Poznavanje suštine Hrista sa jednog aspekta ti omogućava da odvojiš ovaploćenog Hrista od iskvarenog čovečanstva, da se odnosiš prema ovaploćenom Bogu kao prema praktičnom Bogu i da mu budeš pokoran. Sa drugog, moraš da vidiš ovaploćenog Boga kako praktično dela, kako praktično izražava istinu i praktično živi među ljudima. Moraš da vidiš kako On pročišćava i spasava čovečanstvo, kako On nije prorok, aspostol, niti daje proročanstva, niti je beznačajna osoba koju je poslao Bog, već da je ovaploćeni Bog, Hristos i sȃm Bog lično. Iako njegovo telo pripada čovečanstvu, On je običan čovek sa božanskom suštinom. Spoznaja te božanske suštine ovaploćenog Boga je najvažnije, posezanjem za činjenicama koje možeš da opaziš da bi dokazao Hristovu božansku suštinu je najmanje što možeš da budeš u stanju da uradiš. Da bi spoznao Hristovu božansku suštinu, moraš da jedeš i piješ Božje reči, doživiš Njegovo delo i spoznaš njegovu narav. Spoznaja suštine ovaploćenog Boga deluje tako što omogućava ljudima da ustanove da se Bog stvarno ovaplotio i da je to telo stvarno Bog. To je jedini način na koji ljudi mogu da uspostave stvarnu veru u Boga i postignu istinsku pokornost i ljubav. Tek kada se to ostvari moći ćeš da dokažeš da razumeš Božju suštinu.

Danas, ljudi ne poseduju istinsko znanje o Hristu. Čitaju Božje reči i priznaju da su one istina i izraz Svetog Duha, dok istovremeno potpuno zanemaruju telo. Ne znaju kakvo je poreklo tela, niti poznaju vezu između tela i Duha. Mnogi ljudi veruju da telo postoji da bi izražavalo reči, da se On koristi da govori i deluje i da to Njegova služba. Veruju da telo izražava reči kada god je On dirnut i da je Njegovo delo završeno jednom kada On završi, kao da je On glasnik. Ako neko veruje u to, onda ono što priznaju i u šta veruju nije ovaploćeni Bog ili Hristos, već jednostavno neko sličan nekom proroku. Neki ljudi isto misle: „Hristos je osoba i bez obzira kakva je suština ovaploćenog Boga ili kakvu Božju narav On izražava, ne može da u potpunosti predstavlja Boga na nebesima ili Stvoritelja koji vlada vaseljenom i svim stvorenjima. Pošto je On ovaploćeni Bog i Bog na nebesima koji je došao na zemlju, zašto onda On nema nikakva natrprirodna čudesa? Zašto On ne uništi veliku crvenu aždaju ako ima autoritet?“ Svi oni koji izgovaraju te reči nemaju duhovno razumevanje. Ne shvataju šta je Božje ovaploćenje, a kamoli razmere upravljanja delom ovaploćenog Boga; ne shvataju ko su predmeti Njegovog spasenja, šta On izražava ili šta bi ljudi trebalo da znaju. Suština ovaploćenog Boga je Božja suština i On može da uradi sve u Božje ime. On je sȃm Bog lično i može da radi sve što poželi. Međutim, Bog se ovaploćuje ovoga puta da obavi poslednju etapa dela u okviru Njegovog upravljanja i nema nikakve veze sa vladanjem svim stvorenjima ili svim nacijama. Božje ovaploćenje uopšte ne podrazumeva te stvari. Prema tome, ono što moraš da znaš je da je ono sa čime će se ljudi suočiti i ono što mogu da razumeju u ovoj etapi dela, ono što je suština ove etape dela, jeste ono šta Hristos ima i ono što jeste i izraz Njegove naravi. Da li je ono što Hristos izražava Božja suština? Da li je to Božja narav? Naravno da jeste. Ali da li je to sve? Slušajte me sada – to nije sve. To je tek delić i tračak, samo ono što se može golim okom opaziti, ono sa čim se može doći u kontakt i ono što umom može da se dokuči dok se Bog ovaploti. To nije sve i to je samo delo koje se ima izvršiti u okviru Božjeg plana.

Kako se najjasnije može objasniti ovaploćeni Bog? Prosto rečeno, to je Bog koji poprima Svoj oblik na zemlji, to je Božji Duh odenut telom normalnog čoveka. Ako je Božji Duh u telu, da li On i dalje postoji negde drugde? Da. Bog vlada vaseljenom i svim stvorenjima i u čitavoj vaseljeni samo je jedan Bog koji njom vlada. On je svemogući i sada se ovaplotio i spustio na zemlju. On nije onakav kakvog Ga ljudi zamišljaju, ovaploćenog kako deluje samo na zemlji, dok ga ništa drugo ne zanima. Pitao sam u prošlosti jednu sestru: „Sada kada je Bog ovaploćen na zemlji, ima li još Boga na nebu?“ Razmišljala je neko vreme i rekla: „Bog je samo jedan i sada je na zemlji, što znači da na nebu sada nema Boga.“ I to je pogrešno. Bog vlada vaseljenom i svim stvorenjima i Bog je Duh, On je ovde na zemlji, ali i dalje vlada svim stvorenjima na nebu i izvršava Svoje delo ovde na zemlji. Zatim sam pitao: „Da li to znači i da Božji Duh ponekad odlazi?“ Razmišljala je neko vreme i rekla: „Možda mora da ode i ponekad telo ne zna ništa. Duh odlazi kada telo živi normalno i On se vraća kada telo treba da govori. Možda se Duh bavi drugim stvarima dok telo spava, ali se vraća kada se telo probudi, i govori i deluje zajedno sa telom. Ako nema posla, telo se verovatno ponaša i postupa na uobičajeni ljudski način i prikazuje normalna ljudska ispoljenja.“ Tako mnogi ljudi razmišljaju. Drugi, pak, brinu: „Ne znam na koji način se dodeljuje Božji novac, zar nije mogao da bude dodeljen nekom drugom?“ Ljudski um je odista složen. Kako nedobronamerni ljudi mogu da se nadaju da će tragati za istinom? Ukratko, ni spoznaja suštine Božjeg ovaploćenja, niti spoznaja Njegove naravi nisu laki zadaci u spoznaji Boga. Za vreme delovanja ovaploćenog Boga, šta god doživiš i sa čime god se suočiš je ono što treba da znaš i ne treba da previše fantaziraš praveći pretpostavke o stvarima sa kojima ne možeš da stupiš u kontakt. Na primer: „Po odlasku Božjeg tela, u kom obliku će se Bog pojaviti i ponovo izvršavati Svoje delo? Da li će i dalje dolaziti da se sretne sa nama na zemlji?“ Većina ljudi danas obraća pažnju na te spoljašnje stvari i te stvari uopšte nemaju veze sa Hristovom suštinom. Uzaludno je pokušati shvatiti ih. Ima stvari koje ne moraš da shvatiš i shvatićeš ih kada za to dođe vreme. Nebitno je da li ih razumeš i one nemaju nikakvog uticaja na veru ljudi u ovaploćenog Boga, na veru u Hrista, niti na to da li će slediti Hrista. Te stvari nemaju nikakav uticaj na traganje ljudi za istinom ili valjano obavljanje dužnosti; da te stvari poznaješ, to ne bi nimalo pojačalo tvoju veru. Proroci u prošlosti su pokazivali znake i čudesa i šta su ljudi time dobili? Sve što je time postignuto je da su ljudi konstatovali da Bog postoji. Ti proroci nisu Bog ma koliko su čuda mogli da izvedu, jer proroci nisu imali Božju suštinu. Ovaploćeni Bog je i dalje Bog, sve i da ne izvodi čudesa, jer On ima Božju suštinu. To što ne pokazuje znake i čudesa ne znači da ne može da ih pokaže. To što Njegove reči mogu sve da ostvare je još svemoćnije od pokazivanja znakova i čudesa – to je još veće čudo. Potraga za spoznajom Božje suštine i naravi je toliko važna, toliko korisna za vaš život-ulazak, i to je ispravni put vere u Boga.

Morate da znate da je, dok ovaploćeni Bog deluje, upravo to trenutak kada ljudi mogu da dožive i da vide veći deo onoga što Bog ima i što Bog jeste, kao i Njegovu narav. To je idealna prilika da se Bog upozna. Spoznaju Božjih postupaka i Njegove naravi, o kojoj su ljudi u prošlosti govorili, bilo im je jako teško da ostvare, jer nisu imali pristup Bogu. Kada se Jahve tada ukazao Mojsiju, ovaj je video samo delić onog što je Jahve činio. Koliko je Mojsije imao praktičnog znanja o Bogu? Da li je znao više nego ljudi danas? Da li je to znanje bilo praktičnije od znanja današnjih ljudi? Naravno da nije. Bog je otkrio mnoga Svoja dela za vreme Svog delovanja u Izraelu. Mnogi ljudi su videli kako Jahve izvodi znake i čuda, a neki su čak videli Jahvea s leđa. Mnogi su videli i anđele, a opet, koliko je ljudi konačno upoznalo Boga? Premalo! Praktično niko nije istinski poznavao Boga. Samo ljudi poslednjih dana mogu da steknu veliko znanje o Bogu kada dožive Njegovo delo dok je Bog ovaploćen, jer im Bog kazuje licem u lice kakvo delo izvršava, šta je svrha Njegovog dela, šta je Njegova volja, kakav je Njegov stav prema čovečanstvu, kakvo je stanje, kao i suština ljudskog roda, koje je iskvario Sotona, i tako dalje. Samo kroz reči kojima se raskrinkava ljudi mogu da vide da je On tako praktičan i tako stvaran, da zaista ima tu volju za čovečanstvo i da zaista ima tu narav. Njegova dela su odista tako čudesna, Njegova volja je odista tako duboka i Njegova milost za čovečanstvo je odista tako stvarna. Bog je izgovorio sve te reči da bi svedočio Svom delu, Svojoj ljubavi i naravi i Svojim postupcima. U prilici smo da neposredno iskusimo te stvari doživljavanjem Božjeg dela. Reči koje Bog izgovara su tako praktične i tako stvarne. Ljudi osećaju da je Božja ljubav i tolerancija za čovečanstvo odista beskrajna. Božja želja da spasi ljude se ispoljava u Njegovom delu i rečima koje kazuje, kako bi ljudi mogli da je osete u svom stvarnom iskustvu. Prema tome, spoznaja suštine Božjeg ovaploćenja može se postići samo dok ovaploćeni Bog deluje i sve što shvatiš izvan tog vremena nije realistično. Kada ovaploćeni Bog završi Svoje delo i ode, Njegovo delo ti neće biti tako praktično kao sada, dok pokušavaš da ga doživiš. Razlog za to je činjenica da danas možeš da vidiš i dodirneš delo ovaploćenog Boga. Bog ujedno uvek obavlja Svoje delo licem u lice sa ljudima i oni su lično doživeli način na koji On govori i deluje. Petrovo iskustvo u to vreme nije bilo tako realistično kao vaše danas. Petar je sledio Isusa i doživeo ono što je od Boga bilo praktično i divno za vreme Njegovog delovanja u Judei, ali tada je Petrov rast bio mali i ono što je doživeo bilo je površno. Pošto je Isus otišao, Petar se pažljivo prisetio Njegovih reči i upijao ih, produbio je svoje shvatanje i dobio još više. Isus je za vreme Svog dela takođe izrazio nešto od onog što Bog ima i što Bog jeste – Svoju dobrotu, Svoju milost, Svoje spasenje za čovečanstvo i Svoju beskrajnu toleranciju i blagodat za ljude. Oni koji su ga sledili mogli su da dožive neke od tih stvari, a oni koji su stigli kasnije nikada nisu mogli da ih dožive tako duboko kao tadašnji ljudi. Takođe, kada je ljude dodirnuo Sveti Duh i kada su se molili Bogu shvatajući Njegovu volju, ono što su tih dana doživeli bilo je nejasno i slabo. Ponekad je to bilo teško precizno dokučiti i niko nije bio siguran da je tačno razumeo. Prema tome, kada su Petra konačno uhapsili i zatvorili, neki ljudi su čak pokušali da smisle kako da ga izbave. U stvari, Isusova namera u to vreme bila je da Petar bude razapet na krst i da to bude njegovo konačno svedočenje. Njegovo putovanje došlo je do kraja i Bog je uredio da svedoči na taj način, kako bi imao dobro odredište. To je bio put kojim je Petar krenuo. Kada je Petar došao do kraja svog puta, i dalje nije razumeo Isusovu pravu nameru. Shvatio je samo ono što je Isus mislio kada mu je rekao. Dakle, ako želiš da shvatiš Božju suštinu, najkorisnije je to učiniti dok je Bog ovaploćen. Možeš da vidiš, dodirneš, čuješ i da zaista osetiš. Ako pokušaš da doživiš i osvrneš se na to kako Sveti Duh deluje pošto se delo ovaploćenog Boga završi, tvoj doživljaj neće biti tako dubok i kakvo god shvatanje stekneš, ono će biti površno. U tom trenutku, On će moći samo da oplemeni iskvarene ljudske naravi. Jednom oplemenjeni, ljudi su u stanju da shvate nešto više istine i upotrebe istinu koju su stekli kao temelj za svoj život, menjajući iskvarenu narav u sebi. Ali ma koliko tražio da voliš i spoznaš Boga, nećeš istinski mnogo napredovati. Ljudski napredak je ograničen i daleko je od koristi koje čovek stiče doživljavanjem dela ovaploćenog Boga i spoznaje Boga. Bog je u ovaploćenom obliku izrazio mnogo istine i mnogi ljudi vide, ali ne razumeju, i čuju, ali ne znaju. To su ljudi koji nemaju duhovno razumevanje i ljudi koji su nepromišljeni. Ljudima nedostaje ili savest ili razum i ne mogu da osete koliko Bog voli i toleriše ljude. Ljudi su toliko otupeli da su u stanju da steknu tek nešto razumevanja i počnu da ulaze na pravu stazu tek kada Božje delo bude završeno.

Šta je Hristova suština? Za ljude, Hristova suština je ljubav. Za one koji Ga slede, to je bezgranična ljubav. Da On nema ljubavi ili milosti, ljudi ne bi mogli da Ga slede sve do sada. Neki kažu: „Ali Bog je i pravedan.“ Tačno je da je Bog pravedan, ali u pogledu Njegove naravi, ona se uglavnom izražava kroz Njegovu mržnju prema iskvarenoj naravi čovečanstva, kroz Njegovo proklinjanje đavola i Sotone i time što On ne dozvoljava nikome da uvredi Njegovu narav. Da li, onda, njegova pravednost sadrži ljubav? Pa, zar nije ljubav to što On sudi ljudima i što ih pročišćava od njihove iskvarenosti? Da bi spasao čovečanstvo, Bog je pretrpeo ogromno poniženje uz najveću moguću strpljivost. Zar to nije ljubav? Prema tome, biću iskren s vama: U delu koje Bog obavlja za čovečanstvo dok je ovaploćen, ono što je najočiglednije i najuočljivije jeste njegova bezgranična tolerancija. Da to nije ljubav i da je onako kako vi zamišljate kada Bog pokosi nekog, kada god Mu se neko dopadne ili kada nekog kazni, kada god kune, sudi i grdi nekog koga mrzi, onda bi to bilo tako strogo! Da se na nekog naljuti, taj bi drhtao od straha i ne bi smeo da stane pred Njega... To je samo jedan način na koji se izražava Božja narav. Njegov krajnji cilj je spasenje i Njegova ljubav prožima sve naravi koje otkriva. Prisetite se sada, šta to Bog najviše otkriva dok ovaploćen deluje? To je ljubav, to je strpljenje. Šta je strpljenje? Strpljenje je imati milosti, jer je u njoj ljubav. Bog je u stanju da se smiluje ljudima jer On ima ljubavi, i sve je to radi spasenja ljudi. To je isto kao kada su supružnici, koji se istinski vole, u stanju da zažmure na međusobne nedostatke i mane. U stanju si da istrpiš kada te onaj drugi naljuti i sve se to zasniva na ljubavi. Da se radi o mržnji, ti onda ne bi imao takav stav, niti bi otkrivao takve stvari i efekat ne bi bio takav. Da Bog ima samo mržnju i gnev i da samo sudi i grdi bez ljubavi, onda situacija ne bi bila onakva kakva je danas i veliki broj vas bio bi u problemu. Da li bi Bog i dalje mogao da vam pruži istinu? Čim bi se završilo delo suda i grdnje, ljudi koji nisu ni najmanje prihvatili istinu bili bi prokleti. Čak iako ne bi odmah umrli, razboleli bi se, onemoćali bi, poludeli, oslepeli i bačeni da ih gaze zli dusi i prljavi demoni. Ne bi bili onakvi kakvi su danas. Dakle, vi ste u velikoj meri uživali u Božjoj ljubavi i Njegovoj toleranciji, milosti i dobroti. Ali ljudi tome ne pridaju značaja i smatraju: „Takav bi Bog trebalo da bude prema ljudima. Bog ume da bude i pravedan i gnevan i mi smo i to podjednako iskusili!“ Da li si to zaista iskusio? Da jesi, već bi bio mrtav. Gde bi danas bilo čovečanstvo? Bog izražava i mržnju i gnev i pravednost jer želi da toj grupi ljudi donese spasenje. Ta narav sadrži i Božju ljubav i milost, kao i Njegovo ogromno strpljenje. Ta mržnja izvire iz osećaja da nema drugog izbora i sadrži i beskrajnu brigu i nadu za čovečanstvo! Božja mržnja uperena je prema iskvarenosti ljudskog roda i prema ljudskom buntovništvu i grehu. Jednostrana je i zasniva se na ljubavi. Mržnja postoji samo zato što postoji ljubav. Božja mržnja prema ljudima razlikuje se od Njegove mržnje prema Sotoni, jer Bog spasava ljude, a ne Sotonu. Pravedna Božja narav oduvek je postojala, baš kao i Njegov gnev, pravednost i sud. Nisu postojali samo kada ih je Bog uperio prema čovečanstvu. To je bila Božja narav pre nego što su je ljudi uopšte videli, a saznali su da je Božja pravednost takva tek kada su za nju saznali. Zapravo, bilo da Bog pokazuje pravednost, veličanstvenost ili gnev ili bilo da obavlja sve vrste dela radi spasenja čovečanstva, sve je to radi ljubavi. Neki ljudi kažu: „Koliko ljubavi On to donosi?“ To nije stvar količine. Ono što On donosi je sto odsto ljubavi. Da je doneo iole manje, čovečanstvo ne bi bilo spašeno. Bog je posvetio svu Svoju ljubav čovečanstvu. Zašto se Bog ovaplotio? Rečeno je ranije da Bog ne štedi truda da spase ljudski rod i Njegovo ovaploćenje podrazumeva svu Njegovu ljubav. To vam samo pokazuje da je buntovništvo čovečanstva prema Bogu ekstremno i da je spasavanje čovečanstva već beznadežno, što je i razlog zašto Bog nije imao drugog izbora nego da se ovaploti da bi žrtvovao Sebe za čovečanstvo. Bog je žrtvovao svu Svoju ljubav. Da ne voli ljudski rod, ne bi se ovaplotio. Bog je mogao da udari gromom sa nebesa i direktno oslobodi Svoje veličanstvo i gnev i ljudi bi pali na zemlju. Ne bi bilo potrebe da se Bog muči, plaća takvu cenu ili da trpi takvo poniženje u telu. To je očigledan primer. On bi radije trpeo bol, poniženje, napuštenost i progon da spasi čovečanstvo. Čak i u takvom neprijateljskom okruženju, On svejedno mora da dođe da bi spasao ljudski rod. Zar to nije najveća ljubav? Da je Bog sve, samo ne pravedan i da je pun bezgranične mržnje prema čovečanstvu, onda se ne bi ovaplotio i izvršavao Svoje delo. Mogao bi da čeka dok čovečanstvo ne postane iskvareno do krajnjih granica, a zatim da ga uništi i time stavi tačku na sve. Zato što voli ljudski rod i zato što prema njemu gaji najveću moguću ljubav, Bog se ovaplotio da spasi te ljude koji su bili tako drastično iskvareni. Pošto su podvrgnuti Božjem sudu i grdnji i pošto su saznali za svoju prirodu, mnogi su rekli: „Gotov sam, nikada neću biti spasen.“ Tek kada budeš verovao da ne možeš da budeš spasen, postaćeš svestan da Bog stvarno ima najveće moguće strpljenje i ljubav prema ljudima! Šta bi ljudi bez Božje ljubavi? Bog vam se i dalje obraća i pored toga što se ljudska priroda toliko iskvarila. Kada god postavite pitanje, On hita da vam odgovori, strahujući da ljudi možda neće razumeti, ili da će skrenuti s puta ili otići u krajnosti. Uz sve to, zar vi i dalje ne shvatate koliko je velika Božja ljubav prema čovečanstvu?

Mnogi ljudi danas primećuju: „Zašto se ovaploćeni Bog još uvek zadržava na zemlji sada kada je Njegovo delo završeno? Da ne postoji možda još neka etapa dela? Zašto ne požuri i pređe na sledeću etapu dela?“ To, naravno, ima određeno značenje. Kakav je efekat postignut pošto je ovaploćeni Bog izgovorio mnoge reči? Ljudi su samo čuli i zapamtili Njegove reči, a da nisu postigli ulazak u većinu njih, niti su bili podvrgnuti vidnim promenama. U stanju u kome ste sada, veliki deo istine je prikriven i ulazak u stvarnost jednostavno ne dolazi u obzir. Pošto se Bog ovaplotio da obavi delo i izgovori toliko reči, šta mislite da je Njegov cilj? Šta je krajnji efekat? Kada bi On danas započeo sledeću etapu dela i prepustio te ljude same sebi, delo bi bilo napušteno na pola puta. Delo ovaploćenog Boga mora se izvršiti u dve kompletne etape da bi se ljudi potpuno spasili. Baš kao i u Doba blagodati, Isus je došao i trebalo je da prođe trideset tri i po godine od Njegovog rođenja do Njegovog raspeća na krstu i uspeća na nebo. To nije mnogo vremena u odnosu na uobičajeni ljudski životni vek, ali nije ni malo za Božje vreme na zemlji! Trideset tri i po godine je prilično mukotrpno! Ovaploćeni Bog imao je Božju suštinu i narav i živeo je sa iskvarenim ljudskim rodom trideset tri i po godine i to je bilo bolno. Odnosili se ljudi prema Njemu dobro ili ne, i imao On konačište ili ne, bez obzira na sve to, čak i da Njegovo telo nije trpelo veliku fizičku patnju, život sa ljudima bio je bolan za Boga, jer ljudi i On jednostavno ne pripadaju istoj vrsti! Na primer, da ljudi po ceo dan žive sa svinjama, to bi posle izvesnog vremena postalo užasno teško, jer ne pripadaju istoj vrsti. Kakav zajednički jezik ljudi imaju sa svinjama? Kako bi ljudi mogli da žive zajedno sa svinjama bez patnje? Čak i mužu i ženi je odvratno da žive zajedno ako nisu u potpunoj međusobnoj harmoniji. Trideset tri i po godine na zemlji ovaploćenog Boga bile su same po sebi izuzetno bolne i niko nije mogao da Ga razume. Ljudi čak misle: „Ovaploćeni Bog može da radi i govori šta god hoće i toliko ljudi Ga sledi. Kakve to patnje trpi? On samo nema konačište i Njegovo telo trpi pomalo bola i patnje. To ne zvuči tako bolno!“ Tačno je da su ti bolovi nešto što ljudi mogu da podnesu i istrpe i ovaploćeni Bog nije izuzetak. I on može da ih istrpi i to za Njega nije velika patnja. Najgore što mora da izdrži jeste da živi zajedno sa čovečanstvom iskvarenim do krajnjih granica i da trpi podsmevanje, uvrede, sud i osudu svih mogućih fela ljudi. Ujedno je trpeo progon demona i odbacivanje i neprijateljstvo verskih krugova, što mu je nanosilo rane na duši koje niko nije mogao da mu ublaži. To je veoma bolno. On spasava iskvareno čovečanstvo neizmernim strpljenjem, On voli ljude uprkos Svojim ranama i to je veoma bolan poduhvat. Zbog žestokog otpora čovečanstva, osude i kleveta, lažnih optužbi, progona, potrage i ubistva, ovaploćeni Bog to delo izvršava uz veliki rizik po Sebe. Ko bi mogao da Ga razume dok trpi te bolove, i ko bi mogao da Ga uteši? Ljudi imaju tek malčice entuzijazma i opet bi se žalili ili se prema Njemu odnosili pasivno i ravnodušno. Kako da zbog toga On ne pati? U srcu oseća ogroman bol. Zar bi nekoliko materijalnih pogodnosti moglo da nadoknadi štetu koju je čovečanstvo nanelo Bogu? Da li misliš da je sreća obilno jesti i lepo se odevati? Smešno je tako razmišljati! Gospod Isus je obavio Svoje delo na zemlji i živeo je trideset tri i po godine. Oslobodili su ga tek pošto je bio razapet na krstu i uskrsnuo iz mrtvih, a zatim se pojavljivao među ljudima četrdeset dana, što je stavilo tačku na njegove godine bolnog življenja među ljudima. Ali Božje srce je i dalje bilo bolno od zabrinutosti za sudbinu ljudi. Niko nije mogao da razume ili istrpi taj bol. Gospod Isus je razapet da bi podneo grehe svih ljudi, tako da bi čovečanstvo imalo osnovu za spasenje. Iskupio je čovečanstvo iz Sotoninih ruku svojim raspećem i stavio je tačku na Svoje bolno postojanje na ovom svetu tek pošto je završio Svoje kompletno delo iskupljenja. Jednom kada je celo Njegovo delo bilo završeno, nije ni časa časio, već se samo pojavio pred ljudima, da bi svi znali da je Bog odista završio svoje delo iskupljenja za čovečanstvo i završio Svoj plan u telu. Bog ne bi otišao da je i delić njegov dela ostao nedovršen. U Doba blagodati, Isus je često govorio: „Moje vreme još nije došlo.“ To što Njegovo vreme još nije došlo značilo je da još nije istekao rok za Njegovo delo. Drugim rečima, delo ovaploćenog Boga nije samo obilaženje od mesta do mesta, priča, proučavanje crkvenog života i izgovaranje svega onog što se mora reći kao što ljudi zamišljaju. Pošto je ovaploćeni Bog završio Svoje delo i rekao sve te stvari, morao je još da sačeka konačne rezultate i efekte koji će biti postignuti onim što je rekao, kao i kako će izgledati čovečanstvo nakon postizanja spasenja. Zar to nije prirodno? Da li bi Bog tek tako napustio Svoje delo pošto je platio tako visoku cenu? Mora da istraje do kraja i tek kada bi nastupili rezultati, mogao bi da nastavi sa sledećim korakom dela. Božje delo i Njegov plan upravljanja su posebno stvari koje samo On lično može da izvrši. Ono što će čovečanstvo i oni koji ga slede na kraju postati, koliko će se ljudi saglasiti sa Njegovom voljom, koliko Ga ljudi istinski voli, koliko Ga ljudi istinski poznaje, koliko Mu se ljudi istinski posvećuje i koliko Ga ljudi istinski obožava– na sva ta pitanja se mora odgovoriti. Nije onako kako ljudi zamišljaju: „Jednom kada se Božje delo na zemlji završi, On bi trebalo da uživa. Mogao bi da živi slobodno i lako!“ Znajte: to uopšte nije slobodno i lako, već je mukotrpno! Neki ljudi ne shvataju i misle: „Ako je Bog obavio Svoje delo u telu i više ne govori, da li to znači da Njegovog Duha više nema?“ Time počinju da sumnjaju u Boga. Ima i onih koji kažu: „Pošto Bog završi Svoje delo u telu i prestane da se obraća, da li sigurno mora da sačeka?“ Mora. Delo ovaploćenog Boga je određenog opsega. Nije onako kako ljudi zamišljaju: – da je sve gotovo jednom kada je delo završeno i da Sveti Duh to jednostavno može da obavi. Stvari ne stoje tako. Neke stvari telo mora da usmerava i uradi lično. Niko ne može da preuzme te stvari, a to je takođe značenje dela ovaploćenog Boga. Shvatate li to? U prošlosti sam ljutito rekao nekim ljudima: „Mučno je baviti se vama.“ Neki bi odgovorili: „Ako ne želiš da budeš sa nama, zašto se onda zadržavaš ovde?“ To je Božja ljubav prema čovečanstvu! Zar bi Bog mogao da izdrži do sada bez ljubavi? Ponekad bi se naljutio i reči bi Mu bile stroge, ali bi istim intenzitetom obavljao Svoje delo. Ne propušta nijedan jedini korak. Bog neće oklevati da obavi posao koji je potrebno obaviti i da izgovori reči koje se moraju uraditi i izgovoriti. Neki ljudi kažu: „Zašto se Bog danas manje obraća nego u prošlosti?“ Zato što su ti koraci dela završeni, a konačni korak mora da sačeka. Ja samo obavljam posao usmeravanja i moram da se bavim svim onim što mogu. Zašto sam u ovoj poslednjoj etapi stalno lošeg zdravlja? I to je nešto značajno, znaš. Razlog je u tome što želim da preuzmem na sebe nešto od bolesti i bola čovečanstva. Ovaploćeni Bog može da malo oboli i da trpi bol, ali sve to nastupa u etapama. Delo koje ne mora da se obavi ograničeno je oboljenjima ljudskog tela i ne može se obaviti; telo mora da pomalo pati kada dođe vreme. Da nije mnogih ograničenja, On bi uvek želeo da se više obraća ljudskom rodu i ponudi mu više pomoći, jer On obavlja delo spasenja. Ono što je delo ovaploćenog Boga od početka do kraja otkrilo je sva Božja ljubav. Suština Njegovog dela je ljubav i On žrtvuje sve što ima za čovečanstvo.

Zima 1999. godine