Koje ste kušnje u stanju da izdržite danas? Usuđujete li se da kažete da ste utemeljeni, da možete da budete postojani pred iskušenjima? Možete li, na primer, da savladate iskušenja toga da vas Sotona lovi i progoni, ili iskušenja statusa i ugleda, braka ili bogatstva? (Možemo manje-više da savladamo neka od njih.) Koliko stepena iskušenja postoji? I koji stepen ste u stanju da savladate? Na primer, možda se nećeš uplašiti kada čuješ da je neko uhapšen jer veruje u Boga i nećeš se uplašiti kada vidiš da druge hapse i muče – ali kada tebe uhapse, kada se nađeš u toj situaciji, da li ćeš moći da budeš postojan? To je veliko iskušenje, zar ne? Uzmimo, na primer, da poznaješ nekog ko ima prilično dobru ljudskost, ko strastveno veruje u Boga i odrekao se porodice i karijere da bi obavljao dužnost i ko je pretrpeo brojne nedaće: jednog dana tu osobu iznenada uhapse i osude na zatvor zbog vere u Boga i ti čuješ da su je posle prebili na smrt. Da li to za tebe predstavlja iskušenje? Kako bi reagovao da se to tebi desi? Kako bi to doživeo? Da li bi tragao za istinom? Kako bi tragao za istinom? Na koji bi se način, za vreme takvog iskušenja, trudio da budeš postojan, da razumeš Božju nameru i time zadobiješ istinu? Da li si ikada razmišljao o tim stvarima? Da li je lako savladati takva iskušenja? Da li su ta iskušenja nešto nesvakidašnje? Kako treba doživeti stvari koje su izuzetne i u suprotnosti su sa ljudskim predstavama i uobraziljom? Ako nemaš put, postoji li verovatnoća da ćeš se žaliti? Da li si u stanju da tragaš za istinom u Božjim rečima i uvidiš suštinu problema? Da li si u stanju da koristiš istinu da bi utvrdio ispravna načela primene? Zar to nije nešto što bi trebalo da postoji u onima koji streme ka istini? Kako možeš da spoznaš Božje delo? Kako bi trebalo da ga doživiš da bi zadobio plodove Božjeg suda, pročišćenja, spasenja i usavršavanja? Koje je istine potrebno shvatiti da bi se rešilo mnoštvo ljudskih predstava i pritužbi na Boga? Koje su to najkorisnije istine kojima bi trebalo da se opremiš, istine koje će ti omogućiti da ostaneš postojan u raznim kušnjama? Koliki vam je rast u ovom trenutku? Koji stepen iskušenja ste u stanju da savladate? Imate li neku predstavu o tome? Ako nemate, onda je to problematično. Malopre ste rekli da biste „manje ili više mogli da savladate neke od njih”. To su smetene reči. Morate da budete načisto sa tim kakvu vrstu rasta imate, kakvim ste se istinama već opremili, koja iskušenja ste u stanju da savladate, koje kušnje ste u stanju da prihvatite i za vreme kojih kušnji treba da poseduješ koje istine i kakvo znanje o Božjem delu i koji put da izabereš da bi udovoljio Bogu − sa svim tim morate da budete načisto. Kada se susretneš sa nečim što se ne uklapa u tvoje predstave i uobrazilju, kako ćeš to doživeti? Kako bi trebalo da se opremiš istinom u takvoj situaciji – i kojim aspektima istine – da bi tu situaciju lagano prebrodio, i ne samo rešio svoje predstave, već i stekao istinsko znanje o Bogu − zar to nije ono za čime bi trebalo da tragaš? Kakva iskušenja obično doživljavate? (Status, slavu, dobit, novac, odnose između muškaraca i žena.) To su, u osnovi, uobičajena iskušenja. A u vezi sa vašim rastom danas, pri kakvim iskušenjima ste u stanju da se suzdržite i budete postojani? Da li posedujete pravi rast da biste prebrodili ta iskušenja? Da li stvarno možete da jemčite da ćete pravilno obavljati svoju dužnost i da nećete činiti ništa što je u suprotnosti sa istinom ili što izaziva prekide i ometanja, da nećete biti prkosni i buntovni i da nećete činiti ništa što će uznemiriti Boga? (Ne.) Šta bi, dakle, trebalo da radite da biste pravilno obavljali svoju dužnost? Pre svega, morate preispitati sebe u svemu da biste videli da li su vaši postupci u skladu sa istina-načelima ili ne, da li su vaši postupci površni ili ne i da li u njima ima elemenata buntovništva i opiranja ili ne. Ako takvi elementi postoje, morate da tragate za istinom da biste ih rešili. Pored toga, ako postoje neke stvari koje ne znate, morate da tragate za istinom da bi ste ih rešili. Ako vas orezuju, prihvatite to i pokorite se. Sve dok neko govori u skladu sa činjenicama, apsolutno se ne smete prepirati i služiti se sofizmima. Samo tada možete da spoznate sebe i istinski se pokajete. Ljudi bi trebalo da zadovolje uslove ta dva aspekta stvari i ostvare istinski ulazak. Na taj način moći će da postignu razumevanje istine i uđu u stvarnost, te da obavljaju svoju dužnost u skladu sa prihvatljivim merilom.

Neki ljudi kažu: „Najčešće, kada mi se nešto desi, ne znam kako da tragam za istinom. Čak i kada tragam, ne pronalazim odgovor. Uzalud sam se molio, tragao i čekao. Ne znam šta da radim. Želim da pronađem Božje reči da to razrešim, ali toliko ih ima, ne znam koji odlomak Božjih reči da pročitam koji bi bio primenjiv i koji bi mogao da reši taj problem.” Šta bi, onda, ti ljudi trebalo da rade? Za to postoji minimalni standard: kada vam se nešto desi i ne znate šta da radite, najosnovnija stvar bila bi da sledite svoju savest. To je slamka spasa, polazna osnova koje se treba držati iznad svega, i ujedno i načelo primene. Dakle, u kojoj meri savest preovlađuje kod svake osobe? Kada neko ne razume istinu, koliku ulogu njegova savest može da odigra zavisi od toga kakva mu je ljudskost. Ako ta osoba ne razume istinu i ne postupa po svojoj savesti i ne vidiš nijedan aspekt njenih postupaka u kojima pokazuje bilo kakav obzir prema Božjim namerama, niti vidiš bogobojažljivo srce u toj osobi – ako svega toga nema, da li se onda ta osoba ubraja u savesne i humane ljude? (Ne.) O kakvom se tipu osobe radi? Taj tip osobe se upravo definiše kao neko bez ljudskosti. On ne postupa ni razumno, ni savesno, čime prekoračuje donju granicu ljudskog vladanja. Neki ljudi mnoge istine ne shvataju. Šta god da rade, ne razumeju načela i, kada naiđu na probleme, ne znaju kako da se pravilno nose sa njima. Kako bi ti ljudi trebalo praktično da postupaju u takvim situacijama? Najniže merilo je postupati po savesti; to je polazna osnova. Kako da postupaš po svojoj savesti? Postupaj iskreno i budi dostojan Božje dobrote, života koji ti je Bog dao i ove Bogom dane prilike da postigneš spasenje. Da li je to dejstvo tvoje savesti? Jednom kada ispuniš taj minimalni standard, dobićeš zaštitu i nećeš praviti ozbiljne greške. Onda ti se neće lako dogoditi da se u postupanju pobuniš protiv Boga ili da odustaneš od svoje dužnosti, niti ćeš biti sklon površnom postupanju. Takođe, nećeš biti tako sklon da spletkariš zarad sopstvenog statusa, slave, dobitka i budućnosti. To je uloga koju savest igra. I savest i razum bi trebalo da budu komponente čovekove ljudskosti – to su najosnovniji i najvažniji elementi. Kakav je čovek neko ko nema savesti niti razuma normalne ljudskosti? Generalno gledano, radi se o osobi koja nema ljudskosti ili joj je ljudskost izuzetno loša. Ako detaljnije pogledamo, kako se ispoljava nečije odsustvo ljudskosti? Probajte da analizirate koje su karakteristike takvih ljudi i na koji se konkretan način ispoljavaju. (Sebični su i niski.) Sebični i niski ljudi su površni u svojim postupcima i klone se svega što se ne tiče njih lično. Ne uzimaju u obzir interese Božje kuće, niti vode računa o Božjim namerama. Ne preuzimaju na sebe breme obavljanja svojih dužnosti ili svedočenja za Boga i nemaju osećaj odgovornosti. O čemu razmišljaju svaki put kada nešto rade? Prva pomisao im je: „Ako budem ovo uradio, da li će Bog znati za to? Da li će drugi to videti? Ako drugi ne vide da se trudim i marljivo radim, i ako ni Bog to ne bude video, onda nema svrhe da se toliko trudim i mučim.” Zar to nije izuzetno sebično? To je ujedno veoma podla namera. Kada razmišljaju i postupaju na taj način, da li njihova savest igra bilo kakvu ulogu? Da li ih savest prekoreva zbog toga? Ne, njihova savest ne igra nikakvu ulogu, niti ih prekoreva. Neki ljudi ne preuzimaju odgovornost ma kakvu dužnost obavljali, niti svojim pretpostavljenima na vreme prijavljuju probleme koje uoče. Kada vide da ljudi prekidaju i ometaju, prave se da ne vide. Kada vide zle ljude kako čine zlo, ne pokušavaju da ih zaustave u tome. Ne štite interese Božje kuće, niti razmišljaju o tome šta je njihova dužnost i odgovornost. U vršenju svoje dužnosti, takvi ljudi ne rade nikakav stvaran posao; oni su ljudi koji hoće da ugode drugima i žude za udobnošću. Govore i postupaju isključivo zarad sopstvene taštine, obraza, statusa i interesa. Voljni su da svoje vreme i trud ulažu samo u ono što je njima od koristi. Postupci i namere takvih osoba svima su jasni: iskrsnu kad god se ukaže prilika da se pokažu ili da uživaju u nekom blagoslovu. Kada, međutim, ne postoji prilika da se pokažu, ili čim naiđe neka patnja, nestanu sa vidika kao kad kornjača uvuče glavu. Da li takav čovek ima savest i razum? (Ne.) Da li osoba bez savesti i razuma, koja se ovako ponaša, bilo šta sebi prebacuje? Takvi ljudi sebi ne prebacuju ništa i njihova savest ničemu ne služi. Nikada nisu osetili grižu savesti, pa mogu li onda da osete prekor ili disciplinovanje od strane Svetog Duha? Ne, oni to ne mogu.

Delo Svetog Duha je principijelno i ima svoje preduslove. U kakvom tipu osobe Sveti Duh obično obavlja Svoje delo? Kakve preduslove je potrebno ispuniti da bi se dobilo delo Svetog Duha? Oni koji veruju u Boga moraju da razumeju šta je ono najmanje što treba da imaju kako bi dobili delo Svetog Duha. U najmanju ruku, moraju da imaju savest i pošteno srce, i njihova savest mora da sadrži element poštenja. Tvoje srce mora da bude pošteno i da prihvati Božje ispitivanje. Oni koji se ne usuđuju da prihvate Božje ispitivanje nisu pošteni ljudi i ne veruju iskreno u Boga. Ljudi uvek kažu da Bog ispituje same dubine ljudskog srca, da On sve posmatra, da čovek vidi spoljašnost, dok Bog vidi srce, ali zašto ljudi ne mogu da prihvate Božje ispitivanje? Zašto ne mogu da slušaju Božje reči i pokore se? Objašnjenje je da ljudi razumeju samo reči i doktrine, ali ne vole istinu. Zašto neki ljudi nikada nisu u stanju da prime delo Svetog Duha? Zašto su uvek u negativnom i utučenom stanju, bez ikakve radosti ili spokoja? Ako pažljivo proučite njihovo stanje, ti ljudi su obično bez osećaja savesti, nemaju pošteno srce, slabog su kova i ne ulažu napore ka istini, pa su njihova stanja veoma retko normalna. Oni koji vole istinu su drugačiji. Uvek ulažu napore ka istini, stanje im se popravlja kada shvate delove istine i u stanju su da rešavaju neke prave probleme uporedo sa shvatanjem delova istine. Zahvaljujući tome, stanje im se stalno poboljšava i postaje sve normalnije. Ma šta da ih zadesi, retko su negativni i u stanju su da žive u prisustvu Boga. Tokom svakog perioda iskustva, uvek imaju dobitke i znanje i uvek ostvaruju postignuća u obavljanju svoje dužnosti. U stanju su da pridobiju ljude šireći jevanđelje i, šta god da im je dužnost, obavljaju je na principijelan način. Odakle potiču ti dobici? To su rezultati postignuti čestim čitanjem Božjih reči i sticanjem prosvećenja, prosvetljenja i razumevanja istine – rezultati ostvareni delom Svetog Duha. Sveti Duh može da obavlja Svoje delo u tebi samo ako imaš pošteno srce, savest i razum koji odlikuju ljudskost. Da li svi vi shvatate pravila o delu Svetog Duha? U kakvom tipu osobe Sveti Duh obično obavlja Svoje delo? Sveti duh obično obavlja Svoje delo u ljudima poštenog srca. On deluje u ljudima kada imaju teškoća i tragaju za istinom. Bog ne obraća pažnju na one koji nemaju nimalo ljudskosti i koji uopšte nemaju savesti niti razuma. Ako je neko pošten, ali mu se srce privremeno udaljilo od Boga, ne želi da se potrudi da bude bolji, ako je zarobljen u negativnom stanju i ne moli se, niti traga za istinom da bi to rešio, ne želi da sarađuje – u tom stanju privremene tame i privremenog propadanja, Sveti Duh ne obavlja Svoje delo. Koliko će ga On manje obavljati u nekome ko suštinski nema svesti o ljudskosti? Sigurno ga neće obavljati. Šta Bog radi sa takvom osobom koja nema ni savesti ni razuma i koja uopšte ne voli istinu? Bog na takvu osobu ne obraća pažnju. Ima li nade za takve ljude? Postoji jedan jedini tračak nade. Jedini izlaz za njih jeste da se iskreno pokaju i da postanu pošteni ljudi i tek tada će moći da prime delo Svetog Duha. Kako se postaje poštena osoba? Pre svega, moraš da otvoriš svoje srce Bogu i tražiš istinu od Njega. Kada shvatiš istinu, moraš da budeš u stanju da je sprovedeš u delo i povinuješ se Božjim uređenjima, što se sve svodi na davanje svog srca Bogu. Tek tada Bog može da te prihvati. Moraš prvo da se pobuniš protiv svog tela, da odustaneš od svoje sopstvene taštine i ponosa, da odustaneš od sopstvenih interesa i da se i telom i dušom baciš na obavljanje svojih dužnosti. Moraš da obavljaš svoju dužnost pokornim srcem i da veruješ u srcu da nije bitno šta sve moraš da pretrpiš sve dok udovoljavaš Bogu. Ako te zadese teškoće, a ti se moliš Bogu i tragaš za istinom, pogledaj kako će te Bog voditi i da li ti je srce ispunjeno spokojem i radošću ili nije, da li imaš taj dokaz ili ne. Ako želiš da primiš delo Svetog Duha, prvo moraš da se iskreno pokaješ, da se predaš Bogu, otvoriš svoje srce u Njegovom prisustvu i odrekneš se tog smeća koje toliko ceniš, poput slave, dobiti i statusa. Ako nastaviš da težiš takvim stvarima, ali i dalje želiš da zahtevaš velike blagoslove od Boga, hoće li Bog obratiti pažnju na tebe? Delo Svetog Duha podrazumeva izvesne preduslove. Bog je Bog koji se gnuša zla i On je sveti Bog. Ako ljudi stalno streme ka slavi, dobiti i statusu i od početka do kraja nisu u stanju da se odreknu tih stvari, ako su im srca zatvorena za Boga, ako se ne usuđuju da Mu se otvore, ako uvek odbacuju Njegovo delo i usmerenje, onda On neće činiti ništa. Bog ne mora u svakome da obavlja Svoje delo, niti da te prisiljava da uradiš ovo ili ono. Bog te ne prisiljava. Samo zli duhovi prisiljavaju ljude da nešto urade i čak na silu zaposedaju ljude da bi ih kontrolisali. Delo Svetog Duha je izuzetno blago, tako da kada te gane, ti to ni ne osetiš. Imaćeš osećaj kao da si nesvesno nešto shvatio i probudio se. Tako Sveti Duh gane ljude. Dakle, ako neko želi da primi delo Svetog Duha, mora da se iskreno pokaje i da istinski sarađuje.

Na koji način daješ svoje srce Bogu? Kada ti se nešto desi, trebalo bi da izjaviš Bogu da se nećeš oslanjati na sebe. Davanje svog srca Bogu znači dozvoliti Bogu da bude Gospodar u tvojoj kući. Povrh toga, moraš da se odrekneš stvari koje te ometaju u primeni istine, poput ugleda, statusa, taštine i ponosa. Moraš da dozvoliš Bogu da te vodi, da dozvoliš svom srcu da mu se pokori, da Mu dozvoliš da ovlada tvojim srcem i da postupaš u skladu sa Njegovim rečima. Jednom kada budeš u stanju da se odrekneš stvari u kojima telo uživa, i kada Bog vidi da više ne nosiš bremena, već Mu prilaziš pokornog srca, spreman da slušaš Njegove reči i povinuješ se Njegovim uređenjima i planovima, dozvoliš Mu da dela, dozvoliš Mu da vodi – jednom kada Bog vidi da si, dakle, iskren, onda će Sveti Duh obavljati Svoje delo. Prvo, moraš da se iskreno pokaješ, da okreneš svoje srce ka Bogu, da vodiš računa o Njegovim namerama i uložiš napor ka istini. Ne možeš da budeš negativan ili lenj, a kamoli svojeglav. Ako želiš da uvek budeš glavni, da budeš gospodar u svojoj kući i da postupaš prema sopstvenim sklonostima, kakav je to stav? Kakvo je to stanje? To je pobuna i otpor. Misliš li da Bog mora da te spasi, da si Mu neophodan? Da li se o tome radi? Zašto se Božje delo poslednjih dana okrenulo ka neznabošcima? Zašto ga Bog ne sprovodi u Izraelu? Zašto ga ne čini u religioznom svetu? Zato što su oni previše buntovni i opiru se Bogu, On je to delo okrenuo ka neznabošcima. Kako Bog gleda na ovo pitanje? Bog spasava one koji prihvataju istinu. Nije važno da li su preobraćeni iz religije ili su nevernici koji prihvataju ovo delo – Bog je milostiv i spasava one koji prihvataju istinu. Da li su vam te stvari jasne? Svaka stvar koju Bog čini nadasve je smislena i sadrži u sebi Božju narav i mudrost. Ljudi naravno nemaju čime da se pohvale kada shvate Božje želje ili se povinuju Njegovim uređenjima. Nemoj da misliš da si pametan, ili da voliš istinu ili da si mnogo jači od drugih. Samo zato što si pametan u jednoj stvari ne znači da ćeš obavezno biti pametan u drugoj, tako da moraš često da se moliš i da tragaš za istinom u svemu. Moraš da ispitaš sve svoje postupke da bi video da li imaš bogobojažljivo srce, da li su u skladu sa istinom ili ne i da li mogu da udovolje Božjim namerama ili ne mogu.

Bilo da je vaša ljudskost u skladu sa prihvatljivim merilom ili je u skladu sa merilom normalne savesti i razuma, Bog je zadovoljan samo onima koji streme ka istini. Stremljenje ka istini i ulazak u život su beskrajni. Ako čovek samo ima savest i po njoj postupa, to načelo ne zadovoljava standarde istine. Takođe mora da plati cenu i da se potrudi oko istine, da se ponaša u skladu sa Božjim zahtevima i da valjano obavlja dužnost u skladu sa Njegovim zahtevima. Samo stremljenjem na takav način čovek može da ostvari život-ulazak, shvati i zadobije istinu i udovolji Božjim namerama. Ima ljudi koji imaju nešto ljudskosti, koji poseduju nešto savesti i razuma, pa misle: „Ako savesno obavljam svoju dužnost, biću dostojan Boga.” Da li je to ispravno razmišljanje? Da li standard savesti može da zameni istinu? Da li možeš da se pokoriš Bogu postupajući prema svojoj savesti? Da li možeš da slediš Božju volju? Da li možeš da omrzneš Sotonu i protiv njega se pobuniš? Da li možeš da istinski voliš Boga? Da li možeš da posramiš Sotonu? Da li postupanje po sopstvenoj savesti predstavlja pravo svedočenje? Ništa od toga nije ostvarljivo. Šta sačinjava merilo savesti? Savest je osećaj u nečijem srcu, prosuđivanje srca, i predstavlja sklonosti normalne ljudskosti. Mnogi članovi zakona i predstave o moralu često se zasnivaju na osećajima savesti, te stoga osećaji savesti lako uzimaju članove zakona i predstave o moralu kao svoje merilo. Dakle, osećaji savesti ni približno ne dostižu merilo istine. Štaviše, taj osećaj podleže emocionalnim ograničenjima ili ga obmanjuju i pogrešno usmeravaju milozvučne reči, što dovodi do brojnih grešaka. Ako ljudi ne razumeju istinu, podložni su đavoljim obmanama i dozvoljavaju Sotoni da iskoristi priliku. Prema tome, postupanje prema vlastitoj savesti daleko je od ispunjenja Božjih zahteva. Takođe se moraš potruditi oko istine. Tek kada budeš shvatio istinu i obavljao dužnost saglasno načelima, moći ćeš da ispuniš Božje zahteve. Standard istine daleko prevazilazi standard savesti. Ako svoju dužnost obavljaš samo po savesti, da li možeš dobiti Božje odobrenje? Ne možeš. Pošto savest ne može da zameni istinu, a kamoli Božje zahteve, ne možeš da se zadovoljiš obavljanjem dužnosti prema svojoj savesti. Time ne možeš zaslužiti Božje odobrenje.

Da bi stremio ka istini, moraš da se u svemu preispituješ, da vidiš koje ti istine nedostaju i time te sprečavaju da se potpuno pokoriš Bogu, da Ga se bojiš i kloniš zla, kao i da verno obavljaš svoju dužnost. Potom moraš da se brzo opremiš istinama koje ti nedostaju. Na taj način ne samo da ćeš se ponašati po prihvatljivom merilu, već ćeš istovremeno i svoju dužnost obavljati po prihvatljivom merilu. Neki ljudi vole da ugađaju drugima i ne prijavljuju ih i ne razotkrivaju kada ih vide da rade nešto loše. Predusretljivi su i lako se utiče na njih. Slušaju lažne starešine i antihriste koji ometaju rad crkve, nikome se ne zameraju i uvek prave kompromise, ne naginju ni levo, ni desno. Na površini deluju kao da imaju ljudskost – ne preteruju ni u čemu i imaju nešto savesti i razuma – ali najčešće ćute i ne izražavaju svoje ideje. Šta mislite o takvim ljudima? Zar nisu prepredeni i lažljivi? Eto kako su ljudi lažljivi. Kada se nešto desi, ne oglašavaju se, niti olako iskazuju bilo kakav stav, već uvek ćute. To ne znači da su razumni, već, naprotiv, pokazuje da se vešto kriju, da kriju stvari i da su duboko proračunati. Ako se nikome ne otvaraš, možeš li da se otvoriš Bogu? I ako nisi iskren, čak ni sa Bogom, i ne možeš da Mu se otvoriš, možeš li onda da Mu predaš svoje srce? Naravno da ne možeš. Ne možeš biti jednog srca s Bogom, već svoje srce držiš podalje od Njegovog! Da li možete da se otvorite i kažete šta vam je zaista u srcu kada sa drugima razgovarate u zajedništvu? Ako neko uvek govori šta mu je stvarno u srcu, ako govori iskreno i otvoreno, ako je iskren, ako nije površan dok obavlja dužnost i ako je u stanju da primenjuje istinu koju razume, onda za tu osobu ima nade da će zadobiti istinu. Ako se neko uvek pokriva i krije svoje srce da niko ne može jasno da ga vidi, ako odaje lažan utisak da bi prevario druge, onda je ta osoba u velikoj opasnosti. U velikoj je nevolji i biće joj jako teško da zadobije istinu. Iz nečijeg svakodnevnog života, reči i postupaka može se videti kakvi su mu izgledi. Ako se ta osoba uvek pretvara i pravi važna, onda nije neko ko prihvata istinu i pre ili kasnije biće razotkrivena i eliminisana. Kojim putem svi vi hodate? Nikada nije pogrešno ići putem poštene osobe! Neki bi mogli da kažu: „Kada sa braćom i sestrama u zajedništvu razgovaraš o istini, zašto im govoriš šta ti je na srcu? Zar to nije glupo?” Ili: „Zar razotkrivanjem zlih ljudi i bezvernika ne vređaš ljude? Vernici u Boga ne mogu da budu tako glupi!” Kako se osećaš pošto čuješ te reči? Trebalo bi da kažeš: „Biti poštena osoba, govoriti istinu i pridržavati se načela je pametno, sigurno ne glupo. To je istina koju bi oni koji dođu Bogu trebalo da primenjuju. Vernici u Boga moraju da se pokore Bogu i da Mu udovoljavaju u svemu. Ispravno je u zajedništvu razgovarati o istini i otvoriti svoje srce. Dok razgovaraš o istini, moraš da govoriš o svom pravom stanju. To će biti konstruktivno za druge i korisno za tebe. Raskrinkavanje zlih ljudi i bezvernika dužnost je Božjeg izabranog naroda. Možeš li valjano da obavljaš svoju dužnost ako se bojiš da uvrediš druge? Božji izabrani narod treba da se pridržava istina-načela, da razotkrije zle ljude i raskrinka bezvernike. Biti poštena osoba znači primenjivati istinu i pridržavati se načela. Oni koji ne primenjuju istinu nisu poštene osobe, niti su to oni koji se ne pridržavaju načela.” Šta misliš o ovom osporavanju? Ma šta drugi ljudi mislili, vernici u Boga ne mogu da prestanu da budu poštene osobe, niti mogu prestati da hodaju putem stremljenja istini. Na njih ne mogu uticati niti ih sputavati lažne starešine, antihristi i bezvernici. U svakom trenutku moraju da slede Boga, da slušaju Njegove reči i da budu poštene osobe prema Božjim zahtevima. To je ispravno. Kako bi neko trebalo da postupa da bi postao poštena osoba? Mora često da se preispituje, da vidi u kojim stvarima i dalje može da ispoljava svoju lažljivu, varljivu i prevrtljivu narav. Samo spoznajom sebe, svojih lažljivih namera i varljive, iskvarene naravi, čovek se može pobuniti protiv telesnosti i postepeno postati poštena osoba. Ljudi koji nikada ne otvaraju svoje srce, koji se uvek trude da zataje i prikriju stvari, koji se pretvaraju da su vredni poštovanja, kojima je stalo da ljudi imaju visoko mišljenje o njima, koji ne dozvoljavaju drugima da ih u potpunosti sagledaju i koji žele da im se ljudi dive – zar ti ljudi nisu glupi? Takvi su najgluplji! To je zato što će istina o ljudima pre ili kasnije biti razotkrivena. Kojim putem hodaju sa takvim ponašanjem? To je put fariseja. Jesu li licemeri u opasnosti ili nisu? Pošto su to ljudi kojih se Bog najviše gnuša, da li misliš da im preti opasnost ili ne? Svi oni koji su fariseji hodaju putem uništenja!

Kada te Sveti Duh prosvećuje da bi ti nešto shvatio, ponekad se to desi veoma brzo, a ponekad te Sveti Duh navede da neko vreme proživljavaš određeno iskustvo pre nego što ti postepeno omogući da ga shvatiš. To ne znači da se od tebe ne zahteva da ga doživiš ili da je Sveti Duh završio sa svojim delovanjem jednom kada ti dozvoli da shvatiš reči i doktrine. Po kojim načelima dela Sveti Duh? Sveti Duh dela time što uređuje tvoju okolinu, ljude, događaje i stvari da bi ti omogućio da kroz te ljude, događaje i stvari sazriš i da kroz njih i tokom tih iskustava postepeno shvatiš istinu. On nije završio posao time što ti je podario nekoliko prostih reči da te nadahne ili te prosveti, ili ti pruži malo svetlosti. Naprotiv, On ti omogućava da naučiš lekcije i da postepeno rasteš doživljavanjem svakog pitanja, različitih okruženja i različitih ljudi, događaja i stvari, da bi mogao da dođeš do postepenog razumevanja istine i ulaska u stvarnost. Prema tome, Sveti Duh dela shodno jednom vrlo prirodnom načelu, On dela u potpunom skladu sa prirodnim obrascem ljudskog razvoja, bez ikakve prinude. Prema principu i obimu dela Svetog Duha, ako neko ne poseduje minimalni stepen ljudskog razuma i savesti koji bi trebalo da ima, može li da zadobije delo Svetog Duha? Može li da dobije Božje usmeravanje i prosvećenje? Sigurno da ne. Šta hoću time da kažem? Ljudi uvek govore da streme istini, da moraju bolje da razumeju istinu, ali su nešto prevideli, a to je da moraju da daju svoje srce Bogu. Misle: „Ma kakva da je moja ljudskost, imao ja savesti ili ne, predao ja svoje srce Bogu ili ne, jednostavno ću više tragati za istinom, slušati više propovedi, čitati više Božjih reči i često u zajedništvu razgovarati o istini. Zatim ću, u obavljanju svoje dužnosti, ulagati više napora i više patiti i sve će biti u redu.” Međutim, takva osoba nije shvatila i ne poznaje najosnovnije stvari. Da li sada razumete koji je najosnovniji minimum koji neko mora da ispunjava ako želi da shvati i dobije istinu? (Savest i razum.) Prosto rečeno, čovek u najmanju ruku mora da ima iskreno srce. Samo oni sa poštenim srcem mogu da prihvate istinu, povinuju se Božjim planovima i obavljaju svoju dužnost u skladu sa Božjim zahtevima. Ako nemate pošteno srce, onda ne možete da ispunite Božje zahteve, niti možete da valjano obavljate dužnost stvorenog bića. Ako nemate pošteno srce, šta ste vi uopšte? To znači da nemate ljudskosti i da ste đavo. Kako se ispoljava iskreno srce? U najmanju ruku, mora se imati dobra ljudskost. Ako se ima dobra ljudskost, istinito srce, savest i razum, to nisu prazne i neodređene stvari koje se ne mogu videti ili dodirnuti, već se mogu otkriti bilo gde u svakodnevnom životu – to su stvarne stvari. Uzmimo, na primer, da je neko sjajan i savršen. Da li je to nešto što možeš da vidiš? Ne možeš da vidiš, opipaš, pa čak ni da zamisliš. Ali ako kažeš da je neko sebičan, možeš li da vidiš njegove postupke i da li ta osoba odgovara opisu? Ako se za nekog kaže da je iskren i istinitog srca, da li se to ponašanje može videti? Ako se za nekog kaže da je lažljiv, pokvaren i podao, da li to možeš da vidiš? Čak i ako zatvoriš oči, na osnovu reči i ponašanja neke osobe, možeš da osetiš da li je njena ljudskost normalna ili ogavna. Prema tome, „dobra ili loša ljudskost” nije puko praznoslovlje. Na primer, sebičnost i podlost, iskrivljenost i lažljivost, nadmenost i samopravednost jesu stvari koje možeš da opaziš u životu kada si u kontaktu sa nekom osobom. To su negativni elementi ljudskosti. Mogu li se, dakle, pozitivne komponente ljudskog roda koje bi ljudi trebalo da poseduju – poput čestitosti i ljubavi prema istini – uočiti u svakodnevnom životu? Da li neko ima prosvećenje Svetog Duha; da li može da dobije Božje smernice; da li ima delo Svetog Duha – možeš li sve to da vidiš? Možeš li sve to da razlučiš? Koji su uslovi koje neko mora da ispuni da bi zadobio prosvećenje Svetog Duha, da bi dobio Božje smernice i u svemu postupao prema istina-načelima? Mora da ima pošteno srce, da voli istinu, da traga za istinom u svemu i bude u stanju da primenjuje istinu jednom kada je shvati. Ako neko ispunjava te uslove, to znači da ima prosvećenje Svetog Duha, da razume Božje reči i da je u stanju da lako sprovede istinu u delo. Ako neko nije poštena osoba i svim srcem ne voli istinu, mučiće se da zadobije delo Svetog Duha. Čak i ako sa tom osobom budete u zajedništvu razgovarali o istini, ništa nećete postići. Kako možete da znate da li je neko čestita osoba? Morate da gledate ne samo da li laže i vara, već, što je još važnije, da li je u stanju da prihvati istinu i sprovede je u delo. To je najvažnije. Božja kuća oduvek uklanja ljude i u ovom trenutku mnogi su već uklonjeni. To nisu bili čestiti ljudi, već su svi bili lažljivi. Voleli su rđave stvari i uopšte nisu voleli istinu. Ma koliko godina su verovali u Boga, nisu mogli da shvate istinu, niti da uđu u stvarnost. Takvi ljudi su još manje u stanju da se istinski promene. Njihovo uklanjanje je, prema tome, bilo neminovno. Kada upoznate nekog, šta vam prvo zapadne za oko? Obratite pažnju na reči i dela te osobe da biste videli da li je poštena, da li voli istinu i da li može da je prihvati. To je najvažnije. U osnovi, moguće je proniknuti u nečiju suštinu ako utvrdite da li se radi o poštenoj osobi, da li je ona u stanju da prihvati istinu i sprovede je u delo. Ako je neko slatkorečiv ali ne čini ništa konkretno – a kada dođe vreme da se nešto stvarno uradi, jedino misli na sebe i nikada na druge – o kakvoj se onda ljudskosti tu radi? (To je sebičnost i podlost. Ta osoba nema ljudskosti.) Da li je lako osobi bez ljudskosti da zadobije istinu? Nije, teško je. Kada naiđe period patnje ili se mora platiti neka cena, ona pomisli: „Idite vi prvi u tu patnju i platite vi cenu, a ja ću vas stići kada se rezultati manje-više ostvare.” Kakva je to vrsta ljudskosti? Takva ponašanja zajedno se nazivaju „nemanje ljudskosti”. Svako ima iskvarenu narav, ali, pošto naiđu na problem, savest nekih ljudi stupa na scenu i oni počinju da prebacuju sebi, tako da su u stanju da postupaju u skladu sa svojom savešću. Iako ne kažu: „Ja stremim istini, pa mora da sam dobra osoba,” savest im proradi i oni, oslanjajući se na svoju savest, uspeju da kažu: „Mora da sam dostojan Božje blagodati i izbora.” Dakle, kada njihova savest deluje, da li su u stanju da primenjuju istinu? Ne nužno, ali, ako barem imaju volju, lako im je da primenjuju istinu, što je najosnovniji preduslov da je ljudi zadobiju. Kada se nađu u opasnosti, nekima je samo stalo da se sakriju. Neki, pak, štite druge i ne mare za sebe. Kada im se nešto desi, neki ljudi trpe, a neki se bore. To su razlike u ljudskosti. Kakav tip osobe ima najveće izglede da zadobije istinu? Mnogi su pred Bogom dali čvrsta obećanja i zakleli se da će čitav svoj život predati Njemu, da će se Njemu dati i da ništa neće tražiti zauzvrat. Ipak, ljudi rđave ljudskosti uvek se bore za dobit, nikada ne popuštaju niti se uzdržavaju i nikada ne postupaju prema savesti. Da li je lako takvim osobama da steknu istinu? Da li im je lako da ih Bog usavrši? (Ne.) Kakvoj je osobi lako da je Bog usavrši i da zadobije istinu? (Ljudima dobre ljudskosti.) Mora da postoji merilo posedovanja dobre ljudskosti. To ne podrazumeva hodanje putem umerenosti, nepridržavanje načela, nastojanje da se niko ne uvredi, ulagivanje svima i u svakoj situaciji, ne podrazumeva da se bude uglađen i prepreden sa svima, niti nastojanje da se bude hvaljen od svih. To nije merilo. Šta je, onda, merilo? Merilo znači biti u stanju pokoravati se Bogu i istini. Znači pristupanje svojoj dužnosti i svim vrstama ljudi, događaja i stvari u skladu sa načelima i osećajem odgovornosti. To svi jasno mogu da vide i svima je to jasno u srcu. Povrh toga, Bog ispituje ljudsko srce i poznaje svačije stanje. Bez obzira na to o kome se radi, niko ne može da prevari Boga. Neki se ljudi stalno hvale da imaju dobru ljudskost, da nikada ne govore loše o drugima, da nikada ne škode tuđim interesima, i tvrde da nikada nisu žudeli za tuđom imovinom. Kada nastane spor oko interesa, čak više vole da pretrpe gubitak, nego da koriste druge, i svi misle da su dobri ljudi. Međutim, dok izvršavaju svoje dužnosti u Božjoj kući, prevrtljivi su i prepredeni i uvek spletkare u sopstvenu korist. O interesima Božje kuće nikada ne razmišljaju; nikada ne smatraju hitnim ono što je Bogu hitno, niti razmišljaju onako kako Bog razmišlja. Nikada nisu u stanju da sopstvene interese ostave po strani da bi izvršavali svoje dužnosti. Sopstvenih interesa se nikada ne odriču. Čak i kada vide zle ljude kako čine zlo, ne razotkrivaju ih. Takvi ljudi nemaju nikakvih načela. O kakvoj je ljudskosti ovde reč? To nije dobra ljudskost. Ne obraćajte pažnju na ono što ljudi govore, već gledajte šta proživljavaju, šta otkrivaju i s kakvim stavom obavljaju svoje dužnosti; obratite pažnju na njihovo unutrašnje stanje i na ono što vole. Ako im je ljubav prema sopstvenoj slavi i dobitku veća od odanosti Bogu, ako je njihova ljubav prema sopstvenoj slavi i dobitku veća od interesa Božje kuće ili ako njihova ljubav prema sopstvenoj slavi i dobitku premašuje obzir koji pokazuju prema Bogu, da li onda ti ljudi imaju ljudskosti? To nisu ljudi sa ljudskošću. Njihovo ponašanje vide i drugi ljudi i Bog. Takvim ljudima je veoma teško da zadobiju istinu.

Da li sada svi razumete kakva vrsta ljudi može da dobije istinu? Svako je spreman da stremi istini, svi veruju u Boga, okupljaju se i slušaju propovedi, obavljaju svoje dužnosti i u zajedništvu razgovaraju o istini. Zašto su, međutim, neki posle nekoliko godina u stanju da govore o svojim iskustvenim svedočanstvima i svedoče o Bogu, dok drugi uopšte nemaju iskustvenih svedočanstava, niti ijednu dužnost mogu valjano da obavljaju? U čemu je razlika? Zapravo, razlika je u njihovoj ljudskosti. Neki ljudi imaju savest i razum, dok ih drugi nemaju. Neki vole istinu, dok je drugi ne vole. Kakva osoba, dakle, može lako da dobije istinu? (Ljudi koji su iskreni prema Bogu, koji su pošteni, koji imaju ljudskost i savest i razum.) To je veoma važno. Sada kada ste to shvatili, trebalo bi da razmislite o sledećem: da li je shvatanje i dobijanje istine povezano sa izgledom ljudi, sa njihovim kovom, stepenom obrazovanja, okruženjem u kojem su rođeni, uzrastom, porodičnim okruženjem, sposobnostima ili stručnim veštinama koje su savladali? Može se reći da jedno s drugim u osnovi nema veze. Neki ljudi su donekle slabog kova, ali su sami veoma jednostavni. Ulažu svu energiju koju imaju, nisu prevrtljivi i lažljivi, i savesni su i preuzimaju odgovornost za stvari. Ako pogreše, u stanju su da prihvate istinu i primenjuju je u skladu sa načelima. Kada ih zadese nevolje, u stanju su da tragaju za istinom. Njihovi rezultati u obavljanju dužnosti stalno se poboljšavaju; iako ih talentovani ljudi gledaju sa visine, Bog voli tu vrstu ljudi. Kada Bog daruje blagodat ljudima i omogući im da shvate istinu, On se ne obazire na njihov izgled, stepen obrazovanja, kvalitet njihovog kova, niti na njihovu elokvenciju – Bog se ne obazire ni na šta od toga. Neki kažu: „Spor sam na jeziku i slabije se izražavam, ali vidim ljude koji su tako vešti sa rečima. Nisam visok, i po izgledu ne odudaram od proseka. Nisam školovan i nisam baš najboljeg kova. Zar to ne znači da sam gotov?” Kakvo je to razmišljanje? Zar to nije pogrešno shvatanje Boga? Zar to ne znači da ne razumete Božje namere? (Znači upravo to.) Zar ljudi sa takvim gledištem nisu buntovni? Uopšte ne razumeju Božje namere. Misle da su svi oni koje Bog spašava i usavršava, ili koje Bog prosvećuje i usmerava, nadareni, ili da su vešti na rečima, ili da imaju sjajno obrazovanje i znanje, ili da su svi talentovani pojedinci; oni misle da Bog voli takve ljude. Zar to nije klevetanje Boga? Uopšte ne razumeju Božje srce! Ljudi uvek govore da je Bog pravedan i da posmatra najdublje odaje ljudskog srca, ali, kada im se nešto desi, ljudi pogrešno shvataju Boga. Da li vam je sada malo jasnije? Šta Bog prvenstveno vidi kada posmatra ljude? Vidi njihova srca. Sve što ljudi govore i rade pod kontrolom je njihovih srca. Ako ti je srce pošteno, onda imaš dobru ljudskost. Postepeno ćeš moći da razumeš istinu i bićeš u stanju da do izvesne mere udovoljiš Božjim zahtevima i moći ćeš da pokažeš razumevanje prema Božjim namerama. Ako ti je srce previše lažljivo, zatvoreno i nepopustljivo, ako si sebičan i samo tražiš svoju korist, nemaš dobru ljudskost, uvek si zaglavljen u predstavama i zamišljaš da bi Bog trebalo da postupa na ovaj ili onaj način, ako, kada naiđeš na nešto što se ne uklapa u tvoje predstave, pogrešno razumeš Boga i nikada ne shvataš Njegove namere, da li ćeš onda biti u stanju da dobiješ istinu? Nećeš. Na kraju, kada ne budeš mogao da dobiješ istinu, hoćeš li kriviti sebe, kriviti druge ili se žaliti na Boga, govoreći da Bog nije pravedan? (Krivićemo sami sebe.) Tako je, krivićeš sam sebe. Šta bi, dakle, neko takav trebalo da radi da bi dobio istinu? Mora da traga za istinom i sprovede je u delo i mora da se ponaša i postupa na tačno određeni način. Ako razume bez primenjivanja, i dalje neće moći da dobije istinu. Kada se u tebi pojave sebičnost i spletkarenje zarad sopstvene koristi i kada to shvatiš, treba da se moliš Bogu i da tragaš za istinom kako bi se time pozabavio. Prva stvar koje treba da budeš svestan jeste da je, suštinski posmatrano, takvo ponašanje povreda istina-načela, štetno je za rad crkve, sebično je i ogavno – savesni i razumni ljudi ne treba da se tako ponašaju. Treba da ostaviš po strani svoje sopstvene interese i sebičnost i da razmišljaš o radu crkve – to je u skladu sa Božjim namerama. Posle molitve i razmišljanja o sebi, ako istinski shvatiš da je takvo postupanje sebično i ogavno, lako ćeš ostaviti svoju sebičnost po strani. Kada se odrekneš svoje sebičnost i spletkarenja iz koristi, osetićeš stabilnost, mir, radost i osećaćeš da osoba od savesti i razuma treba da vodi računa o radu crkve, a ne isključivo o svojim ličnim interesima, što bi bilo izuzetno sebično, ogavno i lišeno savesti i razuma. Pravično je i časno biti nesebičan, voditi računa o radu crkve i delovati isključivo da bi se udovoljilo Bogu; takav život daje vrednost postojanju. Kada na zemlji živiš na taj način, onda si čestit i iskren, proživljavaš svoju normalnu ljudskost i živiš u obličju pravog čoveka. Ne samo da ti je savest čista, već si i dostojan svih stvari koje ti Bog daruje. Što više tako budeš živeo, to ćeš biti stabilniji, mirniji, radosniji i vedriji. Zar na taj način nećeš zakoračiti na pravi put vere u Boga?

To da li će ljudske iskvarene naravi, pune sebičnosti, podlosti, obmane i laži, moći rešiti, zavisi od toga da li će ljudi moći da prihvate istinu ili ne. Svi oni koji su u stanju da prihvate istinu mrze svoje iskvarene naravi, mrze sebičnost i podlost i svoju obmanu i laži. Ne žele da dopuste da ih te stvari uprljaju i ograničavaju. Sve dok su oni koji vole istinu u stanju da spoznaju sopstvenu iskvarenu narav, lako će odbaciti to negativno đubre i smeće. Oni koji ne vole istinu odnose se prema tim negativnim stvarima kao prema blagu. Previše vole sopstvenu korist, nevoljni su da se pobune protiv tela i previše su nepopustljivi. Kao rezultat toga, nikada ne mogu da shvate šta su Božje namere, niti da Mu se pokore. Upravo zbog toga što ljudi ne vole ili ne prihvataju istinu, veruju u Boga toliko godina na tako zbrkan način. Kada im dođe vreme da svedoče, veže im se jezik i nisu u stanju da izgovore ni reč. Ljudi godinama slušaju propovedi o istini i uvek im je predočavana Božja narav i stoga bi oni koji streme istini trebalo već da su je shvatili. Međutim, oni koji ne vole istinu ne žele da se otvore pred Bogom. Njihova srca ne žele da odustanu od sklonosti ljudskog tela, pa se ne usuđuju da se jednostavno otvore pred Bogom. Samo žele da slobodno uživaju u blagodati koju Bog daruje ljudima, ali ne žele da primenjuju istinu da bi udovoljili Bogu. Bog kaže: „Ako želiš da dobiješ Moju blagodat, ako želiš da dobiješ te istine, samo je jedan uslov – moraš da odustaneš od sopstvene koristi i da Mi daš svoje iskreno srce.” Ljudi nisu u stanju ni taj jedan uslov da ispune, a ipak i dalje žele da traže Božju blagodat, mir i radost i žele da dobiju istinu. Ne žele, međutim, da svoje pravo srce predaju Bogu. Kakvi su to ljudi? Zar nisu Sotoninog soja? Mogu li da budu i jedno i drugo istovremeno? Istina je da ne mogu. Bilo da razumeš Božje namere ili ne, Njegova narav uvek se otvoreno predočava ljudima. Ako neko nikada ne prihvata istinu ili ako razume istinu, ali je ne sprovodi u delo, to je zato što je nepopustljiv i nije predao svoje srce Bogu. Prema tome, nikada neće dobiti istinu, niti će biti u stanju da spoznaju Božju narav. To nije zato što se Bog odnosi nepravično prema ljudima. Ljudi često citiraju Boga i kažu: „Bog je daruje blagodat kome On hoće”, ali ne razumeju značenje te rečenice. Naprotiv, pogrešno razumeju Boga. Misle da blagodat dolazi od Boga, da je On daje kome On želi i da je On dobar prema onima prema kojima On to želi. Da li je tako? Zar to nisu ljudske predstave i uobrazilja? Bog se odnosi prema ljudima shodno njihovoj suštini. Kada su ljudi u stanju da vode računa o Božjim namerama i da prihvate istinu, onda imaju Božji blagoslov. Ako ljudi ne prihvataju istinu i opiru se Bogu, onda je rezultat drugačiji. U stvarnosti, Bog je prema svima pravičan i tretira ih prema načelima, ali se radi o tome da postoji deo čovečanstva čije je srce pretvrdo, pa se Bog prema njima mora odnositi drugačije. Bog svakoj osobi radi drugačije stvari, što objašnjava to da On dela u skladu sa načelima. Bog je pravedan prema svakom čoveku. Na primer, brojni su ljudi koji ne dolaze pred Boga u potrazi za istinom. Samo žele da sopstvenim rukama izgrade sebi dobar život i budućnost. Žele da budu gospodari sopstvene sudbine i budućnosti i misle da je kontrola nad njihovom sudbinom u njihovim rukama. Ne prihvataju Božji suverenitet ni Njegove planove, niti Mu se pokoravaju, već žele da Bog udovolji njima. Kada posrnu i padnu, žale se da je Bog nepravedan. Zar je to razumno? Previše su neuki i tvrdoglavi, ali uvek misle da su pametni. Razmišljaju na sledeći način: „Neki se odriču svojih porodica i ne žele ništa. Čitavo vreme provode izvršavajući svoju dužnost, daju svoje pravo srce Bogu, a šta dobijaju zauzvrat? Ne znaju šta će Bog uraditi u budućnosti, ali daju sve i sebi ne ostavljaju izlaz. Ti ljudi su tako glupi! Vidite kako sam ja pametan, sledim ovaj put: sedim na obe stolice. Ne moram ničega da se odreknem, niti da bilo šta odgađam i na kraju ću i ja biti spasen.” Da li je ta osoba pametna, ili je idiot? (Idiot.) Sigurno je idiot. Kada se međusobno uporede, pametni ljudi i oni neuki i tvrdoglavi razlikuju se po svojoj ljudskosti. Pametni ljudi imaju dobru ljudskost, dok neuki, tvrdoglavi ljudi imaju lošu ljudskost. Pametni ljudi prihvataju istinu, dok je neuki, tvrdoglavi ljudi ne prihvataju, pa će njihovi konačni ishodi biti različiti.

Ljudi koji obavljaju svoju dužnost uglavnom se dele na dve glavne kategorije. Jedna vrsta su oni koji se iskreno daju za Boga, dok drugoj vrsti pripadaju oni koji sebi uvek ostavljaju izlaz. Šta mislite, kakve ljude će Bog odobriti i spasti? (One koji se iskreno daju za Boga.) Bog želi da dobije one ljude koji se iskreno daju za Njega. Odista, Bog prema ljudima nema puno zahteva. On traži samo da ljudi budu iskreni u obavljanju dužnosti. Ne želi da ti oduzme tvoju ličnu korist. Bog vam je dao priliku da se obučavate za obavljanje svoje dužnosti i da iskoristite svakakve talente, a ono što želi jeste da ljudi budu iskreni. Ma gde obavljao svoju dužnost i ma u čemu se ona sastojala, Bog ti je dao najveći mogući prostor da iskoristiš svoje talente i veštine i, na kraju, Bog želi da ti omogući da dobiješ istinu u svim vrstama okruženja i dužnosti, da shvatiš Njegove namere i da proživiš ljudsko obličje. To je Božja namera. Bog ne želi da ti sve oduzme, već želi da sve završi za tebe – On želi da ti sve da. Neki ljudi su uvek uskogrudni. Iako su u sekularnom svetu proučavali neka stručna znanja, misle da će, ako izvršavaju svoju dužnost, zapostaviti celokupno svoje stručno znanje. Čak i ako bi to znanje zastarelo od neupotrebe, zar bi to zaista bio gubitak? Obavljajući svoju dužnost danas, dobićeš istinu i život. Poređenja radi, šta je dragocenije: malo beskorisnog, zapostavljenog znanja, ili istina i život? Da ne pominjemo to da istinski korisne stvari koje si naučio mogu da ti posluže i da se iskoriste dok obavljaš svoju dužnost. Zar ti sećanje na te stvari neće biti čvršće ako ih budeš koristio u vršenju svoje dužnosti? Pamtiti stvari koje ne koristiš predstavlja smetnju i teret, pa nije nikakva šteta ako padnu u zaborav. U ovom trenutku, tvoji hobiji i veštine ti služe dok obavljaš svoju dužnost. Takođe, za to vreme izvršavaš svoju dužnost kao stvoreno biće, u stanju si da shvatiš istinu i zakoračiš na pravi put života. Kakav srećan događaj, kakav je ovo veliki blagoslov! Kako god okreneš, ne radi se o gubitku. Dok sledite Boga, udaljite se od mesta greha i od grupa zlih ljudi i, u najmanju ruku, Sotona više neće kvariti i gaziti vaše misli i vaše srce. Stigli ste na parče čiste zemlje, došli ste pred Boga. Zar to nije neverovatan blagoslov? Ljudi se reinkarniraju iz generacije u generaciju sve do današnjih dana i koliko takvih prilika dobiju? Zar nemaju samo ljudi rođeni poslednjih dana tu šansu? Kako je to divno! Tu nije reč o gubitku, to je najveći blagoslov. Trebalo bi da se raduješ u sebi! Kao stvorena bića, od celog stvaranja, od nekoliko milijardi ljudi na Zemlji, koliko je ljudi koji imaju priliku da, u svom identitetu stvorenih bića, svedoče o delima Stvoritelja i da izvršavaju svoju dužnost i odgovornost u Božjem delu? Koliko ih je imalo priliku da izvršavaju svoju dužnost i ponesu odgovornost u Božjem delu? Ko dobija takvu priliku? Zar je takvih ljudi mnogo? Premalo ih je! Kakav je odnos? Jedan na deset hiljada? Ne, ima ih još manje! Posebno vi, koji možete da koristite svoje veštine i znanje koje ste proučavali da biste obavljali svoju dužnost, zar vi niste naročito blagosloveni? Ti ne svedočiš o čoveku i ono što radiš nije karijera – Onaj kome služiš jeste Stvoritelj. To je najlepše i najdragocenije! Zar ne bi trebalo da budete ponosni? (Trebalo bi da smo ponosni.) Dok obavljate svoju dužnost, Bog vas zaliva i hrani. U tako dobrom okruženju i prilici, ako ne dobijete ništa suštinsko, ako ne dobijete istinu, zar se nećete kajati do kraja života? Morate, dakle, da iskoristite priliku da izvršite svoju dužnost; nemojte da je propustite. Iskreno stremite istini dok obavljate svoju dužnost i dobijte istinu. To je najdragocenija stvar koju možete da uradite, najsmisleniji život! Nema čoveka niti grupe ljudi od svih stvorenih bića koji su blagosloveniji od vas! Za šta nevernici žive? Žive da bi se reinkarnirali i da bi uživali u ovozemaljskim uzbuđenjima. Za šta svi vi živite? Živite da obavljate dužnost stvorenog bića. Vrednost takvog života je tako velika! Dakle, ne treba da nipodaštavate dužnost koju obavljate, a još manje da od nje odustanete. Samo valjano obavljanje dužnosti i izvršavanje Božjeg naloga jeste nešto najdragocenije i najsmislenije.

29. jun 2015. godine