Bog traži od ljudi da se prema Njemu ophode kao prema Bogu jer je čovečanstvo previše iskvareno, a ljudi se prema njemu ne ophode kao da je Bog, već kao da je osoba. U čemu je problem s ljudima koji uvek nešto zahtevaju od Boga? I zašto oni uvek imaju predstave o Bogu? Šta je to u čovekovoj prirodi? Otkrio sam da, bez obzira na ono što im se dešava, ili čime se bave, ljudi uvek štite svoje interese i brinu o sopstvenom telu i uvek traže razloge ili izgovore koji mogu da im budu od koristi. Oni ni najmanje ne traže, niti prihvataju istinu, a sve što rade jeste u cilju odbrane sopstvenog tela i spletkarenja zarad sopstvenih izgleda. Svi oni traže blagodat od Boga, želeći da zadobiju sve prednosti koje mogu. Zašto ljudi toliko zahtevaju od Boga? To je dokaz da su ljudi po prirodi pohlepni i da pred Bogom uopšte nemaju nimalo razuma. U svemu što ljudi rade – bilo da se mole ili u zajedništvu razgovaraju o Bogu ili propovedaju – njihovo traganje, misli i težnje, sve su to zahtevi prema Bogu i pokušaji da se od Njega nešto traži, sve to čine ljudi u nadi da će nešto zadobiti od Boga. Neki ljudi kažu da je „to ljudska priroda“, što je tačno! Pored toga, to što ljudi koji postavljaju previše zahteva Bogu i imaju previše ekstravagantnih želja dokazuje da ljudima zaista nedostaju savest i razum. Svi oni zahtevaju i traže nešto za svoje dobro, ili pokušavaju da se raspravljaju i nađu izgovore za sebe – sve to rade za sebe. U mnogim stvarima može se videti da je ono što ljudi rade potpuno lišeno razuma, što je nesumnjiv dokaz da je sotonska logika „Spasavaj se ko može, a poslednjeg đavo neka nosi“ već postala čovekova priroda. Koji problem pokazuju ljudi koji previše zahtevaju od Boga? Pokazuju da je Sotona iskvario ljude do određene tačke i da se ljudi u svojoj veri uopšte ne ophode prema Bogu kao da je Bog. Neki ljudi kažu: „Ako se prema Bogu nismo ophodili kao da je Bog, zašto bismo i dalje verovali u Njega? Da nismo prema Njemu postupali kao prema Bogu, da li bismo mogli da Ga sledimo sve do sada? Da li bismo mogli da izdržimo svu tu patnju?“ Na površini, ti veruješ u Boga, i u stanju si da Ga slediš, ali u svom stavu prema Njemu i u svojim pogledima na mnoge stvari, vi uopšte ne postupate prema Bogu kao prema Stvoritelju. Ako se prema Bogu odnosiš kao da je Bog, ako se prema Bogu odnosiš kao da je Stvoritelj, onda bi trebalo da stojiš na svom mestu stvorenog bića i bilo bi ti nemoguće da išta više zahtevaš od Boga, ili da imaš bilo kakve ekstravagantne želje. Umesto toga, u svom srcu bi bio sposoban za istinsku pokornost i u potpunosti sposoban da veruješ u Boga u skladu s Njegovim zahtevima i da se pokoravaš celokupnom Njegovom delu.

Kada su svedočanstva o ovaploćenju počela, svi ljudi su se žalili: „Bože, Ti nas nisi prosvetio pre nego što si se ovaplotio da bismo mogli mentalno da se pripremimo. Da smo bili mentalno spremni, bili bismo u stanju da Te prihvatimo umesto da se bunimo i opiremo. Zar Ti nisi svemoćan? Bunimo se protiv Tebe i opiremo Ti se jer nas je Sotona iskvario i ne uspevamo drugačije da postupamo. Zar ne možeš da učiniš nešto da prestanemo da se opiremo i omogućiš nam da neometano prođemo?“ Zar to nije ono što su ljudi mislili? Mnogi ljudi takođe postavljaju uslove, govoreći: „Ne možemo ništa da uradimo u vezi s našim buntovništvom i otporom. Božje ovaploćenje se nikako ne uklapa u naše predstave. Da je Božje ovaploćenje malo više rastom, ili naočitije pojavom, ili da je bogato znanjem i da je rečito, ili da može da se materijalizuje po volji i čini znakove i čudesna dela, ili da se Bog pojavio i ovaploćen delao u skladu s onim kako su ljudi to zamišljali, onda se ne bismo opirali Bogu.“ Mnogi ljudi su tada postavljali takve zahteve, ali Bog nije delovao u skladu s ljudskim zamislima ili predstavama. Naprotiv, On je uzvratio udarac i postupio potpuno suprotno ljudskim predstavama. Šta je to dokazalo? Dokazalo je da su ljudske predstave i zahtevi neopravdano problematični. Neki ljudi su postali crkvene vođe, ali nisu obavljali nikakav pravi posao, već su se samo bavili nekim spoljnim poslovima. Kada sam se obračunavao s tim ljudima i orezivao ih, izgovarajući samo nekoliko pokuda, oni bi se rastužili, gorko plakali i postali negativni. Govorili su u sebi: „Zar nije Bog milostiv i pun ljubavi? Toliko patim, zašto On ne kaže nekoliko lepih reči da me uteši? Zašto mi ne uputi ni jednu jedinu reč blagoslova?“ Ljudi su na taj način postavljali zahteve Bogu i bili su puni opravdanja za sebe. Neki ljudi su smatrali da imaju kredit jer su uspešno širili jevanđelje velikom broju ljudi, pa su nakon što bi učinili nešto pogrešno i prošli kroz obračunavanje, tvrdili: „Uspešno sam širio jevanđelje među tolikim ljudima bez ikakve nagrade, a sada sam ovako orezan i podvrgnut obračunavanju. Toliko sam propatio, a na kraju sam ipak podvrgnut obračunavanju. Zašto Bogu nije stalo do mojih osećanja?“ Da li ljudi koji tako razmišljaju poseduju istinu u svojim srcima? Da li su njihovi zahtevi razumni? Da sam utešio nekoga nakon što sam se obračunao s njim, pomislio bi: „Bog je tako dobar, nikada nisam mislio da će me tešiti.“ Ali onda, ako bih se obračunao s nekim drugim ko je bio posebno uznemiren a ja ga nisam utešio, ta osoba bi pomislila: „Zašto Bog teši druge kada se obračuna s njima, ali mene ne? Bog nije pravičan prema meni“, i u njihovim srcima bi se javile predstave. Ljudi u svojim srcima gaje mnoge nerazumne zahteve, izmišljotine i želje koje će, u određeno vreme, u pravim okolnostima, izbiti na videlo. Jer nijedna misao, ideja ili zahtev koji je čovek postavio nije u skladu s Bogom, a čovekova priroda je puna sotonskih stvari: sve što čini, čini za sebe, sebičan je i pohlepan, ima previše ekstravagantnih želja i previše je pogan i preduboko iskvaren.

Ljudi uvek nešto zahtevaju od Boga, bez obzira na situaciju. U čemu je tu problem? Neki ljudi će se moliti Bogu kada uživaju u udobnosti, uz reči: „O, Bože, zaštiti me, dozvoli mi da sve vreme živim u ovakvom stanju.“ Ljudi takođe imaju zahteve kada su nesrećni ili potišteni: „Bože, zašto nećeš da mi ukažeš dobrotu? Zašto nećeš da me prosvetiš? Zašto su stvari tako dobre za druge ljude, a tako loše za mene?“ Kada se suoče s nedaćama, ljudi svesrdno zahtevaju da Bog promeni njihovo okruženje; kada stvari idu dobro, zahtevi ljudi postaju još preteraniji. Kada ljudi nešto dobiju, priželjkuju još više, a kada ne dobiju, očajnički žele da to dobiju. Šta ljudi žele da dobiju? Žele da dobiju ono što im se sviđa i ono za čime im telo žudi. Dakle, nijedan čovekov zahtev nije opravdan niti zaslužen. Nekim ljudima je zasmetalo kada sam određenu količinu odeće ili stvari poklonio siromašnim porodicama. Pomislili su: „Zašto se Bog uvek brine o njima, a ne o meni? Bog nije pravičan!“ Drugi takve stvari u to vreme nisu uzimali k srcu i mislili su: „Već sam Božjom blagodaću u stanju da idem putem verovanja u Njega i da Ga sledim sve do sada. Ne bi trebalo da se bavim tim materijalnim stvarima.“ Ali kada bi kasnije malo razmislili o tome, osećali su se uznemireno. Kada su osetili da ne mogu da prevaziđu taj osećaj, mnogo su se molili i privremeno prestali da razmišljaju, ali te stvari su i dalje boravile u njihovim srcima – kako god da su ih procenjivali, u srcu im nije bilo svejedno i mislili su u sebi: „Gde je Božja pravednost? Zašto ne mogu da je vidim? Bog nijedan svoj spoljni posao ne obavlja pravično ili razumno, pa gde se onda ispoljava Njegova pravednost?“ Onda su se predomislili i pomislili: „Pravednost nije isto što i pravičnost ili razumnost i ne treba ih spajati“, ali su i dalje bili uznemireni i nisu mogli da zaborave na to. Ljudi se mnogo brinu oko i najmanjeg materijalnog interesa da bi bilo sjajno kada bi se podjednako brinuli i za istinu. Bez obzira na to, u prirodi im je da u svom srcu uvek zahtevaju nešto od Boga, a svi ljudi koji ne vole istinu vole materijalnu korist. Ukratko, svi ljudski zahtevi i spletke – zahtevaju ovo i ono od Boga, svuda spletkare – nespojivi su sa istinom i u suprotnosti su sa Božjim zahtevima i voljom. Bog ne voli nijednog od njih, On ih se gnuša i prezire ih. Zahtevi koje ljudi postavljaju pred Boga, sve što traže i putevi kojima idu nemaju nikakve veze sa istinom. Neki ljudi misle: „Radim za crkvu toliko godina – ako sam bolestan, Bog treba da me izleči i blagoslovi.“ Konkretno, oni koji su dugo verovali u Boga zahtevaju još više od Njega; oni koji su verovali samo kratko vreme osećaju se nedostojnim, ali nakon nekog vremena počeće da osećaju da su zaslužni. Takvi su ljudi; to je čovekova priroda i nijedna osoba nije izuzetak. Neki ljudi kažu: „Nikada nisam imao prekomerne zahteve od Boga zato što sam stvoreno biće i nisam dostojan da tražim bilo šta od Njega.“ Ne žurite sa tom izjavom, vreme će sve otkriti. Ljudska priroda i namere će na kraju biti raskrinkane i jednog dana će izaći na videlo. Ljudi ne upućuju zahteve Bogu zato što misle da je to potrebno, ili da je pravo vreme, ili zato što su već uputili toliko zahteva Bogu, već oni naprosto ne shvataju da je to zahtev. Ukratko, to je ljudska priroda, pa im je nemoguće da je ne otkriju. Uz prave okolnosti ili priliku, ona će se spontano otkriti. Čemu danas razgovor o ovom pitanju? Cilj je da ljudi shvate šta je u njihovoj prirodi. Nemojte misliti da nekoliko godina verovanja u Boga, ili nekoliko dana rada za crkvu, znači da ste se dali, posvetili ili mnogo propatili za Njega i da zaslužujete da dobijete neke stvari, kao što je uživanje u materijalnim stvarima, hrani, ili da vas drugi više poštuju i cene, ili da Bog blagonaklono razgovara s vama, ili da se više brine o vama i da često pita da li dobro jedete i imate li šta da obučete, kako se osećate, i tako dalje. Te stvari se nesvesno javljaju u ljudima kada se dugo daju Bogu i kada pomisle da zaslužuju da zahtevaju bilo šta od Njega. Kada se daju Bogu na kratko, oni misle da nemaju pravo i ne usuđuju se da upućuju zahteve Bogu. Ali vremenom će misliti da su stekli kredit kod Boga i njihovi zahtevi će početi da izlaze na videlo, a ovi aspekti njihove prirode će biti razotkriveni. Zar ljudi nisu takvi? Zašto ljudi ne razmišljaju o tome da li je ispravno da tako nešto zahtevaju od Boga? Da li zaslužuješ te stvari? Da li ti ih je Bog obećao? Ako nešto ne pripada tebi, a ti to tvrdoglavo zahtevaš, to je u suprotnosti sa istinom i u potpunosti je proizašlo iz tvoje sotonske prirode. Kako se u početku ponašao arhanđeo? Dobio je previsoku poziciju, dobio je previše, pa je mislio da zaslužuje sve što poželi i sve što stekne, da bi konačno dostigao tačku u kojoj je rekao: „Želim da budem na ravnoj nozi s Bogom!“ Zato u ljudskoj veri u Boga ima previše zahteva, prevelikih želja. Ako ne preispitaju sebe i ne uspeju da shvate ozbiljnost problema, onda će jednog dana reći: „Siđi, Bože. Mogao bih i ja donekle da budem Bog“, ili: „Bože, odenuću se u sve ono u šta se Ti odevaš, ješću sve što Ti jedeš.“ Ljudi koji su dostigli ovaj nivo se već ophode prema Bogu kao prema čoveku. Iako ljudi verbalno prepoznaju da je ovaploćeni Bog Sâm Bog, sve su to samo površne reči. U stvarnosti, njihova srca nemaju ni trunku pokornosti ili straha od Boga. Neki ljudi čak žele da budu Bog i biće nezgodno ako njihove ambicije i želje narastu do tog stepena. Verovatno će ih zadesiti nesreća, a čak i ako budu izbačeni iz crkve, Bog će ih ipak kazniti.

Vernici treba da se odnose prema Bogu kao da je Bog i samo tako oni zaista veruju u Boga. Oni ne treba samo da priznaju Božji položaj, oni treba da imaju istinsko razumevanje i strah od Božje suštine i naravi i da u potpunosti budu poslušni. Evo nekoliko načina da to primeniš: prvo, održavaj pobožnost i pošten stav u sebi kada komuniciraš s Bogom, bez ikakvih predstava ili umišljanja i imaj poslušno srce. Drugo, iznesi namere koje se nalaze iza svega što govoriš, iza svakog pitanja koje postavljaš i svega što radiš pred Bogom da bi ih ispitao i pomolio se. Samo ako znaš kako da primenjuješ u skladu sa istina-načelom i na osnovu Božje reči, moći ćeš da uđeš u istina-stvarnost. Ako ne tražiš istinu, ne samo da nećeš moći da uđeš u istina-stvarnost, već ćeš sakupiti sve više predstava, a to donosi nevolje. Kada posmatraš Boga kao osobu, onda je Bog u koga veruješ nejasan Bog na nebu; potpuno ćeš se odreći ovaploćenja i više nećeš priznavati praktičnog Boga u svom srcu. U tom trenutku postaćeš antihrist i pašćeš u tamu. Što više opravdanja imaš, to ćeš više zahtevati od Boga i to ćeš više predstava imati o Njemu, što će te dovesti u sve veću opasnost. Što više tražiš od Boga, to više dokazuje da se jednostavno ne ophodiš prema Bogu kao da je Bog. Ako u srcu uvek gajiš zahteve prema Bogu, onda ćeš se verovatno vremenom ophoditi prema sebi kao prema Bogu i svedočiti za sebe kada radiš u crkvi, čak govoreći: „Zar Bog ne svedoči za sebe? Zašto ne mogu i ja?“ Pošto ne razumeš Božje delo, imaćeš predstave o Njemu i nećeš imati bogobojažljivo srce. Tvoj ton glasa će se promeniti, tvoja narav će postati nadmena i na kraju ćeš postepeno početi da se uzdižeš i da svedočiš za sebe. To je proces čovekovog propadanja i u potpunosti je izazvan time što on ne traga za istinom. Svako ko ide putem antihrista uzdiže sebe i svedoči za sebe, promoviše sebe i hvali se na svakom koraku i uopšte ne mari za Boga. Da li ste doživeli ove stvari o kojima govorim? Mnogi ljudi uporno svedoče za sebe, govoreći o tome kako trpe ovo i ono, kako rade, kako ih Bog ceni i poverava im nekakve poslove, i o tome kakvi su, dok namerno koriste određeni ton glasa u govoru i imaju prenaglašene pokrete, sve dok na kraju neki ljudi verovatno ne pomisle da su oni Bog. Sveti Duh je odavno napustio one koji dostignu taj stupanj, a iako oni još nisu uklonjeni ili proterani već i dalje vrše službu za Boga, njihova sudbina je već zapečaćena i oni samo čekaju svoju kaznu. To se već dogodilo na nekim mestima. Nova vernica je videla da je izvesna sestra govorila i izgledala prilično dostojanstveno i pomešala je sa Bogom. Kada je došlo vreme da sestra ode, ta nova vernica joj se uhvatila za butinu i vikala: „O, Bože! Nemoj da ideš! O, Bože! Nedostajaćeš mi!“ Sestra je jasno znala da nije Bog, ali to nije ni porekla ni objasnila. Da li takva osoba ima razum? (Nema.) Ona nema nimalo razuma i definitivno ne valja! Neki ljudi su zbunjeni i neuki i ophode se prema nekom takvom kao da je Bog – to je zaista strašna stvar! A uhvatiti se, plačući, za njenu butinu je naprosto toliko tupavo da je nepopravljivo! Ako možeš da se prema iskvarenom čoveku koji je od Sotone ophodiš kao prema Bogu, kako onda ti veruješ u Boga? Zar to nije verovanje u Sotonu? Koliko neko mora da bude zbunjen da bi se prema nekoj osobi odnosio kao prema Bogu? Ako verujete u Boga, ali niste u stanju da prihvatite ili da tragate za istinom, veliki su izgledi da će vas drugi prevariti i da ćete biti podložni da činite gluposti i da zastranite. Nepromišljeni i neuki ljudi su zaista u opasnosti, sposobni su da čine svakakve gluposti.

Ljudi uvek zahtevaju nešto od Boga, traže od Njega da uradi ovo ili ono u skladu s njihovim sopstvenim predstavama. Tražiš od Boga da te spase, da te sažaljeva, da te voli, da ti ukaže blagodat – sve shodno tvojim idejama. Čineći to, koristiš sopstvene ideje i sopstvene metode da postaviš zahteve prema Bogu i da nateraš Boga da te posluša. U čemu je problem s tim? Da li je to verovanje u Boga? Ono u šta veruješ si naprosto ti. Bog ti nije u srcu, niti se o bilo kojim istinama može govoriti. Neko Mi je na poklon kupio par cipela, ali veličina nije bila dobra, pa sam hteo da ih vratim. Ali onda sam pomislio da bi, ako ih vratim, ta osoba mogla to pogrešno da shvati, te sam ih dao jednoj drugoj sestri da ih nosi. Nije mogao to da prihvati kada je saznao i rekao je: „Znaš li koliko sam truda uložio i novca potrošio i koliko sam daleko putovao da ih kupim? Ti si ih tako olako poklonio, da li misliš da je meni bilo lako da zaradim taj novac? Vrati ih ako ne želiš da ih nosiš – kako možeš da ih daješ drugima?“ Rekao sam: „Ja ti nisam tražio da Mi kupiš cipele. Kupio si ih i dao Meni, ali Mi veličina nije odgovarala, pa sam ih dao drugima da ih nose. Da li je to problem? Da sam ti ih vratio, zar ne bi postao negativan i slab i pogrešno Me shvatio? Zar Ja ne mogu da učinim nešto razumno?“ Da li je prikladno da se ljudi tako ponašaju prema Meni? Čini se da ljudi imaju namere i zahteve čak i kada nešto nude Bogu. Da li je to neko ko razume istinu? Kada nešto ponudiš Bogu, to više nije tvoje, već pripada Njemu. Bog može da uradi s tim šta god želi, i šta god da učini, to je Njegova stvar. Ljudi treba da imaju malo razuma, da nauče da se pokoravaju i da se ne mešaju uvek u Božje poslove. Ima li smisla stalno se prepirati s Bogom? Kada Mi ljudi kupuju stvari, oni deluju kao da su veoma ljubazni i puni ljubavi prema Bogu, ali posle toga zahtevaju da Mi se pokloni svide i bune se ako Mi se ne sviđaju. Štaviše, nije u redu ako ih ne koristim, ljudi postavljaju ograničenja kome njihove poklone mogu da dam i ne dozvoljavaju Mi da radim ovo ili ono. Ljudi preispituju Boga i razmišljaju o Njemu po ceo dan na taj način, razmišljajući: „Zašto Bog ne može da zadovolji ljudske želje?“ Ljudima baš nedostaje smisao, tako su nerazumni! Otkrio sam da svi ljudi kažu: „Moram voleti Boga na pravi način i uzvratiti Mu ljubav“, ali oni nemaju ni najmanjeg razumevanja u svojim srcima o tome šta znači voleti Boga. Ljudska srca su puna svojih iskvarenih naravi, pa kako onda može biti ljubavi? Zar nisu govor o ljubavi i poslušnosti Bogu ništa drugo do prazne reči, ako su ljudi toliko iskvareni da čak nemaju ni smislenost normalne osobe? Jedine stvari koje su u ljudima su predstave i izmišljotine, ozlojeđenost, ekstravagantne želje i njihovi nerazumni zahtevi. U njima naprosto nema ljubavi niti poslušnosti. Za ljude, ljubav je samo cilj kojem treba težiti, samo zahtev prema Bogu. Koliko njih to uspe? Koliko njih ima stvarno iskustveno svedočanstvo?

Sada kada ste svi spremni da tragate za istinom i da težite ka promeni svoje naravi, kako treba da razmišljaš o sebi kada zahtevaš nešto od Boga? Da li su tvoji zahtevi u skladu sa istinom? Kakav treba da bude tvoj stav prema Bogu? Da li si ikada razmišljao o ovim pitanjima? Nakon vođenja nekoliko crkava, neki ljudi postaju nadmeni, misleći da Božja kuća ne može bez njih i da zaslužuju poseban tretman. Ljudi poseduju sotonsku prirodu, a što je viši nečiji položaj, to su veći njegovi zahtevi prema Bogu; što više neko razume doktrine, to skriveniji i podliji njegovi zahtevi postaju. Možda ih ne izgovaraju naglas, ali su skriveni u njihovim srcima. Ljudi ih ne uviđaju lako, ali ko može da zna kada će pritužbe i otpor koji se nalaze unutar osobe da izbiju na videlo? To bi značilo još više nevolje i verovatno bi uvredilo Božju narav. Zašto su verske vođe i poznate ličnosti koje su antihristi u većoj opasnosti? Što je viši nečiji položaj, to su veće njegove ambicije; što više neko razume doktrine, to njegova narav postaje nadmenija. Opasno je, dakle, verovati u Boga i težiti statusu pre nego istini. Bog je izrekao mnogo istina i razotkrio i izgnao iz svog doma sve one koji ne vole istinu, a kamoli one u verskim krugovima. Da li vidite potrebu da Bog sudi ljudima i da ih grdi? Kada ljudi zaista shvate istinu i uđu u život, videće stvarnost sopstvene iskvarenosti i osetiće da bi za njih bilo opasno da ne tragaju za istinom. Trenutno ljudi uopšte ne razumeju sopstvenu prirodu, pa čak i ako imaju malo površnog razumevanja, to je samo doktrina, oni nisu zadobili istinu. Dakle, oni ne misle da su u opasnosti, niti umeju da budu bojažljivi, niti da brinu o sebi. Neki novi vernici se usuđuju da kažu i učine bilo šta, ali oni koji su iskusili sud i grdnju su drugačiji. Njihova srca se u određenoj meri plaše Boga, pa čak i ako gaje neke predstave, ne usuđuju se da ih izgovore i umeju da se brzo pomole: „O, Bože, uvredio sam Te…“ Neki novi vernici se usuđuju da izgovore bogohulne reči bez razmišljanja, govoreći: „Bog pati? Od čega pati? Dobro jesti i oblačiti se, biti svuda lepo dočekan i ugošćen – to nije patnja! Ali nije me briga za te stvari. Verujem u Duha Božjeg, a ne u osobu.“ Oni se usuđuju da poreknu ovaploćenje. Ti ljudi su toliko smeli. Uopšte se ne boje Boga, ničega se ne plaše, usuđuju se da bilo šta kažu, a svi oni u sebi nose demonsku i zversku prirodu. Ako Svevišnji ima donekle dobar utisak ili mišljenje o nekome, neki ljudi kažu: „Ta osoba je popularna i omiljena u crkvi, koja je lepo dočekana u Božjoj kući.“ Da li takva osoba razume istinu? Ni najmanje. Način na koji gledaju na stvari u potpunosti razotkriva da je sve u njihovom srcu još uvek ovozemaljsko. To je sasvim svetovno gledište i osećaj. Može li vera u Boga i čitanje Njegovih reči imati bilo kakvo dejstvo na te ljude? Oni uopšte ne prihvataju istinu, a njihov način gledanja na stvari je isti kao i kod nevernika. Oni zapravo jesu nevernici.

Deo je čovekove prirode da uvek zahteva nešto od Boga i vi morate da preispitate tu prirodu na osnovu Božje reči. Kako bi trebalo da je preispitaš? Prvi korak je da ti bude jasno koje nerazumne zahteve i koje ekstravagantne želje ljudi imaju u vezi sa Bogom i treba da preispitaš svaku od njih: zašto ljudi zahtevaju tako nešto? Koji je njihov motiv? Koji je njihov cilj? Što više tako budeš savesno analizirao, imaćeš više razumevanja za sopstvenu prirodu i tvoje razumevanje će postati podrobnije. Ako je ne proučiš podrobno, već samo shvatiš da ljudi ne treba da zahtevaju išta od Boga, samo prihvatiš da je zahtevanje od Boga nerazumno, i ništa više, onda na kraju nećeš postići nikakav napredak i nećeš se promeniti. Neki ljudi kažu: „Mnogo tražimo od Boga jer smo previše sebični. Šta da radimo?“ Naravno, ljudi moraju da razumeju istinu i da upoznaju suštinu sebičnosti. Kada zaista shvatiš suštinu ljudske sebičnosti, znaćeš šta ti nedostaje; zastrašujuće je ako ljudi to ne mogu da shvate. Lako je putem analize prepoznati očigledne ekstravagantne ili nerazumne zahteve, a moguće je i mrzeti sebe. Ponekad možeš da pomisliš da su tvoji zahtevi razumni i pošteni, a zato što ih smatraš razumnim i misliš da tako treba da bude i zato što drugi postavljaju slične zahteve, može da ti se učini da tvoji zahtevi nisu preterani, već opravdani i prirodni. To pokazuje da još uvek ne poseduješ istinu, zbog čega ne možeš jasno da ih razumeš. Evo primera: pretpostavimo da postoji čovek koji je mnogo godina sledio Boga i mnogo propatio kroz niz nedaća i izazova. Uvek se činilo da se primerno ponaša, a što se tiče njegove ljudskosti, patnje i predanosti Bogu delovalo je da je sve u redu. Čak je imao i savest, bio je spreman da uzvrati Božju ljubav i obično je umeo pažljivo da korača dok obavlja svoje delo. Kasnije sam otkrio da je taj čovek govorio jasno i lepo, ali ni najmanje nije bio poslušan, pa sam ga zamenio i naredio da ubuduće više ne bude korišćen. Radio je za crkvu nekoliko godina i mnogo se napatio, a ipak je na kraju zamenjen. Štaviše, nisam rešio neke od njegovih praktičnih poteškoća. Šta bi ljudi pomislili o takvoj situaciji? Kao prvo, mnogi bi stali u njegovu odbranu i rekli: „To nije u redu. U tim okolnostima Bog treba da mu pokaže veliku milost i blagodat, jer on voli Boga i daje se za Njega. Ako neko poput njega, koji je verovao u Boga mnogo godina, može biti izgnan, kakvu nadu mogu da imaju novi vernici poput nas?“ Evo još jednom stižu zahtevi ljudi, uvek u nadi da će Bog blagosloviti tu osobu i pustiti je da ostane, dok još uvek razmišlja: „Taj čovek je učinio dobro po Božjim merilima, Bog ne sme da ga izneveri!“ Mnogi zahtevi koje ljudi postavljaju Bogu proizilaze iz ljudskih predstava i umišljanja. Ljudi mere šta Bog treba ljudima da dâ i kako treba da se ponaša prema njima u skladu sa standardima savesti za ono što je pravedno i razumno među ljudima, ali kako to može biti u skladu sa istinom? Zašto kažem da su svi ljudski zahtevi nerazumni? Zato što su to standardi koje oni postavljaju pred druge ljude. Da li ljudi poseduju istinu? Da li su u stanju da prozru čovekovu suštinu? Neki ljudi zahtevaju da Bog postupa s ljudima shodno standardu savesti, držeći Boga prema standardu koji se očekuje od ljudi. To nije u skladu sa istinom i nerazumno je. Ljudi su u stanju da istraju kada su u pitanju neke sitne stvari, ali možda neće moći da ih podnesu kada se njihov ishod najzad odredi. Njihovi zahtevi će se javiti, a reči žalbe i osude će poteći iz njihovih usta bez zadrške i počeće da pokazuju svoje pravo lice. Tada će upoznati svoju prirodu. Ljudi uvek postavljaju zahteve prema Bogu u skladu s ljudskim predstavama i sa sopstvenom voljom i postavljaju ih mnogo. Možda obično ne primećujete i mislite da se, kada se povremeno molite Bogu za nešto, to ne računa kao zahtev, ali zapravo, pažljiva analiza pokazuje da su mnogi ljudski zahtevi nerazumni, da su nesuvisli, pa čak i da su smešni. Ranije nisi prepoznavao ozbiljnost toga, ali ćeš je postepeno spoznati u budućnosti, a onda ćeš imati istinsko razumevanje sopstvene prirode. Malo pomalo, iskustvo će ti doneti znanje i rasuđivanje o tvojoj prirodi i, u kombinaciji sa zajedništvom o istini, jasno ćeš je spoznati – onda ćeš ući u istinu u tom pogledu. Kada zaista jasno shvatiš suštinu čovekove prirode, tvoja narav će se promeniti i onda ćeš posedovati istinu.

Ni sa čim se nije teže nositi nego s ljudima koji stalno zahtevaju nešto od Boga. Čim Božji postupci ne odgovaraju tvom načinu razmišljanja, ili nisu izvršeni u skladu sa tvojim načinom razmišljanja, ti ćeš se verovatno opirati – što je dovoljno da se pokaže da prirodno pružaš otpor Bogu. Prepoznavanje ovog problema može se postići samo čestim promišljanjem o sebi i dostizanjem razumevanja istine, a ono se može u potpunosti rešiti samo traganjem za istinom. Kada ljudi ne shvataju istinu, oni postavljaju mnoge zahteve prema Bogu, dok kada zaista shvate istinu, oni ih ne postavljaju; oni samo osećaju da nisu dovoljno udovoljili Bogu, da se dovoljno ne pokoravaju Bogu. To što ljudi uvek zahtevaju nešto od Boga odražava njihovu iskvarenu prirodu. Ako ne možeš da upoznaš sebe i istinski se pokaješ po ovom pitanju, onda ćeš se suočiti sa skrivenim opasnostima i pretnjama na svom putu vere u Boga. U stanju si da prevaziđeš obične stvari, ali kada se radi o važnim pitanjima kao što su tvoja sudbina, izgledi i odredište, možda nećeš moći da ih prevaziđeš. Ako ti tada još uvek bude nedostajala istina, moći ćeš da se vratiš svojim starim navikama i tako ćeš postati jedan od onih koji su uništeni. Mnogi ljudi su uvek sledili i verovali na taj način; primerno su se ponašali dok su sledili Boga, ali to ne određuje šta će se desiti u budućnosti. To je zato što nikada nisi svestan čovekove Ahilove pete, ili onoga u čovekovoj prirodi što u nekom trenutku može da se suprotstavi Bogu, a dokle god te ne odvedu u nesreću, ti ne znaš da te stvari postoje. To što pitanje tvoje prirode koja se suprotstavlja Bogu i dalje nije rešeno priprema te za nesreću i moguće je da ćeš, kada se tvoje putovanje završi i Božje delo završi, ti učiniti ono što se najviše suprotstavlja Bogu i da ćeš bogohuliti, pa ćeš stoga biti osuđen i izgnan. U poslednjem trenutku, u najkritičnije vreme, Petar je pokušao da pobegne. Tada on nije razumeo Božju volju i planirao je da preživi i da se bavi crkvama. Kasnije mu se Isus ukazao i rekao: „Hoćeš li da Me još jednom razapnu zarad tebe?“ Petar je tada shvatio Božju volju i brže-bolje se pokorio. Pretpostavimo da je u tom trenutku imao sopstvene zahteve i rekao: „Ne želim sada da umrem, plašim se bola. Zar Ti nisi razapet zarad nas? Zašto tražiš da budem razapet? Mogu li da budem pošteđen raspeća?“ Da je izneo takve zahteve, put koji je prošao bio bi uzaludan. Ali Petar je oduvek bio osoba koja se pokoravala Bogu i koja je tražila Njegovu volju i na kraju je shvatio Božju volju i potpuno se pokorio. Da Petar nije tražio Božju volju i da je postupao u skladu sa svojim razmišljanjem, krenuo bi pogrešnim putem. Ljudima nedostaju sposobnosti da neposredno razumeju Božju volju, ali ako se ne pokore nakon što shvate istinu, onda izdaju Boga. Drugim rečima, to što ljudi uvek postavljaju zahteve prema Bogu ima veze s njihovom prirodom: što više zahteva imaju, to su buntovniji i pružaju više otpora i to više predstava imaju. Što više neko zahteva od Boga, veća je verovatnoća da će se buniti, opirati, pa čak se i suprotstaviti Bogu. Možda bi jednog dana mogao i da izda i napusti Boga. Ako želiš da rešiš ovaj problem, potrebno je da razumeš nekoliko aspekata istine, kao i da imaš neko praktično iskustvo da bi ga temeljno razumeo i u potpunosti rešio.

U određivanju da li ljudi mogu da poslušaju Boga ili ne, ključno je da li imaju bilo kakve ekstravagantne želje ili skrivene motive prema Njemu. Ako ljudi uvek postavljaju zahteve prema Bogu, to dokazuje da Ga ne slušaju. Bez obzira na to šta ti se desi, ako to ne prihvataš od Boga i ne tražiš istinu, te uvek zastupaš sebe i uvek osećaš da si samo ti u pravu, i ako si iole u stanju da sumnjaš u to da je Bog istina i pravda, onda ćeš biti u nevolji. Takvi ljudi su najnadmeniji i najbuntovniji prema Bogu. Ljudi koji uvek zahtevaju nešto od Boga ne mogu Mu se istinski pokoriti. Ako postavljaš zahteve prema Bogu, to dokazuje da pokušavaš da sklopiš dogovor sa Bogom, da si se opredelio za svoju volju i da postupaš u skladu s njom. Time izdaješ Boga i u tebi nema poslušnosti. Postavljanje zahteva prema Bogu samo po sebi nema smisla; ako zaista veruješ da je On Bog, onda se nećeš usuditi da išta zahtevaš od Njega, niti ćeš osećati da imaš pravo da tražiš nešto od Njega, bez obzira da li to smatraš razumnim ili ne. Ako istinski veruješ u Boga i veruješ da je On Bog, onda ćeš Ga samo slaviti i pokoravati Mu se; nema drugog izbora. Ljudi danas ne samo da donose sopstvene odluke, već čak traže od Boga da deluje u skladu s njihovom voljom. Ne samo da se odlučuju da ne poslušaju Boga, već čak traže od Boga da On posluša njih. Zar to nije nerazumno? Stoga, ako u osobi nema istinske vere i suštinskog verovanja, ona nikada ne može dobiti Božju pohvalu. Kada su ljudi u stanju da manje zahtevaju od Boga, oni imaju više istinske vere i poslušnosti, a njihova razumnost je relativno normalna. Često je slučaj da što su ljudi skloniji da se raspravljaju i što više opravdanja imaju, to je teže izaći s njima na kraj. Ne samo da imaju mnogo zahteva, već ako im daš prst, tražiće ruku. Kada se zadovolje u jednom pogledu, postavljaće zahteve u drugom. Moraju da budu zadovoljni u svakom pogledu, a ako nisu, počinju da se vajkaju i otpisuju stvari kao da su beznadežne i ponašaju se nepromišljeno. Posle toga osećaju dug i kajanje, liju gorke suze i žele da umru. Kakva je korist od toga? Zar nisu nerazumni i neumorno nasrtljivi? Ovaj niz problema mora da se reši iz korena. Ako imaš iskvarenu narav i to ne rešiš, ako čekaš da upadneš u nevolju ili prouzrokuješ nesreću da bi je se rešio, kako možeš da nadoknadiš taj gubitak? Zar to neće pomalo biti kao da zatvaraš štalu kada je konj već pobegao? Stoga, da bi u potpunosti rešio problem svoje iskvarene naravi, moraš da tražiš istinu da bi je rešio kada se problem prvi put pojavi. Moraš da rešiš iskvarenu narav u samom nastanku, čime ćeš se obezbediti da nećeš činiti ništa loše i da ćeš sprečiti buduće probleme. Ako se iskvarena narav ukoreni i postane nečije mišljenje ili gledište, ona će moći da usmeri osobu da čini zlo. Stoga se introspekcija i samospoznaja uglavnom svode na otkrivanje iskvarene naravi i brzo traženje istine da bi se ona razrešila. Moraš znati šta je deo tvoje prirode, šta voliš, šta tražiš i šta želiš da postigneš. Moraš da proučiš to u skladu sa Božjim rečima da bi video da li je u skladu sa Božjom voljom i na koji način je pogrešno. Jednom kada sve to shvatiš, moraš da rešiš problem svog nenormalnog razuma, odnosno problem svoje nerazumne i nemilosrdne zamornosti. To nije samo problem tvoje iskvarene naravi, već se dotiče i nedostatka razuma. Pogotovo u onome što se tiče njihovih interesa, ljudi koji se zanesu ličnim interesom ne poseduju normalan razum. To je psihološki problem, a takođe i ljudska Ahilova peta. Neki ljudi osećaju da imaju određeni kov i neke darove i uvek žele da budu vođe i da se ističu, pa traže od Boga da ih koristi. Ako ih Bog ne koristi, kažu: „Kako Bog može da mi ne bude naklonjen? Bože, ako me iskoristiš da učiniš nešto važno, obećavam da ću Ti se dati!“ Da li je ovakva namera ispravna? Dobro je davati se Bogu, ali postoje motivi iza njihove spremnosti da Mu se daju. Oni vole položaje i na njih se usredsređuju. Kada su ljudi sposobni za istinsku poslušnost, kada slede Boga svim srcem bez obzira na to da li ih On koristi ili ne i daju se Bogu bez obzira na to da li imaju položaj ili ne, tek se tada može smatrati da poseduju razum i da su poslušni Bogu. Dobro je kada su ljudi voljni da se daju Bogu, a Bog je voljan da koristi takve ljude, ali ako nisu opremljeni istinom, Bog nema načina da ih koristi. Ako su ljudi spremni da teže ka istini i da sarađuju, mora da postoji pripremna faza. Tek kada ljudi shvate istinu i zaista budu u stanju da poslušaju Boga, Bog će moći zvanično da ih koristi. Ta faza obuke je od suštinskog značaja. Lideri i radnici danas su svi u toj fazi obuke. Nakon što steknu životno iskustvo i uspeju principijelno da se bave različitim pitanjima, oni će biti prikladni da ih Bog upotrebi.

Čovekova priroda se ne svodi na neko spoljašnje ponašanje, navike ili misli i ideje s kojima se može obračunati i tako završiti posao; ona mora da se otkopava sloj po sloj. Štaviše, nju nije lako identifikovati, a čak i ako se identifikuje, nije lako promeniti je – za tako nešto neophodno je odgovarajuće duboko razumevanje. Zašto uvek proučavamo čovekovu prirodu? Zar ne shvatate šta to znači? Odakle dolaze otkrivenja o iskvarenoj ljudskoj naravi? Sva ona dolaze iz nutrine njihove prirode i svima njima upravlja njihova priroda. Svaka iskvarena čovekova narav, svaka misao i ideja, svaka namera, sve je povezano sa čovekovom prirodom. Dakle, neposrednim otkopavanjem čovekove prirode, njegova iskvarena narav može lako da se razreši. Iako nije lako promeniti ljudsku prirodu, ukoliko uspeju da razaznaju i prozru svoju iskvarenu narav koju otkrivaju i ukoliko mogu da tragaju za istinom da bi je rešili, ljudi mogu postepeno da menjaju svoju narav. Jednom kada osoba postigne promenu u svojoj život-naravi, onda će u njima biti sve manje stvari koje pružaju otpor Bogu. Svrha proučavanja čovekove prirode je promena njegove naravi. Vi niste dokučili ovaj cilj i mislite da samo proučavanjem i razumevanjem svoje prirode možete poslušati Boga i povratiti svoj razum. To što radite je samo slepa primena pravila! Zašto naprosto ne razotkrijem ljudsku nadmenost i samopravednost? Zašto moram da proučavam i njihovu iskvarenu prirodu? Ako samo razotkrijem njihovu samopravednost i nadmenost, to neće rešiti problem. Ali ako proučim njihovu prirodu, aspekti koje ona pokriva su veoma široki i uključuju svu iskvarenu narav. To je više od uske oblasti samopravednosti, samovažnosti i nadmenosti. Priroda obuhvata mnogo više od toga. Dakle, bilo bi dobro kada bi ljudi mogli da prepoznaju koliko iskvarene naravi otkrivaju u svim svojim različitim zahtevima prema Bogu, odnosno u svojim ekstravagantnim željama. Jednom kada ljudi shvate svoju priroda-suštinu, onda mogu da prezru i odreknu se sebe; biće im lako da reše svoju iskvarenu narav i imaće put. U suprotnom, nikada nećete otkopati osnovni uzrok i samo ćete reći da je to samopravednost, nadmenost ili ponos, ili opšti nedostatak odanosti. Da li samo razgovor o takvim površnim stvarima može da reši vaš problem? Ima li potrebe da se raspravlja o čovekovoj prirodi? Kakva je u početku bila priroda Adama i Eve? U njima nije bilo namernog otpora, a još manje otvorene pobune. Nisu znali šta znači opirati se Bogu, a još manje šta znači biti Mu poslušan. Šta god da je Sotona širio, oni su to prihvatili u svoja srca. Sada je Sotona iskvario čovečanstvo do te mere da ljudi mogu da se pobune i odupru Bogu u svemu i mogu da smisle raznorazne načine da Mu se suprotstave. Očigledno je da je čovekova priroda ista kao i Sotonina. Zašto kažem da je čovekova priroda Sotonina priroda? Sotona je ono što se opire Bogu i samim tim što ljudi imaju sotonsku prirodu, oni su od Sotone. Iako ljudi možda ne čine namerno stvari da bi se opirali Bogu, zbog njihove sotonske prirode, sve njihove misli se opiru Bogu. Čak i ako ljudi ne čine ništa, oni se i dalje opiru Bogu, jer se čovekova unutrašnja suština promenila u nešto što se opire Bogu. Sadašnji čovek se, dakle, razlikuje od čoveka kada je bio stvoren. Ranije u ljudima nije bilo otpora ili izdaje, bili su puni života i nije ih vodila nikakva sotonska priroda. Da u ljudima nema dominacije ili smetnje sotonske prirode, onda se, bez obzira na to šta oni radili, to ne bi moglo smatrati opiranjem Bogu.

Šta je priroda? Priroda je čovekova suština. Narav se otkriva iz nečije prirode, a promena u naravi znači da je nečija iskvarena narav pročišćena i zamenjena istinom. Dakle, ono što se otkriva nije onda iskvarena narav, već ispoljenje normalne ljudskosti. Pošto je Sotona iskvario čoveka, čovek je postao njegovo otelotvorenje i nešto sotonsko što se opire Bogu i u potpunosti je u stanju da Ga izda. Zašto Bog zahteva od ljudi da promene svoju narav? Zato što Bog želi da usavrši i zadobije ljude, da konačno stvori ljude koji poseduju mnogo dodatnih stvarnosti spoznaje Boga i stvarnosti svih aspekata istine. Takvi ljudi su potpuno u skladu sa Božjom voljom. U prošlosti, ljudi su imali iskvarenu narav i pravili bi greške ili iskazivali otpor kad god bi nešto učinili, ali ljudi danas razumeju neke istine i mogu da urade mnogo toga što je u skladu sa Božjom voljom. Međutim, to ne znači da ljudi ne izdaju Boga. Ljudi i dalje mogu to da čine. Deo onoga što se izliva iz njihove prirode može se promeniti, a deo koji se može promeniti jeste deo gde su ljudi u stanju da primenjuju u skladu sa istinom. Ali samo zato što sada možeš da primeniš istinu u praksi ne znači da se tvoja priroda promenila. Tako su ljudi uvek imali predstave o Bogu i zahteve prema Njemu, a sada po mnogim pitanjima nemaju – ali možda još uvek imaju predstave ili zahteve po nekim pitanjima i još uvek su u stanju da izdaju Boga. Možda ćeš reći: „Mogu da se potčinim svemu što Bog čini i da se pokoravam po mnogim pitanjima bez prigovora i bez zahteva“, ali još uvek možeš da izdaš Boga po nekim pitanjima. Iako se ne opireš Bogu namerno, kada ne razumeš Njegovu volju i dalje možeš da ideš protiv nje. Dakle, šta se podrazumeva pod segmentom koji može da se promeni? To podrazumeva da kada shvatiš Božju volju možeš da je poslušaš, a kada shvatiš istinu, možeš da je primeniš. Ako ne razumeš istinu ili Božju volju po nekim pitanjima, onda još uvek postoji mogućnost da bi mogao da otkriješ iskvarenost. Ako razumeš istinu, ali je ne sprovodiš zato što si nečim ograničen, onda je to izdaja i to je nešto u tvojoj prirodi. Naravno, ne postoji ograničenje koliko tvoja narav može da se promeni. Što više istina zadobiješ, to jest, što dublje postane tvoje znanje o Bogu, manje ćeš se opirati i izdavati Ga. Nastojanje da se promeni nečija narav uglavnom se postiže traganjem za istinom, a razumevanje sopstvene priroda-suštine postiže se razumevanjem istine. Kada neko zaista zadobije istinu, svi njegovi problemi će biti rešeni.

Zima 1999.