Koje ste kušnje u stanju da izdržite danas? Usuđujete li se da kažete da ste utemeljeni, da možete da budete postojani pred iskušenjima? Iskušenja kroz koja prolazite kada vas Sotona lovi i progoni, ili iskušenja statusa i prestiža, iskušenja vezana za brak ili bogatstvo, da li ste u stanju da ih uspešno prebrodite? (Možemo manje ili više da prebrodimo neka od njih.) Koliko stepena iskušenjȃ postoji? I koji stepen ste u stanju da savladate? Na primer, možda se nećeš uplašiti kada čuješ da je neko uhapšen jer veruje u Boga i nećeš se uplašiti kada vidiš da druge hapse i muče – ali kada tebe uhapse, kada se nađeš u toj situaciji, da li ćeš biti postojan? To je veliko iskušenje, zar ne? Uzmimo, na primer, da poznaješ nekog ko ima prilično ljudskost, ko strastveno veruje u Boga i odrekao se porodice i karijere da bi obavljao dužnost i ko je pretrpeo brojne nedaće: jednog dana tu osobu iznenada uhapse i osude na zatvor zbog vere u Boga i ti čuješ da su je posle prebili na smrt. Da li je to iskušenje za tebe? Kako bi reagovao da se to tebi desi? Kako bi to doživeo? Da li bi tragao za istinom? Kako bi tragao za istinom? Na koji bi se način, za vreme takvog iskušenja, trudio da budeš postojan, da shvatiš Božju nameru i time zadobiješ istinu? Da li si ikada razmišljao o tim stvarima? Da li je lako savladati takva iskušenja? Da li su ta iskušenja nešto nesvakidašnje? Kako treba doživeti stvari koje su nesvakidašnje i u suprotnosti su sa ljudskim predstavama i maštarijama? Ako nemaš put, postoji li verovatnoća da ćeš se žaliti? Da li si u stanju da tragaš za istinom u Božjim rečima i uvidiš suštinu problema? Da li si u stanju da koristiš istinu da bi utvrdio ispravna načela primene? Zar ne bi trebalo da to postoji u onima koji streme ka istini? Kako možeš da spoznaš Božje delo? Kako bi trebalo da ga doživiš da bi zadobio plodove Božjeg suda, pročišćenja, spasenja i usavršavanja? Koje je istine potrebno shvatiti da bi se rešilo mnoštvo ljudskih predstava i pritužbi Bogu? Koje su to najkorisnije istine kojima bi trebalo da se opremiš, istine koje će ti omogućiti da ostaneš postojan u raznim kušnjama? Koliki vam je rast u ovom trenutku? Koji stepen iskušenjȃ ste u stanju da savladate? Imate li neku predstavu o tome? Ako nemate, onda je to problematično. Malopre ste rekli da biste „manje ili više mogli da savladate neke od njih”. To su reči smetenjaka. Morate da budete načisto sa tim kakvu vrstu rasta imate, kakvim ste se istinama već opremili, koja iskušenja ste u stanju da savladate, koje kušnje ste u stanju da prihvatite i koje bi tačno istine i kakvo znanje o Božjem delu trebalo da imaš u kojim konkretnim kušnjama i da odabereš kojim ćeš putem ići da bi udovoljio Bogu. Moraš da budeš načisto sa svim tim. Kada se susretneš sa nečim što se ne uklapa u tvoje predstave i uobrazilju, kako ćeš to doživeti? Kako bi trebalo da se opremiš istinom u takvim situacijama – i kojim aspektima istine – da bi te situacije lagano prebrodio, da bi ne samo rešio svoje predstave, već stekao pravo znanje o Bogu. Zar to nije ono za čime bi trebalo da tragaš? Kakva iskušenja obično doživljavate? (Status, slavu, dobit, novac, odnose između muškaraca i žena.) To su, u osnovi, uobičajena iskušenja. A u vezi sa vašim rastom danas, pri kakvim iskušenjima ste u stanju da se suzdržite i budete postojani? Da li posedujete pravi rast da biste prebrodili ta iskušenja? Da li stvarno možete da jemčite da ćete valjano obavljati svoju dužnost i da nećete činiti ništa što je u suprotnosti sa istinom; da nećete prouzrokovati nikakve prekide ili ometanja, da nećete biti prkosni i neposlušni i da nećete činiti ništa što će uznemiriti Boga? (Ne.) Šta bi, dakle, trebalo da radite da biste valjano obavljali svoju dužnost? Pre svega, morate preispitati sebe u svemu da biste videli da li su vaši postupci u skladu sa istina-načelima ili ne, da li su vaši postupci površni ili ne i da li postoje neki elementi neposlušnosti i opiranja ili ne. Ako takvi elementi postoje, morate da tragate za istinom da bi ste ih rešili. Pored toga, ako postoje neke stvari koje ne znate, morate da tragate za istinom da bi ste ih rešili. Ako ste predmet orezivanja, prihvatite to i pokorite se. Sve dok ljudi govore u skladu sa činjenicama, nije moguće prepirati se sa njima i sofistički se nadmudrivati sa njima. Samo tada možete da spoznate sebe i istinski se pokajete. Ljudi bi trebalo da zadovolje uslove ta dva aspekta stvari i ostvare istinski ulazak. Na taj način biće u stanju da razumeju istinu, da uđu u stvarnost i da obavljaju svoju dužnost u skladu sa prihvatljivim merilima.

Neki ljudi kažu: „U većini situacija, kada mi se nešto desi, ne znam kako da tragam za istinom. Čak i kada mi to uspe, ne pronalazim odgovor. Uzalud sam se molio, tragao i čekao. Ne znam šta da radim. Želim da pronađem Božje reči da to razrešim, ali toliko ih ima, ne znam koji odlomak Božjih reči da pročitam koji bi bio primenjiv i koji bi mogao da reši taj problem.” Šta bi, onda, ti ljudi trebalo da rade? Za to postoji minimalni standard: kada vam se nešto desi i ne znate šta da radite, najosnovnija stvar bila bi da sledite svoju savest. To je pojas za spasavanje i polazna osnova koje bi se trebalo držati iznad svega, i ujedno i načelo primene. Dakle, u kojoj meri savest preovlađuje kod svake osobe? Kada neko ne razume istinu, koliko veliku ulogu njihova savest ima zavisi od toga kakva mu je ljudskost. Ako ta osoba ne razume istinu i ne postupa po svojoj savesti i ne vidiš nijedan aspekt njenih postupaka u kojima pokazuje bilo kakav obzir prema Božjim namerama, niti vidiš bogobojažljivo srce u toj osobi – ako svega toga nema, da li se onda ta osoba ubraja u savesne i humane ljude? (Ne.) O kakvom se tipu osobe radi? Taj tip osobe se upravo definiše kao neko bez ljudskosti, ko ne postupa ni razumno, ni savesno, već se ponaša ispod svakog ljudskog kriterijuma. Neki ljudi mnoge istine ne shvataju. Šta god da rade, ne razumeju načela i, kada naiđu na probleme, ne umeju da se izbore sa njima. Kako bi ti ljudi trebalo da primenjuju u takvim situacijama? Najniže merilo prihvatljivog ponašanja jeste postupati po savesti; to je polazna osnova. Kako da postupaš po svojoj savesti? Postupaj iskreno i budi dostojan Božje blagosti. Budi dostojan toga što ti je Bog podario ovaj život i ove Bogom dane prilike da ostvariš spasenje. Da li je to dejstvo tvoje savesti? Jednom kada ispuniš taj minimalni standard, dobićeš zaštitu i nećeš praviti ozbiljne greške. Onda ti se neće lako dogoditi da u postupanju budeš buntovan prema Bogu ili da izbegavaš svoje dužnosti, i mala je verovatnoća da ćeš delati površno. Takođe, nećeš biti tako sklon da kuješ planove zarad sopstvenog statusa, slave, dobitka i budućnosti. To je uloga koju savest igra. I savest i razum bi trebalo da budu komponente čovekove ljudskosti – to su najosnovniji i najvažniji elementi. Kakav je čovek onaj koji nema savesti, niti razuma normalne ljudskosti? Generalno gledano, radi se o osobi koja nema ljudskosti ili joj je ljudskost izuzetno loša. Ako pažljivije pogledamo, kako se ispoljava nečije odsustvo ljudskosti? Probajte da analizirate koje su karakteristike takvih ljudi i na koji se konkretan način ispoljavaju. (Sebični su i niski.) Sebični i niski ljudi su površni u svojim postupcima i klone se svega što se ne tiče njih lično. Ne mare za interese Božje kuće, niti pokazuju razumevanje prema Božjim namerama. Ne preuzimaju na sebe breme obavljanja svojih dužnosti ili svedočenja za Boga i nemaju osećaj odgovornosti. O čemu razmišljaju svaki put kada nešto rade? Prva pomisao im je: „Ako budem ovo uradio, da li će Bog znati za to? Da li će drugi to videti? Ako drugi ne vide da se trudim i marljivo radim, i ako ni Bog to ne bude video, onda nema svrhe da se toliko trudim i mučim.” Zar to nije izuzetno sebično? To je ujedno veoma podla namera. Kada razmišljaju i postupaju na taj način, da li njihova savest igra bilo kakvu ulogu? Da li im je savest kriva za to? Ne, njihova savest ne igra nikakvu ulogu i nije im kriva. Neki ljudi ne prihvataju odgovornost ma kakvu dužnost obavljali, niti svojim pretpostavljenima na vreme prijavljuju probleme koje su uočili. Kada vide da neko remeti i uznemirava druge okreću glavu. Kada vide zle ljude kako čine zlo, ne pokušavaju da ih spreče u tome. Ne štite interese Božje kuće, niti razmišljaju o tome šta je njihova dužnost i odgovornost. U vršenju svoje dužnosti, takvi ljudi ne rade ništa ozbiljno, već su oni koji hoće da ugode drugima i žude za udobnošću. Govore i postupaju isključivo iz sopstvene taštine i radi zaštite sopstvenog ugleda, statusa i interesa. Svoje vreme i trud ulažu samo u ono što je njima od koristi. Postupci i namere takvih osoba su svima jasne: pojave se svaki put kada postoji prilika da se pokažu ili da uživaju u nekom blagoslovu. Kada, međutim, ne postoji prilika da se pokažu, ili čim naiđe neka patnja, nestanu sa vidika poput kornjače koja uvlači glavu. Da li takva vrsta ljudi ima savest i razum? (Ne.) Da li osoba bez savesti i razuma, koja se ovako ponaša, bilo šta sebi prebacuje? Takvi ljudi sebi ne prebacuju ništa i njihova savest ničemu ne služi. Nikada nisu osetili grižu savesti, kako onda da osete prekor ili disciplinu Svetog Duha? Ne, oni to ne mogu.

Delo Svetog Duha je principijelno i ima svoje preduslove. U kakvom tipu osobe Sveti Duh obično obavlja Svoje delo? Kakve preduslove je potrebno ispuniti da bi se dobilo delo Svetog Duha? Oni koji veruju u Boga moraju da razumeju šta je ono najmanje što treba da imaju kako bi dobili delo Svetog Duha. U najmanju ruku, moraju da imaju savest i čestito srce, i u savesti moraju da imaju element čestitosti. Tvoje srce mora da bude pošteno i da prihvati Božje ispitivanje. Oni koji se usude da ne prihvate Božje ispitivanje nisu pošteni ljudi i ne veruju iskreno u Boga. Ljudi uvek kažu da Bog ispituje same dubine ljudskog srca, da On sve posmatra, da čovek vidi spoljašnost, dok Bog vidi srce, ali zašto ljudi ne mogu da prihvate Božje ispitivanje? Zašto ne mogu da slušaju Božje reči i pokore se? Objašnjenje je da ljudi razumeju samo reči i doktrine, ali ne vole istinu. Zašto neki ljudi nikada nisu u stanju da prime delo Svetog Duha? Zašto su uvek u negativnom i utučenom stanju, bez ikakve radosti ili spokoja? Ako pažljivo proučite njihovo stanje, ti ljudi su obično bez svesti o sopstvenoj savesti, nemaju pošteno srce, slabog su kova i ne ulažu napore ka istini, pa su njihova stanja veoma retko normalna. Oni koji vole istinu su drugačiji. Uvek ulažu napore ka istini, stanje im se popravlja kada shvate delove istine i u stanju su da rešavaju neke prave probleme uporedo sa shvatanjem delova istine. Zahvaljujući tome, stanje im se stalno poboljšava i postaje sve normalnije. Ma šta da ih zadesi, retko su negativni i u stanju su da žive u prisustvu Boga. Tokom svakog perioda iskustva, uvek stiču koristi i znanje i uvek ostvaruju postignuća u obavljanju svoje dužnosti. U stanju su da pridobiju ljude šireći jevanđelje i, šta god da im je dužnost, obavljaju je na principijelan način. Odakle potiče ta dobit? To su rezultati postignuti čestim čitanjem Božjih reči i sticanjem prosvećenja, prosvetljenja i razumevanja istine – rezultati ostvareni delom Svetog Duha. Sveti Duh može da obavlja Svoje delo u tebi samo ako imaš pošteno srce, savest i razum koji odlikuju ljudskost. Da li svi vi shvatate pravila o delu Svetog Duha? U kakvom tipu osobe Sveti Duh obično obavlja Svoje delo? Sveti duh obično obavlja Svoje delo u ljudima poštenog srca. On deluje u onima koji imaju nedaće i koji tragaju za istinom. Bog ne obraća pažnju na one koji nemaju nimalo ljudskosti i koji uopšte nemaju savesti niti razuma. Ako je neko pošten, ali mu se srce privremeno udaljilo od Boga, ne želi da se potrudi da bude bolji, ako je zarobljen u negativnom stanju i ne moli se, niti traga za istinom da bi to rešio, ne želi da sarađuje – u tom stanju privremenog mraka i privremenog poniženja, Sveti duh ne obavlja Svoje delo. Koliko će ga On manje obavljati u nekome ko suštinski nema svesti o ljudskosti? Sigurno ga neće obavljati. Šta Bog radi sa takvim tipom osobe koja nema ni savesti ni razuma i koja uopšte ne voli istinu? Bog na takvu osobu ne obraća pažnju. Ima li nade za takve ljude? Postoji jedan jedini tračak nade. Jedini izlaz za njih jeste da se iskreno pokaju i da postanu pošteni ljudi i tek tada će moći da prime delo Svetog Duha. Kako se postaje poštena osoba? Pre svega, moraš da otvoriš svoje srce Bogu i tražiš istinu od Njega. Kada shvatiš istinu, moraš da budeš u stanju da je sprovedeš u delo i povinuješ se Božjim uređenjima, što se sve svodi na davanje svog srca Bogu. Tek tada Bog može da te prihvati. Moraš prvo da se pobuniš protiv svog tela, da odustaneš od svoje sopstvene taštine i ponosa, da odustaneš od sopstvenih interesa i da se baciš na obavljanje svojih dužnosti kako duhom, tako i telom. Moraš da obavljaš svoju dužnost pokorna srca i da veruješ u srcu da nije bitno šta sve moraš da pretrpiš sve dok udovoljavaš Bogu. Ako te zadese teškoće, a moliš se Bogu i tragaš za istinom, obrati pažnju na to kako će te Bog voditi i da li ti je srce ispunjeno spokojem i radošću ili nije, da li imaš taj dokaz ili ne. Ako želiš da primiš delo Svetog Duha, prvo moraš da se iskreno pokaješ, da se predaš Bogu, otvoriš svoje srce za Njegovo prisustvo i odrekneš se besmislica do kojih ti je toliko stalo, poput slave, dobiti i statusa. Ako nastaviš da težiš takvim stvarima, ali još uvek nameravaš da zatražiš od Boga velike blagoslove, hoće li te Bog priznati? Delo Svetog Duha podrazumeva izvesne preduslove. Bog je Bog koji se gnuša zla i On je sveti Bog. Ako ljudi stalno streme ka slavi, dobiti i statusu i od početka do kraja nisu u stanju da se odreknu tih stvari, ako su im srca zatvorena za Boga, ako se ne usuđuju da Mu se otvore, ako uvek odbacuju Njegovo delo i usmerenje, onda On neće činiti ništa. Bog ne mora u svakome da obavlja Svoje delo, niti da te prisiljava da uradiš ovo ili ono. Bog te ne prisiljava. Samo zli duhovi prisiljavaju ljude da nešto urade i čak na silu zaposedaju ljude da bi ih kontrolisali. Delo Svetog Duha je izuzetno blago, tako da kada te ganuti, ti to ni ne osetiš. Osetio bi se kao da si nesvesno razumeo i probudio se. Tako Sveti Duh ganuti ljude. Dakle, ako neko želi da primi delo Svetog Duha, mora da se iskreno pokaje i da istinski sarađuje.

Na koji način daješ svoje srce Bogu? Kada ti se nešto desi, trebalo bi da izjaviš Bogu da se nećeš oslanjati na sebe. Davanje svog srca Bogu znači dozvoliti Bogu da bude Gospodar u tvojoj kući. Povrh toga, moraš da se odrekneš stvari koje te ometaju u primeni istine, poput ugleda, statusa, taštine i ponosa. Moraš da dozvoliš Bogu da te vodi, da dozvoliš svom srcu da mu se pokori, da Mu dozvoliš da ovlada tvojim srcem i da postupaš u skladu sa Njegovim rečima. Jednom kada ti pođe za rukom da se odrekneš stvari u kojima uživa telo i kada Bog vidi da više ne nosiš breme, već Mu dolaziš pokornog srca, spreman da slušaš Njegove reči i povinuješ se Njegovim uređenjima i planovima, dozvoliš Mu da dela, dozvoliš Mu da vodi – jednom kada Bog vidi da si, dakle, iskren, onda će Sveti Duh obavljati Svoje delo. Prvo, moraš da se iskreno pokaješ, da okreneš svoje srce ka Bogu, da pokažeš razumevanje prema Njegovim namerama i uložiš napor ka istini. Ne možeš da budeš negativan ili lenj, a kamoli svojeglav. Ako želiš da uvek budeš glavni, da budeš gospodar u svojoj kući i da postupaš prema sopstvenim sklonostima, kakav je to stav? Kakva je to vrsta stanja? To je pobuna i otpor. Misliš li da Bog mora da te spasi, da ne može bez tebe? Da li se o tome radi? Zašto se Božje delo poslednjih dana okrenulo ka neznabošcima? Zašto ga Bog ne sprovodi u Izraelu? Zašto ga ne čini u religioznom svetu? Zato što su oni toliko buntovni i opiru se Bogu, Bog je to delo okrenuo prema neznabošcima. Kako Bog gleda na ovo pitanje? Bog spasava one koji prihvataju istinu. Nije važno da li su preobraćeni unutar religije ili su nevernici koji je prihvataju ovo delo – Bog je blagodaran i spasava one koji prihvataju istinu. Da li su vam te stvari jasne? Sve što Bog radi je najsmislenije i u sebi ima Božju narav i mudrost. Ljudi naravno nemaju čime da se pohvale kada shvate Božje želje ili se povinuju Njegovim uređenjima. Nemoj da misliš da si pametan, ili da voliš istinu ili da si mnogo jači od drugih. Samo zato što si pametan po jednom pitanju ne znači da ćeš obavezno biti pametan u nekom drugom, tako da moraš često da se moliš i da tragaš za istinom u svemu. Moraš da ispitaš svoje postupke i raspoznaš da li se u njima vidi strah od Boga, da li su u skladu sa istinom ili ne i da li mogu da udovolje Božima namerama ili ne mogu.

Bilo da vaša ljudskost ispunjava prihvatljive standarde ili ne, bilo da zadovoljava merila normalne savesti i razuma, ili ne, Bog je zadovoljan samo onima koji streme ka istini. Stremljenje ka istini i ulazak u život su beskrajni. Ako čovek samo ima savest i po njoj postupa, to načelo ne zadovoljava standarde istine. Takođe mora da plati cenu ulaganja truda za istinu, da se ponaša prema Božjim zahtevima i da valjano obavlja dužnost prema Njegovim zahtevima. Samo će takvom primenom čovek ostvariti život-ulazak, shvatiti i zadobiti istinu i udovoljiti Božjim namerama. Ima ljudi koji imaju nešto ljudskosti, koji poseduju nešto savesti i razuma, pa misle: „Ako savesno obavljam svoju dužnost, biću dostojan Boga.” Da li je to ispravno razmišljanje? Da li standard savesti može da zameni istinu? Da li možeš da se pokoriš Bogu postupajući prema svojoj savesti? Da li možeš da slediš Božju volju? Da li možeš da omrzneš Sotonu i protiv njega se pobuniš? Da li možeš da istinski voliš Boga? Da li možeš da posramiš Sotonu? Da li postupanje po sopstvenoj savesti predstavlja pravo svedočenje? Ništa od toga nije ostvarljivo. Šta predstavlja standard savesti? Savest je osećanje u čovekovom srcu, sud srca, i predstavlja sklonosti normalne ljudskosti. Mnogi članovi zakona i predstave o moralu često se zasnivaju na osećaju savesti i, samim tim, osećaj savesti lako se služi članovima zakona i predstavama o moralu kao standardom. Dakle, osećaj savesti ne ispunjava standard istine. Štaviše, taj osećaj podleže emocionalnim ograničenjima ili ga obmanjuju i pogrešno usmeravaju milozvučne reči, što dovodi do brojnih grešaka. Ako ljudi ne razumeju istinu, postaju žrtve đavoljih obmana i dozvoljavaju Sotoni da iskoristi prednost koju ima u odnosu na njih. Prema tome, ako postupaš prema svojoj savesti, ne ispunjavaš Božje zahteve. Moraš i da uložiš trud u istinu. Tek kada budeš shvatio istinu i obavljao dužnost saglasno načelima, moći ćeš da ispuniš Božje zahteve. Standard istine daleko prevazilazi standard savesti. Ako samo obavljaš svoju dužnost prema svojoj savesti, da li možeš dobiti Božje odobravanje? Ne možeš. Pošto savest ne može da zameni istinu, a kamoli Božje zahteve, ne možeš da se zadovoljiš obavljanjem dužnosti prema svojoj savesti. To ti neće doneti Božje odobravanje.

Da bi stremio ka istini, moraš da se u svemu preispituješ, da vidiš koje ti istine nedostaju i time te sprečavaju da se potpuno pokoriš Bogu, da Ga se bojiš i kloniš zla, kao i da verno obavljaš svoju dužnost. Potom moraš da se brzo opremiš istinama koje ti nedostaju. Na taj način ne samo da ćeš se ponašati u skladu sa prihvatljivim standardima, već ćeš istovremeno obavljati svoju dužnost po prihvatljivim standardima. Neki ljudi vole da ugađaju drugima i ne prijavljuju ih i ne razotkrivaju kada ih vide da rade nešto loše. Predusretljivi su i lako se utiče na njih. Slušaju lažne vođe i antihriste koji ometaju rad crkve, nikome se ne zameraju i uvek prave kompromise, ne naginju ni levo, ni desno. Na površini deluju kao da imaju ljudskost – ne preteruju ni u čemu i imaju nešto savesti i razuma – ali uglavnom ćute i ne izražavaju svoje ideje. Šta mislite o takvim ljudima? Zar nisu preterano uglađeni i lažljivi? Eto kako su ljudi lažljivi. Kada se nešto desi, ne oglašavaju se, niti olako iskazuju bilo kakav stav, već uvek ćute. To ne znači da su razumni, već, naprotiv, pokazuje da se vešto kriju, da kriju stvari i da su izuzetno lukavi. Ako se nikome ne otvaraš, možeš li da se otvoriš Bogu? I ako nisi iskren, čak ni sa Bogom, i ne možeš da Mu se otvoriš, možeš li onda da Mu predaš svoje srce? Naravno da ne. Ne možeš biti jednog srca s Bogom, već svoje srce držiš podalje od Njegovog! Da li možete da se otvorite i kažete šta vam je zaista u srcu kada sa drugima razgovarate u zajedništvu? Ako neko uvek govori šta mu je stvarno u srcu, ako priča prostodušno i otvoreno, ako je iskren, ako nije površan dok obavlja dužnost i ako je u stanju da primenjuje istinu koju razume, onda za tu osobu ima nade da će zadobiti istinu. Ako se neko uvek pokriva i krije svoje srce da niko ne može jasno da ga vidi, ako odaje lažan utisak da bi prevario druge, onda je ta osoba u velikoj opasnosti. U velikoj je nevolji i biće joj jako teško da zadobije istinu. Iz nečijeg svakodnevnog života, reči i postupaka može se videti kakvi su mu izgledi. Ako se ta osoba uvek pretvara i diže nos, onda nije neko ko prihvata istinu i pre ili kasnije biće razotkrivena i eliminisana. Kojim putem svi vi hodate? Hodati putem poštene osobe nikada nije pogrešno! Neki bi mogli da kažu: „Kada sa braćom i sestrama u zajedništvu razgovarate o istini, zašto im govorite misli svog srca? Zar to nije glupo?” Ili: „Zar razotkrivanjem zlih ljudi i bezvernika ne vređaš ljude? Vernici u Boga ne mogu da budu tako glupi!” Kako se osećaš pošto čuješ te reči? Trebalo bi da kažeš: „Biti poštena osoba, govoriti istinu i pridržavati se načela je pametno, sigurno ne glupo. To je istina koju bi oni koji dođu Bogu trebalo da primenjuju. Vernici u Boga moraju da se pokore Bogu i da Mu udovoljavaju u svemu. Ispravno je u zajedništvu razgovarati o istini i otvoriti svoje srce. Dok razgovaraš o istini, moraš da govoriš o svom pravom stanju. To će biti konstruktivno za druge i korisno za tebe. Raskrinkavanje zlih ljudi i bezvernika dužnost je Božjih izabranih ljudi. Možeš li valjano da obavljaš svoju dužnost ako se bojiš da uvrediš druge? Božji izabrani ljudi trebalo bi da se pridržavaju istina-načela, da razotkriju zle ljude i raskrinkaju bezvernike. Biti poštena osoba znači primenjivati istinu i pridržavati se načela. Oni koji ne primenjuju istinu nisu poštene osobe, niti su to oni koji se ne pridržavaju načela.” Šta misliš o ovom osporavanju? Ma šta drugi ljudi mislili, vernici u Boga ne mogu da prestanu da budu poštene osobe, niti mogu prestati da hodaju putem stremljenja istini. Na njih ne mogu uticati niti ih sputavati lažne vože, antihristi i bezvernici. U svakom trenutku moraju da slede Boga, da slušaju Njegove reči i da budu poštene osobe prema Božjim zahtevima. To je ispravno. Kako bi neko trebalo da vežba da postane poštena osoba? Čovek treba često da razmišlja o sebi, da vidi u kojim stvarima bi mogao da otkrije svoju lažljivu, pretvornu i varljivu narav. Samo spoznajom sebe, svojih lažljivih namera i varljive, iskvarene naravi, čovek se može pobuniti protiv telesnosti i postepeno postati poštena osoba. Ljudi koji nikada ne otvaraju svoje srce, koji se uvek trude da prikriju stvari, koji se pretvaraju da su vredni poštovanja, kojima je stalo da ljudi imaju visoko mišljenje o njima, koji ne dozvoljavaju drugima da ih u potpunosti sagledaju i koji žele da im se ljudi dive – zar ti ljudi nisu glupi? Takvi su najgluplji! To je zato što će istina o ljudima pre ili kasnije biti razotkrivena. Kojim putem hodaju sa takvim ponašanjem? To je put fariseja. Jesu li licemeri u opasnosti ili ne? Pošto su to ljudi kojih se Bog najviše gnuša, da li misliš da im preti opasnost ili ne? Svi oni koji su fariseji hodaju putem uništenja!

Kada Sveti Duh radi na tvom prosvećenju da bi ti nešto shvatio, ponekad se to desi veoma brzo, a ponekad te Sveti Duh navede da neko vreme proživljavaš određeno iskustvo pre nego što ti postepeno omogući da ga shvatiš. To ne znači da se od tebe ne zahteva da ga doživiš ili da je Sveti Duh završio sa svojim delovanjem jednom kada ti dozvoli da shvatiš reči i doktrine. Po kojim načelima dela Sveti Duh? Sveti Duh dela time što uređuje tvoju okolinu, ljude, događaje i stvari da bi ti omogućio da kroz te ljude, događaje i stvari sazriš i da kroz njih i tokom tih iskustava postepeno shvatiš istinu. On nije završio posao time što ti je podario nekoliko prostih reči da te nadahne ili te prosveti, ili ti pruži malo svetlosti. Naprotiv, On ti omogućava da naučiš lekcije i da postepeno rasteš doživljavanjem svakog pitanja, različitih okruženja i različitih ljudi, događaja i stvari, da bi mogao da dođeš do postepenog razumevanja istine i ulaska u stvarnost. Prema tome, Sveti Duh dela shodno jednom vrlo prirodnom načelu, On dela u potpunom skladu sa prirodnim obrascem ljudskog razvoja, bez ikakve prinude. Prema principu i obimu dela Svetog Duha, ako neko ne poseduje minimalni stepen ljudskog razuma i savesti koji bi trebalo da ima, može li da zadobije delo Svetog Duha? Može li da dobije Božje usmeravanje i prosvećenje? Sigurno da ne. Šta hoću time da kažem? Ljudi uvek govore da streme istini, da moraju bolje da razumeju istinu, ali su nešto prevideli, a to je da moraju da daju svoje srce Bogu. Misle: „Ma kakva da je moja ljudskost, imao ja savesti ili ne, predao ja svoje srce Bogu ili ne, jednostavno ću više tragati za istinom, slušati više propovedi, čitati više Božjih reči i često u zajedništvu razgovarati o istini. Zatim ću, u obavljanju svoje dužnosti, ulagati više napora i više patiti i sve će biti u redu.” Međutim, takva osoba nije shvatila i ne poznaje najosnovnije stvari. Da li sada razumete koji je najosnovniji minimum koji neko mora da ispunjava ako želi da shvati i dobije istinu? (Savest i razum.) Prosto rečeno, čovek u najmanju ruku mora da ima pošteno srce. Samo oni sa poštenim srcem mogu da prihvate istinu, povinuju se Božjim planovima i obavljaju svoju dužnost u skladu sa Božjim zahtevima. Ako nemate pošteno srce, onda ne možete da ispunite Božje zahteve, niti možete da valjano obavljate dužnost stvorenog bića. Ako nemate pošteno srce, šta ste vi uopšte? To znači da nemate ljudskosti i da ste đavo. Kako se ispoljava čestito srce? U najmanju ruku, mora se imati valjana ljudskost. Ako se ima valjana ljudskost, istinito srce, savest i razum, to nisu prazne i neodređene stvari koje se ne mogu videti ili dodirnuti, već se mogu otkriti bilo gde u svakodnevnom životu – to su stvarne stvari. Uzmimo, na primer, da je neko sjajan i savršen. Da li je to nešto što možeš da vidiš? Ne možeš da vidiš, opipaš, pa čak ni da zamisliš. Ali ako kažeš da je neko sebičan, možeš li da vidiš njegove postupke i da li ta osoba odgovara opisu? Ako se za nekog kaže da je čestit i čestitog srca, da li se to ponašanje može videti? Ako se za nekog kaže da je lažljiv, pokvaren i podao, da li to možeš da vidiš? Čak i ako zatvoriš oči, na osnovu reči i ponašanja neke osobe, možeš da osetiš da li je njena ljudskost normalna ili ogavna. Prema tome, „dobra ili loša ljudskost” nije puko praznoslovlje. Na primer, sebičnost i podlost, nepoštenje i lažljivost, nadmenost i samopravednost jesu stvari koje možeš da osetiš u životu kada si u kontaktu sa nekom osobom. To su negativne komponente ljudskog roda. Mogu li se, dakle, pozitivne komponente ljudskog roda koje bi ljudi trebalo da poseduju – poput čestitosti i ljubavi prema istini – uočiti u svakodnevnom životu? Da li neko ima prosvećenje Svetog Duha; da li može da dobije Božje usmerenje; da li ima delo Svetog Duha – možeš li sve to da vidiš? Možeš li sve to da razlučiš? Koji su uslovi koje neko mora da ispuni da bi zadobio prosvećenje Svetog Duha, da bi dobio Božje usmerenje i u svemu postupao prema istina-načelima? Mora da ima pošteno srce, da voli istinu, da traga za istinom u svemu i bude u stanju da primenjuje istinu jednom kada je shvati. Ako neko ispunjava te uslove, to znači da ima prosvećenje Svetog Duha, da razume Božje reči i da je u stanju da lako sprovede istinu u delo. Ako neko nije poštena osoba i svim srcem ne voli istinu, mučiće se da zadobije delo Svetog Duha. Čak i ako sa tom osobom budete u zajedništvu razgovarali o istini, ništa nećete postići. Kako možete da znate da li je neko čestita osoba? Morate da gledate ne samo da li laže i vara, već, što je još važnije, da li je u stanju da prihvati istinu i sprovede je u delo. To je najvažnije. Božja kuća oduvek uklanja ljude i u ovom trenutku mnogi su već uklonjeni. To nisu bili čestiti ljudi, već su svi bili lažljivi. Voleli su rđave stvari i uopšte nisu voleli istinu. Ma koliko godina su verovali u Boga, nisu mogli da shvate istinu, niti da uđu u stvarnost. Takvi ljudi su još manje u stanju da se istinski promene. Njihovo uklanjanje je, prema tome, bilo neminovno. Kada upoznate nekog, šta vam prvo zapadne za oko? Obratite pažnju na reči i dela te osobe da biste videli da li je poštena, da li voli istinu i da li može da je prihvati. To je najvažnije. U osnovi, moguće je proniknuti u nečiju suštinu ako utvrdite da li se radi o poštenoj osobi, da li je ona u stanju da prihvati istinu i sprovede je u delo. Ako je neko slatkorečiv ali ne čini ništa što je stvarno – a kada dođe vreme da se nešto stvarno uradi, jedino misli na sebe i nikada na druge – o kakvoj se onda ljudskosti tu radi? (To je sebičnost i podlost. Ta osoba nema ljudskosti.) Da li je lako osobi bez ljudskosti da zadobije istinu? Nije, teško je. Kada naiđe period patnje ili se mora platiti neka cena, ona pomisli: „Idite vi prvi u tu patnju i platite vi cenu, a ja ću vas stići kada se rezultati manje-više ostvare.” Kakva je to vrsta ljudskosti? Takva ponašanja zajedno se nazivaju „nemanje ljudskosti”. Svako ima iskvarenu narav, ali, pošto naiđu na problem, savest nekih ljudi stupa na scenu i oni počinju da prebacuju sebi, tako da su u stanju da postupaju u skladu sa svojom savešću. Iako ne kažu: „Ja stremim istini, pa mora da sam dobra osoba,” savest im proradi i oni, oslanjajući se na svoju savest, uspeju da kažu: „Mora da sam dostojan Božje blagodati i izbora.” Dakle, kada njihova savest deluje, da li su u stanju da primenjuju istinu? Ne uvek, ali, ako barem imaju volju, lako im je da primenjuju istinu, što je najosnovniji preduslov da je ljudi zadobiju. Kada se nađu u opasnosti, nekima je samo stalo da se sakriju. Neki, pak, štite druge i ne mare za sebe. Kada im se nešto desi, neki ljudi trpe, a neki se bore. To su razlike u ljudskosti. Kakav tip osobe ima najveće izglede da zadobije istinu? Mnogi su pred Bogom dali čvrsta obećanja i zakleli se da će čitav svoj život predati Njemu, da će se Njemu dati i da ništa neće tražiti zauzvrat. Ipak, ljudi rđave ljudskosti uvek se bore za dobit, nikada ne popuštaju niti se uzdržavaju i nikada ne postupaju prema savesti. Da li je lako takvim osobama da steknu istinu? Da li im je lako da ih Bog usavrši? (Ne.) Kom tipu osobe je lako da je Bog usavrši i da zadobije istinu? (Ljudima dobre ljudskosti.) Mora da postoji standard za posedovanje dobre ljudskost. To ne podrazumeva hodanje putem umerenosti, nepoštovanje načela, nastojanje da se niko ne uvredi, ulagivanje svima i u svakoj situaciji, ne podrazumeva da se bude uglađen i dobar sa svima, niti nastojanje da se bude hvaljen od svih. To nije standard. Šta je, onda, standard? Standard čini sposobnost pokoravanja Bogu i istini, sposobnost pristupanja svojoj dužnosti i svim vrstama ljudi, događaja i stvari u skladu sa načelima i osećajem odgovornosti. To svi jasno mogu da vide i svima je to jasno u srcu. Povrh toga, Bog ispituje ljudsko srce i poznaje svačije stanje. Bez obzira na to o kome se radi, niko ne može da prevari Boga. Neki se ljudi stalno hvale da imaju dobru ljudskost, da nikada ne govore loše o drugima, da nikada ne škode tuđim interesima i tvrde da nikada nisu žudeli za tuđom imovinom. Kada nastane spor oko interesa, čak više vole da pretrpe gubitak, nego da se okoriste od drugih i svi misle da su dobri ljudi. Međutim, dok izvršavaju svoje dužnosti u Božjoj kući, prevrtljivi su i prepredeni i uvek smišljaju marifetluke u sopstvenu korist. O interesima Božje kuće nikada ne razmišljaju; ne odnose se prema stvarima koje Bog smatra hitnim kao da su hitne, niti razmišljaju kao što Bog razmišlja. Sopstvene interese nisu u stanju da ostave po strani da bi izvršavali svoje dužnosti. Sopstvenih interesa se nikada ne odriču. Čak i kada vide zle ljude kako čine zlo, ne razotkrivaju ih. Takvi ljudi nemaju nikakvih principa. O kakvoj je ljudskosti ovde reč? To nije dobra ljudskost. Ne obraćajte pažnju da ono što ljudi govore, već gledajte šta proživljavaju, šta otkrivaju i kako se ponašaju dok obavljaju svoje dužnosti; obratite pažnju na njihovo unutrašnje stanje i na ono što vole. Ako im je ljubav prema sopstvenoj slavi i koristi veća od odanosti Bogu, ako je njihova ljubav prema sopstvenoj slavi i dobiti veća od interesa Božje kuće ili ako njihova ljubav prema sopstvenoj slavi i koristi premašuje obzir koji pokazuju prema Bogu, da li onda ti ljudi imaju ljudskosti? To nisu ljudi sa ljudskošću. Njihovo ponašanje vide i drugi i Bog. Takvim ljudima je veoma teško da zadobiju istinu.

U ovom trenutku, da li svi razumete kakva vrsta ljudi može da dobije istinu? Svako je spreman da stremi istini, svi veruju u Boga, okupljaju se i slušaju propovedi, obavljaju svoje dužnosti i u zajedništvu razgovaraju o istini. Zašto su, međutim, neki posle nekoliko godina u stanju da govore o svojim iskustvenim svedočanstvima i svedoče o Bogu, dok drugi uopšte nemaju iskustvenih svedočanstava, niti ijednu dužnost mogu valjano da obavljaju? U čemu je razlika? Odista, razlika je u kvalitetu njihove ljudskosti. Neki ljudi imaju savest i razum, dok ih drugi nemaju. Neki vole istinu, dok je drugi ne vole. Kakav tip osobe, dakle, može lako da dobije istinu? (Ljudi koji su iskreni prema Bogu, koji su pošteni, imaju ljudskost i savest i razum.) To je veoma važno. Sada kada ste to shvatili, trebalo bi da imate u vidu sledeće: da li je shvatanje i dobijanje istine povezano sa izgledom ljudi, sa njihovim kovom, stepenom obrazovanja, okruženjem u kojem su rođeni, uzrastom, porodičnim okruženjem, talentima ili stručnim veštinama koje su savladali? Može se reći da jedno s drugim u osnovi nema veze. Neki ljudi su slabog kova, ali su sami veoma pouzdani. Ulažu svu energiju koju imaju, nisu prevrtljivi i lažljivi, i savesni su i preuzimaju odgovornost za stvari. Ako pogreše, u stanju su da prihvate istinu i primenjuju je u skladu sa načelima. Kada ih zadese nevolje, u stanju su da tragaju za istinom. Rezultati u obavljanju dužnosti su im sve bolji; iako ih talentovani ljudi gledaju sa visine, Bog voli tu vrstu ljudi. Kada Bog daruje blagodat ljudima i omogući im da shvate istinu, On se ne obazire na njihov izgled, stepen obrazovanja, snagu njihovog kova, niti na njihovu elokvenciju – Bog se ne obazire ni na šta od toga. Neki kažu: „Spor sam na jeziku i slabije se izražavam, ali vidim ljude koji su tako vešti sa rečima. Nisam visok, i po izgledu ne odudaram od proseka. Nisam školovan i nisam baš najboljeg kova. Zar to ne znači da sam gotov?” Kakvo je to razmišljanje? Zar to nije pogrešno shvatanje Boga? Zar to ne znači da ne razumete Božje namere? (Znači upravo to.) Zar ljudi sa takvim gledištem nisu buntovni? Uopšte ne razumeju Božje namere. Misle da su svi oni koje je Bog spasio i usavršio, ili koje Bog prosvećuje i vodi, nadareni, da su vešti na rečima, da imaju sjajno obrazovanje i znanje, da su svi geniji i da ih Bog voli. Zar to nije klevetanje Boga? Uopšte ne razumeju Božji um! Ljudi uvek govore da je Bog pravedan i da posmatra najdublje odaje ljudskog srca, ali, kada im se nešto desi, ljudi pogrešno shvataju Boga. Da li vam je sada malo jasnije? Šta Bog vidi kada posmatra ljude? Vidi njihovo srce. Sve što ljudi govore i rade pod kontrolom je njihovog srca. Ako ti je srce pošteno, onda imaš dobru ljudskost. Postepeno ćeš moći da razumeš istinu i bićeš u stanju da do izvesne mere udovoljiš Božjim zahtevima i moći ćeš da pokažeš razumevanje prema Božjim namerama. Ako ti je srce previše lažljivo, zatvoreno i nepopustljivo, ako si sebičan, nemaš dobru ljudskost, uvek si zaglavljen u predstavama i zamišljaš kako bi Bog trebalo da postupa, ako, kada naiđeš na nešto što se ne uklapa u tvoje predstave, pogrešno razumeš Boga i nikada ne shvataš Njegove namere, da li ćeš onda biti u stanju da dobiješ istinu? Nećeš. Na kraju, kada ne budeš mogao da dobiješ istinu, hoćeš li kriviti sebe, kriviti druge ili se žaliti na Boga, uz reči da Bog nije pravedan? (Krivićemo sami sebe.) Tako je, krivićeš sam sebe. Šta bi, dakle, neko takav trebalo da radi da bi dobio istinu? Mora da traga za istinom i sprovede je u delo i mora da se ponaša i primenjuje je na tačno određeni način. Ako razume bez primenjivanja, i dalje neće moći da dobije istinu. Kada se u tebi pojave sebičnost i marifetluci zarad sopstvene koristi i kada to shvatiš, treba da se moliš Bogu i da tragaš za istinom kako bi to razrešio. Prva stvar koje moraš da budeš svestan jeste da je, suštinski posmatrano, takvo ponašanje povreda istina-načela, štetno je za rad crkve, sebično je i ogavno – savesni i razumni ljudi ne treba da se tako ponašaju. Treba da ostaviš po strani svoje sopstvene interese i sebičnost i da razmišljaš o radu crkve – to je u skladu sa Božjim namerama. Posle molitve i razmišlja o sebi, ako istinski shvatiš da je takvo postupanje sebično i ogavno, lako ćeš ostaviti svoju sebičnost po strani. Kada se odrekneš svoje sebičnost i marifetluka iz koristi, osetićeš stabilnost, mir, radost i znaćeš da osoba od savesti i razuma treba da vodi računa o radu crkve, a ne isključivo o svojim ličnim interesima, što bi bilo izuzetno sebično, ogavno i lišeno savesti i razuma. Nesebično postupanje, razmišljanje o radu crkve i delovanje sa jedinim ciljem da se udovolji Bogu pravično je i časno i daće vrednost tvom postojanju. Kada na zemlji živiš na taj način, onda si otvoren i čestit, proživljavaš svoju normalnu ljudskost, u stvarnom liku čoveka. Ne samo da ti je savest čista, već si i dostojan svih stvari koje ti Bog daruje. Što više tako budeš živeo, to ćeš biti stabilniji, mirniji, radosniji i vedriji. Zar kao takav nećeš zakoračiti na pravi put vere u Boga?

Da li će ljudske iskvarene naravi, pune sebičnosti, ogavnosti, obmane i laži moći da se reše zavisi od toga da li će ljudi uspeti da prihvate istinu ili ne. Svi oni koji su u stanju da prihvate istinu mrze svoje iskvarene naravi, mrze sebičnost i ogavnost i njihovu obmanu i laži. Ne žele da dopuste da ih te stvari uprljaju i ograničavaju. Sve dok su oni koji vole istinu u stanju da spoznaju sopstvenu iskvarenu narav, lako će odbaciti to negativno đubre i besmislice. Oni koji ne vole istinu odnose se prema tim negativnim stvarima kao prema blagu. Previše vole sopstveni profit, nevoljni su da se pobune protiv tela i previše su nepopustljivi. Kao rezultat toga, nikada ne mogu da shvate šta su Božje namere, niti da Mu se pokore. Upravo zbog toga što ljudi ne vole ili ne prihvataju istinu, veruju u Boga toliko godina na tako zbrkan način. Kada im dođe vreme da svedoče, veže im se jezik i nisu u stanju da izgovore ni reč. Ljudi godinama slušaju propovedi o istini i uvek im je predočavana Božja narav i stoga bi oni koji streme istini trebalo već da su je shvatili. Međutim, oni koji ne vole istinu ne žele da se otvore pred Bogom. Njihova srca ne žele da odustanu od sklonosti ljudskog tela, pa se ne odlučuju za praksu jednostavnog otvaranja pred Bogom. Samo žele da slobodno uživaju u blagodati koju Bog daruje ljudima, ali ne žele da primenjuju istinu da bi udovoljili Bogu. Bog kaže: „Ako želiš da dobiješ Moju blagodat, ako želiš da dobiješ te istine, samo je jedan uslov – moraš da odustaneš od sopstvene koristi i da Mi daš svoje pravo srce.” Ljudi nisu u stanju ni taj jedan uslov da ispune, a ipak i dalje žele da traže Božju blagodat, mir i radost i žele da dobiju istinu. Ne žele, međutim, da svoje pravo srce predaju Bogu. Kakvi su to ljudi? Zar nisu Sotoninog soja? Mogu li da budu obe stvari istovremeno? Istina je da ne mogu. Bilo da razumeš Božje namere ili ne, Njegova narav uvek se otvoreno predočava ljudima. Ako neko nikada ne prihvata istinu ili ako razume istinu, ali je ne sprovodi u delo, to je zato što je nepopustljiv i nije predao svoje srce Bogu. Prema tome, nikada neće dobiti istinu, niti će biti u stanju da spoznaju Božju narav. To nije zato što se Bog odnosi nepravično prema ljudima. Ljudi često citiraju Boga i kažu: „Bog je milostiv prema svakome prema kome želi da bude”, ali ne razumeju značenje te rečenice. Naprotiv, pogrešno razumeju Boga. Misle da blagodat dolazi od Boga, da je On daje kome On želi i da je On dobar prema onima prema kojima On to želi. Da li je tako? Zar to nisu ljudske predstave i uobrazilja? Bog se odnosi prema ljudima shodno njihovoj suštini. Kada su ljudi u stanju da vode računa o Božjim namerama i da prihvate istinu, onda imaju Božji blagoslov. Ako ljudi ne prihvataju istinu i opiru se Bogu, onda je rezultat drugačiji. U stvarnosti, Bog je prema svima pravičan i tretira ih prema načelima, ali se radi o tome da postoji deo čovečanstva čije je srce pretvrdo, pa se Bog prema njima mora odnositi drugačije. Bog svakoj osobi radi drugačije stvari, što objašnjava to da On dela u skladu sa načelima. Bog je pravedan prema svakom čoveku. Na primer, brojni su ljudi koji ne dolaze pred Boga u potrazi za istinom. Samo žele da sopstvenim rukama izgrade sebi dobar život i budućnost. Žele da budu gospodari sopstvene sudbine i budućnosti i misle da je kontrola nad njihovom sudbinom u njihovim rukama. Ne prihvataju Božji suverenitet ni Njegove planove, niti Mu se pokoravaju, već žele da Bog udovolji njima. Kada posrnu i padnu, žale se da je Bog nepravedan. Zar je to razumno? Previše su neuki i tvrdoglavi, ali uvek misle da su pametni. Razmišljaju na sledeći način: „Neki se odriču svojih porodica i ne žele ništa. Čitavo vreme provode izvršavajući svoju dužnost, daju svoje pravo srce Bogu, a šta dobijaju zauzvrat? Ne znaju šta će Bog uraditi u budućnosti, ali daju sve i sebi ne ostavljaju izlaz. Ti ljudi su tako glupi! Vidite kako sam ja pametan, sledim ovaj put: po jednom nogom sam na obe strane. Ne želim ničega da se odreknem, niti da bilo šta odgađam i na kraju ću isto biti spasen.” Da li je ta osoba pametna, ili je idiot? (Idiot.) Sigurno je idiot. Kada se međusobno uporede pametni ljudi i oni neuki, tvrdoglavi ljudi imaju drugačiju ljudskost. Pametni ljudi imaju dobru ljudskost, dok neuki, tvrdoglavi ljudi imaju lošu ljudskost. Pametni ljudi prihvataju istinu, dok je neuki, tvrdoglavi ljudi ne prihvataju, pa će njihovi konačni ishodi biti različiti.

Kada je reč o obavljanju dužnosti, postoje dve vrste ljudi. Jedna vrsta su oni koji se iskreno daju za Boga, dok drugoj vrsti pripadaju oni koji sebi uvek ostavljaju izlaz. Šta mislite, kakve ljude će Bog odobriti i spasti? (One koji se iskreno daju za Boga.) Bog želi da dobije one ljude koji se iskreno daju za Njega. Odista, Bog prema ljudima nema puno zahteva. On traži samo da ljudi budu iskreni u obavljanju dužnosti. Ne želi da ti oduzme tvoju ličnu dobit. Bog vam je dao priliku da se obučavate za obavljanje svoje dužnosti i da iskoristite svakakve talente, a ono što želi jeste da ljudi budu iskreni. Ma gde obavljao svoju dužnost i ma u čemu se ona sastojala, Bog ti je dao najveći mogući prostor da iskoristiš svoje talente i veštine i, na kraju, Bog želi da ti omogući da dobiješ istinu u svim vrstama okruženja i dužnosti, da shvatiš Njegove namere i da proživiš ljudsko obličje. To je Božja namera. Bog ne želi da ti sve oduzme, već želi da sve završi za tebe – On želi da ti sve da. Neki ljudi su uvek puni predrasuda. Iako su u sekularnom svetu proučavali neka stručna znanja, misle da će, ako izvršavaju svoju dužnosti, zapostaviti kompletno svoje stručno znanje. Čak i ako bi to znanje zastarelo od neupotrebe, zar bi to zaista bio gubitak? Obavljajući svoju dužnost danas, dobićeš istinu i život. Poređenja radi, šta je dragocenije: malo beskorisnosti i zapostavljenog znanja, ili istina i život? Da ne pominjemo to da istinski korisne stvari koje si naučio mogu da ti posluže i da se iskoriste dok obavljaš svoju dužnost. Zar ti pamćenje tih stvari neće biti pouzdanije ako ih budeš koristio u vršenju svoje dužnosti? Pamćenje stvari koje ne koristiš predstavlja smetnju i neprijatnost, pa neće biti neke velike štete ako zastare zbog neupotrebe. U ovom trenutku, tvoji hobiji i veštine ti služe dok obavljaš svoju dužnost. Takođe, za to vreme izvršavaš svoju dužnost kao stvoreno biće, u stanju si da shvatiš istinu i zakoračiš na pravi put života. Kakav srećan događaj, kakva sreća! Kako god okreneš, ne radi se o gubitku. Dok sledite Boga, udaljite se od mesta greha i od grupa zlih ljudi i, u najmanju ruku, Sotona više neće kvariti i gaziti vaše misli i vaše srce. Stigli ste na parče čiste zemlje, došli ste pred Boga. Zar to nije velika sreća? Ljudi se reinkarniraju iz generacije u generaciju sve do današnjih dana i koliko takvih prilika dobiju? Zar nemaju samo ljudi rođeni poslednjih dana tu šansu? Kako je to fantastično! Tu nije reč o gubitku, to je najveća sreća. Trebalo bi da budeš tako srećan! Kao stvorena bića, od celog stvaranja, od nekoliko milijardi ljudi na Zemlji, koliko je ljudi koji su dobili priliku da svedoče delima Stvoritelja u svom identitetu stvorenih bića. Koliko ih je imalo priliku da izvršavaju svoju dužnost i ponesu odgovornost u Božjem delu? Ko dobija takvu priliku? Zar je takvih ljudi mnogo? Premalo ih je! Kakav je odnos? Jedan na deset hiljada? Ne, ima ih još manje! Posebno vi, koji možete da koristite svoje veštine i znanje koje ste proučavali da biste obavljali svoju dužnost, zar vi niste naročito blagosloveni? Ti ne svedočiš o čoveku i ono što radiš nije karijera – Onaj za koga vršiš službu jeste Stvoritelj. To je najlepše i najdragocenije! Zar ne bi trebalo da budete ponosni? (Trebalo bi da smo ponosni.) Dok obavljate svoju dužnost, Bog vas zaliva i hrani. U tako dobrom okruženju i prilici, ako ne dobijete ništa vredno, ako ne dobijete istinu, zar se nećete kajati do kraja života? Morate, dakle, da iskoristite priliku da izvršite svoju dužnost; nemojte da je propustite. Iskreno stremite istini dok obavljate svoju dužnost i dobijte istinu. To je najdragocenija stvar koju možete da uradite, najsmisleniji život! Nema čoveka niti grupe ljudi od svih stvorenih bića koji su blagosloveniji od vas! Za šta nevernici žive? Žive da bi se reinkarnirali i da bi uživali u ovozemaljskim uzbuđenjima. Za šta svi vi živite? Živite da obavljate dužnost stvorenog bića. Koliko je upravo takav život vredan! Dakle, ne treba da nipodaštavate dužnost koju obavljate, a još manje da od nje odustanete. Valjano obavljanje dužnosti i izvršavanje Božjeg naloga jeste nešto najdragocenije i najvrednije.

29. jun 2015. godine