Iako neki mladi ljudi veruju u Boga, veoma im je teško da se oslobode loše navike igranja kompjuterskih igrica. Šta sve podrazumevaju kompjuterske igrice? One sadrže puno nasilja. Igrice su đavolje carstvo. Posle dugog igranja igrica, većina njihovih ljubitelja ne može više da radi nikakav pravi posao. Više ne žele da idu u školu ili da rade, da razmišljaju o svojoj budućnosti, a kamoli o svom životu. Čime su ispunjena srca mladih ljudi u današnjem društvu? Osim hrane, pića i zabave, srce im zaokupljaju igrice. Sve što govore i misle je apsurdno i neljudski. Stvari o kojima razmišljaju više se ne mogu opisati ni rečima „prljavo“ ili „zlo“. To nisu stvari koje bi trebalo da imaju osobe normalne ljudskosti, jer su sve apsurdne i neljudske. Ako govoriš o pitanjima ili temama vezanim za normalnu ljudskost, oni to ne mogu da podnesu; ne interesuju ih, niti žele da slušaju i čak ćeš im postati antipatičan. Oni sa normalnim ljudima nemaju zajednički jezik niti zajedničke teme, govore isključivo o jelu, piću i zabavi. Srca im ispunjavaju ovozemaljski trendovi. Kakve buduće izglede imaju takve osobe? Imaju li uopšte budućnost? (Ne, te osobe će propasti.) „Propast“ je više nego adekvatna reč. Šta to znači? Mogu li da učestvuju u aktivnostima kojima se bave normalni ljudi? (Ne.) Ti ljudi se ne trude na svojim studijama i ako bi morali da rade naporno, da li bi na to bili spremni? (Ne.) Šta bi pomislili? Pomislili bi, „Kakva je poenta rada? Ovaj posao je tako iscrpljujuć. Šta rad može da mi donese? Ništa, osim umora i bola. Igranje igrica je mnogo zabavnije, opuštajuće i prijatnije! Kada sam pred računarom i živim u virtuelnom svetu, imam sve.“ Da takvi moraju da rade od devet do pet, dolaze na posao na vreme i rade fiksno radno vreme, kako bi se onda osećali? Da li bi poštovali taj raspored i na taj način bili prinuđeni na to? (Ne.) Kada ljudi stalno igraju igrice i gube vreme za računarom, posle izvesnog vremena gube svaku volju i postaju izopačeni. Bezbožnici uživaju u tome da prate trendove i vole modu, posebno mladi ljudi i većina njih se ne bavi pravim poslom, niti hoda pravim putem. Roditelji ne mogu da se izbore s njima, kao ni učitelji. Ni u jednoj zemlji, školski sistem nije u stanju da se izbori sa tim trendom. Đavoli i Sotona namerno rade neke stvari kojima iskušavaju ljude i dovode ih do izopačenosti. Oni koji žive i virtuelnom svetu nemaju nikakvog interesovanja za bilo šta u vezi sa životom normalnih ljudi i jednostavno nisu raspoloženi da rade ili uče. Jedino im je stalo da igraju igrice kao da su nečim omamljeni. Naučnici tvrde da, čim se neko ko igra igrice poistoveti sa nekim likom u igrici, mozak te osobe počinje da luči nešto od čega postaje razdražena, čak i sluđena i onda biva zavisna od igrica i stalno razmišlja o njima. Kad god joj je dosadno ili je usred nekog pravog posla, poželi da umesto toga igra igrice, na koje joj se postepeno svodi čitav život. Igranje igrica je kao uzimanje neke vrste droge: jednom kada neko postane zavisan, teško mu je da prestane da ih igra i pobegne od njih – igrice ga upropaste. Mladi ili stari, jednom kada ljudi steknu tu lošu naviku, teško od nje odustaju. Neka deca uopšte ne spavaju i celu noć igraju igrice, iz noći u noć, a roditelji niti mogu da ih kontrolišu, niti mogu da ih paze, pa se ta deca na kraju i bukvalno ubijaju igrajući igrice pred računarom. Od čega stradaju? Ako je verovati naučnim dokazima, mozak im bude oštećen – igrali su igrice do smrti. Da li biste rekli da su igrice nešto čime bi normalni ljudi trebalo da se bave? Ako je to potrebno za normalnu ljudskost ljudi, ako je to pravi put, zašto onda ljudi ne mogu da prestanu s tim? Kako je moguće da su time do te mere omađijani? Ono što to dokazuje jeste da igrice nisu dobar put. Provoditi čitav dan na internetu i pretraživati svašta, gledati škodljive sadržaje i igrati igrice – ako se tako zabavljaju po ceo dan, to ljude može samo da navede da se srozavaju besmislenim stvarima, može da ih povredi i naškodi im. Ništa od toga nije pravi put. Danas, tinejdžeri, mladi, pa čak i sredovečni i stariji ljudi, svi igraju video igrice. Sve više ljudi ih igra. Iako je većina njih svesna da to nije dobro, ne mogu da im odole. Te igrice su štetne po mlađe generacije i naškodile su velikom broju ljudi. Kako igrice nastaju? Zar ne potiču od Sotone? Neki govore besmislice poput: „Video igrice su simbol modernog naučnog napretka – to su naučna dostignuća.“ Kakvo je to objašnjenje? Odvratno! Igrice nisu dobar put i nisu pravi put! Ne radi se samo o praćenju društvenih trendova – čak i bezbožnici kažu da igrice ubijaju osećaj svrhe kod čoveka. Ako ne možeš da prestaneš sa nečim što je tako jednostavno i ne možeš sebe da kontrolišeš u tome, onda si u opasnosti. Danas je uobičajeno da ljudi igraju video igrice i drogiraju se, bez obzira na uzrast i ceo svet je takav. Ma koliko dugo verovao u Boga, ako ne možeš sebe da kontrolišeš u nekoj stvari kao što je igranje igrica, zar onda nećeš jednog dana, kada budeš osetio da je verovati u Boga besmisleno, dosadno i jednolično, početi da se drogiraš i eksperimentišeš sa raznim vrstama stimulanata, kao što to čine bezbožnici? To je izuzetno opasno! Možda veruješ u Boga, ali nemaš utemeljenje i nisi zadobio istinu, pa si zbog toga potpuno u opasnosti da Ga izdaš. Ako te nešto bude zadesilo, vrlo je moguće da ćeš se srušiti pred tim. Toliko je iskušenja u ovom zlom svetu i Sotona se služi svim sredstvima da bi zaveo one koji veruju u Boga, ali ne streme istini. Ako ne jedeš i ne piješ redovno Božje reči i srce i duša su ti često prazni, onda si u velikoj opasnosti. Da li vam je srce većinu vremena prazno? Mladi su većinu vremena prazni! Veoma je opasno da taj problem ostane bez rešenja. Pošto verujete u Boga, trebalo bi da čitate više Njegovih reči, i kada budete u stanju da prihvatite nešto istine, biće to prekretnica i moći ćete da izbegnete ovo opasno vreme i budete postojani u crkvi.

Sve više i više mladih pridružuje se Božjoj kući i dosta ih je koji imaju dvadesetak i više godina. Oni su na vrhuncu svog života, još nisu odredili svoje životne ciljeve, nemaju aspiracije i još uvek ne shvataju šta je život. I šta se ispoljava u tim ljudima? Imam dva izraza za vas: mladalačka gordost i nerazboritost. Zašto to kažem? Hajde prvo da popričamo o tome šta znači „mladalačka gordost.“ Možete li da objasnite šta je „mladalačka gordost?“ O kakvoj se vrsti naravi radi i na koji način se ispoljava? (To je kada ljudi misle da je sve ono šta se njima sviđa najbolje, da je sve ono što im padne na pamet ispravno i kada nikoga ne žele da slušaju.) Jednom rečju, takva narav je „nadmena.“ To je tipična narav ljudi u tom starosnom dobu. Bez obzira u kakvom okruženju žive i kakvog su porekla ili, pak, kojoj generaciji pripadaju, sve ljude u tom uzrastu odlikuje mladalačka gordost. Zašto to kažem? Ne zato što imam nešto protiv njih ili ih ne cenim, već zbog toga što osobe u toj starosnoj grupi imaju narav koja je izuzetno nadmena, lakomislena i gorda. Pošto nemaju veliko ovozemaljsko iskustvo i ne razumeju dovoljno život, onog trenutka kada se susretnu sa nekim stvarima u svetu ili u životu, pomisle: „Razumem, sve sam shvatio, sad sve znam! Shvatam ono što stariji govore i pratim sve što je popularno u društvu. Pogledajte samo kako se mobilni telefoni brzo razvijaju i koliko su samo složene njihove funkcije. Ja se u sve to razumem, za razliku od starijih koji ništa ne shvataju.“ Kada im neko stariji priđe da zatraži pomoć, čak kažu: „Kada ljudi ostare, postaju beskorisni. Ne umeju ni da koriste računar, kakva je uopšte svrha toga što su živi?“ O čemu se ovde radi? To je ispoljavanje mladalačke gordosti. Mladi ljudi bolje pamte i brže usvajaju nove ideje i kada kod nauče nešto novo, nipodoštavaju starije. Takva narav je iskvarena. Da li je to narav normalnih ljudi? Da li je možemo smatrati ispoljenjem normalne ljudskosti? (Ne možemo.) Zato se to zove mladalačka gordost. Zašto se onda to zove „gordost“, a ne „nadmenost“? Zato što je to narav svojstvena isključivo mladim ljudima – čim nauče neku sitnicu, postaju prepotentni, ne znaju gde im je mesto u vaseljeni i misle da je ono što su naučili od kapitalnog značaja. Svi ljudi su takvi kada su mladi, sve dok malo ne odrastu, dok ne počnu malo više da shvataju i dok ne dožive uspone i padove u životu. Onda postanu zreliji i stabilniji i teže tome da se skrušenije ponašaju: kada nešto nauče, ne razmeću se time i ne uzrujavaju se kada ne uspevaju nešto da postignu. Mladi su izuzetno umišljeni: kada god nauče da nešto rade, ne mogu da se ne prave važni i osećaju se prepotentno. Ponekad, kada se zanesu, pomisle da su prevazišli sve ostale, da im je svet mali, i požele da žive na drugoj planeti. To je gordost. Kada je neko mlad i gord, ne zna gde mu je mesto u vaseljeni, niti šta je ljudima potrebno i kojim putem treba da idu u životu, u kakvim uslovima je opasno živeti i šta bi trebalo da rade. Kao što se često kaže: „Nerazboriti su i ne znaju ništa o životu.“ Narav osoba tog uzrasta odlikuje gordost, one vole da otkrivaju takve stvari. Neki mladi ljudi misle da su iznad svih i kada kažeš nešto što im se ne sviđa, jednostavno će te ignorisati. Roditeljima je teško da shvate o čemu mladi razmišljaju – jedna pogrešna reč i počnu da histerišu i imaju izlive besa. Teško je komunicirati sa njima. Zašto je roditeljima danas toliko teško da upravljaju svojom decom i vaspitavaju ih? Ne zbog toga što su roditelji nevaspitani i ne razumeju kako mladi ljudi razmišljaju, već zato što su mladi postali nenormalni. Svi mladi vole ovozemaljske trendove i njima su očarani. Svi su oni Sotonine žrtve, prebrzo postaju izopačeni i teško im je da to shvate. Zbog toga nije lako biti roditelj – neki roditelji se čak trude da nauče dečju psihologiju da bi vaspitali svoju decu. Mnoga deca danas pate od čudnih bolesti poput autizma i depresije i sa njima je još teže nositi se. Ludi nemaju put ili jasno objašnjenje za te probleme, a intelektualci u školama i društvu su smislili izraze kao što su „buntovnički mentalitet“ ili „buntovnička faza.“ Zašto ti izrazi nisu postojali u ranijim generacijama? Nauka je danas daleko napredovala i pojavili su se razni čudni izrazi. Ljudski rod je sve izopačeniji i sve je manje stvari iz domena normalne ljudskosti – zar takvo stanje nije izazvano zlim trendovima u društvu? (Jeste.) I dakle, razlog zbog kog vi mladi ljudi sedite ovde danas, sa iskrenom željom da Me čujete kako govorim, da Me ovako slušate dok razgovaram u zajedništvu, nije to što ste vi sjajni i spremni da odaberete put stremljenja ka istini. Ne, razlog je u Božjoj blagodati i u tome što vas Bog nije predao svetu ili Sotoni. Vidiš sve te mlade ljude u društvu koji ne veruju u Boga, bez obzira na to ko pokušava da ih u to ubedi. Ne bi ni bilo svrhe da im se obratim. Da li je to samo problem mladalačke gordosti? Kakvi su to ljudi? Ako nemaju savesti i razuma, onda su obične zveri i đavoli! Ako im se obraćaš ljudskim rečima, da li će biti u stanju da razumeju? Ne radi se više o tome da je teško komunicirati s njima, već je problem u tome što potpuno odbijaju da slušaju. Božjom blagodaću i zaštitom ste sada uspeli da prihvatite Njegovo delo, da razumete Njegove reči i da se zainteresujete za put istine! I tako, morate da cenite ovu priliku da obavljate svoju dužnost i da se potrudite da u tom periodu steknete čvrsto utemeljenje u vašoj veri u Boga. Onda ćete biti bezbedni i nećete se lako zaneti tim zlim trendovima. Čim ljude zainteresuju ti zli trendovi, lako se zanesu, a kada se ponovo zaneseš njima, zar će te Bog hteti? Ne, neće! Već ti je dao priliku i Bog te sigurno više neće hteti. Kada te Bog neće, bićeš u opasnosti i bićeš spreman na sve.

Sada, pošto smo razgovarali o „mladalačkoj gordosti“, hajde da govorimo o „nerazboritosti“. „Nerazboritost“ je u izvesnoj meri formalan izraz. Pokušajte da objasnite šta to konkretno znači. (To je kada neko nije u stanju da razlikuje dobro od lošeg i misli da će ono što smatra da je dobro uvek biti dobro i ono što smatra da je loše uvek biti loše. Ma koliko im objašnjavali neke stvari, oni ne žele da čuju.) (To je kada neko ne razlikuje ispravno od pogrešnog i loše rasuđuje.) To je manje-više bukvalno značenje tog izraza – nerazlikovanje ispravnog od pogrešnog i pozitivnih od negativnih stvari. Zbog njihove mladalačke gordosti, ono što im ljudi govore ne dopire im do ušiju, i misle: „Šta god drugi govorili je pogrešno, a ono što ja kažem je ispravno. Niko ne treba da mi govori kako stoje stvari, neću ga poslušati. Biću stvarno tvrdoglav i takav ću i ostati i insistirati na svojim idejama, čak i ako nisam u pravu.“ Takva je narav tih ljudi, nerazboriti su. Na prvi pogled, razmeću se doktrinama i mogu da o njima govore jasnije i razumljivije od svih ostalih. Zašto, međutim, postaju smeteni i zbunjeni kada dođe vreme da se pređe na dela? Oni dobro znaju šta je ispravno, ali jednostavno ne žele da slušaju – rade šta im je volja i postupaju kako im se ište. To je kapricioznost i besmisleno je. Ljudi koji prate svetske trendove poprilično su uvrnuti. Bave se parkurom i bandži skokovima i tragaju za uzbuđenjem u raznim vrstama ekstremnih sportova. Zar to nije besmisleno? Zar se i vi bavite parkurom? (Nekada sam i ja.) Zbog čega vam se to sviđalo? Zar nisi znao da je parkur opasan? Zar nisi znao da baveći se njime rizikuješ život. Ljudi nisu pauci ili geko gušteri i ako se penju po zidu, sigurno će pasti. Ljudi nemaju tu sposobnost; nemaju je oni koje krase normalna ljudskost. Kako je moguće da vam se to dopada? To je zato što te stvari pružaju vizuelnu i emocionalnu stimulaciju, zbog toga ljudi žele da se bave parkurom. Šta je uzrok tom načinu razmišljanja? Možda ti ljudi imitiraju „spajdermena“? Ne postoji li, duboko u čoveku, mentalitet i želja da spasi svet, da bude superheroj? Brojni su superheroji u raznim filmovima i televizijskim serijama koji lete okolo i skaču sa krova na krov i ljudi im se stvarno dive. Tako se te stvari mladima usađuju u glavu. Kako je moguće da ih tako zatruju? U pitanju su stvari kojima su ljudi skloni i kojima streme. Svako želi da bude heroj, da bude „supermen“, da ima natprirodne moći, i zato svi obožavaju Sotonu. Recite mi, da li se normalnim ljudima dopadaju te besmislice? Da li normalni ljudi imaju te specijalne moći? Naravno da ne. Zar sve to nisu izmislili i zamislili ljudi? Da te čudne stvari zaista postoje, zar oni koji bi imali te moći ne bi bili zaposednuti zlim duhovima? Da li je u doba Adama i Eve postojao parkur? Da li u Bibliji išta piše o parkuru? (Ne.) Parkur je proizvod rđavog, modernog društva. To je jedan od načina na koji Sotona kvari ljude i obmanjuje ih. Sotona koristi sklonost mladih ka bizarnim i uzbudljivim stvarima i kuje, smišlja i izvodi razne priče. Tako on zavodi te nerazborite tinejdžere i navodi ih da streme Sotoninim čudnim i uzbudljivim specijalnim moćima. Zar to nije trovanje ljudi? Te stvari postaju otrov onog trenutka kada uđu u ljudski um. Ako nisi u stanju da prepoznaš taj otrov, ne možeš u potpunosti da ga se odrekneš i nikada se nećeš osloboditi njegovog uticaja, ometanja i kontrole. Da li se taj otrov može lako ukloniti? (Ne može lako.) Kako se može rešiti taj problem? Neki ljudi ne žele da se odreknu tih stvari i misle da su dobre i da nisu otrovi. Samim tim, ne mogu da ih se odreknu. Prema tome, da bi izbegao da nasedneš na Sotonina iskušenja, moraš da daš sve od sebe da se kloniš onog što ti kvari srce i truje te dok si još uvek malog rasta, jer si nerazborit i još uvek si budalast i pun gordosti. Nisi se opremio sa dovoljno pozitivnih stvari i ne poseduješ nimalo istina-stvarnosti. Rečima vere govoreći, nemaš života i nemaš rasta. Ono što imaš je nešto spremnosti i volje da veruješ u Boga. Misliš da je verovanje u Boga dobro, da je to pravi put kojim treba hodati i način da se bude dobra osoba, a ipak razmišljaš: „Ja nisam loš čovek među bezbožnicima, volim parkur, ali nisam učinio ništa loše. Još uvek sam dobar čovek.“ Da li to odgovara istini? Da li misliš da nemaš iskvarenu narav samo zato što nisi učinio ništa loše? Živiš pod uticajem zlih trendova, to dovoljno pokazuje da ti je srce ispunjeno zlim stvarima.

Reci mi, da li na čoveka mnogo utiče njegovo okruženje? Ti sada obavljaš svoju dužnost u crkvi i to je okruženje u kome se nalaziš. Sa svojom si braćom i sestrama svakog dana i okružen si ljudima koji veruju u Boga i postojan si u svojoj veri u Boga. Ako bi te smestili među bezbožnike, ako bi morao da budeš među njima, da li bi i dalje imao Boga u svom srcu? Da si u dodiru sa njima ili da živiš sa njima, zar ne bi pratio trendove baš kao i oni? Neki kažu: „Sve je u redu, Bog me čuva i štiti me i zato nikada ne bih pošao tim putem.“ Usuđuješ se da obećaš tako nešto? Sve dok voliš i stremiš takvim stvarima, u stanju si da svesno slediš trendove. Iako ćeš u srcu znati da je to pogrešno, lakonski ćeš sebi reći: „Oprosti mi Bože, pogrešio sam.“ Vremenom ćeš prestati da osećaš krivicu ili bilo šta drugo i pomisliti: „Gde je, uopšte, Bog? Zašto Ga nisam video?“ Neprestano ćeš sumnjati u Boga i vera koju si nekada imao, malo po malo, će izbledeti. Do trenutka kada ti srce potpuno odbaci Boga, više nećeš želeti da Ga slediš, niti da išta radiš vezano za svoju dužnost i čak ćeš i zažaliti što si uopšte odabrao da obavljaš dužnost. Zbog čega su ljudi u stanju da se tako brzo promene? U stvari, nisi ti taj koji se promenio, već nikada nisi ni imao istina-stvarnost. Iako se, na prvi pogled, čini da veruješ u Boga i obavljaš svoju dužnost, ovozemaljske i sotonske misli, pogledi, način interakcije sa ljudima i iskvarena narav iz tebe nikada nisu uklonjeni i još uvek si ispunjen sotonskim stvarima. Još uvek živiš u skladu sa tim stvarima i zbog toga si još uvek malog rasta. Još uvek si u opasnoj fazi i još nisi ni bezbedan, ni zaštićen. Sve dok budeš imao sotonsku narav, nastavićeš da se opireš Bogu i da Ga izdaješ. Da bi rešio taj problem, prvo moraš da shvatiš koje stvari su zle i potiču od Sotone, na koji način su štetne i zbog čega Sotona čini te stvari, kakve vrste otrova ljudi trpe kada ih prigrle i kakvi će ti ljudi postati. Moraš i da shvatiš kakvi bi ljudi trebalo da budu prema Božjim zahtevima, koje su to stvari normalne ljudskosti, koje su stvari pozitivne, a koje negativne. Put će ti se ukazati jedino ako budeš razborit i ako si u stanju da jasno vidiš stvari. Povrh toga, sa pozitivne strane, moraš isto da obavljaš svoju dužnost na proaktivan način i da budeš iskren i odan. Nemoj da budeš nesiguran ili da posustaješ, nemoj da pristupaš svojoj dužnosti ili onome što ti je Bog poverio sa stanovišta bezbožnika ili rukovodeći se Sotoninom filozofijom. Moraš da jedeš i piješ više Božjih reči, da tražiš da shvatiš sve aspekte istine i potpuno shvatiš značaj obavljanja dužnosti. Zatim moraš da primenjuješ i uđeš u sve aspekte istine vršeći svoju dužnost i da postepeno spoznaš Boga, Njegovo delo i Njegovu narav. Na taj način, tvoje unutrašnje stanje će se promeniti a da toga nisi ni svestan; biće više pozitivnih i aktivnih stvari u tebi, a manje negativnih i pasivnih i tvoja sposobnost razlučivanja biće jača nego pre. Kada u toj meri porasteš, moći ćeš da razaznaješ razne vrste ljudi, događaja i stvari na ovom svetu i bićeš u stanju da razlučiš suštinu problema. Kada pogledaš neki film koji su napravili bezbožnici, uvidećeš otrove koji bi mogli da napadnu ljude pošto bi ga pogledali, kao i šta Sotona namerava da tim sredstvima i trendovima utuvi i usadi ljudima i šta to želi da oslabi u čoveku. Postepeno ćeš uspeti da pronikneš kroz te stvari i nećeš se otrovati gledajući film. Moći ćeš da ga prozreš i tada ćeš stvarno imati rast.

Pošto pogledaju nekoliko filmova fantazije i filmova sa superherojima, neke mlade obuzme želja da imaju natprirodne sposobnost poput glavnih likova. Zar time nisu zatrovani? Da li bi ti taj otrov naškodio da ne gledaš takve filmove? Ne bi. Šta hoću da kažem time? Hoću da kažem da živiš u zlom društvu, pa kada si malog rasta i nemaš razboritosti, tobom mogu da ovladaju stvari koje pripadaju zlim trendovima, jer si se prvi susreo sa njima. Zbog toga ćeš se prema njima odnositi kao prema pozitivnim, normalnim i doličnim stvarima. To je jedan od načina na koji Sotona truje ljude. Reci mi, zar Sotona nije zao? Sotona na bezbroj načina kvari ljude! Može se reći da svako ko je pogledao tu vrstu filmova ima takve želje. Bio je jedan dečak koji je pogledao neki film fantazije i onda je, svaki put kada bi imao slobodnog vremena, trčao po dvorištu jašući metlu. Prvo nije mogao da poleti ma koliko se trudio, a onda je jednog dana stvarno poleteo. Nije poleteo sopstvenim snagama, već mu je to omogućila spoljašnja sila. Pošto je poleteo, nije uspeo da se suzdrži i ispustio je isti čudni krik kao lik u pomenutom filmu, kao da ga je zaposeo nekakav duh. Da li je jahanje metle deo normalnog života? Jaše se konj ili magarac, zašto jahati metlu i leteti? Zar je tako nešto moguće? Odmah se može reći da to nije nešto što normalni ljudi rade. Metle ne mogu da lete, osim uz pomoć zlih duhova. To je, dakle, delo Sotone i zlih duhova. Sotona i zli duhovi prave neverovatne, čudne i besmislene stvari koje normalni ljudi ne rade. Da li iole razabirete ono što Sotona čini? Kako bi trebalo da se odnosite prema tim stvarima? Zar ne bi trebalo da ih se odreknete? Treba da se zamislite nad sobom kada budete imali vremena i proverite kakve su vam bizarne stvari još uvek na umu. Zašto imate toliko čudnih stvari u glavi? Zato što su ljudi vaše generacije u toj meri zatrovani: svi želite da letite s krova na krov, da budete „spajdermen“ ili „betmen“ i da postanete više biće. To nije ono što bi osobe normalne ljudskosti trebalo da imaju. Ako uporno tražiš stvari koje osobama s normalnom ljudskošću nisu potrebne i ako se trudiš da ih isprobavaš i doživljavaš, može se desiti da privučeš delovanje zlih duhova. Kada zli duhovi uđu u njih, ljudi su u nevolji; zarobio ih je Sotona i u opasnosti su. Kako se može rešiti taj problem? Čovek treba redovno da doziva Boga, da ne pada u iskušenje i ne dozvoli da ga Sotona navede na pogrešan put. U ovom zlom dobu, koje vrvi od demona i nečistih duhova koji divljaju, ako možeš da se moliš za Božju blagodat i da te Bog uvek štiti, i da Ga zamoliš da te pazi i čuva da ti se srce ne bi udaljilo od Njega i ako si u stanju da obožavaš Boga iskreno i svim srcem, zar onda nisi na pravom putu? (Jesi.) Da li ste spremni da hodate tim putem? Da li ste spremni da uvek živite uz Božju pasku i zaštitu i da poštujete Njegovu disciplinu ili, pak, želite da živite u sopstvenom slobodnom svetu? Ako vas Bog dovede u red, ponekad ćete malo morati da patite fizički. Da li ste spremni na to? (Da.) Sada kažete da ste spremni na to, ali ćete početi ga gunđate ako se s time stvarno i suočite. Nije dovoljno da si spreman da patiš, već moraš i da imaš volju da stremiš istini. Možeš da budeš postojan samo ako razumeš istinu. Zabrinjavajuće je to što su mladi ljudi toliko nepostojani, ne izvršavaju sopstvene dužnosti, niti razmišljaju o pravim stvarima, ne žele da čitaju Božje reči, niti da streme istini. To je opasno i teško je reći da li će im ishod biti život ili smrt. Danas ima mladih koji već nekoliko godina slušaju propovedi; zainteresovala ih je istina i spremni su da slušajući propovedi prave beleške. Osećaju neku vrstu gladi i žeđi za pravednošću i u stanju su da shvate istinu. To znači da već imaju utemeljenje i sve dok se istina bude usađivala u njihovim srcima, biće mnogo sigurniji. Ako nastave da streme istini, to će jamčiti da su u stanju da shvate istinu, uđu u istina-stvarnost i ostvare spasenje.

Da li znate koja je najveća mudrost? Na osnovu vašeg trenutnog rasta, da li znate na šta bi trebalo da se usredsredite u svojoj veri i šta je najveća mudrost u pogledu toga kako treba da stremite i primenjujete? Neki ljudi naizgled ne deluju baš vešto i sve vreme su tihi i uzdržani. Ne govore puno, ali im srce krasi velika mudrost koju drugi nemaju. Većina to ne vidi, a čak i ako vidi, ne smatra to mudrošću. Misli da je to nepotrebno i bez ikakvog značaja. Da li možete da zamislite šta je ta njihova najveća mudrost? (Imati srce koje je uvek tiho pred Bogom, uvek se moliti Bogu i uvek Mu se približavati.) Počinjete da nazirete pravi odgovor. Šta je svrha približavanja Bogu? (Tražiti Božju volju.) Šta je cilj traženja Božje volje? Da li je cilj osloniti se na Njega? (Da.) Cilj je osloniti se na Boga. Ako se u svemu oslanjaš na Boga, Bog će te prosvetiti, voditi i usmeravati te. Nećeš morati da opipavaš oko sebe u mraku kao slepac i jednostavno ćeš moći da postupaš po Božjim rečima. Zar to nije daleko lakše? Nećeš više morati da tumaraš, jednostavno radi kako ti Bog kaže. To je lako i brzo i nije potrebno da se iscrpljuješ hodanjem zaobilaznim putevima. Bog je Svoje reči izgovorio veoma jasno i ne moraš da brineš o tome kako da postupiš. Zar to nije mudrost? Da li sada shvataš? Slušajte me: najveća mudrost je u svemu se uzdati u Boga i oslanjati se na Njega. To obični ljudi ne prepoznaju. Svi ljudi misle će zavrediti Božje odobravanje i spasenje time što će učestvovati na više skupova, slušati više propovedi, više razgovarati u zajedništvu sa svojom braćom i sestrama, više se odricati, više patiti i plaćati veću cenu. Misle da je najveća mudrost primenjivati na taj način, ali zanemaruju najvažnije: da se uzdaju u Boga i oslanjaju na Boga. Smatraju da je obična ljudska pamet mudrost i zanemaruju krajnji efekat koji njihovi postupci treba da postignu. To je greška. Ma koliko je istine čovek u stanju da razume, ma koliko dužnosti je obavio, bez obzira koliko je toga doživeo obavljajući te dužnosti, da li mu je rast veliki ili mali ili u kakvom okruženju se nalazi, ono bez čega čovek ne može je da se uzda u Boga i oslanja Na njega u svemu što radi. To je najveća vrsta mudrosti. Zbog čega kažem da je to najveća mudrost? Čak i ako je neko uspeo da shvati neke istine, da li će to biti dovoljno ako se ne oslanja na Boga? Neki ljudi godinama veruju u Boga i prošli su više kušnji, imaju određeno praktično iskustvo, shvataju neke istine i imaju nešto praktičnog znanja o istini, ali ne umeju da se oslanjaju na Boga, niti shvataju kako da se u Boga uzdaju i oslanjaju na Njega. Da li ti ljudi imaju mudrosti? Oni su najgluplji od svih, od one sorte ljudi koji sebe smatraju pametnim. Boga se ne boje i klanjaju se zla. Neki kažu: „Shvatam mnoge istine i posedujem istina-stvarnosti. U redu je samo činiti stvari na principijelan način. Ja sam Bogu odan i znam kako da Mu se približim. Zar nije dovoljno da primenjujem istinu kada me nešto zadesi? Nema nikakve potrebe da se molim Bogu ili uzdam u Njega.“ Ispravno je primenjivati istinu, ali brojni su trenuci i situacije u kojima ljudi ne poznaju istinu i ne znaju o kojim istina-načelima se radi? Svi oni koji imaju praktično iskustvo to znaju. Na primer, ako naiđeš na neki problem, moguće je da nećeš znati na koju se istinu on odnosi ili kako bi istinu koja se odnosi na taj problem trebalo primeniti ili sprovesti. Šta bi trebalo da radiš u takvim trenucima? Ma koliko praktičnog iskustva imao, ne možeš u svim situacijama da razumeš istina-načela. Ma koliko dugo verovao u Boga, ma koliko stvari doživeo, ma koliko su te orezivali i dovodili te u red, čak i ako shvataš istinu, usuđuješ li se da kažeš da si ti istina? Usuđuješ li se da kažeš da si ti izvor istine? Neki kažu: „Napamet znam sve te dobro poznate izjave i delove u knjizi ’Reč se pojavljuje u telu.’ Ne moram da se oslanjam na Boga, niti uzdam u Njega. Kada dođe vreme, sasvim dobro ću se snaći samim oslanjanjem na Božje reči.“ Reči koje si zapamtio su statične, a okruženja u kojima ćeš se naći, kao i tvoja stanja, su dinamična. U stanju si da se razmećeš naučenim rečima i doktrinama, ali ti one ne služe ničemu kada ti se nešto desi. To dokazuje da ne shvataš istinu. Ma koliko dobro deklamovao reči i doktrine, to ne znači da shvataš istinu, a kamoli da si u stanju da je primenjuješ. Prema tome, to je veoma važna lekcija koja se ovde mora naučiti. Koja je to lekcija? To da ljudi moraju da se uzdaju u Boga u svemu i da, ako to čine, mogu da se oslone na Boga. Jedino će oslanjanjem na Boga čovek imati put koji treba da sledi i delo Svetog Duha. U suprotnom, možeš da uradiš nešto ispravno i da ne prekršiš istinu, ali ako se ne osloniš na Boga, onda su tvoji postupci samo čovekova dobra dela i ne mogu da udovolje Bogu. Pošto ljudi tek površno razumeju istinu, teže tome da poštuju pravila i tvrdoglavo se pridržavaju reči i teorija, koristeći tu istinu kada ih zadese različite situacije. Generalno posmatrano, moguće je da će obaviti razne stvari u skladu sa istina-načelima, ali se u tome ne vidi Božje vođstvo, baš kao ni delovanje Svetog Duha. Ovde postoji ozbiljan problem, a to je da ljudi mnoge stvari čine u zavisnosti od njihovog iskustva i pravila koja su shvatili, kao i od nekih ljudskih zamisli. Teško je ostvariti istinsku molitvu Bogu i stvarno se uzdati u Boga i oslanjati se na Njega u svemu što se radi. Čak iako neko shvata Božju volju, teško je ostvariti efekat postupanja prema Božjim uputstvima i u skladu sa istina-načelima. Iz tog razloga kažem da je najveća mudrost uzdati se u Boga i oslanjati se na Njega u svemu.

Kako ljudi mogu da primenjuju to što se uzdamo u Boga i oslanjamo na Njega u svemu? Neki kažu: „Mlad sam, rast mi je mali i tek od skora verujem u Boga. Ne znam kako da primenim to da se uzdam u Boga i oslanjam na Njega kada se nešto desi.“ Da li je to problem? Vera u Boga nosi brojne poteškoće i moraju se proći mnoge muke, iskušenja i patnje. Sve to zahteva uzdati se u Boga i oslanjati na Njega da bi se pregurala teška vremena. Ako ne umete da primenjujete da se uzdate u Boga i oslanjate na Njega, nećete moći da prebrodite poteškoće i da sledite Boga. Uzdati se u Boga i oslanjati na Boga nije prazna teorija, niti je to mantra za verovanje u Boga, već je to ključna istina, istina koju morate da imate da biste verovali u Boga i da biste Ga sledili. Neki kažu: „Uzdati se u Boga i oslanjati na Boga primenjuje se samo kada se desi nešto veliko. Na primer, u Boga se treba uzdati i oslanjati se na Njega samo kada vas zadese muke, iskušenja, hapšenje i progon ili kada naiđete na poteškoće u vašim dužnostima, ili kada vas orezuju. Nema potrebe uzdati se u Boga i oslanjati se na Njega u trivijalnim stvarima ličnog života, jer Bog za njih ne mari.“ Da li je ova konstatacija tačna? Definitivno nije tačna i ovde postoji odstupanje. Kod ozbiljnih pitanja treba se uzdati u Boga, ali da li čovek može da rešava trivijalne stvari i sitnice u životu bez načela? U pitanjima poput odevanja i hrane, da li možete da postupate bez ikakvih načela? Sigurno da ne možete. Ili u vašim odnosima sa ljudima i u rešavanju nekih pitanja? Sigurno da ne. Čak i u svakodnevnom životu i trivijalnim stvarima, morete da imate barem neka načela da biste mogli da živite u ljudskom obličju. Problemim vezani za načela su problemi koji su vezani za istinu. Mogu li ljudi samostalno da ih reše? Naravno da ne. Ti, dakle, treba da se uzdaš u Boga i oslanjaš na Njega. Te trivijalne probleme moguće je rešiti tek pošto zadobiješ Božje prosvećenje i shvatiš istinu. Zar misliš da će, ako se ne uzdaš u Boga i ne oslanjaš na Njega, ti problemi u vezi sa načelima biti rešeni? Sigurno neće biti lako. Može se reći da, u svim stvarima koje ljudi ne shvataju u potpunosti i koje zahtevaju od njih da traže istinu, treba da se uzdaju u Boga i oslanjaju na Njega. Bio veliki ili mali, svaki problem koji se mora rešavati istinom zahteva da se uzdamo u Boga i oslanjamo na Njega. To je neophodnost. Čak i ako ljudi shvataju istinu i mogu sami da rešavaju probleme, njihovo shvatanje i rešenja su limitirani i površni. Ako se ljudi ne uzdaju u Boga i ne oslanjaju se na Njega, njihov ulazak ne može nikada da bude dubok. Na primer, ako si danas bolestan i to utiče na obavljanje tvoje dužnosti, moraš da se s tim u vezi pomoliš i kažeš: „Bože, danas se ne osećam dobro, ne mogu da jedem i to utiče na obavljanje moje dužnosti. Moram da se preispitam. Koji je pravi razlog moje bolesti? Da li me Bog možda dovodi u red jer nisam odan u mojim dužnostima? Bože, molim Te da me prosvetiš i da me vodiš.“ Moraš to da uzvikneš! To znači uzdati se u Boga. Međutim, kada se uzdaš u Boga, ne možeš samo da se pridržavaš formalnosti i poštuješ pravila. Ako u rešavanju problema ne budeš tražio istinu, stalno ćeš kasniti. Pošto se pomoliš Bogu i uzdaš u Njega, treba da nastaviš da živiš svoj život kako treba, bez kašnjenja u obavljanju svoje dužnosti. Ako si bolestan, ispravno je da potražiš pomoć lekara. Istovremeno, moraš da se moliš, zamisliš se nad sobom i tražiš istinu da bi rešio problem. Samo je takva primena potpuno ispravna. Kod izvesnih stvari, ako ljudi znaju kako da ih urade kako treba, neka ih onda i urade. Na taj način bi ljudi trebalo da sarađuju. Međutim, da li se željeni efekat i cilj može u potpunosti ostvariti po tim pitanjima zavisi od toga da li se uzdamo u Boga i oslanjamo na Njega. Kod problema koji ljudima nisu potpuno jasni i koje nisu u stanju da sami uspešno reše, utoliko više moraju da se uzdaju u Boga i traže istinu da bi ih rešili. Sposobnost da to urade je ono što bi trebalo da krasi osobe normalne ljudskosti. Brojne se pouke mogu izvući ako se uzdamo u Boga. Dok se uzdaš u Boga, možeš da dobiješ prosvećenje Svetog Duha i može ti se ukazati put. Ako te, pak, dotakne Božja reč, znaćeš kako da sarađuješ ili će možda Bog urediti neke situacije iz kojih ćeš izvući pouke u kojima su Božje dobre namere. Dok se uzdaš u Boga, videćeš Božje vođstvo koje će ti pomoći da naučiš brojne lekcije i bolje razumeš Boga. To je efekat koji se postiže uzdanjem u Boga. Prema tome, uzdanje u Boga je lekcija koju oni koji slede Boga često moraju da nauče i nešto što će doživljavati do kraja života. Mnogo je ljudi koji imaju premalo iskustva i ne vide Božje postupke, pa misle: „Mnogo je sitnih stvari koje mogu da uradim sam i za koje mi nije potrebno da se uzdam u Boga.“ To je pogrešno. Neke sitne stvari dovode do krupnih stvari i Božja volja je skrivena u nekim malim stvarima. Mnogi ljudi se ne obaziru na male stvari i zbog toga im se desi da pretrpe veliki neuspeh, upravo zbog tih malih stvari. Oni koji istinski imaju bogobojažljivo srce, kako u velikim, tako i u malim stvarima, uzdaće se u Boga, moliće se Bogu, sve će poveriti Bogu i sačekati da vide kako će ih Bog voditi i usmeravati. Jednom kada budeš stekao takvo iskustvo, moći ćeš da se u svemu uzdaš u Boga. Što više to budeš doživljavao, shvatićeš da je uzdati se u Boga po svim pitanjima veoma praktično. Kada se po pitanju neke stvari uzdaš u Boga, moguće je da ti Bog neće podariti osećaj i jasno značenje, a kamoli jasna uputstva. Međutim, pomoći će ti da shvatiš neku zamisao koja je potpuno vezana za dato pitanje i time će te Bog voditi na drugačiji način i usmeravati te na pravi put. Ako to osetiš i shvatiš, biće ti od koristi. U trenutku možda nećeš ništa razumeti, ali moraš da nastaviš da se moliš i uzdaš u Boga. Tu nema ničega pogrešnog i pre ili kasnije ćeš biti prosvećen. Takva primena ne znači poštovanje pravila, već je to ispunjavanje potreba duha i tako bi ljudi trebalo da primenjuju. Možda nećeš dobiti prosvećenje i vođstvo svaki put kada se budeš molio Bogu i uzdao u Boga, ali čovek mora da primenjuje na taj način i ako želi da shvati istinu, tako mora da primenjuje. To je normalno stanje života i duha i samo tako ljudi mogu da održe normalan odnos sa Bogom, tako da im srce bude Njemu blizu. Prema tome, može se reći da je uzdanje u Boga normalna interakcija sa Bogom u ljudskom srcu. Bez obzira na to da li možeš da dobiješ Božje prosvećenje i vođstvo, treba da se moliš Bogu i u svemu uzdaš u Njega. To je ujedno i neminovan način da se živi pred Bogom. Kada ljudi veruju u Boga i slede Ga, stalno uzdanje u Boga bi trebalo da im bude stanje duha. To je stanje duha koje bi trebalo da imaju osobe normalne ljudskosti. Ponekad, uzdanje u Boga ne znači zamoliti Boga da nešto uradi pomoću određenih reči ili zamoliti ga za konkretno vođstvo ili zaštitu. Pre se misli na to, kada ljudi naiđu na neki problem, da budu u stanju da Ga iskreno dozovu. Šta, dakle, Bog radi tamo kada Ga ljudi dozovu? Kada se čoveku srce uznemiri i kada pomisli: „O Bože, ne mogu ovo sam, ne umem, osećam se slabo i negativno.“ Kad im se javi takva misao, da li to Bog čuje? Kada se ljudima javi takva misao, da li im je srce iskreno? Kada na takav način iskreno dozivaju Boga, da li Bog pristaje da im pomogne? I pored toga što nisu izgovorili ni reč, ispoljavaju iskrenost, pa Bog pristaje da im pomogne. Kada neko naiđe na naročito ozbiljan problem, kada nema kome da se obrati i kada se oseti potpuno bespomoćno, Bog mu je poslednja nada. Kakve su molitve tih osoba? Kakvo im je stanje uma? Da li su iskrene? Da li tada dolazi do bilo kakvog iskrivljavanja? Srce ti je iskreno samo ako veruješ Bogu kao da ti je On poslednja slamka za koju se hvataš, u nadi da će ti On pomoći. Iako si možda izgovorio tek nekoliko reči, srce ti se već uskomešalo. Drugim rečima, daješ svoje iskreno srce Bogu i Bog sluša. Kada Bog sluša, On vidi tvoje poteškoće i prosvetiće te, vodiće te i pomoći će ti. Kada je čovekovo srce najiskrenije? Najiskrenije je kada se čovek uzda u Boga kada je priteran uza zid. Kada se uzda u Boga, najvažnija stvar koju čovek treba da ima je iskreno srce. Moraš da budeš u takvom stanju da ti je Bog stvarno potreban. Odnosno, čovekovo srce mora u najmanju ruku da bude iskreno, a ne površno. Ne bi trebalo samo da priča, već i da mu je srce ustreptalo. Ako si smeten dok se obraćaš Bogu, ali nisi dirnut u srcu i zapravo misliš: „Bože, već sam napravio svoje planove i samo Te obaveštavam. Ostvariću ih slagao se Ti ili ne. Samo otaljavam stvari.“, onda to ne sluti na dobro. Varaš Boga i igraš se sa Njim i to je ujedno izraz nepoštovanja Boga. Kako će se posle toga Bog odnositi prema tebi? Bog će te ignorisati i skrajnuti te i bićeš potpuno ponižen. Ako ne budeš aktivno tražio Boga i ne potrudiš se u istini, bićeš izgnan.

Većina ljudi koji veruju u Boga su u tom stanju. Oni uglavnom žive u bevesnom stanju nerazmišljanja i kada se ne desi ništa izvan uobičajenog toka stvari, kada nisu u nekakvim velikim problemima, ne umeju da se mole Bogu ili da se oslone na Njega. Suočeni sa uobičajenim problemima, ne traže istinu, već žive prema sopstvenim saznanjima, doktrinama i sklonostima. Svi su itekako svesni da je ispravno oslanjati se na Boga, ali veći deo vremena pouzdaju se sami u sebe i povoljne uslove i okruženje oko sebe, kao i na ljude, događaje i stvari koje im idu na ruku. U tome su ljudi najveštiji. Ono što im najslabije ide od ruke je oslanjanje na Boga i uzdanje u Njega, jer smatraju da uzdanje u Boga zahteva previše napora. Misle da, ma koliko se molili Bogu, svejedno neće dobiti nikakvo prosvećenje, prosvetljenje ili momentalni odgovor. Zbog toga odlučuju da poštede sami sebe tih muka i potraže osobu koja će rešiti problem. Dakle, u tom aspektu njihovih lekcija, ljudi se najgore pokažu i ulazak im je najpovršniji. Ako ne naučiš kako da se uzdaš u Boga i osloniš se na Njega, nikada nećeš videti da Bog dela u tebi, niti da te vodi ili prosvećuje. Ako ne vidiš te stvari, onda će pitanja poput „da li Bog postoji i da li je sve u životu ljudskog roda vođeno Njegovom rukom“, duboko u tvom srcu, ostati bez odgovora, umesto da se završe uskličnikom. „Da li je sve u životu ljudskog roda vođeno Božjom rukom?“ „Da li Bog preispituje samu dubinu čovekovog srca?“ Ako tako razmišljaš, onda si u nevolji. Zbog čega sebi postavljaš ta pitanja? Ako se istinski ne oslanjaš na Boga ili uzdaš u Njega, nećeš moći da u Njemu probudiš pravu veru. Ako ne budeš u stanju da u Njemu probudiš pravu veru, onda će ta pitanja zauvek ostati bez odgovora i pratiće sve što Bog čini i odgovora neće biti. Kada ne budete zauzeti, zapitajte se: „Verujem da je Bog Suveren svih stvari“ – da li posle toga sledi upitnik, tačka ili uskličnik? Kada budeš razmišljao o tome, neko vreme nećeš umeti da tačno kažeš u kakvom se stanju nalaziš. Pošto budeš stekao određeno iskustvo, uspećeš da jasno vidiš stvari i sa sigurnošću kažeš: „Bog jeste Suveren svih stvari!!!“ Uslediće tri uskličnika, upravo zbog toga što stvarno poseduješ znanje o Božjoj suverenosti i nemaš nikakve sumnje. U kom se od tih stanja nalazite? Gledajući vaša trenutna stanja i rast, jasno je da preovlađuju upitnici, i to veliki broj upitnika. To znači da ne shvatate ništa od istine i da u srcu još gajite sumnje. Kada ljudi mnogo sumnjaju u Boga, već su na rubu opasnosti. Postoji mogućnost da u svakom trenutku padnu i izdaju Boga. I zašto kažem da su ljudi premalog rasta? Po čemu se određuje veličina nečijeg rasta? Određuje se po tome koliko prave vere u Boga imaš i koliko imaš pravog znanja. Koliko vi toga imate? Da li ste već proučavali te stvari? Mnogo je mladih ljudi kojima su roditelji usadili veru u Boga. Naučili su neke doktrine o verovanju u Boga od roditelja i misle da je vera u Boga dobra i pozitivna stvar. Međutim, još nisu potpuno razumeli ili doživeli i iskusili istine koje vernici u Boga moraju da shvate. Imaju, dakle, još mnogo pitanja i predstava. Većina reči koje izgovaraju nisu tvrdnje ili uzvici, već pitanja. To je zato što imaju previše nedostataka i nisu u stanju da razluče stvari i teško je reći da li će moći da budu postojani. Normalno je da imate brojna pitanja u vašim dvadesetim ili tridesetim, ali pošto neko vreme budete obavljali svoju dužnost, koliko ćete tih pitanja biti u stanju da se otarasite? Da li ćete moći da te znake pitanja pretvorite u uskličnike? To će zavisiti od vašeg iskustva. Da li je to važno ili nije? (Važno je.) Jako je važno! Šta sam malopre rekao da je najveća mudrost? (Uzdati se u Boga i oslanjati se na Njega u svemu.) Kada to čuju, ljudi kažu: „Taj odgovor je previše jednostavan i običan. Izlizao se i niko to danas više ne govori.“ Uzdanje u Boga može da deluje kao uobičajen način primene, ali je zapravo lekcija koju bi svaki Božji sledbenik trebalo da prouči i u koju bi trebalo da uđe za života. Da li je Jov gledao u Boga kada je bio u svojim sedamdesetim? (Jeste.) Kako je se uzdao u Boga? Na koji način se to konkretno ispoljavalo? Kada su mu oduzeti imovina i deca, kako je uzdao u Boga? Molio se u srcu i uradio je neke stvari spolja. Šta je u Bibliji o tome napisano? („Jov razdera svoj ogrtač i obrija glavu, baci se na zemlju i pokloni se“ (Jov 1:20).) Bacio se na zemlju i poklonio se. Tako se ispoljava gledanje u Boga! To je bilo izuzetno pobožno. Da li je to nešto što biste vi bili u stanju da uradite? (Još uvek nismo u stanju da to uradimo.) Da li ste, onda, spremni da to uradite? (Jesmo.) Ako čovek može da se uzdigne na Jovov nivo, da se boji Boga i kloni zla, i postane neporočna osoba, onda je savršen! Ali dok izvršavate vašu dužnost, morate da imate volju da trpite nedaće. Morate da stremite istini. Jednom kada budete shvatili istinu i rešavali pitanja shodno načelima, tada ćete ispuniti Božje zahteve. Samo treba to da zapamtite.

1. januar 2015. godine