Bog traži od ljudi da se prema Njemu odnose kao prema Bogu jer je ljudski rod previše iskvaren, a ljudi se prema Njemu ne odnose kao prema Bogu, već kao prema čoveku. U čemu je problem kad ljudi uvek nešto zahtevaju od Boga? U čemu je problem s time što uvek imaju predstave o Bogu? Šta to čovekova priroda sadrži? Otkrio sam da, bez obzira na ono što im se dešava ili na to čime se bave, ljudi uvek štite svoje interese i brinu o sopstvenom telu i uvek traže razloge ili izgovore koji su im od koristi. Oni ni najmanje ne tragaju za istinom, niti je prihvataju, već jedino brane sopstveno telo i prave planove zarad sopstvenih izgleda. Oni uvek traže blagodat od Boga, želeći da zadobiju sve prednosti koje mogu. Zašto ljudi imaju toliko zahteva prema Bogu? To je dokaz da su ljudi po prirodi pohlepni i da pred Bogom nemaju nimalo razuma. U svemu što ljudi rade – bilo da se mole, razgovaraju u zajedništvu ili drže propovedi – ono o čemu razmišljaju i ono ka čemu streme i za čim čeznu, uvek se svodi samo na zahtevanje i traženje stvari od Boga, u nadi da bi od Njega mogli nešto da dobiju. Neki ljudi kažu da se „ovo svodi na ljudsku prirodu”, što je tačno. Pored toga, to što ljudi postavljaju previše zahteva Bogu i imaju previše prekomernih želja dokazuje da su ljudi sasvim lišeni savesti i razuma. Svi oni zahtevaju i traže nešto za svoje dobro, ili pokušavaju da se opravdaju i navedu izgovore za sebe – sve to rade za sebe. U mnogim stvarima može se videti da je ono što ljudi rade potpuno lišeno razuma, čime se u potpunosti dokazuje da je Sotonina logika „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” već postala čovekova priroda. Na koji problem ukazuje to što ljudi zahtevaju previše od Boga? Ukazuje na to da je Sotona ljude iskvario do određene mere i da se u svojoj veri ljudi prema Bogu uopšte ne odnose kao prema Bogu. Neki ljudi kažu: „Da se prema Bogu nismo odnosili kao prema Bogu, zašto bismo i dalje u Njega verovali? Da se prema Njemu nismo odnosili kao prema Bogu, da li bismo mogli da Ga sledimo sve do sada? Da li bismo mogli da izdržimo svu tu patnju?” Na površini, ti veruješ u Boga, i u stanju si da Ga slediš, ali u svom stavu prema Njemu i u svojim pogledima na mnoge stvari, ti se uopšte ne odnosiš prema Bogu kao prema Stvoritelju. Ako se prema Bogu odnosiš kao prema Bogu, ako se prema Bogu odnosiš kao prema Stvoritelju, onda bi trebalo da stojiš na svom mestu stvorenog bića i bilo bi ti nemoguće da bilo šta zahtevaš od Boga, ili da imaš bilo kakve prekomerne želje. Umesto toga, u svom srcu bi bio sposoban za istinsku pokornost i u potpunosti sposoban da veruješ u Boga u skladu s Njegovim zahtevima i da se pokoravaš celokupnom Njegovom delu.

Kada su svedočanstva o ovaploćenju počela, svi ljudi su se žalili: „Bože, Ti nas nisi prosvetio pre nego što si se ovaplotio da bismo mogli mentalno da se pripremimo. Da smo bili mentalno spremni, bili bismo u stanju da Te prihvatimo umesto da se bunimo i opiremo. Zar Ti nisi svemoguć? Bunimo se protiv Tebe i opiremo Ti se jer nas je Sotona iskvario i ne uspevamo drugačije da postupamo. Zar ne možeš da učiniš nešto da prestanemo da se opiremo i omogućiš nam da neometano prođemo?” Zar to nije ono što su ljudi mislili? Mnogi ljudi takođe postavljaju uslove, govoreći: „Ne možemo ništa da uradimo u vezi s našim buntovništvom i otporom. Božje ovaploćenje se nikako ne uklapa u naše predstave. Da je Božje ovaploćenje malo više rastom, ili naočitije pojavom, ili da je bogato znanjem i da je rečito, ili da može da se materijalizuje po volji i čini znakove i čudesna dela, ili da se Bog pojavio i ovaploćen delao u skladu s onim kako su ljudi to zamišljali, onda se ne bismo opirali Bogu.” Mnogi ljudi su tada postavljali takve zahteve, ali Bog nije delovao u skladu s ljudskim zamislima ili predstavama. Naprotiv, On je uzvratio udarac i postupio potpuno suprotno ljudskim predstavama. Šta je to dokazalo? Dokazalo je da su ljudske predstave i zahtevi neopravdano problematični. Neki ljudi su postali crkvene starešine, ali nisu obavljali nikakav pravi posao, već su se samo bavili nekim spoljnim poslovima. Kada sam orezivao te ljude, izgovarajući samo nekoliko pokuda, oni bi se rastužili, gorko plakali i postali negativni. Govorili su u sebi: „Zar nije Bog milostiv i pun ljubavi? Toliko patim, zašto On ne kaže nekoliko lepih reči da me uteši? Zašto mi ne uputi ni jednu jedinu reč blagoslova?” Ljudi su na taj način postavljali zahteve Bogu i bili su puni opravdanja za sebe. Neki ljudi su smatrali da imaju kapital jer su uspešno propovedali jevanđelje velikom broju ljudi, pa su nakon što bi učinili nešto pogrešno i bili orezani, tvrdili: „Uspešno sam propovedao jevanđelje tolikim ljudima bez ikakve nagrade, a sada sam ovako orezan. Toliko sam propatio, a na kraju sam ipak orezan. Zašto Bogu nije stalo do mojih osećanja?” Da li ljudi koji tako razmišljaju poseduju istinu u svojim srcima? Da li su njihovi zahtevi razumni? Da sam utešio nekoga nakon što sam ga orezao, pomislio bi: „Bog je tako dobar, nikada nisam mislio da će me tešiti.” Ali onda, ako bih orezao nekog drugog, i taj neko je bio posebno uznemiren a ja ga nisam utešio, ta osoba bi pomislila: „Zašto Bog teši druge kada ih oreže, ali mene ne? Bog nije pravičan prema meni”, i u njihovim srcima bi se javile predstave. Ljudi u svojim srcima gaje mnoge nerazumne zahteve, izmišljotine i želje koje će, u određeno vreme, u pravim okolnostima, izbiti na videlo. Jer nijedna misao, ideja ili zahtev koji je čovek postavio nije u skladu s Bogom, a čovekova priroda je puna sotonskih stvari: sve što čini, čini za sebe, sebičan je i pohlepan, ima previše ekstravagantnih želja i previše je pogan i preduboko iskvaren.

Ljudi uvek nešto zahtevaju od Boga, bez obzira na situaciju. U čemu je tu problem? Neki ljudi će se moliti Bogu kada uživaju u udobnosti, uz reči: „Oh, Bože, zaštiti me, dozvoli mi da sve vreme živim u ovakvom stanju.” Ljudi takođe imaju zahteve kada su nesrećni ili potišteni: „Bože, zašto nećeš da mi ukažeš dobrotu? Zašto nećeš da me prosvetiš? Zašto su stvari tako dobre za druge ljude, a tako loše za mene?” Kada se suoče s nedaćama, ljudi svesrdno zahtevaju da Bog promeni njihovo okruženje; kada stvari idu dobro, zahtevi ljudi postaju još preteraniji. Kada ljudi nešto dobiju, priželjkuju još više, a kada ne dobiju, očajnički žele da to dobiju. Šta ljudi žele da dobiju? Žele da dobiju ono što im se sviđa i ono za čime im telo žudi. Dakle, nijedan čovekov zahtev nije opravdan niti zaslužen. Nekim ljudima je zasmetalo kada sam određenu količinu odeće ili stvari poklonio siromašnim porodicama. Pomislili su: „Zašto se Bog uvek brine o njima, a ne o meni? Bog nije pravičan!” Drugi takve stvari u to vreme nisu uzimali k srcu i mislili su: „Već sam Božjom blagodaću u stanju da idem putem verovanja u Njega i da Ga sledim bezbedno sve do sada. Ne bi trebalo da se bavim tim materijalnim stvarima.” Ali kada bi kasnije malo razmislili o tome, osećali su se uznemireno. Kada su osetili da ne mogu da prevaziđu taj osećaj, mnogo su se molili i privremeno prestali da razmišljaju, ali te stvari su i dalje boravile u njihovim srcima – kako god da su ih procenjivali, u srcu im nije bilo svejedno i mislili su u sebi: „Gde je Božja pravednost? Zašto ne mogu da je vidim? Bog nijedan svoj spoljni posao ne obavlja pravično ili razumno, pa gde se onda ispoljava Njegova pravednost?” Onda su se predomislili i pomislili: „Pravednost nije isto što i pravičnost ili razumnost i ne treba ih spajati”, ali su i dalje bili uznemireni i nisu mogli da zaborave na to. Ljudi se mnogo brinu oko i najmanjeg materijalnog interesa da bi bilo sjajno kada bi se podjednako brinuli i za istinu. Bez obzira na to, u prirodi im je da u svom srcu uvek zahtevaju nešto od Boga, a svi ljudi koji ne vole istinu vole materijalnu korist. Svi ljudski zahtevi i planovi, bez obzira na to da li zahtevaju ovo ili ono od Boga, ili kuju takve i takve planove za sebe, nespojivi su sa istinom, i potpuno su u suprotnosti sa Božjim zahtevima i namerama. Bog ne voli nijednog od njih, On ih se gnuša i mrzi ih. Zahtevi koje ljudi postavljaju pred Boga, sve što traže i putevi kojima idu nemaju nikakve veze sa istinom. Neki ljudi misle: „Radim za crkvu toliko godina – ako sam bolestan, Bog treba da me izleči i blagoslovi.” Konkretno, oni koji su dugo verovali u Boga zahtevaju još više od Njega; oni koji su verovali samo kratko vreme osećaju se nedostojnim, ali nakon nekog vremena počeće da osećaju da su zaslužni. Takvi su ljudi; to je čovekova priroda i nijedna osoba nije izuzetak. Neki ljudi kažu: „Nikada nisam imao ekstravagantne zahteve od Boga zato što sam stvoreno biće i nisam dostojan da tražim bilo šta od Njega.” Ne trčite pred rudu, vreme će sve otkriti. Ljudska priroda i namere će na kraju biti raskrinkane i jednog dana će izaći na videlo. Ljudi sada ne upućuju zahteve Bogu zato što misle da je to potrebno, ili da je pravo vreme, ili zato što su već uputili toliko zahteva Bogu, već oni naprosto ne shvataju da su to zahtevi prema Bogu. Ukratko, to je ljudska priroda, pa im je nemoguće da je ne otkriju. Uz prave okolnosti ili priliku, ona će se prirodno otkriti. Zašto danas razgovaramo o ovom pitanju? Cilj je da ljudi shvate šta je u njihovoj prirodi. Nemojte misliti da nekoliko godina verovanja u Boga, ili nekoliko dana rada za crkvu, znači da ste se dali, posvetili ili mnogo propatili za Njega i da zaslužujete da dobijete neke stvari, kao što je uživanje u materijalnim stvarima, hrani, ili da vas drugi poštuju i cene, ili da Bog blagonaklono razgovara s vama, ili da se više brine o vama i da često pita da li dobro jedete i imate li šta da obučete, kako se osećate, i tako dalje. Ti zahtevi se nesvesno javljaju u ljudima kada se dugo daju Bogu i kada pomisle da zaslužuju da zahtevaju bilo šta od Njega. Kada se daju Bogu na kratko, oni misle da nemaju pravo i ne usuđuju se da upućuju zahteve Bogu. Ali vremenom će misliti da su stekli kredit kod Boga i njihovi zahtevi će početi da izlaze na videlo, a stvari u njihovoj prirodi biće razotkrivene. Zar ljudi nisu takvi? Zašto ljudi ne razmišljaju o tome da li je ispravno da tako nešto zahtevaju od Boga? Da li zaslužuješ te stvari? Da li ti ih je Bog obećao? Ako nešto ne pripada tebi, a ti to uporno zahtevaš, to je u suprotnosti sa istinom i u potpunosti je proizašlo iz tvoje sotonske prirode. Kako se u početku ponašao arhanđeo? Video je da je dobio previsoku poziciju, da je dobio previše, pa je mislio da zaslužuje sve što zahteva i sve što stekne, da bi konačno dostigao tačku u kojoj je rekao: „Želim da budem na ravnoj nozi s bogom!” Stoga, ako ljudi u svojoj veri u Boga imaju previše zahteva i prevelike želje, ali ipak ne preispituju sebe i ne uspevaju da shvate ozbiljnost problema, onda će jednog dana reći: „Siđi, bože. Bolje je da ja budem bog”, ili: „Bože, odenuću se u sve ono u šta se ti odevaš, ješću sve što ti jedeš”. Ljudi koji su dostigli ovaj nivo se već ophode prema Bogu kao prema čoveku. Iako ljudi mogu na rečima da priznaju da je ovaploćeni Bog Sâm Bog, to je samo doktrinarno razumevanje, i ne znači da oni poznaju Božju suštinu. Zapravo, ljudi koji umeju da govore reči i doktrine nemaju ni trunku pokornosti ili straha u svom srcu. Neki ljudi čak žele da budu bog i biće problema ako njihove ambicije i želje narastu do tog stepena. Verovatno će ih zadesiti nesreća, a čak i nakon što budu izbačeni iz crkve, i dalje moraju primiti Božju kaznu.

Vernici treba da se odnose prema Bogu kao da je Bog i samo tako oni zaista veruju u Boga. Oni ne treba samo da priznaju Božji status, oni treba da imaju istinsko razumevanje i strah od Božje suštine i naravi i da u potpunosti budu pokorni. Evo nekoliko načina da to primeniš: prvo, održavaj pobožnost i pošten stav u sebi kada komuniciraš s Bogom, bez ikakvih predstava ili umišljanja i imaj pokorno srce. Drugo, iznesi namere koje se nalaze iza svega što govoriš, iza svakog pitanja koje postavljaš i svega što radiš pred Bogom da bi ih ispitao i pomolio se. Samo ako znaš kako da primenjuješ u skladu sa istina-načelom i na osnovu Božje reči, moći ćeš da uđeš u istina-stvarnost. Ako ne tražiš istinu, ne samo da nećeš moći da uđeš u istina-stvarnost, već ćeš sakupiti sve više predstava, a to donosi nevolje. Kada posmatraš Boga kao osobu, onda je bog u koga veruješ nejasan bog na nebu; potpuno ćeš se odreći ovaploćenja i više nećeš priznavati praktičnog Boga u svom srcu. U tom trenutku postaćeš antihrist i pašćeš u tamu. Što više opravdanja imaš, to ćeš više zahtevati od Boga i to ćeš više predstava imati o Njemu, što će te dovesti u sve veću opasnost. Što više tražiš od Boga, to više dokazuje da se jednostavno ne ophodiš prema Bogu kao da je Bog. Ako u srcu uvek gajiš zahteve prema Bogu, onda ćeš se verovatno vremenom ophoditi prema sebi kao prema Bogu i svedočiti za sebe kada radiš u crkvi, čak govoreći: „Zar bog ne svedoči za sebe? Zašto ne mogu i ja?” Pošto ne razumeš Božje delo, imaćeš predstave o Njemu i nećeš imati bogobojažljivo srce. Tvoj ton glasa će se promeniti, tvoja narav će postati nadmena i na kraju ćeš postepeno početi da se uzdižeš i da svedočiš za sebe. To je proces čovekovog propadanja i u potpunosti je izazvan time što on ne stremi ka istini. Svako ko ide putem antihrista uzdiže sebe i svedoči za sebe, promoviše sebe i hvali se na svakom koraku i uopšte ne mari za Boga. Da li ste doživeli ove stvari o kojima govorim? Mnogi ljudi uporno svedoče za sebe, govoreći o tome kako trpe ovo i ono, kako rade, kako ih Bog ceni i poverava im nekakve poslove, i o tome kakvi su, dok namerno koriste određeni ton glasa u govoru i glume određene manire, sve dok na kraju neki ljudi verovatno ne pomisle da su oni Bog. Sveti Duh je odavno napustio one koji dostignu taj stupanj, a iako oni još nisu uklonjeni ili proterani, umesto toga su ostavljeni da pružaju uslugu njihova sudbina je već zapečaćena i oni samo čekaju svoju kaznu. To se već dogodilo na nekim mestima. Nova vernica je videla da je izvesna sestra govorila i izgledala prilično dostojanstveno i pomešala je sa Bogom. Kada je došlo vreme da sestra ode, ta nova vernica joj se uhvatila za butinu i vikala: „Oh, bože, nemoj da ideš! Oh, bože, nedostajaćeš mi!” Sestra je jasno znala da nije Bog, ali to nije ni porekla ni objasnila. Da li takva osoba ima razum? (Nema.) Ona nema nimalo razuma i definitivno ne valja! Neki ljudi su zbunjeni i neuki i ophode se prema nekom takvom kao da je Bog – to je zaista strašna stvar! A uhvatiti se, plačući, za njenu butinu je naprosto toliko tupavo da je nepopravljivo! Ophoditi se prema iskvarenom čoveku koji je od Sotone kao prema Bogu – kako se to može nazvati verovanjem u Boga? Zar to nije verovanje u Sotonu? Koliko neko mora da bude zbunjen da bi se prema nekoj osobi odnosio kao prema Bogu? Ako verujete u Boga, ali niste u stanju da prihvatite ili da tragate za istinom, veliki su izgledi da će vas drugi navesti na stranputicu i da ćete biti podložni da činite gluposti i da zastranite. Nepromišljeni i neuki ljudi su zaista u opasnosti, sposobni su da čine svakakve gluposti.

Ljudi uvek zahtevaju nešto od Boga, traže od Njega da uradi ovo ili ono u skladu s njihovim sopstvenim predstavama. Tražiš od Boga da te spase, da ti se smiluje, da te voli, da ti ukaže blagodat – sve shodno tvojim idejama. Čineći to, koristiš sopstvene ideje i sopstvene metode da postaviš zahteve prema Bogu i da nateraš Boga da te posluša. U čemu je problem s tim? Da li je to verovanje u Boga? Ono u šta veruješ si naprosto ti. Bog ti nije u srcu, niti se o bilo kojim istinama može govoriti. Neko Mi je na poklon kupio par cipela, ali veličina nije bila dobra, pa sam hteo da ih vratim. Ali onda sam pomislio da bi, ako ih vratim, ta osoba mogla to pogrešno da shvati, te sam ih dao jednoj drugoj osobi da ih nosi. Nije mogao to da prihvati kada je saznao i rekao je: „Znaš li koliko sam truda uložio i novca potrošio i koliko sam daleko putovao da ih kupim? Ti si ih tako olako poklonio, da li misliš da je meni bilo lako da zaradim taj novac? Vrati ih ako ne želiš da ih nosiš – kako možeš da ih daješ drugima?” Rekao sam: „Ja ti nisam tražio da Mi kupiš cipele. Kupio si ih i dao Meni, ali Mi veličina nije odgovarala, pa sam ih dao drugima da ih nose. Da li je to problem? Da sam ti ih vratio, zar ne bi postao negativan i slab i pogrešno Me shvatio? Zar Ja ne mogu da učinim nešto razumno?” Da li je prikladno da se ljudi tako ponašaju prema Meni? Čini se da ljudi imaju namere i zahteve čak i kada nešto nude Bogu. Da li je to neko ko razume istinu? Kada nešto ponudiš Bogu, to više nije tvoje, već pripada Njemu. Bog može da uradi s tim šta god želi, i šta god da učini, to je Njegova stvar. Ljudi treba da imaju malo razuma, da nauče da se pokoravaju i da se ne mešaju uvek u Božje poslove. Da li je razumno stalno se prepirati s Bogom? Kada Mi ljudi kupuju stvari, oni deluju kao da su veoma ljubazni i puni ljubavi prema Bogu, ali posle toga zahtevaju da Mi se pokloni svide i bune se ako Mi se ne sviđaju. Štaviše, nije u redu ako ih ne koristim, ljudi postavljaju ograničenja kome njihove poklone mogu da dam i ne dozvoljavaju Mi da radim ovo ili ono. Ljudi preispituju Boga i razmišljaju o Njemu po ceo dan na taj način, razmišljajući: „Zašto Bog ne može da zadovolji ljudske želje?” Ljudima baš nedostaje razum, tako su nerazumni! Otkrio sam da svi ljudi kažu: „Moram voleti Boga na pravi način i uzvratiti Mu ljubav”, ali oni nemaju ni najmanjeg razumevanja u svojim srcima o tome šta znači voleti Boga. Ljudska srca su puna svojih iskvarenih naravi, pa kako onda može biti ljubavi? Zar nisu govor o ljubavi i pokornosti Bogu ništa drugo do prazne reči, ako su ljudi toliko iskvareni da čak nemaju ni razboritost normalne osobe? Jedine stvari koje su u ljudima su predstave i izmišljotine, ozlojeđenost, ekstravagantne želje i njihovi nerazumni zahtevi. U njima naprosto nema ljubavi niti pokornosti. Za ljude, ljubav je samo cilj kojem treba težiti, samo zahtev prema Bogu. Koliko njih to uspe? Koliko njih ima stvarno iskustveno svedočanstvo?

Sada kada ste svi spremni da stremite ka istini i da težite ka promeni svoje naravi, kako treba da razmišljaš o sebi kada zahtevaš nešto od Boga? Da li su tvoji zahtevi u skladu sa istinom? Kakav treba da bude tvoj stav prema Bogu? Da li si ikada razmišljao o ovim pitanjima? Nakon vođenja nekoliko crkava, neki ljudi postaju nadmeni, misleći da Božja kuća ne može bez njih i da zaslužuju poseban tretman. Ljudi poseduju sotonsku prirodu, a što je viši nečiji položaj, to su veći njegovi zahtevi prema Bogu; što više neko razume doktrine, to skriveniji i podliji njegovi zahtevi postaju. Možda ih ne izgovaraju naglas, ali su skriveni u njihovim srcima. Ljudi ih ne uviđaju lako, ali ko može da zna kada će pritužbe i otpor koji se nalaze unutar osobe da izbiju na videlo? To bi značilo još više nevolje i verovatno bi uvredilo Božju narav. Zbog čega se dešava to da, što više neko napreduje kao starešina ili je neko slavna ličnost u verskom svetu, veća je verovatnoća da će postati antihrist koji je u opasnosti? Što je viši nečiji položaj, to su veće njegove ambicije; što više neko razume doktrine, to njegova narav postaje nadmenija. Opasno je, dakle, verovati u Boga i težiti statusu pre nego istini. Bog je izrazio tako mnogo istina i razotkrio i eliminisao iz Svoje kuće sve one koji ne vole istinu, a kamoli one u verskom svetu. Da li vidite potrebu da Bog sudi ljudima i da ih grdi? Kada ljudi zaista shvate istinu i uđu u život, videće stvarnost sopstvene iskvarenosti i osetiće da bi za njih bilo opasno da ne tragaju za istinom. Trenutno ljudi uopšte ne razumeju sopstvenu prirodu, pa čak i ako imaju malo površnog razumevanja, to je samo doktrina, oni nisu zadobili istinu. Dakle, oni ne misle da su u opasnosti, niti umeju da budu uplašeni, niti da brinu o sebi. Neki novi vernici se usuđuju da kažu i učine bilo šta, ali oni koji su iskusili sud i grdnju su drugačiji. Oni u određenoj meri imaju bogobojažljivo srce, pa čak i ako gaje neke predstave, ne usuđuju se da ih izgovore i žure da se pomole: „Oh, Bože, uvredio sam Te…” Neki novi vernici se usuđuju da izgovore bogohulne reči bez razmišljanja, govoreći: „Bog pati? Od čega pati? Dobro jesti i oblačiti se, biti svuda lepo dočekan i ugošćen – to nije patnja! Ali nije me briga za te stvari. Verujem u duha božjeg, a ne u neku osobu.” Oni se usuđuju da poreknu ovaploćenje. Ti ljudi su toliko smeli. Nemaju bogobojažljivo srce, ničega se ne boje, usuđuju se da bilo šta kažu, a svi oni u sebi nose demonsku i zversku prirodu. Ako Svevišnji ima donekle dobar utisak ili mišljenje o nekome, neki ljudi kažu: „Ta osoba je popularna i omiljena u crkvi, koja je lepo dočekana u božjoj kući.” Da li takva osoba razume istinu? Ni najmanje. Način na koji gledaju na stvari u potpunosti razotkriva da je sve u njihovom srcu još uvek ovozemaljsko. To je sasvim svetovno gledište i osećaj. Može li vera u Boga i čitanje Njegovih reči imati bilo kakvo dejstvo na te ljude? Oni uopšte ne prihvataju istinu, a njihov način gledanja na stvari je isti kao i kod nevernika. Oni zapravo jesu bezvernici.

Deo je čovekove prirode da uvek zahteva nešto od Boga i vi morate da raščlanite tu prirodu na osnovu Božje reči. Kako bi trebalo da je raščlaniš? Prvi korak je da ti bude jasno koje nerazumne zahteve i koje ekstravagantne želje ljudi imaju u vezi sa Bogom i treba da raščlaniš svaki zahtev: zašto ljudi zahtevaju tako nešto? Koji je njihov motiv? Koji je njihov cilj? Što više tako budeš savesno raščlanjivao, imaćeš više razumevanja za sopstvenu prirodu i tvoje razumevanje će postati podrobnije. Ako je ne raščlaniš podrobno, već samo shvatiš da ljudi ne treba da zahtevaju od Boga, samo prihvatiš da je zahtevanje od Boga lišeno razuma, i ništa više, onda na kraju nećeš postići nikakav napredak i nećeš se promeniti. Neki ljudi kažu: „Mnogo tražimo od Boga jer smo previše sebični. Šta da radimo?” Prirodno, ljudi moraju da razumeju istinu i da upoznaju suštinu ljudske sebičnosti. Kada zaista imaš znanje o suštini ljudske sebičnosti, shvatićeš da su čovekove iskvarene naravi duboko ukorenjene. U tom trenutku, znaćeš da ono što ti najviše nedostaje jeste istina, a ne ekstravagantne želje, i biće ti lako da otpustiš svoje nerazumne zahteve prema Bogu. Jedina zabrinjavajuća stvar je to što ljudi ne poznaju sebe. Što se tiče tih očiglednih ekstravagantnih ili nerazumnih zahteva, lako ih je spoznati kada ih ti detaljno analiziraš, i ti možeš da osetiš mržnju prema sebi. Ali ponekad osećaš da su tvoji zahtevi opravdani i razumni, da ljudi treba da imaju takve zahteve prema Bogu, pa čak i osećaš da postavljanje zahteva Bogu nije preterano, već prikladno i savršeno opravdano. Ovo je dovoljno da pokaže da ti još uvek nisi razumeo istinu, i posledično ne možeš temeljno razumeti ovu stvar. Evo primera: Bio je jedan čovek koji je mnogo godina sledio Boga i mnogo propatio kroz niz nedaća i izazova. Uvek se činilo da se primerno ponaša, a što se tiče njegove ljudskosti, patnje i odanosti Bogu delovalo je da je sve u redu. Imao je savest, bio je spreman da uzvrati Božju ljubav i obično je umeo pažljivo da korača dok obavlja svoj rad. Posle sam otkrio da, iako su stvari koje je govorio zvučale lepo, on nije bio ni najmanje pokoran, i uopšte nije obavljao nikakav stvarni posao, pa sam ga smenio i naredio da se on ubuduće više ne koristi. Neki ljudi su razvili predstave o ovom pitanju i stali u njegovu odbranu, govoreći: „Čak i ako nije ništa postigao, on je podneo teškoće. Prilično je propatio tokom ovih godina koliko je sledio Boga. Iako nije obavio nikakav stvarni posao i ne zna kako da razgovara u zajedništvu o istini da bi rešio probleme, njegova vera u Boga je iskrena, i nije učinio ništa loše. Bog bi trebalo da pokaže milost i blagodat ovakvoj osobi. On je verovao u Boga mnogo godina i toliko je propatio; ako je čak i ovakva osoba uklonjena, da li onda mi koji smo tek počeli da verujemo u Boga imamo ikakve nade da postignemo spasenje?” Zar to nisu ljudske predstave? Novi vernici ne razumeju istinu, pa ne mogu da prozru ovu stvar. Oni se uvek vode ljudskim predstavama i uobraziljama, uvek se nadajući da će Bog sve blagosloviti, i misleći da – bez obzira na to kakva je neko osoba – sve dok veruje u Boga mnogo godina, Bog treba da ga blagoslovi i dozvoli mu da preživi. Neki ljudi su čak pomislili: „On je ispravno postupio prema Bogu time što je toliko propatio; Bog ne bi trebalo da ga izneveri!” Kakve su to reči? To su reči nitkova. Mnogi zahtevi koje ljudi postavljaju Bogu proizilaze iz ljudskih predstava i uobrazilja. Ljudi mere šta Bog treba ljudima da dȃ i kako treba da se ponaša prema njima u skladu sa standardima savesti među ljudima za ono što je pravedno i razumno, ali kako to može biti u skladu s istinom? Zašto kažem da su svi ljudski zahtevi nerazumni? Zato što su to merila koja oni zahtevaju od drugih ljudi. Da li ljudi poseduju istinu? Da li su u stanju da prozru čovekovu suštinu? Neki ljudi zahtevaju da Bog postupa s ljudima prema standardu savesti, namećući ovaj ljudski standard Bogu. To nije u skladu s istinom; sve je to samo nerazumno pravljenje problema. Kada je reč o nekim sitnim stvarima, ljudi mogu da izdrže neko vreme, i spolja ne postavljaju nikakve zahteve, ali su njihova srca puna zahteva i želja. Kada se njihov ishod konačno odredi, njihovi zahtevi će izbiti na površinu, reči žalbe i osude će poteći iz njihovih usta, i počeće da pokazuju svoje pravo lice. Tada će upoznati svoju prirodu. Ljudi uvek postavljaju zahteve prema Bogu u skladu s ljudskim predstavama i sa sopstvenom voljom i postavljaju ih mnogo. Možda obično ne primećujete i mislite da se, kada se povremeno molite Bogu za nešto, to ne računa kao zahtev, ali zapravo, pažljivo raščlanjivanje pokazuje da su mnogi ljudski zahtevi nerazumni, da su lišeni razuma, pa čak i da su smešni. Ranije nisi prepoznavao ozbiljnost toga da imaš nerazumne zahteve prema Bogu, ali ćeš to postepeno spoznati u budućnosti i tada ćeš imati istinsko razumevanje sopstvene prirode. Samo postepenim sticanjem razumevanja i raspoznavanja u procesu tvojih iskustava, a zatim kombinovanjem toga sa razgovorom u zajedništvu o istini, možeš postepeno steći temeljno razumevanje sopstvene priroda-suštine. Tada ćeš moći da otpustiš svoje nerazumne zahteve prema Bogu i ući ćeš u istina-stvarnost u tom pogledu. Kada zaista stekneš temeljno razumevanje čovekove priroda-suštine, priznaćeš kakva si stvar, i moći ćeš da ostaneš neupadljiv. Kada možeš da se pobuniš protiv tela i primenjuješ istinu, postići ćeš slobodu i oslobođenje, i tvoja narav će se promeniti. Tada ćeš zadobiti istinu. Istina oslobađa ljude.

Ni sa čim se nije teže nositi nego s ljudima koji stalno zahtevaju nešto od Boga. Čim Božji postupci ne odgovaraju tvojim željama, ili nisu izvršeni u skladu sa tvojim željama, ti ćeš verovatno postati prkosan – što je dovoljno da se pokaže da je čovekova priroda ona koja se opire Bogu. Prepoznavanje ovog problema može se postići samo čestim promišljanjem o sebi i dostizanjem razumevanja istine, a ono se može u potpunosti rešiti samo stremljenjem ka istini. Kada ljudi ne shvataju istinu, oni postavljaju mnoge zahteve prema Bogu, dok kada zaista shvate istinu, oni ih ne postavljaju; oni samo osećaju da su premalo udovoljili Bogu, da se premalo pokoravaju Bogu. To što ljudi uvek zahtevaju nešto od Boga odražava njihovu iskvarenu prirodu. Ako ne možeš da spoznaš sebe i istinski se pokaješ po ovom pitanju, onda ćeš se suočiti s rizikom i skrivenim opasnostima i pretnjama na svom putu vere u Boga. Možeš da prevaziđeš obične stvari, ali kada naiđeš na krupne stvari koje uključuju tvoju sudbinu, izglede i odredište, te skrivene opasnosti će postati tempirana bomba koja bi mogla da eksplodira. Tada ćeš biti u velikoj opasnosti! Neki ljudi nikada ne streme ka istini, a ipak se osećaju veoma bezbedno i misle da im je zagarantovano da će moći da slede do samog kraja. Ispostavlja se da, kada naiđu na kušnje, oni ne mogu da ih prevaziđu, vraćaju se svojim starim navikama i postaju predmeti uništenja. Mnogi ljudi su uvek sledili i verovali na taj način; primerno su se ponašali dok su sledili Boga, ali to ne određuje šta će se desiti u budućnosti. To je zato što nikada nisi svestan čovekove kobne mane, ili stvari koje su unutar čovekove prirode a koje mogu da se opiru Bogu, i pre nego što te odvedu u nesreću, nemaš znanje o ovim stvarima. Ako tvoja priroda opiranja Bogu ostane nerešena, to će te pripremiti za nesreću, i moguće je da ćeš, kada se tvoje putovanje završi ili kada se Božje delo okonča, učiniti ono što se najviše opire Bogu i reći ono što je hula na Njega, i tako ćeš biti osuđen i uklonjen. U najopasnijem trenutku, kada je bio uhvaćen i zatvoren, Petar je pokušao da pobegne. Tada on nije razumeo Božju nameru i planirao je da preživi i da se bavi crkvama. Kasnije mu se Isus ukazao i rekao: „Hoćeš li da Me još jednom razapnu zarad tebe?” Petar je tada shvatio Božju nameru i brže-bolje se pokorio. Pretpostavimo da je u tom trenutku imao sopstvene zahteve i rekao: „Ne želim sada da umrem, plašim se bola. Zar Ti nisi razapet zarad nas? Zašto tražiš da budem razapet? Mogu li da budem pošteđen raspeća?” Da je izneo takve zahteve, put koji je prošao bio bi uzaludan. Ali Petar je oduvek bio osoba koja se pokoravala Bogu i koja je tražila Njegovu nameru i na kraju je shvatio Božju nameru i potpuno se pokorio. Da Petar nije tražio Božju nameru i da je postupao u skladu sa svojim željama, krenuo bi pogrešnim putem. Ljudi nemaju sposobnost da neposredno razumeju Božje namere, ali ako se ne pokore nakon što shvate istinu, onda izdaju Boga. Drugim rečima, to što ljudi uvek postavljaju zahteve prema Bogu ima veze s njihovom prirodom. Što više zahteva imaju, to su buntovniji i pružaju više otpora i to više predstava imaju. Što više neko zahteva od Boga, to je više osoba koja se opire Bogu, čak Mu se i suprotstavlja. Možda bi jednog dana mogao i da izda i napusti Boga. Ako želiš da rešiš ovaj problem, potrebno je da razumeš nekoliko aspekata istine, kao i da imaš neka stvarna iskustva da bi ga temeljno razumeo i u potpunosti rešio.

U određivanju toga da li ljudi mogu da se pokore Bogu ili ne, ključno je da li imaju bilo kakve ekstravagantne želje ili skrivene motive prema Njemu. Ako ljudi uvek postavljaju zahteve prema Bogu, to dokazuje da Mu nisu pokorni. Bez obzira na to šta ti se desi, ako to ne prihvataš od Boga i ne tragaš za istinom, te uvek zastupaš sebe i uvek osećaš da si samo ti u pravu, te ako si iole u stanju da posumnjaš u to da je Bog istina i pravednost, onda ćeš biti u nevolji. Takvi su ljudi najviše nadmeni i najviše buntovni prema Bogu. Ljudi koji uvek zahtevaju nešto od Boga ne mogu Mu se istinski pokoriti. Ako Bogu postavljaš zahteve, to dokazuje da pokušavaš da se pogađaš sa Bogom, da si se opredelio za svoju volju i da postupaš u skladu s njom. To znači da izdaješ Boga i da si lišen pokornosti. Postavljanje zahteva prema Bogu samo po sebi znači lišenost razuma; ako zaista veruješ da je On Bog, onda se nećeš usuditi da Mu postavljaš zahteve – za šta svakako nisi ni podoban – bez obzira na to da li su oni opravdani ili ne. Ako istinski veruješ u Boga i veruješ da je On Bog, onda ćeš Ga samo obožavati i pokoravati Mu se – nema drugog izbora. Ljudi danas ne samo da donose sopstvene odluke, već čak traže od Boga da deluje u skladu s njihovom voljom. Ne samo da se odlučuju da se ne pokore Bogu, već čak traže od Boga da se On pokori njima. Zar to nije nerazumno? Stoga, ako u osobi nema istinske vere i suštinskog verovanja, ona nikada ne može dobiti Božje odobravanje. Kada su ljudi u stanju da manje zahtevaju od Boga, oni imaju više istinske vere i pokornosti, a njihova razumnost je relativno normalna. Često je slučaj da što su ljudi skloniji da se raspravljaju, to je teže izaći s njima na kraj. Ne samo da imaju mnogo zahteva, već ako im daš prst, tražiće ruku. Kada se zadovolje u jednom pogledu, postavljaće zahteve u drugom. Moraju da budu zadovoljni u svakom pogledu, a ako nisu, počinju da se žale i odustaju i puštaju da sve propadne. Nakon što tako postupe, osećaju dug i kajanje, liju gorke suze i žele da umru. Kakva je korist od toga? Zar nisu nerazumni i neumorno nasrtljivi? Ovaj niz problema mora da se reši počev od njihove iskvarene naravi, koja je koren svega ovoga. Ako imaš iskvarenu narav i to ne rešiš, ako čekaš da upadneš u nevolju ili prouzrokuješ nesreću da bi je se rešio, kako možeš da nadoknadiš taj gubitak? Zar to nije isto kao da zatvaraš štalu kada je konj već pobegao? Da bi u potpunosti rešio problem svoje iskvarene naravi, moraš da tražiš istinu da bi je rešio kada se problem prvi put pojavi. Moraš da rešiš iskvarenu narav u samom nastanku, čime ćeš se obezbediti da nećeš činiti ništa loše i da ćeš sprečiti buduće probleme. Ako se iskvarena narav ukoreni i postane nečije razmišljanje ili gledište, ona će moći da usmeri osobu kako da postupa. Stoga se introspekcija i samospoznaja uglavnom svode na otkrivanje iskvarene naravi i brzo traženje istine da bi se ona razrešila. Moraš znati šta je deo tvoje prirode, šta voliš, šta tražiš i šta želiš da postigneš. Moraš da raščlaniš to u skladu sa Božjim rečima da bi video da li je u skladu sa Božjim namerama i na koji način je pogrešno. Jednom kada sve to shvatiš, moraš da rešiš problem svog nenormalnog razuma, odnosno problem svoje nerazumnosti i neumorne nasrtljivosti. Ovo nije samo problem tvoje iskvarene naravi, to se takođe dotiče pitanja da li si osoba od razuma ili ne. Naročito u stvarima gde su u pitanju slava, dobitak i status, kada se ljudi zanesu slavom i dobitkom, njihov razum postaje nenormalan; kao da je nešto pošlo po zlu sa njihovim živcima. Ovo je takođe ljudska kobna mana. Neki ljudi osećaju da imaju određeni kov i neke darove i uvek žele da budu vođe i da se ističu, pa traže od Boga da ih koristi. Ako ih Bog ne upotrebljava, kažu: „Kako Bog može da ne gleda na mene blagonaklono? Bože, ako me upotrebiš da učiniš nešto važno, obećavam da ću Ti se dati!” Da li je ovakva namera ispravna? Dobro je davati se Bogu, ali postoje motivi iza njihove spremnosti da Mu se daju. Oni vole položaje i na njih se usredsređuju. Kada su ljudi sposobni za istinsku pokornost, kada slede Boga svim srcem bez obzira na to da li ih On koristi ili ne i daju se Bogu bez obzira na to da li imaju položaj ili ne, tek se tada može smatrati da poseduju razum i da su pokorni Bogu. Dobro je kada su ljudi voljni da se daju Bogu, a Bog je voljan da koristi takve ljude, ali ako nisu opremljeni istinom, Bog nema načina da ih koristi. Ako su ljudi spremni da teže ka istini i da sarađuju, mora da postoji pripremna faza. Tek kada ljudi shvate istinu i zaista budu u stanju da se pokore Bogu, Bog će moći zvanično da ih koristi. Ta faza obuke je od suštinskog značaja. Vođe i delatnici danas su svi u toj fazi obuke. Nakon što steknu životno iskustvo i uspeju principijelno da se bave različitim pitanjima, oni će biti prikladni da ih Bog upotrebi.

Čovekova priroda se ne svodi na neko spoljašnje ponašanje, postupke ili misli i ideje koje se jednostavno mogu razrešiti i završiti s tim; ona mora da se otkopava malo po malo. Štaviše, nju nije lako prepoznati, a čak i ako se prepozna, nije lako promeniti je – za postizanje promene neophodno je odgovarajuće duboko razumevanje. Zašto uvek raščlanjujemo čovekovu prirodu? Zar ne shvatate šta to znači? Odakle dolaze otkrivenja o iskvarenoj ljudskoj naravi? Sva ona dolaze iz nutrine njihove prirode i svima njima upravlja njihova priroda. Svaka iskvarena čovekova narav, svaka misao i ideja, svaka namera, sve je povezano sa čovekovom prirodom. Dakle, neposrednim otkopavanjem čovekove prirode, njegova iskvarena narav može lako da se razreši. Iako nije lako promeniti ljudsku prirodu, ukoliko uspeju da raspoznaju i prozru iskvarenu narav koju otkrivaju i ukoliko mogu da tragaju za istinom da bi je rešili, ljudi mogu postepeno da menjaju svoju narav. Jednom kada osoba postigne promenu u svojoj život-naravi, onda će u njima biti sve manje stvari koje pružaju otpor Bogu. Svrha raščlanjivanja čovekove prirode jeste da se promeni njegova narav. Vi niste dokučili ovaj cilj i mislite da samo raščlanjivanjem i razumevanjem svoje prirode možete da se pokorite Bogu i povratite svoj razum. To što radite je samo slepo primenjivanje pravila! Zašto nije dovoljno samo razotkriti duboku nadmenost i samopravednost ljudi? Zašto je takođe neophodno detaljno analizirati njihovu iskvarenu prirodu? Neće se rešiti problem ako se razotkriju samo njihova samopravednost i nadmenost. Ali ako se njihova priroda detaljno analizira, aspekti koje to pokriva su veoma široki, to uključuje sve iskvarene naravi, i to nije samo uski opseg samopravednosti, umišljenosti i nadmenosti – njihova priroda obuhvata više od ovoga. Dakle, svi različiti zahtevi ljudi prema Bogu su zapravo njihove ekstravagantne želje, i sve su to otkrivanja iskvarenih naravi. Dobro je kada ljudi mogu jasno da sagledaju ovu stvar. Čim prepoznaš svoje ekstravagantne želje, možeš da mrziš sebe zbog toga što nemaš ljudskosti, i možeš da prozreš sopstvenu priroda-suštinu. Tada ti postaje lako da se pobuniš protiv tela i odrekneš se sebe, i tvoje iskvarene naravi će biti lako rešiti, i imaćeš put napred. U suprotnom, nikada nećete otkopati osnovni uzrok vaših otkrivanja iskvarenosti, i samo ćete reći da je to ponos, nadmenost ili samopravednost, ili da uopšte nemate posvećenosti. Da li samo razgovor o takvim površnim stvarima može da reši vaš problem? Ima li potrebe da se raspravlja o čovekovoj prirodi? Kakva je u početku bila priroda Adama i Eve? U njima nije bilo namernog otpora, a još manje otvorene izdaje. Nisu znali šta znači opirati se Bogu, a još manje šta pokoriti Mu se. Oni su u svoje srce prihvatili kakve god jeresi i zablude da je Sotona širio. Sotona je sada iskvario čovečanstvo do te mere da je ljudima izuzetno teško da prihvate istinu, ljudi mogu da se pobune i opiru Bogu u svemu, uopšte ne tragaju za istinom, i smišljaju raznorazne načine da Mu se suprotstave. Očigledno je da je čovekova priroda ista kao i Sotonina. Zašto kažem da je čovekova priroda Sotonina priroda? Sotona je ono što se opire Bogu i samim tim što ljudi imaju Sotoninu prirodu, oni su od Sotone. Iako ljudi možda ne čine namerno stvari da bi se opirali Bogu, zbog toga što imaju Sotoninu prirodu, sve njihove misli se opiru Bogu. Čak i ako ljudi ne čine ništa, oni se i dalje opiru Bogu, jer se čovekova unutrašnja suština promenila u nešto što se opire Bogu. Sadašnji čovek se, dakle, razlikuje od čoveka kada je bio stvoren. Ranije u ljudima nije bilo otpora ili izdaje, bili su puni života i njima nije upravljala Sotonina priroda. Ako ljudima iznutra ne dominira niti ih ometa Sotonina priroda, onda šta god oni radili, to ne predstavlja otpor prema Bogu.

Šta je priroda? Priroda je čovekova suština. Narav se otkriva iz nečije prirode, a promena u naravi znači da je nečija iskvarena narav pročišćena i zamenjena istinom. Dakle, ono što se otkriva nije onda iskvarena narav, već ispoljenje normalne ljudskosti. Pošto je Sotona iskvario čoveka, čovek je postao njegovo otelotvorenje, postao je deo Sotoninog soja koji se opire Bogu i u potpunosti je stekao sposobnost da Ga izda. Zašto Bog zahteva od ljudi da promene svoju narav? Zato što Bog želi da usavrši i zadobije ljude, a ljudi koji su konačno upotpunjeni poseduju mnogo dodatnih stvarnosti spoznaje Boga i stvarnosti svih aspekata istine. Takvi ljudi su potpuno u skladu sa Božjim namerama. U prošlosti, ljudi su imali iskvarenu narav i pravili bi greške ili se opirali Bogu kad god bi nešto učinili, ali ljudi danas razumeju neke istine i mogu da urade mnogo toga što je u skladu s Božjim namerama. Međutim, to ne znači da ljudi ne izdaju Boga. Ljudi i dalje mogu to da čine. Iskvarene naravi otkrivene iz čovekove prirode mogu se delimično promeniti. Deo koji se menja jeste onaj deo gde se istina koristi za rešavanje iskvarenih naravi, omogućavajući tako čoveku da praktično deluje u skladu sa istinom; ostatak i dalje može biti zauzet sotonskim naravima. Stoga, to što si u stanju da primenjuješ jedan aspekt istine ne znači da se tvoja život-narav promenila, jer je promena koju si doživeo samo delimična, a ne potpuna. Tako su ljudi uvek imali predstave o Bogu i zahteve prema Njemu, a sada po mnogim pitanjima nemaju – ali možda još uvek imaju predstave ili zahteve po nekim pitanjima i još uvek su u stanju da izdaju Boga. Možda ćeš reći: „Mogu da se pokorim svemu što Bog čini i da se pokoravam po mnogim pitanjima bez prigovora i bez zahteva”, ali još uvek možeš da izdaš Boga po nekim pitanjima. Iako se ne opireš Bogu namerno, kada ne razumeš Njegove namere i dalje možeš da ideš protiv Njegovih želja. Dakle, šta se podrazumeva pod segmentom koji može da se promeni? To podrazumeva da kada shvatiš Božje namere, možeš da se pokoriš, a kada shvatiš istinu, možeš da je primeniš. Ako ne razumeš istinu ili Božje namere po nekim pitanjima, onda još uvek postoji mogućnost da bi mogao da otkriješ iskvarenost. Ako razumeš istinu, ali je ne sprovodiš zato što si nečim ograničen, onda je to izdaja i to je nešto u tvojoj prirodi. Naravno, ne postoji ograničenje koliko tvoja narav može da se promeni. Što više istine zadobiješ, to će tvoje znanje o Bogu postati dublje, i ređe ćeš se opirati Bogu i izdavati Boga. Ovo je promena u život-naravi. Tražiti da se promeni nečija narav uglavnom se postiže stremljenjem ka istini, a razumevanje sopstvene priroda-suštine postiže se razumevanjem istine. Kada neko zaista zadobije istinu, svi njegovi problemi će biti rešeni.

Zima 1999. godine