Poznavanje suštine Hrista, sa jednog aspekta, ti omogućava da odvojiš ovaploćenog Hrista od iskvarenog čovečanstva, da se odnosiš prema ovaploćenom Bogu kao prema praktičnom Bogu i da Mu budeš pokoran. Sa drugog, moraš da vidiš ovaploćenog Boga kako praktično dela, kako praktično izražava istinu i praktično živi među ljudima. Moraš da vidiš kako On pročišćava i spasava čovečanstvo, kako On nije prorok, nije apostol, nije Onaj koji izriče proročanstva, niti je neka beznačajna osoba koju je poslao Bog, već da je On ovaploćeni Bog, Hristos i Sȃm Bog. Iako to telo pripada čovečanstvu, On je običan čovek sa božanskom suštinom. Spoznati božansku suštinu tog tela je najvažnije. Posezanjem za činjenicama koje možeš da zapaziš da bi dokazao Hristovu božansku suštinu je ono što, u najmanju ruku, moraš da budeš u stanju da uradiš. Da bi spoznao Hristovu božansku suštinu, moraš da jedeš i piješ Božje reči, moraš da doživiš Njegovo delo i spoznaš Njegovu narav. Spoznaja suštine ovaploćenog Boga deluje tako što omogućava ljudima da ustanove da se Bog stvarno ovaplotio i da je to telo stvarno Bog. To je jedini način na koji ljudi mogu da uspostave stvarnu veru u Boga i postignu istinsku pokornost i istinsku ljubav. Tek kada se to ostvari moći ćeš da dokažeš da razumeš Božju suštinu.

Danas, ljudi ne poseduju istinsko znanje o Hristu. Čitaju Božje reči i priznaju da su one istina i izraz Svetog Duha, dok istovremeno potpuno zanemaruju telo. Ne znaju kakvo je poreklo tela, niti poznaju vezu između tela i Duha. Mnogi ljudi veruju da telo postoji da bi izražavalo reči, da se On koristi da govori i deluje i da je to Njegova služba. Veruju da telo izražava reči kad god je On dirnut i da je Njegovo delo završeno kada ga On završi, kao da je On glasnik. Ako neko veruje u to, onda ono što priznaju i ono u šta veruju nije ovaploćeni Bog ili Hristos, već jednostavno neko sličan nekom proroku. Neki ljudi takođe misle: „Hristos je čovek i bez obzira kakva je suština ovaploćenog Boga ili kakvu Božju narav On izražava, On ne može u potpunosti da predstavlja Boga na nebesima, kao ni Stvoritelja koji vlada vaseljenom i svim stvorenjima. Pošto je On ovaploćeni Bog i Bog na nebesima koji je došao na zemlju, zašto onda On ne poseduje nikakva natprirodna čudesa? Zašto On ne uništi veliku crvenu aždaju ako ima autoritet?” Svi oni koji izgovaraju te reči nemaju duhovno razumevanje. Ne shvataju šta je Božje ovaploćenje, a kamoli razmere upravljanja delom ovaploćenog Boga; ne shvataju ko su objekti Njegovog spasenja, šta On izražava ili šta bi ljudi trebalo da znaju. Suština ovaploćenog Boga je Božja suština i On može da uradi sve u Božje ime. On je Sȃm Bog lično i može da radi sve što poželi. Međutim, Bog se ovaploćuje ovoga puta da obavi poslednju etapu dela u okviru Svog upravljanja i to nema nikakve veze sa vladanjem svim stvorenjima ili svim nacijama. Delo koje je ovaploćeni Bog došao da obavi ovog puta uopšte ne podrazumeva te stvari. Prema tome, ono što moraš da znaš jeste ono sa čime će se ljudi suočiti i ono što mogu da razumeju u ovoj etapi dela, ono što je suština ove etape dela, ono šta Hristos ima i ono što On jeste, kao i izraz Njegove naravi. Da li je ono što Hristos izražava Božja suština? Da li je to Božja narav? Naravno da jeste. Ali da li je to sve? Slušajte me sada – to nije sve. To je tek delić i tračak, samo ono što se može golim okom opaziti, ono sa čim se može doći u dodir i ono što umom može da se dokuči dok se Bog ovaploti. To nije sve i to je samo delo koje se ima izvršiti u okviru Božjeg plana.

Kako se najjasnije može objasniti ovaploćeni Bog? Prosto rečeno, to je Bog koji poprima Svoj oblik na zemlji, to je Božji Duh odenut u telo kao da je normalan čovek. Ako je Božji Duh u telu, da li On i dalje postoji negde drugde? Da. Bog vlada vaseljenom i svim stvorenjima, i u čitavoj vaseljeni samo je jedan Bog koji njome vlada. On je svemoguć i sada se ovaplotio i spustio na zemlju. On nije onakav kakvim Ga ljudi zamišljaju, da se ovaploćuje i da obavlja delo samo na zemlji, te da se nigde drugde ne zanima time. Pitao sam u prošlosti jednu sestru: „Sada kada je Bog ovaploćen na zemlji, ima li još uvek Boga na nebu?” Razmišljala je neko vreme i rekla: „Bog je samo jedan i sada je na zemlji, što znači da na nebu sada nema Boga.” I to je pogrešno. Bog vlada vaseljenom i svim stvorenjima i Bog je Duh; On je ovde na zemlji, ali i dalje vlada svim stvorenjima na nebu i izvršava Svoje delo ovde na zemlji. Zatim sam pitao: „Da li to znači i da Božji Duh ponekad odlazi?” Razmišljala je neko vreme i rekla: „Možda On mora da ode, a da telo ponekad ništa ne zna. Duh odlazi kada telo živi normalno i On se vraća kada telo treba da govori. Možda se Duh bavi drugim stvarima dok telo spava, ali se vraća kada se telo probudi, i govori i deluje zajedno sa telom. Ako nema posla, telo se verovatno ponaša i postupa na uobičajen ljudski način i prikazuje normalna ljudska ispoljenja.” Tako mnogi ljudi razmišljaju. Drugi, pak, brinu: „Ne znam na koji način se dodeljuje Božji novac, zar nije mogao u tajnosti da bude dat nekom drugom?” Ljudski um je odista složen. Kako nedobronamerni ljudi mogu da se nadaju da će stremiti ka istini? Ukratko, ni spoznaja suštine Božjeg ovaploćenja niti spoznaja Njegove naravi nisu laki zadaci u spoznaji Boga. Za vreme Božjeg delovanja u telu, šta god da doživiš i sa čime god da se susretneš ono je što treba da znaš, i ne treba da praviš nerealne pretpostavke o stvarima sa kojima ne možeš da dođeš u dodir. Na primer: „Po odlasku Božjeg tela, u kom obliku će se Bog pojaviti i ponovo izvršavati Svoje delo? Da li će i dalje dolaziti da se sretne sa nama na zemlji?” Većina ljudi danas obraća pažnju na te spoljašnje stvari, a te stvari uopšte nemaju veze sa Hristovom suštinom. Njihovo razumevanje ničemu ne služi. Ima stvari koje ne moraš da shvatiš i shvatićeš ih kada za to dođe vreme. Nebitno je da li ih razumeš, i one nemaju nikakvog uticaja na veru ljudi u Boga u telu, na veru u Hrista, niti imaju uticaja na to da li će oni slediti Hrista. Te stvari nemaju nikakav uticaj na ljudsko stremljenje ka istini niti na valjano ispunjavanje dužnosti; da te stvari poznaješ, to ne bi nimalo pojačalo tvoju veru. Proroci su u prošlosti pokazivali znamenja i čuda, a šta su ljudi time dobili? Sve što se time postiglo jeste da su ljudi priznali da Bog postoji. Ti proroci nisu Bog ma koliko čuda da su mogli da izvedu, jer proroci nisu imali Božju suštinu. Ovaploćeni Bog je i dalje Bog i kad ne čini čuda jer On ima Božju suštinu. To što On ne pokazuje znamenja i čuda ne znači da ne može da ih pokaže. To što Njegove reči mogu sve da ostvare još je svemoćnije od pokazivanja znamenja i čuda – to je još veće čudo. Težnja ka spoznaji Božje suštine i naravi veoma je važna, veoma je korisna za vaš život-ulazak, i to je ispravan put vere u Boga.

Morate da znate da je, dok Bog deluje u telu, upravo to trenutak kada ljudi mogu da susretnu i da vide veći deo onoga što Bog ima i što Bog jeste, da vide Njegovu suštinu i Njegovu narav. To je idealna prilika da se Bog upozna. Spoznaju Božjih postupaka i Njegove naravi, o kojoj su ljudi u prošlosti govorili, bilo im je teško da ostvare jer nisu imali pristup Bogu. Kada je Mojsije u to doba ugledao da mu se Jahve ukazuje, video je samo delić onoga što je Jahve činio. Koliko je Mojsije imao praktičnog znanja o Bogu? Da li je znao više nego što ljudi danas znaju? Da li je to znanje bilo praktičnije od znanja današnjih ljudi? Naravno da nije. Bog je otkrio mnoga Svoja dela za vreme Svog delovanja u Izraelu. Mnogi ljudi su videli kako Jahve izvodi znamenja i čuda, a neki su čak videli Jahvea s leđa. Mnogi su videli i anđele. Ipak, koliko je ljudi konačno spoznalo Boga? Premalo! Praktično niko nije istinski poznavao Boga. Samo ljudi poslednjih dana mogu da steknu veliko znanje o Bogu kada dožive Njegovo delo dok je On u telu, jer im Bog licem u lice kazuje kakvo delo izvršava, šta je svrha Njegovog dela, koje su Mu namere, kakav je Njegov stav prema čovečanstvu, kakvo su stanje i suština od Sotone iskvarenog ljudskog roda, i tako dalje. Samo kroz ove razotkrivajuće reči ljudi mogu da vide da je On uistinu toliko praktičan i toliko stvaran, da zaista ima takve namere prema čovečanstvu i da zaista ima tu narav. Njegova dela su odista tako čudesna, Njegova mudrost je odista tako duboka i Njegova milost za čovečanstvo je odista tako stvarna. Sve te reči koje je Bog kazivao svedoče o Njegovom delu, o Njegovoj ljubavi i naravi, i o Njegovim postupcima. Te stvari možemo iz prve ruke iskusiti time što ćemo doživeti Božje delo. Reči koje Bog izgovara tako su praktične i tako stvarne. Ljudi osećaju da su Božja ljubav i tolerancija prema čovečanstvu odista beskrajne. Božja namera da spasi ljude ispoljava se u Njegovom delu i u rečima koje kazuje, kako bi ljudi mogli da je okuse u svom stvarnom iskustvu. Prema tome, spoznaja suštine Božjeg ovaploćenja može se postići samo dok Bog deluje u telu, a sve što izvan tog vremena shvatiš nije realistično. Kada Bog završi Svoje delo u telu i ode, Njegovo delo ti neće biti tako praktično kao sada, dok pokušavaš da ga doživiš. To je stoga što danas možeš da vidiš i da dodirneš Božje delo u telu. Bog ujedno Svoje delo neprestano obavlja licem u lice sa ljudima i oni su lično doživeli način na koji On govori i deluje. Petrovo iskustvo u to vreme nije bilo tako realistično kao vaše danas. Petar je sledio Isusa i doživeo ono što je od Boga bilo praktično i divno za vreme Njegovog delovanja u Judeji, ali tada je Petrov rast bio mali, te je ono što je on doživeo bilo površno. Pošto je Isus otišao, Petar se pažljivo prisetio Njegovih reči i uživao u njima, produbio je svoje shvatanje i dobio još više. Isus je za vreme Svog dela takođe izrazio nešto od onog što Bog ima i što Bog jeste – Svoju dobrotu, Svoju milost, Svoje spasenje za čovečanstvo i Svoju beskrajnu toleranciju i blagodat za ljude. Oni koji su Ga sledili mogli su da dožive neke od tih stvari, a oni koji su kasnije došli nikada nisu mogli da ih dožive tako duboko kao tadašnji ljudi. Takođe, kada su ljudi bili ganuti Svetim Duhom i kada su se molili Bogu shvatajući Njegove namere, ono što su tih dana doživeli bilo je nejasno i slabo. Ponekad je to bilo teško precizno dokučiti i niko nije bio siguran da je tačno razumeo. Prema tome, kada su Petra konačno uhapsili i zatvorili, neki ljudi su čak pokušali da smisle kako da ga izbave. U stvari, Isus je u to vreme nameravao da Petar bude razapet na krst i da to bude njegovo konačno svedočenje. Njegovo putovanje došlo je do kraja i Bog je uredio da on svedoči na taj način, kako bi imao dobro odredište. To je bio put kojim je Petar krenuo. Kada je Petar došao do kraja svog puta, i dalje nije razumeo Isusovu pravu nameru. Shvatio je samo ono što je Isus mislio kada mu je rekao. Dakle, ako želiš da shvatiš Božju suštinu, najkorisnije je to učiniti dok je Bog u telu. Možeš da vidiš, dodirneš, čuješ i da zaista osetiš. Ako pokušaš da doživiš i ako se osvrneš na to kako Sveti Duh deluje po završetku Božjeg dela u telu, tvoj doživljaj neće biti tako dubok, i kakvo god shvatanje da stekneš, ono će biti površno. U tom trenutku, On će moći samo da oplemeni iskvarene ljudske naravi. Kad se jednom oplemene, ljudi su u stanju da shvate nešto više istine i da istinu koju su stekli upotrebe kao temelj za svoj život, menjajući iskvarenu narav u sebi. Ali, ma koliko tražio da voliš i da spoznaš Boga, nećeš istinski mnogo napredovati. Ljudski napredak je ograničen i daleko je od koristi koje čovek stiče spoznajom Boga kroz doživljaj Božjeg dela u telu. Bog je izrazio mnogo istine dok je u telu, i mnogi ljudi vide a ne razumeju, i čuju a ne znaju. To su ljudi koji nemaju duhovno razumevanje i ljudi koji su nepromišljeni. Ljudima nedostaju savest ili razum i oni ne mogu da osete koliko Bog voli i toleriše ljude. Ljudi su toliko otupeli da su u stanju da steknu tek nešto razumevanja i da počnu da ulaze na pravi put tek kada se Božje delo završi.

Šta je Hristova suština? Za ljude, Hristova suština je ljubav. Za one koji Ga slede, to je bezgranična ljubav. Da On nema ljubavi ili milosti, ljudi ne bi mogli da Ga slede sve do sada. Neki kažu: „Ali Bog je i pravedan.” Tačno je da je Bog pravedan, ali u pogledu Njegove naravi, ta Njegova pravednost se uglavnom izražava kroz Njegovu mržnju prema iskvarenoj naravi čovečanstva, kroz Njegovo proklinjanje đavola i Sotone, kao i time što On ne dozvoljava nikome da uvredi Njegovu narav. Da li, onda, njegova pravednost sadrži ljubav? Pa, zar nije ljubav to što On sudi ljudima i što ih pročišćava od njihove iskvarenosti? Da bi spasao čovečanstvo, Bog je krajnje strpljivo pretrpeo ogromno poniženje. Zar to nije ljubav? Prema tome, biću iskren s vama: u delu koje Bog, dok je ovaploćen, obavlja za čovečanstvo, ono što je najočiglednije i najuočljivije u Njegovoj suštini jeste ljubav, jeste bezgranična tolerancija. Da to nije ljubav i da je onako kako vi zamišljate da izgleda kada Bog pokosi nekog kad god Mu se prohte ili kada kažnjava, proklinje, sudi i grdi koga god mrzi, onda bi to bilo veoma ozbiljno! Kada bi se na nekog naljutio, taj bi drhtao od straha i ne bi bio u stanju da stane pred Njega… To je samo jedan način na koji se izražava Božja narav. Njegov krajnji cilj je spasenje i Njegova ljubav prožima sve naravi koje On otkriva. Prisetite se sada, šta to Bog najviše otkriva dok ovaploćen deluje? On otkriva ljubav, otkriva strpljenje. Šta je strpljenje? Strpljenje je imati milosti, jer ta milost u sebi sadrži ljubav. Bog je u stanju da se smiluje ljudima jer On ima ljubavi, i sve je to radi spasenja ljudi. Nalik supružnicima koji se istinski vole i u stanju su da zažmure na međusobne nedostatke i mane. U stanju si da istrpiš kada te bračni drug naljuti i sve se to zasniva na temeljima ljubavi. Da se radi o mržnji, ti onda ne bi imao takav stav i otkrivao takve stvari niti bi efekat bio takav. Kada bi Bog u sebi imao samo mržnju i ljutnju ili kada bi samo sudio i grdio bez imalo ljubavi, onda situacija ne bi bila onakva kakva je danas i veliki broj vas bi bio u nevolji. Da li bi Bog i dalje mogao da vam pruži istinu? Čim bi se završilo delo suda i grdnje, ljudi koji nisu ni najmanje prihvatili istinu bili bi prokleti. Čak i kada ne bi odmah umrli, razboleli bi se, onemoćali bi, poludeli, oslepeli i bili bačeni da ih gaze zli dusi i prljavi demoni. Ne bi bili onakvi kakvi su danas. Dakle, vi ste u velikoj meri uživali u Božjoj ljubavi i Njegovoj toleranciji, milosti i dobroti. Ali ljudi tome ne pridaju značaja i smatraju: „Bog takav treba da bude prema ljudima. Bog takođe ume da bude pravedan i gnevan, a mi smo i to podjednako iskusili!” Da li si to zaista iskusio? Da jesi, već bi bio mrtav. Gde bi danas bilo čovečanstvo? Bog izražava i mržnju i gnev i pravednost jer želi da toj grupi ljudi donese spasenje. Ta narav takođe sadrži Božju ljubav i milost, kao i Njegovo ogromno strpljenje. Tu mržnju prožima osećaj da drugog izbora nema, i ona obuhvata beskrajnu brigu i nadu za čovečanstvo! Božja mržnja uperena je prema iskvarenosti ljudskog roda i prema ljudskom buntovništvu i grehu. Jednostrana je i zasniva se na temeljima ljubavi. Mržnja postoji samo zato što postoji ljubav. Božja mržnja prema ljudima razlikuje se od Njegove mržnje prema Sotoni, jer Bog spasava ljude, a ne Sotonu. Božja pravedna narav je oduvek postojala, baš kao i Njegov gnev, Njegova pravednost i Njegov sud. Nisu postojali samo kada ih je Bog uperio prema čovečanstvu. Takva je bila Božja narav pre nego što su je ljudi uopšte videli, a doznali su da je Božja pravednost takva tek kada su za nju saznali. Zapravo, bilo da Bog pokazuje pravednost, veličanstvenost ili gnev ili bilo da obavlja svakojaka dela radi spasenja čovečanstva, sve je to radi ljubavi. Neki ljudi kažu: „Koliko ljubavi On to donosi?” To nije stvar količine. Ono što On donosi je sto odsto ljubavi. Kada bi doneo iole manje, čovečanstvo ne bi bilo spašeno. Bog je svu Svoju ljubav posvetio čovečanstvu. Zašto se Bog ovaplotio? Rekli smo ranije da Bog ne štedi truda da spase ljudski rod, a Njegovim ovaploćenjem obuhvata se sva Njegova ljubav. To vam samo pokazuje da je buntovništvo čovečanstva prema Bogu ekstremno i da se čovečanstvo više ne može spasiti, što je i razlog zašto Bog nije imao drugog izbora nego da se ovaploti kako bi dao Sebe čovečanstvu. Bog je žrtvovao svu Svoju ljubav. Da ne voli ljudski rod, On se ne bi ovaplotio. Udarima gromova sa nebesa Bog je mogao istog trena da oslobodi Svoje veličanstvo i Svoj gnev i ljudi bi pali na zemlju. Ne bi bilo potrebe da se Bog muči, plaća takvu cenu ili da trpi takvo poniženje u telu. To je očigledan primer. On bi radije trpeo bol, poniženje, napuštenost i progon kako bi spasao čovečanstvo. Čak i u takvom neprijateljskom okruženju, On je svejedno došao da bi spasao ljudski rod. Zar to nije najveća ljubav? Da Bog nije ništa drugo do pravedan i da je pun bezgranične mržnje prema čovečanstvu, onda se ne bi ovaplotio kako bi obavio Svoje delo. Mogao bi da čeka dok čovečanstvo ne postane iskvareno do krajnjih granica, a zatim da ga uništi i time stavi tačku na sve. Zato što voli ljudski rod i zato što prema njemu gaji najveću moguću ljubav, Bog se ovaplotio da spasi te ljude koji su bili tako krajnje iskvareni. Nakon što prođu kroz Božji sud i grdnju i otkriju svoju prirodu, mnogi kažu: „Gotov sam, nikada neću biti spasen.” Tek kada poveruješ da ne možeš da budeš spasen, postaćeš svestan da Bog stvarno ima najveće moguće strpljenje i ljubav prema ljudima! Šta bi ljudi bez Božje ljubavi? Bog vam se i dalje obraća i pored toga što se ljudska priroda toliko iskvarila. Kada god postavite pitanje, On hita da vam odgovori, strahujući da ljudi možda neće razumeti, da će skrenuti s puta ili otići u krajnost. Zar pored svega ovoga vi i dalje ne shvatate koliko je velika Božja ljubav prema čovečanstvu?

Mnogi ljudi danas zapažaju: „Zašto se ovaploćeni Bog još uvek zadržava na zemlji sada kada je Njegovo delo završeno? Da ne postoji možda još neka etapa dela? Zašto ne požuri i pređe na sledeću etapu dela?” To, naravno, ima određeno značenje. Nakon što je ovaploćeni Bog izgovorio mnoge reči, kakav je efekat to imalo na ljude? Ljudi su samo slušali i pamtili Njegove reči, ne uspevajući da uđu u mnoge od njih, a nisu pretrpeli ni vidne promene. U stanju u kome ste sada, veliki deo istine je prikriven i ulazak u stvarnost jednostavno ne dolazi u obzir. Pošto se Bog ovaplotio kako bi obavio delo i izgovorio toliko reči, šta mislite da je Njegov cilj? Šta je krajnji rezultat? Kada bi On danas započeo sledeću etapu dela i prepustio te ljude same sebi, delo bi bilo napušteno na pola puta. Delo ovaploćenog Boga se mora izvršiti u dve kompletne etape kako bi se ljudi potpuno spasili. Baš kao u Doba blagodati, Isus je došao i prošlo je trideset tri i po godine od Njegovog rođenja do Njegovog raspeća na krstu i Njegovog uspeća na nebu. To nije dug period naspram toga koliko prosečan ljudski životni vek traje, ali nije ni malo naspram vremena koje Bog provede na zemlji! Trideset tri i po godine je prilično mukotrpno! Ovaploćeni Bog je imao Božju suštinu i narav i živeo je sa iskvarenim ljudskim rodom trideset tri i po godin, što je bilo bolno. Odnosili se ljudi prema Njemu dobro ili ne, ili imao On konačište ili ne, ako izuzmemo sve to, čak i da Njegovo telo nije trpelo veliku fizičku patnju, živeti sa ljudima je za Boga bilo bolno jer ljudi i On jednostavno ne pripadaju istoj vrsti! Na primer, kada bi ljudi po ceo dan živeli sa svinjama, to bi posle izvesnog vremena postalo užasno teško jer ne pripadaju istoj vrsti. Kakav zajednički jezik mogu ljudi da imaju sa svinjama? Kako bi ljudi mogli da žive zajedno sa svinjama, a da ne pate? Čak i mužu i ženi je odvratno da žive zajedno ako nisu u potpunoj međusobnoj harmoniji. Trideset tri i po godine koje je ovaploćeni Bog proveo na zemlji bile su same po sebi izuzetno bolne i niko nije mogao da Ga razume. Ljudi čak misle: „Ovaploćeni Bog može da radi i govori šta god hoće i toliko ljudi Ga sledi. Kakve to patnje trpi? On samo nema konačište i Njegovo telo trpi pomalo bola i patnje. To ne zvuči tako bolno!” Tačno je da su ti bolovi nešto što ljudi mogu da podnesu i istrpe i ovaploćeni Bog nije izuzetak. I on može da ih istrpi i to za Njega nije velika patnja. Najgore što mora da izdrži jeste da živi zajedno sa čovečanstvom iskvarenim do krajnjih granica i da trpi podsmevanje, uvrede, sud i osudu svih mogućih fela ljudi. Ujedno je trpeo progon demona, kao i odbacivanje i neprijateljsko raspoloženje od strane verskih krugova, što mu je stvaralo rane na duši koje niko nije mogao da Mu ublaži. To je veoma bolno. On spasava iskvareno čovečanstvo neizmernim strpljenjem, On voli ljude uprkos Svojim ranama i to je veoma bolan poduhvat. Zbog žestokog otpora čovečanstva, zbog osude i kleveta, zbog lažnih optužbi, progona, zbog stremljenja i ubijanja, ovaploćeni Bog to delo izvršava uz veliki rizik po Sebe. Ko bi mogao da Ga razume dok trpi takvu patnju i ko bi mogao da Ga uteši? Ljudi imaju tek malčice entuzijazma i opet bi se žalili ili se prema Njemu odnosili pasivno i ravnodušno. Kako da zbog toga On ne pati? U srcu oseća ogromnu bol. Zar bi nekoliko materijalnih pogodnosti moglo da nadoknadi štetu koju je čovečanstvo nanelo Bogu? Da li misliš da je sreća obilno jesti i lepo se odevati? Smešno je tako razmišljati! Gospod Isus je obavio Svoje delo na zemlji i živeo je trideset tri i po godine. Oslobodili su Ga tek pošto je bio razapet na krstu i uskrsnuo iz mrtvih, a zatim se pojavljivao među ljudima četrdeset dana, što je stavilo tačku na mučne godine Njegovog života među ljudima. Ali Božje srce je i dalje stalno patilo zbog zabrinutosti za odredište ljudi. Niko nije mogao da razume ili istrpi tu bol. Gospod Isus je razapet da bi podneo grehe svih ljudi, tako da bi čovečanstvo imalo osnovu za spasenje. Iskupio je čovečanstvo iz Sotoninih ruku svojim raspećem i stavio je tačku na Svoje bolno postojanje na ovom svetu tek pošto je završio Svoje celokupno delo iskupljenja. Kada je završio celokupno delo, nije ni časa časio, već se samo pojavio pred ljudima kako bi svi znali da je Bog odista ostvario Svoje delo iskupljenja za čovečanstvo i da je, ovaploćen, završio Svoj plan. Bog ne bi otišao da je i jedan delić Njegovog dela ostao nedovršen. U Doba blagodati, Isus je često govorio: „Još nije došao Moj čas.” To što Njegovo vreme još nije došlo značilo je da Njegovom delu još nije istekao krajnji rok. Drugim rečima, delo ovaploćenog Boga ne podrazumeva samo odlaženje od mesta do mesta, pričanje, proučavanje crkvenog života i izgovaranje svega onog što se mora reći, kako to ljudi obično zamišljaju. Pošto je ovaploćeni Bog završio Svoje delo i rekao sve te stvari, morao je još da sačeka konačne rezultate i efekte koji će biti postignuti onim što je rekao, kao i da vidi kako će izgledati čovečanstvo nakon postizanja spasenja. Zar to nije prirodno? Da li bi Bog tek tako napustio Svoje delo pošto je platio tako mukotrpnu cenu? Mora da istraje do kraja, i tek nakon rezultata, On bi lagodno mogao da pređe na sledeći korak dela. Božje delo i Njegov plan upravljanja su posebno stvari koje samo On lično može da izvrši. U šta se čovečanstvo i oni koji Ga slede na kraju pretvaraju, u šta se oni koji su spaseni na kraju pretvaraju, koliko ljudi se usaglašava s Njegovim namerama, koliko njih Ga istinski voli, koliko njih Ga istinski poznaje, koliko njih Mu se istinski posvećuje i koliko njih Ga istinski obožava – na sva ta pitanja se mora odgovoriti. Nije onako kako ljudi zamišljaju: „Čim se Božje delo na zemlji završi, On treba da uživa. Mogao bi da živi slobodno i lagodno!” Znajte sledeće: to uopšte nije slobodno i lagodno, već je mukotrpno! Neki ljudi ne shvataju to i misle: „Ako je Bog obavio Svoje delo u telu i više ne govori, da li to znači da Njegovog Duha više nema?” Time počinju da sumnjaju u Boga. Ima i onih koji kažu: „Pošto Bog završi Svoje delo u telu, a završio je i sa obraćanjem, da li apsolutno mora da čeka?” Mora. Delo ovaploćenog Boga je određenog opsega. Nije onako kako ljudi zamišljaju: da je sve gotovo jednom kada je delo završeno i da Sveti Duh to jednostavno može da obavi. Stvari ne stoje tako. Neke stvari telo mora da usmerava i uradi lično. Niko ne može da preuzme te stvari, što je takođe smisao dela ovaploćenog Boga. Shvatate li to? U prošlosti sam ljutito rekao nekim ljudima: „Mučno je baviti se vama.” Neki bi odgovorili: „Ako ne želiš da budeš sa nama, zašto se onda zadržavaš ovde?” To je Božja ljubav prema čovečanstvu! Zar bi Bog mogao da izdrži do sada bez ljubavi? Ponekad se ljuti i reči su Mu grube, ali istim intenzitetom obavlja Svoje delo. Ne propušta nijedan jedini korak. On neće oklevati da obavi posao koji treba da se obavi niti da izgovori reči koje treba da se izgovore. On obavlja i izgovara sve ono što se mora obaviti i izgovoriti. Neki ljudi kažu: „Zašto Bog danas manje govori nego u prošlosti?” Zato što su ti koraci dela završeni, a konačni korak mora da sačeka. Ja samo obavljam delo usmeravanja i moram da se bavim svim onim što mogu. Zašto sam u ovoj poslednjoj etapi stalno lošeg zdravlja? I to je nešto bitno, znaš. Zato što želim od čovečanstva da preuzmem na sebe deo njegovih bolesti i njegove patnje. Ovaploćeni Bog može da iskusi malo bolesti i da trpi patnju, ali sve to nastupa u etapama. Delo koje ne mora da se obavi ograničeno je oboljenjima ljudskog tela i ne može se obaviti; telo mora da pati malo kada dođe vreme. Da nije mnogih ograničenja, On bi stalno želeo da više razgovara sa ljudskim rodom i da mu nudi više pomoći, jer On obavlja delo spasenja. Ono što je delo ovaploćenog Boga od početka do kraja otkrilo je sva Božja ljubav. Suština Njegovog dela je ljubav i On žrtvuje sve što ima za čovečanstvo.

Zima 1999. godine