknadu kao mesari; oni koji prže hranu traže naknadu za prženje, a oni koji kuvaju supu takođe traže da za to budu plaćeni… To je ta vaša uzvišena i moćna ljudskost, i to su postupci koje nalaže vaša umilna savest. Gde vam je razum? Gde vam je ljudskost? Dozvolite Mi da vam to kažem! Ako tako nastavite, prestaću da delujem među vama. Neću delovati među čoporom zveri u ljudskom ruhu; neću patiti zarad takve grupe ljudi, iza čijih se lepih lica skrivaju divlja srca; neću trpeti radi takvog čopora životinja za koje ne postoji ni najmanja mogućnost spasenja. Dan kada vam okrenem leđa biće dan vaše smrti; to je taj dan u kome se nad vama nadvija tama i dan kada vas svetlost napušta. Dozvolite Mi da vam kažem! Nikada neću biti blagonaklon prema skupini kao što je vaša, skupini koja je gora i od životinja! Postoje granice za Moje reči i dela, a uz vašu ljudskost i savest kakvi jesu, Ja više ništa neću činiti, jer nemate nimalo savesti i naneli ste Mi previše bola, dok Mi se vaše prezira dostojno ponašanje previše gadi. Ljudi kojima nedostaje toliko ljudskosti i savesti nikada neće imati priliku za spasenje; Ja nikada ne bih spasio tako bezdušne i nezahvalne ljude. Kada dođe Moj dan, zanavek ću Svojim užarenim ognjem obasipati sinove buntovništva koja su nekada izazvala Moj žestoki gnev; nametnuću Svoju večnu kaznu onim životinjama koje su Mi nekada dobacivale uvrede i napustile Me; ognjem svoga gneva, jednom za svagda spržiću sinove buntovništva, koji su nekada jeli i živeli zajedno sa Mnom, a da nisu verovali u Mene, koji su Me uvredili i izdali. Svi oni koji su izazvali Moj gnev biće podvrgnuti Mojoj kazni; sav Svoj gnev ću sasuti na one zveri koje su nekada htele da stoje pored Mene kao da su Meni ravne, a da Me nisu obožavale, niti su Mi se pokorile; štap kojim udaram čoveka spustiće se na one životinje o kojima sam nekada brinuo i koje su nekada uživale u tajnama koje sam izrekao, a koje su nekada pokušale da izvuku materijalna zadovoljstva od Mene. Nikada neću praštati nikome ko pokuša da zauzme Moje mesto; neću poštedeti nikoga od onih koji pokušaju da od Mene otmu hranu i odeću. Za sada ne trpite nikakvu štetu i nastavljate da preterujete u zahtevima koje Mi postavljate. Kada dođe dan gneva, više Mi nećete postaviti nijedan zahtev; u tom trenutku, dozvoliću vam da se „nauživate“ do mile volje, zariću vam lica u zemlju i više nikada nećete moći da ustanete! Pre ili kasnije, Ja ću vam „naplatiti“ ovaj dug – i nadam se da strpljivo iščekujete dolazak tog dana.

Ako ovi prezira dostojni ljudi mogu zaista da po strani ostave svoje nezajažljive želje i da se vrate Bogu, onda još uvek imaju šansu za spasenje; ako čovek ima srce koje istinski žudi za Bogom, onda ga Bog neće napustiti. Čovek ne uspeva da zadobije Boga ne zato što Bog ima telesna osećanja, niti zato što Bog ne želi da ga čovek zadobije, već stoga što čovek ne želi da zadobije Boga i zato što čovek nema srce koje Boga traži neodložno. Kako bi Bog mogao da prokune ijednog od onih koji Ga istinski traže? Kako bi Bog mogao da prokune nekoga ko je zdravog razuma i osetljive savesti? Kako bi onoga ko istinski obožava Boga i služi Mu mogao da proguta oganj Njegovog gneva? Kako bi onaj koji se rado pokorava Bogu mogao biti izbačen iz Božje kuće? Kako bi onaj kome nikad nije dovoljno ljubavi prema Bogu mogao da živi pod Božjom kaznom? Kako bi neko ko radi Boga dragovoljno napušta sve mogao ostati bez ičega? Čovek nije voljan da traga za Bogom, nije spreman da se radi Boga odrekne svojih poseda, niti želi da svoj celoživotni trud posveti Bogu; umesto toga, kaže da je Bog otišao predaleko, da je i previše toga što ima veze sa Bogom u neskladu sa čovekovim predstavama. Čak i da ste uložili beskrajan trud, uz ljudskost poput ove, još uvek ne biste mogli da dobijete Božje odobravanje, a da ne pominjemo činjenicu da ni ne tražite Boga. Zar ne znate da ste vi falična ljudska roba? Zar ne znate da, u poređenju s vašom, nijedna ljudskost nije pala na niže grane? Zar ne znate kako vas drugi zovu da bi vam iskazali poštovanje? Oni koji istinski vole Boga nazivaju vas vučjim ocem, majkom vuka, sinom vuka i njegovim unukom; vi ste potomci vuka, narod vukova, i treba da znate ko ste zapravo i da to nikada ne zaboravite. Ne pomišljajte da ste nadmoćni: vi ste najzlobnija skupina neljudi u ljudskom rodu. Zar baš ništa ne znate o tome? Znate li koliko sam rizikovao delajući među vama? Ako vaš razum ne može ponovo da bude normalan, a vaša savest ne može normalno da deluje, onda se nikada nećete osloboditi „vučjeg“ imena, nikada nećete pobeći od dana prokletstva, niti od dana svoje kazne. Rođeni ste nižeg roda, kao bezvredna stvar. Po prirodi ste čopor gladnih vukova, hrpa otpada i smeća i, za razliku od vas, Ja na vama ne delujem da bih od toga imao koristi, već zato što postoji potreba za delanjem. Nastavite li da na ovaj način budete buntovni, tada ću zaustaviti Svoje delo i više nikada neću delovati na vama; naprotiv, Ja ću svoj rad preneti na drugu skupinu, koja Mi je po volji, i time ću vas zauvek napustiti jer ne želim da gledam one koji su u neprijateljstvu sa Mnom. Prema tome, želite li da budete u skladu sa Mnom ili da sa Mnom budete u neprijateljstvu?