255. Bog je ono što jeste i Bog ima ono što ima. Sve ono što On izražava i otkriva jesu prikazi Njegove suštine i Njegovog identiteta. Ono što On jeste i ono što On ima, kao i njegova suština i identitet, jesu stvari koje ne može da zameni nijedan čovek. Njegova narav obuhvata Njegovu ljubav prema čovečanstvu, utehu za čovečanstvo, mržnju prema čovečanstvu i, čak ponajviše, temeljno razumevanje čovečanstva. Čovekova ličnost, međutim, može biti optimistična, živahna ili bezosećajna. Narav Božja pripada Suverenu svih stvari i živih bića, Gospodu svekolikog stvaranja. Njegova narav predstavlja čast, moć, plemenitost, veličanstvo i, iznad svega, nadmoć. Njegova narav je simbol vlasti, simbol svega što je pravedno, simbol svega što je lepo i dobro. Štaviše, ona je simbol Onoga koga ni tama niti ikakva neprijateljska sila ne mogu pobediti niti napasti, kao i simbol Onoga koga ne može uvrediti (niti čije će On uvrede tolerisati) nijedno stvoreno biće. Njegova narav je simbol najviše sile. Nijedna osoba ili osobe ne mogu niti smeju da ometaju Njegovo delo ili Njegovu narav. Čovekova ličnost, pak, samo je puki simbol blage nadmoći čoveka nad zverima. Čovek, sam po sebi, nema vlast, nema samostalnost, kao ni mogućnost da prevaziđe sebe, već je po svojoj suštini onaj koji drhti od straha, prepušten na milost i nemilost svih vrsta ljudi, događaja i stvari. Radost Božja nastaje usled postojanja i pojave pravde i svetla, zbog uništenja tame i zla. On uživa u donošenju svetlosti i lepog života čovečanstvu. Njegova radost je pravedna radost, simbol postojanja svega pozitivnog i, čak ponajviše, simbol povoljnosti. Gnev Božji nastaje zbog štete koju postojanje nepravde i ometanje koje od nje potiče izaziva Njegovom čovečanstvu, zbog postojanja zla i tame, zbog postojanja stvari koje proteruju istinu i ponajviše, zbog postojanja stvari koje se protive onome što je dobro i lepo. Njegov gnev je simbol prestanka postojanja svih negativnih stvari, i povrh toga, simbol Njegove svetosti. On tuguje zbog čovečanstva, u koje On polaže nadu, ali koje je zapalo u tamu, jer delo koje On čini nad čovekom ne udovoljava Njegovim namerama, jer čovečanstvo koje On voli ne može celo da živi u svetlosti. On oseća tugu zbog nedužnog čovečanstva, zbog poštenog ali neukog čoveka, i zbog čoveka koji je dobar ali koji nema sopstvene stavove. Njegova tuga je simbol Njegove dobrote i Njegove milosti, simbol lepote i ljubaznosti. Njegova sreća, naravno, potiče od Njegove pobede nad neprijateljima i od zadobijanja čovekove poštene namere. Povrh toga, ona proizlazi iz proterivanja i uništavanja svih neprijateljskih sila, i iz lepog i mirnog života koje čovečanstvo dobija. Sreća Božja je drugačija od radosti čovečje; ona, za razliku od nje, podseća na ubiranje zrelih plodova, osećaj veći čak i od radosti. Njegova sreća je simbol čovečanstva koje se, od sada pa zanavek, oslobađa patnje i simbol ulaska čovečanstva u svet prepun svetlosti. Sa druge strane, kod čoveka se sve emocije javljaju zarad njegovih sopstvenih interesa, a ne zbog pravde, svetlosti ili nečega što je lepo, a ponajmanje zbog blagodati koju daruje Nebo. Čovekove emocije su sebične i pripadaju svetu tame. One ne postoje zarad volje, a još manje zbog plana Božjeg, pa se stoga o čoveku i o Bogu nikada ne može govoriti istim terminima. Bog je večno nadmoćan i častan, dok je čovek večno prizeman i bezvredan. To je zato što se Bog večno žrtvuje i posvećuje Sebe čovečanstvu; čovek, međutim, večno uzima, i trudi se samo zarad sebe. Bog se večno muči zarad opstanka čovečanstva, dok čovek, nasuprot tome, nikada ničim ne doprinosi svetlosti niti pravdi. Čak i ako čovek izvesno vreme ulaže neki trud, taj trud ne može da izdrži nijedan udarac, jer taj čovekov trud je uvek zarad njega samog, a ne zarad drugih. Čovek je uvek sebičan, dok je Bog večno nesebičan. Bog je izvor svega pravednog, dobrog i lepog, a čovek je taj koji uspeva da ispolji svu ružnoću i zlo. Bog nikada neće promeniti Svoju suštinu pravde i lepote, dok je čovek savršeno sposoban da u svakom trenutku i u svakoj situaciji izda pravdu i udalji se od Boga.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Veoma je važno razumeti Božju narav“

256. Ja sam pravedan, Ja sam verodostojan, Ja sam Bog koji proverava najveće dubine ljudskog srca! Smesta ću otkriti ko je istinit, a ko lažan. Nemojte se uznemiravati, sve stvari se odvijaju prema Mom vremenu. Reći ću vam svima, jednom po jednom, onome ko Me iskreno želi, i onome ko ne. Vi samo vodite računa o tome da jedete, pijete i da Mi se približite kada dođete u Moje prisustvo, a Ja ću sam obavljati Svoja dela. Ne budite previše željni brzih rezultata; Moje delo nije nešto što se može obaviti odjednom. U njemu su Moji koraci i Moja mudrost, i zbog toga Moja mudrost može biti otkrivena. Dozvoliću vam da vidite šta Moje ruke rade; kažnjavaju zlo i nagrađuju dobro. Ja sasvim sigurno ne povlađujem nikome. One koji Me iskreno vole, voleću iskreno. A što se tiče onih koji Me ne vole iskreno, Moj gnev će zauvek biti sa njima, kako bi pamtili kroz večnost da sam Ja istiniti Bog, onaj Bog koji proverava najveće dubine ljudskog srca. Nemoj se ponašati na jedan način pred drugim ljudima, a drugačije iza njihovih leđa. Ja jasno vidim sve što radiš, i premda možeš da prevariš druge, Mene ne možeš da prevariš. Ja sve to jasno vidim. Nije moguće da bilo šta sakriješ, sve leži u Mojim rukama. Ne smatraj se mnogo pametnim što svojim sitnim proračunima stičeš korist za sebe. Govorim ti: ma koliko planova čovek može da smisli, bilo da ih je nekoliko hiljada ili nekoliko desetina hiljada, na kraju ne može da pobegne od moje ruke. Moje ruke kontrolišu sve na svetu i sve stvari, a kamoli jednog čoveka! Ne pokušavaj da Me izbegavaš ili da se skrivaš, ne pokušavaj da se dodvoravaš i prikrivaš. Da li je moguće da još uvek ne vidiš da su Moje veličanstveno lice, Moj gnev i Moj sud, javno otkriveni? Smesta ću suditi bez milosti svima onima koji Me ne žele iskreno. Svršeno je sa Mojom samilošću, nema je više. Prestanite da budete licemeri i stavite tačku na svoje razuzdano i bezobzirno ponašanje.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 44. poglavlje, „Hristove izjave na početku“

257. Ja sam Početak i ja sam Kraj. Ja sam vaskrsnuti i potpuni jedan istiniti Bog. Izgovaram Moje reči pred vama i morate čvrsto da verujete u ono što govorim. Nebo i zemlja možda će nestati, ali niti jedno slovo niti jedan potez onoga što govorim nikada neće nestati. Pamtite ovo! Pamtite! Nijedna reč nakon što sam je izgovorio nikada nije povučena i svaka će se ispuniti.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 53. poglavlje, „Hristove izjave na početku“

258. Vaseljena i sve stvoreno u Mojim su rukama. Kako kažem, tako će i biti. Kako naložim, tako će i biti. Sotona je pod Mojim nogama; u ponoru bezdana! Kad pustim Svoj glas, nebo i zemlja će zamreti i pretvoriti se u ništavilo! Sve će biti obnovljeno; to je doista prava i nepromenljiva istina. Savladao sam svet, kao i sve zlikovce. Sedim ovde i govorim vam, a svi koji imaju uši neka slušaju i svi koji su živi neka prihvate.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 15. poglavlje, „Hristove izjave na početku“

259. Ono što kažem to i mislim, a ono što kažem biće učinjeno, i to niko ne može da promeni – to je apsolutno. Bilo da su to reči koje sam već izgovorio u prošlosti ili reči koje ću tek da izgovorim u budućnosti, sve ću ih ostvariti, jednu po jednu, i dozvoliti celom čovečanstvu da vidi kako se obistinjuju. Ovo je princip koji stoji iza Mojih reči i dela. (…) Od svega što se dešava u vaseljeni, ne postoji ništa u čemu Ja nemam poslednju reč. Postoji li nešto što nije u Mojim rukama? Šta god da kažem je učinjeno, a ko od ljudskih bića može da Me navede da se predomislim? Može li to biti savez koji sam sklopio na zemlji? Ništa ne može sprečiti napredak Mog plana; Ja sam uvek prisutan u Svom delu kao i u planu Mog upravljanja. Ko od ljudi može umešati svoje prste? Nisam li ja lično napravio ova uređenja? Ulazak u ovo carstvo danas nije mimo Mog plana niti mimo onoga što sam predvideo; sve to Ja sam davno odredio. Ko od vas može da dokuči ovaj korak Mog plana? Moj narod će sigurno poslušati Moj glas i svako od onih koji Me iskreno vole će se sigurno vratiti pred Moj presto.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 1. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni“

260. Ja volim sve koji se iskreno daju Meni i posvećuju Mi se. Ja mrzim sve koji su proistekli iz Mene a ipak Me ne poznaju, i čak Mi se opiru. Neću napustiti nikoga ko je iskreno za Mene; štaviše, udvostručiću blagoslove za takvu osobu. Dvostruko ću kazniti one koji su nezahvalni i zloupotrebljavaju Moju dobrotu i neću ih pustiti da se lako izvuku. U Mom carstvu nema pokvarenosti i prevare, niti svetovnih interesa; to jest, nema vonja mrtvih. Tačnije, sve je ispravno i pravedno; sve je čisto i otvoreno, i ništa nije skriveno ili pritajeno. Sve je sveže, sve je uživanje i sve je prosvećenje. Niko ko i dalje zaudara na mrtve ne može ni na koji način ostati u Mom carstvu, i umesto toga će biti pod udarom Moje železne motke.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 70. poglavlje, „Hristove izjave na početku“

261. Ja sam oganj koji proždire sve i ne podnosim vređanje. Pošto sam Ja stvorio sve ljude, štagod da Ja kažem i učinim, moraju da se pokore i ne smeju da se usprotive. Ljudi nemaju pravo da se mešaju u Moje delo; još su manje sposobni da u Mom delu i Mojim rečima analiziraju šta je ispravno, a šta pogrešno. Ja sam Gospod stvaranja, te stvorena bića treba da sa srcem punim straha prema Meni ostvare sve što od njih zahtevam; ne treba da pokušavaju da se sa Mnom ubeđuju, a posebno ne treba da mi se opiru. Svojim autoritetom upravljam Svojim narodom i svi oni koji su deo Mog stvaranja treba da se potčine Mom autoritetu. Iako ste danas smeli i drski preda Mnom, iako se bunite protiv reči kojima vas poučavam i ne znate za strah, prema vašoj buntovnosti se odnosim samo trpeljivo; neću izgubiti Svoje strpljenje i udariti na Svoje delo jer su sićušni, beznačajni crvi digli prašinu u gomili balege. Podnosim neprekidno postojanje svega čega se gnušam i svih stvari kojih se gadim zarad volje Svog Oca i tako ću činiti sve dok ne izreknem sve u potpunosti, do Svog poslednjeg trenutka.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kada se opalo lišće vrati svojim korenima, požalićeš zbog sveg zla koje si počinio“

262. Pošto si već odlučio da Mi služiš, Ja te neću pustiti. Ja sam Bog koji se gnuša zla i Bog koji je ljubomoran na ljudski rod. Pošto si svoje reči već položio na oltar, Ja neću trpeti da Mi pred očima pobegneš niti ću trpeti da služiš dvojici gospodara. Da li si mislio da ćeš moći da imaš drugu ljubav nakon što si svoje reči položio na Moj oltar i pred Mojim očima? Kako bih ljudima mogao da dozvolim da Me na takav način prave budalom? Da li si mislio da možeš tek tako da Mi svojim jezikom daješ obećanja i zaklinješ se? Kako si se mogao zakleti Mojim prestolom, prestolom Mene koji sam Svevišnji? Da li si mislio da tvoje zakletve više ne važe? Dozvolite Mi da vam kažem: iako su vaša tela prolazna, vaše zakletve nisu. Na kraju ću vas osuditi na osnovu vaših zakletvi. Međutim, vi verujete da prema Meni možete da se površno odnosite tako što ćete svoje reči položiti pred Mene, a da vaša srca mogu služiti nečistim duhovima i zlim duhovima. Kako bi Moj gnev mogao da podnese te ljude nalik psima i svinjama koji Me varaju? Moram da sprovedem Svoje upravne odluke i iz ruku nečistih duhova otrgnem sve one uštogljene „pobožne“ koji imaju veru u Mene kako bi na disciplinovan način mogli da Me „opslužuju“, da budu Moji volovi, da budu Moji konji i prepuste se orkestraciji Mog klanja. Nateraću te da usvojiš svoju prethodnu odlučnost i ponovo Mi služiš. Neću podnositi da Me ijedno stvoreno biće obmanjuje. Da li si mislio da tek tako možeš da mi neobuzdano ispostavljaš zahteve i preda Mnom lažeš? Da li si mislio da nisam čuo niti video tvoje reči i postupke? Kako bi bilo moguće da tvoje reči i dela nisu bili izloženi Mom pogledu? Kako bih ikada mogao da dozvolim ljudima da Me tako prevare?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Svi ste vi tako podli po svom karakteru!“

263. Ja sam Sȃm jedinstveni Bog i povrh toga sam jedna jedina ličnost Njegova. Štaviše, Ja sam, u celosti Svog tela, potpuna manifestacija Boga. Ko god se usudi da Me se ne boji, ko god se usudi da u očima pokaže protivljenje i ko god se usudi da protiv Mene izgovara reči prkosa, sigurno će umreti od Mojih kletvi i gneva (doći će do kletvi zbog Mog gneva). Povrh svega, ko god se usudi da Mi ne bude veran ili privržen i ko god se usudi da pokuša da Me prevari, sigurno će umreti od Moje mržnje. Moja pravednost, veličanstvenost i sud će istrajati uvek i zauvek. U početku sam bio brižan i milostiv, što ne čini narav Mog potpunog božanstva; pravednost, veličanstvenost i sud, samo su deo Moje naravi, deo Sȃmog potpunog Boga. Tokom Doba blagodati, bio sam brižan i milostiv. Zbog dela koje sam morao da dovršim, bio sam ispunjen brižnom blagošću i milošću; međutim, nakon toga, više nije bilo potrebe za tim (i od tada je više nikada nije ni bilo). Sve je to pravednost, veličanstvenost i sud, a što čini potpunu narav Moje normalne ljudskosti objedinjene sa Mojim potpunim božanstvom.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 79. poglavlje, „Hristove izjave na početku“

264. Vladam svim stvarima, Ja sam mudri Bog koji ima pun autoritet i nisam popustljiv ni prema kome; Ja sam krajnje okrutan, potpuno lišen ličnih obzira. Prema svakome (bez obzira na to koliko vešto priča, neću ga pustiti da se izvuče) odnosim se sa pravednošću, ispravnošću i veličanstvenošću, istovremeno omogućujući svima da bolje vide čudo Mojih dela, kao i šta Moja dela znače. Jednog po jednog, kaznio sam zle duhove za sve vrste postupaka koje čine, bacajući svakog od njih u bezdan. Ovo delo sam završio pre nego što je počelo vreme, ostavljajući ih bez položaja i ne ostavljajući im mesta za njihovo delovanje. Niko od Mojih izabranika – od Mene predodređenih i izabranih – ne može nikad biti posednut zlim duhovima, već će uvek biti svet. Što se tiče onih koje nisam predodredio i izabrao, njih ću prepustiti Sotoni i neću im više dozvoliti da ostanu. U svakom pogledu, Moje upravne odluke uključuju Moju pravednost i Moju veličanstvenost. Neću pustiti ni jednog jedinog od onih na kojima Sotona radi, već ću ih zajedno sa njihovim telima baciti u Ad, jer Ja mrzim Sotonu. Nipošto ga neću poštedeti, već ću ga potpuno uništiti, ne ostavljajući mu ni najmanju mogućnost da deluje.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 70. poglavlje, „Hristove izjave na početku“

265. Grdiću svakog od Mene rođenog ko Me još nije spoznao kako bih pokazao sav Svoj gnev, Svoju ogromnu silu i svu Svoju mudrost. U Meni je sve pravedno, nema nimalo nepravde, nema laži i nema nepoštenja; ko god je nepošten i lažljiv mora biti sin pakla, rođen u Adu. U Meni, sve je neskriveno; sve što kažem da će biti izvršeno, zaista će biti izvršeno; sve što kažem da će biti uspostavljeno, biće uspostavljeno, i to niko ne može da promeni ili oponaša jer Ja sam jedan i jedini Bog.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 96. poglavlje, „Hristove izjave na početku“

266. Kazniću zle i nagraditi dobre i sprovešću Svoju pravednost u delo i izvršiti Svoj sud. Upotrebiću Svoje reči da sve ostvarim i da svi narodi i sve stvari dožive grdnju od Moje ruke; učiniću da svi narodi vide celu Moju slavu, celu Moju mudrost i celu Moju velikodušnost. Niko se neće usuditi da ustane i sudi, jer su u Meni sve stvari ostvarene. Neka u tome svi vide celo Moje dostojanstvo i dožive Moju potpunu pobedu, jer su u Meni sve stvari ispoljene. Iz toga je moguće videti Moju veliku silu i Moj autoritet. Niko se neće usuditi da Me uvredi i niko se neće usuditi da Me ometa. U Meni je sve otvoreno. Ko bi se usudio da išta sakrije? Prema toj osobi ću sigurno biti nemilosrdan! Takve bednike mora da zadesi Moja stroga kazna i taj ološ Mi se mora maknuti s očiju. Vladaću nad njima gvozdenim žezlom i Svojim autoritetom ću im suditi, bez i trunke milosti i obzira prema njihovim osećanjima, jer sam Ja Sȃm Bog, koji je bez telesnih osećanja i koji je veličanstven i koji ne može biti uvređen. Trebalo bi to svi da shvate i uvide, da ih ne bih pokosio i uništio „bez uzroka ili razloga“, jer će Moje žezlo pokositi sve one koji Me uvrede. Nije Me briga da li poznaju Moje upravne odluke; to za Mene nije bitno, jer Moja ličnost ne trpi da je iko vređa. Zbog toga sam rekao da sam lav; koga god dodirnem, pokosim ga. Zato sam rekao da je danas svetogrđe govoriti da sam Ja Bog sažaljenja i blagosti. U suštini, Ja nisam jagnje, već lav. Niko se ne usuđuje da Me uvredi i kazniću smrću odmah i bez milosti svakog ko Me uvredi.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 120. poglavlje, „Hristove izjave na početku“

267. Moj glas je sud i gnev; ni prema kome nisam blag i nemam milosti ni za koga, jer Ja sam Sȃm pravedni Bog, i obuzet Sam gnevom; obuzet Sam plamenom, pročišćenjem i uništenjem. U Meni nema ničeg skrivenog i nema telesnih osećaja, već naprotiv, sve je otvoreno, pravedno i nepristrasno. Pošto su Moji prvorođeni sinovi već sa Mnom na prestolu i vladaju svim zemljama i narodima, sada počinje da se sudi onim stvarima i ljudima koji su nepravedni i grešni. Ispitaću ih jedno po jedno, ne propuštajući ništa i razotkrivajući ih potpuno. Jer Moj je sud u potpunosti otkriven i otvoren i Ja baš ništa ne krijem; odbaciću sve što nije u skladu sa Mojim namerama i pustiću da za vek vekova propada u bezdanu. Na tom mestu ostaviću sve to da zanavek gori. U tome se ogleda Moja pravednost i Moja čestitost. To niko ne može da promeni i sve mora biti pod Mojom komandom.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 103. poglavlje, „Hristove izjave na početku“

268. Svaka rečenica koju izgovaram sadrži autoritet i sud i niko ne može da promeni Moje reči. Jednom kada su Moje reči izgovorene, sigurno je da će se stvari izvršiti u skladu sa Mojim rečima – to je Moja narav. Moje reči su autoritet i ko god ih promeni vređa Moju grdnju i moram da ga pokosim. U težim slučajevima, takvi navuku propast na sopstveni život i završe u Adu ili u bezdanu. To je jedini način na koji se bavim čovečanstvom i čovek to ne može da promeni – to je Moja upravna odluka! Zapamtite to! Nikome nije dozvoljeno da prekrši Moju odluku i stvari se moraju izvršavati prema Mojim namerama! U prošlosti sam bio previše blag prema vama i nailazili ste samo na Moje reči. Reči koje sam govorio o tome kako ću da pokosim ljude nisu se još ostvarile. Ali od danas, sve nesreće (u vezi sa Mojim upravnim odlukama) nastupiće jedna za drugom da kazne sve one koji nisu u skladu sa Mojim namerama. Moraju da nastanu činjenice, inače ljudi neće moći da vide Moj gnev i stalno će živeti u razvratu. To je korak u Mom planu upravljanja i na taj način izvršavam sledeći korak u Mom delu. Kažem vam to unapred da ne biste počinili prekršaj i zauvek otišliu propast. Drugim rečima, od danas, pa ubuduće, potrudiću se da svi ljudi, osim Mojih prvorođenih sinova, zauzmu svoja odgovarajuća mesta u skladu sa Mojim namerama i izgrdiću ih jednog po jednog. Niko neće biti pošteđen. Samo probajte da opet budete razvratni! Samo se usudi da se opet pobuniš! Već sam rekao da sam pravedan prema svima, da sam bez trunke sentimentalnosti i time pokazujem da se Moja narav ne sme uvrediti. To je Moja ličnost. To niko ne može da promeni. Svi ljudi čuju Moje reči i svi ljudi vide Moje slavno lice. Svi moraju da Mi se potpuno i apsolutno pokore – to je Moja upravna odluka. Svi ljudi širom vaseljene i na kraju sveta bi trebalo da Me hvale i slave, jer sam Ja jedinstveni Sȃm Bog, jer sam Ja ličnost Boga. Niko ne može da promeni Moje reči i Moje izjave, Moj govor i Moje ponašanje, jer su to stvari koje se samo Mene tiču i koje sam imao od najdrevnijih vremena i koje će postojati zauvek.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 100. poglavlje, „Hristove izjave na početku“

269. Sve će se ostvariti prema Mojim rečima; nijedan čovek ne može da učestvuje i nijedan čovek ne može da obavlja delo koje ću Ja obaviti. Očistiću vazduh svih zemalja i iskoreniti svaki trag demona na zemlji. Već sam započeo i pokrenuću prvi korak Svog dela grdnje na mestu na kome obitava velika crvena aždaja. Tako se može videti da je Moja grdnja zadesila čitavu vaseljenu i da velika crvena aždaja i svakojaki nečisti duhovi neće moći da izbegnu Moju grdnju, jer Ja gledam na sve zemlje. Kada se Moje delo na zemlji dovrši, odnosno, kada se doba suda okonča, zvanično ću izgrditi veliku crvenu aždaju. Moj narod će zasigurno videti Moju pravednu grdnju velike crvene aždaje, sigurno će iskazivati hvalospeve zbog Moje pravednosti i sigurno će zauvek veličati Moje sveto ime zbog Moje pravednosti. Time ćete zvanično obaviti svoju dužnost i zvanično ćete Me veličati po svim zemljama, za vek vekova!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 28. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni“

270. Ovo je vreme u kojem Ja svakoj osobi određujem kakav će joj biti kraj, a ne etapa u kojoj započinjem da radim čoveka. U Svoju beležnicu Ja redom zapisujem reči i postupke svake osobe, putanju kojom Me je sledila, njene urođene osobine i kako se svaka osoba na kraju ponašala. Na taj način, bez obzira na to o kakvoj se osobi radi, niko neće izmaći Mojoj ruci i svako će pripasti svojem soju, onako kako Ja budem odredio. Ja o odredištu svake osobe odlučujem ne na osnovu njenih godina, njenog starešinstva, ne na osnovu toga koliko je propatila, a ponajmanje na osnovu toga koliko sažaljenja ona traži, već prema tome da li u njoj ima istine. Nema drugog izbora do ovog. Vi morate shvatiti da će svi koji ne slede Božju volju takođe biti kažnjeni. To je nepromenljiva činjenica. Stoga su svi koji su kažnjeni, kažnjeni zbog pravednosti Božje, a njihova kazna predstavlja odmazdu za njihova brojna zlodela.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište“

271. Ako veruješ već dugi niz godina i dugo se sa Mnom družiš, pa ipak si daleko od Mene, onda kažem da sigurno često vređaš narav Božju, i tvoj kraj će biti veoma teško odrediti. Ako višegodišnje druženje sa Mnom ne samo da nije uspelo da te pretvori u osobu koja poseduje humanost i istinu, već je, štaviše, usadilo tvoju zlobu u tvoju prirodu, pa ne samo da imaš duplo više nadmenosti nego ranije već se i tvoje nerazumevanje Mene umnožilo, toliko da Me smatraš svojim malim pomoćnikom, onda kažem da tvoja bolest više nije samo površna, već je prodrla do samih tvojih kostiju. Sve što ti preostaje je da sačekaš da se obavi sahrana. Ne moraš Me onda moliti da budem tvoj Bog, jer si počinio greh koji zaslužuje smrt, neoprostivi greh. Čak i kada bih mogao da se smilujem na tebe, Bog na nebu će istrajati u tome da ti oduzme život, jer tvoj prestup prema naravi Božjoj nije običan problem, već je veoma ozbiljne prirode. Kada dođe vreme, nemoj Me kriviti što ti nisam rekao unapred. Sve se svodi na ovo: kada se budeš družio sa Hristom – Bogom na zemlji – kao sa običnom osobom, to jest, kada budeš verovao da je ovaj Bog samo osoba, tada ćeš propasti. Ovo je Moja jedina opomena svima vama.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kako spoznati Boga na zemlji“

272. Moja je milost upućena onima koji Me vole i koji se odriču sebe. U isto vreme, kazna koja je snašla zle ljude pravi je dokaz Moje pravedne naravi i, još više, svedočanstvo Moga gneva. Kad nastupi nesreća, svi koji Mi se suprotstavljaju plakaće dok budu padali kao žrtve gladi i kuge. Oni koji su počinili svakojaka zla dela, ali su Me tokom mnogo godina sledili, neće izbeći naplatu svojih grehova; oni će takođe biti bačeni u nesreću kakva se retko viđala tokom proteklih miliona godina, i živeće u neprekidnom stanju panike i straha. A oni Moji sledbenici koji su Mi bili odani, radovaće se i klicati Mojoj moći. Oni će iskusiti neizrecivo zadovoljstvo i živeće u radosti kakvu Ja nikada ranije nisam darivao čovečanstvu. Jer Ja izuzetno cenim čovekova dobra dela i gnušam se njegovih zlih postupaka. Još otkad sam počeo da vodim ljudski rod, žarko sam se nadao da ću zadobiti jednu grupu ljudi koji misle kao Ja. U isto vreme, nikada ne zaboravljam na one koji ne misle kao Ja; uvek ih se gnušam u srcu Svom, isčekujući priliku da ih nateram da odgovoraju za svoja zla dela, što je nešto što ću sa velikim uživanjem posmatrati. Sada je konačno nastupio Moj dan, i ne moram više da čekam!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište“

273. Ispraviću nepravde ljudskog sveta. Obaviću Svoje delo Sopstvenim rukama širom sveta, zabranjujući Sotoni da ponovo naudi Mom narodu, zabranjujući neprijateljima da ponovo čine šta im je volja. Postaću Car na zemlji i premestiću tamo Svoj presto, primoravajući sve Svoje neprijatelje da padnu ničice i preda Mnom ispovede svoje zločine. U Svojoj tuzi, pomešanoj s besom, nogama ću sravniti celu vaseljenu, ne štedeći nikoga, i ubacujući užas u srca Svojih neprijatelja. Celu zemlju ću pretvoriti u ruševine, a Svoje neprijatelje ću oboriti u te ruševine, da nadalje više ne kvare ljudski rod. Moj plan je već utvrđen i niko, ko god da je u pitanju, ne sme da ga promeni. I dok lutam u veličanstvenom stilu iznad vaseljene, ceo ljudski rod će biti obnovljen i sve će ponovo oživeti. Čovek više neće plakati, više Me neće dozivati upomoć. Tada će se Moje srce radovati, a ljudi će se u slavlju Meni vratiti. Cela vaseljena, od vrha do dna, ushićeno će se okretati…

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 27. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni“

274. Sionska goro! Raduj se! Sionska goro! Pevaj! Trijumfalno sam se vratio, vratio sam se kao pobednik! Svi narodi! Požurite u stroj! Sva stvorenja! Zaustavite se, jer Moja je ličnost pred celom vaseljenom i javlja se na Istoku sveta! Ko se usuđuje da ne klekne sa obožavanjem? Ko se usuđuje da Me ne nazove istinitim Bogom? Ko se usuđuje da ne digne pogled sa bogobojažljivim srcem? Ko se usuđuje da ne hvali? Ko se usuđuje da se ne raduje? Moj narod čuće Moj glas i Moji sinovi preživeće u Mom carstvu! Planine, reke i sve stvoreno beskrajno će klicati i neprekidno skakati. U tom trenutku, niko se neće usuditi da se povuče i niko se neće usuditi da ustane i pruži otpor. To je Moje čudesno delo i štaviše, to je Moja velika sila! Učiniću da svi imaju bogobojažljivo srce i učiniću takođe da Me svi hvale! To je krajnji cilj Mog plana upravljanja od šest hiljada godina i to je ono što sam odredio. Nijedan čovek, predmet ili događaj se ne usuđuje da Mi se opire ili suprotstavlja. Sav Moj narod sliće se na Moju planinu (drugim rečima, svet koji ću kasnije stvoriti) i pokoriće Mi se, jer Ja imam veličanstvo i sud i imam autoritet. (To se odnosi na to kada sam u telu. Imam autoritet i kao ovaploćen, ali pošto se ograničenja vremena i prostora ne mogu prebroditi kada sam ovaploćen, ne može se reći da sam pridobio potpunu slavu. Iako pridobijam prvorođene sinove kao ovaploćone, ne može se reći da sam stekao slavu. Tek kada se budem vratio na Sionsku goru i budem promenio Svoju pojavu moći će da se kaže da imam autoritet, odnosno, da sam zadobio slavu.) Ništa Mi neće biti teško. Rečima iz Mojih usta sve će biti uništeno i Mojim rečima sve će nastati i biti upotpunjeno. Tako je velika Moja sila i takav je Moj autoritet. Pošto sam pun sile i autoriteta, niko se ne bi usudio da Me ometa. Već sam trijumfovao nad svime i već sam izvojevao pobedu nad svim sinovima pobune.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 120. poglavlje, „Hristove izjave na početku“

275. Bog je stvorio ljudski rod; bez obzira na to da li su ljudska bića pokvarena ili Ga slede, Bog sa njima postupa kao sa Svojim najvoljenijma – ili, kako bi ljudska bića rekla, kao s ljudima koji su Mu najmiliji – a ne kao sa Svojim igračkama. Iako Bog za Sebe kaže da je Stvoritelj i da je čovek Njegovo stvoreno biće, što može zvučati kao da među njima postoji neka mala razlika u rangu, činjenica je da sve ono što je Bog učinio za čovečanstvo daleko prevazilazi jedan ovakav odnos. Bog voli ljudski rod, neguje ga i pokazuje da brine o njemu, a uz to se stalno i neprekidno stara o opskrbi čovečanstva. On u Svom srcu ovo nikad ne doživljava kao dodatni posao ili kao nešto što zavređuje veliku zahvalnost. Isto tako, On ne misli da spasavanjem ljudskog roda, njegovim opskrbljivanjem i pružanjem svega što ljudima treba, daje nekakav ogroman doprinos ljudskom rodu. On naprosto ljudski rod opskrbljuje ćutke i u tišini, na Svoj način, kroz Svoju suštinu i kroz sve ono što On ima i što jeste. Ma koliko opskrbe i pomoći da ljudski rod prima od Njega, Bog o tome nikad ne razmišlja niti pokušava da Sebi pripiše zasluge za to. Ovo je određeno suštinom Božjom, i ujedno predstavlja baš onaj istinski izraz Božje naravi.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog I“

276. Mnoge je noći Bog probdeo zarad dela čovečanstva. Iz visina, do najnižih dubina, On je sišao u živi pakao u kojem čovek živi da bi proveo Svoje dane sa čovekom, On se nikada nije žalio na oronulost među ljudima i nikada nije prekorevao čoveka zbog njegovog buntovništva, već trpi najveća poniženja dok lično obavlja Svoje delo. Kako Bog može da pripada paklu? Kako može da provodi Svoj život u paklu? Ali zarad celog čovečanstva, da bi čitavo čovečanstvo moglo ranije da nađe spokoj, On je trpeo poniženja i pretrpeo nepravdu da bi došao na zemlju i lično ušao u „pakao“ i „Ad“, u tigrovu jazbinu, da bi spasao čoveka. Kako je to čovek kvalifikovan da se suprotstavi Bogu? Koji razlog ima da se žali na Boga? Kako može da ima drskosti da pogleda Boga? Bog neba je došao u ovu najprljaviju zemlju poroka, i nikada se nije bunio, niti se žalio na čoveka, već umesto toga krotko prihvata pustošenje^[1] i ugnjetavanje od strane čoveka. On se nikada nije svetio zbog čovekovih nerazumnih zahteva, nikada nije postavljao preterane zahteve prema čoveku i nikada nije postavljao nerazumne zahteve prema čoveku; On samo bez prigovora obavlja sav posao koji čovek zahteva: podučava, prosvećuje, kori, oplemenjuje rečima, podseća, podstiče, teši, sudi i otkriva. Koji od Njegovih koraka nije bio zarad čovekovog života? Iako je uklonio izglede i sudbinu čoveka, koji od koraka koje je Bog sproveo nije bio zarad čovekove sudbine? Koji od njih nije bio zarad čovekovog opstanka? Koji od njih nije bio da oslobodi čoveka od ove patnje i ugnjetavanja mračnih sila koje su crne kao noć? Koji od njih nije zarad čoveka? Ko može da razume Božje srce, koje je kao majčinsko srce puno ljubavi? Ko može da shvati nestrpljivo Božje srce?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Delo i ulazak (9)“

1. „Pustošenje“ se koristi za razotkrivanje buntovništva čovečanstva.

277. Kada je Bog došao na zemlju, On nije bio od sveta i nije se ovaplotio da bi uživao u svetu. Mesto Njegovog rođenja je ono mesto gde bi Njegovo delovanje otkrilo Njegovu narav i bilo najsmislenije. Bilo da je to sveta ili prljava zemlja i bez obzira na to gde On deluje, On je svet. Sve na svetu je On stvorio, iako je sve to iskvario Sotona. Međutim, sve stvoreno i dalje pripada Njemu; sve je u Njegovim rukama. On dolazi u prljavu zemlju i tu deluje kako bi otkrio Svoju svetost; On to čini samo zarad Svog dela, što znači da trpi veliko poniženje da bi obavljanjem ovog dela spasio ljude ove prljave zemlje. Ovo se čini radi svedočenja, za dobrobit celog ljudskog roda. Takvo delo ljudima pokazuje Božju pravednost i može bolje da pokaže Božju nadmoć. Njegova veličina i pravednost se ispoljavaju u spasavanju grupe niskih ljudi koje drugi nipodaštavaju. To što je rođen u prljavoj zemlji uopšte ne dokazuje da je On nižeg roda; jednostavno omogućava svim stvorenim bićima da vide Njegovu veličinu i Njegovu istinsku ljubav prema ljudskom rodu. Što On to više čini, to se više otkriva Njegova čista ljubav, Njegova besprekorna ljubav prema čoveku. Bog je svet i pravedan premda je rođen u prljavoj zemlji i premda živi sa onim ljudima koji su puni prljavštine, kao što je Isus živeo sa grešnicima u Doba blagodati. Zar se svaki delić Njegovog dela ne obavlja zarad opstanka celog ljudskog roda? Nije li sve to da bi ljudski rod zadobio veliko spasenje? Pre dve hiljade godina, On je nekoliko godina živeo sa grešnicima. Bilo je to zarad iskupljenja. On danas živi sa grupom prljavih ljudi nižeg roda. Ovo je zarad spasenja. Nije li celokupno Njegovo delo zarad vas ljudi? Ako ne stoga da bi spasio ljudski rod, zašto bi On živeo i patio sa grešnicima toliko godina nakon što se rodio u jaslama? I ako ne stoga da bi spasio ljudski rod, zašto bi se On po drugi put vratio u telu, rođen u ovoj zemlji u kojoj se okupljaju demoni, i živeo sa ovim ljudima koje je Sotona duboko iskvario? Zar Bog nije veran? Koji segment Njegovog dela nije bio radi ljudskog roda? Koji segment nije bio radi vaše sudbine? Bog je svet – ovo je nepromenljivo! On nije ukaljan prljavštinom iako je došao u prljavu zemlju; sve ovo može jedino značiti da je Božja ljubav prema ljudskom rodu krajnje nesebična, te da su patnja i poniženje koje On podnosi izuzetno veliki! Zar ne znate koliko je veliko poniženje koje On podnosi, za sve vas i za vašu sudbinu? Umesto da spasava velike ljude ili sinove iz bogatih i moćnih porodica, On nastoji da spasi one koji su niski i na koje gledaju sa nipodaštavanjem. Nije li sve ovo Njegova svetost? Zar sve ovo nije Njegova pravednost? Radi opstanka celog ljudskog roda, On bi se radije rodio u prljavoj zemlji i istrpeo svako poniženje. Bog je veoma stvaran – On ne obavlja nikakva lažna dela. Zar nije svaka etapa dela obavljena na tako praktičan način? Iako svi ljudi kleveću o Njemu i kažu da za stolom sedi sa grešnicima, iako Mu se svi ljudi rugaju i kažu da živi sa sinovima prljavštine, da živi sa najnižim ljudima, On Sebe i dalje nesebično daje, a ipak je među ljudskim rodom tako odbačen. Zar patnja koju On podnosi nije veća od vaše? Zar delo koje On obavlja nije veće od cene koju ste vi platili?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Značaj spasavanja potomaka Moava“

278. Bog se ponizio do te mere da Svoje delo obavlja u ovim prljavim i iskvarenim ljudima i usavršava ovu grupu ljudi. Bog se nije ovaplotio samo da bi živeo i jeo među ljudima, da bi usmeravao ljude, i da bi ljude opskrbio onim što im je potrebno. Još je važnije da On sprovodi svoje moćno delo spasenja i osvajanja na ovim nepodnošljivo iskvarenim ljudima. Došao je u srce velike crvene aždaje da spasi ove najiskvarenije ljude, kako bi svi ljudi mogli da se promene i obnove. Neizmerna teškoća koju Bog trpi nije samo nevolja koju otelotvoreni Bog podnosi, već je iznad svega to što Božji Duh trpi krajnje poniženje – On se toliko ponižava i krije da postaje obična osoba. Bog se ovaplotio i uzeo telesno obličje da bi ljudi videli da On ima normalan ljudski život i normalne ljudske potrebe. To je dovoljno da se dokaže da se Bog u velikoj meri ponizio. Duh Božji se ostvaruje u telu. Njegov Duh je tako uzvišen i veliki, a ipak uzima oblik običnog čoveka, zanemarljivog čoveka, da bi obavio delo Svog Duha. Kov, uvid, razum, ljudskost i životi svakog od vas pokazuju da ste zaista nedostojni da prihvatite Božje delo ove vrste. Vi ste zaista nedostojni da dozvolite Bogu da podnese takve teškoće zbog vas. Bog je tako veliki. On je tako uzvišen, ljudi su tako bedni, a On ipak radi na njima. Ne samo da se On ovaplotio da bi opskrbio ljude, da bi se obraćao ljudima, već On čak i živi zajedno sa njima. Bog je tako skroman, tako drag.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo oni koji se usredsrede na primenu mogu biti usavršeni“

279. Značaj svega što Bog čini poseduje znatnu dubinu. Razmotrimo, na primer, Isusovo raspeće. Zašto je Isus morao da bude razapet? Zar se to nije dogodilo da bi On iskupio čitavo čovečanstvo? Takođe, dakle, postoji veliki značaj u trenutnom ovaploćenju Boga i Njegovom doživljavanju jada sveta – to je zarad prelepog odredišta čovečanstva. U Svom delu, Bog uvek radi upravo ono što je najpraktičnije. Zašto Bog vidi čoveka kao bezgrešnog i zašto čovek može da ima tu sreću da stane pred Boga? Zato što je Isus bio prikovan za krst, zato što je nosio ljudske grehe i iskupio čovečanstvo. Zašto, onda, čovečanstvo više neće patiti, neće osećati tugu, neće liti suze i neće više uzdisati? To je zato što je sadašnje ovaploćenje Boga preuzelo svu tu patnju na sebe i ta patnja je sada pretrpljena u ime ljudi. To je kao majka kojoj se dete razbolelo i ona se moli Nebu, moleći da joj uzme život ako to znači da će njeno dete biti izlečeno. Bog takođe deluje na taj način, nudeći Svoj bol u zamenu za prelepo odredište koje će tada nastati za čovečanstvo. Neće više biti ni tuge, ni suza, ni uzdaha, ni patnje. Bog plaća cenu – cenu ličnog doživljavanja jada sveta u zamenu za prelepo odredište koje će uslediti za čovečanstvo. Reći da se to radi „u zamenu za“ prelepo odredište ne znači da Bog nema moć ili vlast da podari čovečanstvu prelepo odredište, već da Bog želi da pronađe praktičniji i moćniji dokaz da potpuno ubedi ljude. Bog je već iskusio ovu patnju, tako da je On osposobljen, On ima silu, a još više ima autoritet da isporuči čovečanstvo na prelepo odredište, da pruži čovečanstvu to prelepo odredište i obećanje. Sotona će u potpunosti poverovati; sve tvorevine vaseljene će u potpunosti poverovati. Na kraju, Bog će dozvoliti čovečanstvu da primi Njegovo obećanje i ljubav. Sve što Bog čini je praktično, ništa što On čini nije isprazno i On sve to Sȃm doživljava. Bog plaća cenu sopstvenog doživljavanja patnje u zamenu za odredište za čovečanstvo. Zar to nije praktično delo? Roditelji su u stanju da plate visoku cenu za svoju decu i to predstavlja njihovu ljubav prema deci. Radeći to, ovaploćeni Bog je, naravno, najiskreniji i najverniji čovečanstvu. Suština Boga je verna; On čini ono što kaže i sve što čini postignuto je. Sve što On čini za ljude je iskreno. On ne izgovara prazne reči; kada kaže da će platiti cenu, On zaista plati cenu. Kada kaže da će preuzeti jade čovečanstva i patiti umesto njih, On zapravo dolazi da živi među njima, osećajući i doživljavajući tu patnju lično. Nakon toga, sve će stvari u vaseljeni priznati da je sve što Bog čini ispravno i pravedno, da je sve što Bog čini stvarno: to je moćan dokaz. Pored toga, čovečanstvo će u budućnosti imati prelepo odredište, a svi oni koji ostanu hvaliće Boga; s divljenjem će govoriti da su Božja dela zaista učinjena iz Njegove ljubavi prema ljudima. Bog dolazi među ljude ponizno, kao obična osoba. On ne obavlja tamo neko delo, ne izgovara tamo neke reči i zatim odlazi; namesto toga, On istinski govori i dela dok doživljava bol sveta. Tek kada završi sa doživljavanjem tog bola, On će otići. Eto koliko je stvarno i praktično Božje delo; svi koji ostanu hvaliće Ga zbog toga, i videće Božju vernost čoveku i Njegovu dobrotu. Božja suština lepote i dobrote može se videti u značaju Njegovog ovaploćenja u telu. Sve što čini je iskreno; sve što kaže je ozbiljno i verno. Sve što namerava da učini, On zapravo i čini; kada postoji cena koja treba da se plati, On je i plaća; On ne govori u prazno. Bog je pravedan Bog; Bog je veran Bog.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Drugi aspekt značaja ovaploćenja“

280. Ovaj period upravljanja čovečanstvom i spasavanja ljudskog roda, Bog smatra važnijim od bilo čega drugog. On ove stvari obavlja ne samo Svojim umom, ne samo Svojim rečima, i svakako ne sa jednim opuštenim stavom – On sve to čini planski, s tačno određenim ciljem, u skladu sa standardima i sa Svojim namerama. Jasno je da ovo delo spasavanja ljudskog roda ima ogroman značaj i za Boga i za čoveka. Ma koliko da je taj posao težak, prepreke velike a ljudi slabi, i ma koliko da je snažan ljudski bunt, ništa od toga Bogu ne pada teško. Bog uvek nalazi Sebi posao, mukotrpno se trudi i lično upravlja delom koje On Sȃm želi da obavi. Pored toga, On sve uređuje i sprovodi Svoju suverenost nad svim ljudima na kojima želi da radi i nad celokupnim delom koje želi da obavi – ništa od ovoga nije nikad ranije bilo učinjeno. Ovo je prvi put da je Bog primenio te metode i platio tako visoku cenu za ovaj veliki projekat upravljanja i spasavanja ljudskog roda. Tokom obavljanja Svog dela, Bog izražava i, malo po malo, ljudima bez rezerve obznanjuje Svoj mukotrpni trud, sve ono što ima i što jeste, Svoju mudrost i svemoć, kao i svaki aspekt Svoje naravi. On te stvari obznanjuje i izražava kako nikad ranije nije činio. U čitavoj vaseljeni, dakle, nikada nije bilo stvorenja koja bi bila tako bliska Bogu ili imala tako prisan odnos sa Njim, kao što je to slučaj sa ljudima kojima Bog želi da upravlja i da ih spase. Ljudski rod, kojim On želi da upravlja i da ga spase, zauzima najvažnije mesto u Njegovom srcu; On ovo čovečanstvo ceni iznad svega. Uprkos tome što je zbog ljudi platio visoku cenu, što Ga oni stalno povređuju i što se bune protiv Njega, On nikad ne odustaje od njih i neumorno nastavlja da Svoje delo obavlja bez pritužbi i bez kajanja. To je zato što zna da će se, na Njegov poziv, ljudi kad-tad probuditi, da će ih Njegove reči dirnuti, da će prepoznati da je On Gospod stvaranja i vratiti se na Njegovu stranu…

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III“

281. Kad budeš bio u stanju da uistinu shvatiš Božje misli i Njegov stav prema ljudima, kad budeš zasta mogao da razumeš Božju privrženost i Njegovu brigu prema svakom stvorenom biću, tada ćeš moći da razumeš odanost i ljubav koju On posvećuje svakom ljudskom biću koje je Stvoriteljevih ruku delo. Kad to postigneš, Božju ćeš ljubav opisivati sa samo dve reči. Koje su te dve reči? Jedni ovu ljubav nazivaju „nesebičnom“, a drugi „filantropskom“. Od te dve reči, pridev „filantropska“ najmanje je prikladan za opisivanje Božje ljubavi. Ljudi tu reč obično koriste kad opisuju nekoga ko je velikodušan ili širokogrud. Prezirem ovu reč, jer ona podrazumeva davanje milostinje nasumično, neselektivno i ne vodeći računa o načelima. Radi se o izlivu emocija, uobičajenoj za glupe i smetene ljude. Kad se ova reč koristi za opisivanje Božje ljubavi, neminovno se javlja izvesna bogohulna konotacija. Znam za dve reči koje prikladnije opisuju Božju ljubav. Koje su to reči? Prva je reč „ogromna“. Zar to nije izazovna reč? Druga reč je „neizmerna“. Postoji praktično značenje iza ovih reči koje koristim za opisivanje Božje ljubavi. Shvaćena doslovno, reč „ogromna“ opisuje zapreminu ili kapacitet nečega što ljudi mogu da dodirnu i da vide, bez obzira koliko je to „nešto“ veliko. To je zato što to „nešto“ postoji – to nije neka apstraktna stvar, već nešto što ljudi mogu da shvate na relativno tačan i praktičan način. Bilo da to posmatrate iz dvodimenizionalne ili trodimenzionalne perspektive, tu stvar ne morate da zamišljate, jer je to nešto što zaista postoji na realan način. Mada korišćenje reči „ogromna“ za opisivanje Božje ljubavi može izgledati kao pokušaj njenog kvantifikovanja, ona ipak pruža osećaj da se ne može lako kvantifikovati. Kažem da se Božja ljubav može kvantifikovati zato što ta ljubav nije prazna, niti spada u legendu. Umesto toga, to je nešto zajedničko svim stvorenjima koja žive pod Božjom vlašću, nešto u čemu sva stvorenja uživaju u različitom stepenu i iz različitih perspektiva. Mada Božju ljubav ljudi ne mogu da vide niti da je dodirnu, ona svim stvorenjima pruža podršku i život, razotkrivajući im se, malo po malo, tako da oni računaju na nju i svedoče o njoj, uživajući pri tom u njoj svakoga trena. Sa druge strane, kažem da se Božja ljubav ne može kvantifikovati zato što je tajna Božjeg snabdevanja i negovanja svih stvorenja ljudima teško dokučiva, baš kao i ono što Bog misli o svim stvorenjima, a naročito o ljudima. Niko, naime, ne zna koliko je krvi i suza Stvoritelj prolio zarad dobrobiti čovečanstva. Niko ne može da shvati ni da razume dubinu i težinu ljubavi koju Stvoritelj gaji prema ljudima, koje je vlastitim rukama stvorio. Opisati Božju ljubav kao ogromnu znači pomoći ljudima da shvate i da razumeju njenu širinu i istinu o njenom postojanju. To takođe znači omogućiti ljudima da dublje shvate praktično značenje reči „Stvoritelj“ i da dublje razumeju pravo značenje pojma „stvoreno biće“. Šta se obično opisuje pridevom „neizmerno“? On se obično koristi za opisivanje okeana ili vaseljene, kao na primer: „neizmerna vaseljena“ ili „neizmerni okean“. Prostranstvo i tiha dubina vaseljene izvan su ljudske sposobnosti razumevanja; to je nešto što zaokuplja čovekovu maštu i nešto čemu se ljudi veoma dive. Tajne i dubina vaseljene su im vidljive, ali nedostižne. Kad pomisliš na okean, razmišljaš o njegovoj širini – čini ti se bezgraničnim i osećaš svu njegovu tajnovitost i nemerljivu sadržajnost. Upravo zbog toga sam Božju ljubav opisao pridevom „neizmerna“, kako bih ljudima pomogao da osete koliko je ona dragocena, da osete svu lepotu Njegove ljubavi i da osete da je njena snaga beskonačna i dalekosežna. Upotrebio sam tu reč da bih ljudima pomogao da osete svetost Njegove ljubavi, kao i dostojanstvo i neuvredljivost Božju, koja se kroz Njegovu ljubav razotkriva.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III“

282. U Božjoj suštini i naravi postoji nešto što je isuviše lako prevideti, nešto što poseduje samo Bog i što ne poseduje nijedan čovek, računajući tu i one za koje neki misle da su veliki i dobri ljudi, ili bogovi iz njihove mašte. Šta je to nešto? To je Božja nesebičnost. Kada govorimo o nesebičnosti, možda ti i sebe smatraš veoma nesebičnim, jer se, recimo, nikada ne cenjkaš i ne pogađaš sa svojom decom, a takođe smatraš da si veoma nesebičan i kad su u pitanju tvoji roditelji. Bilo kako bilo, barem ti je poznat pojam „nesebičnosti“, razmišljaš o njoj u pozitivnom smislu i smatraš da je veoma plemenito biti nesebičan. Kad si nesebičan, imaš visoko mišljenje o sebi. Ali, ne postoji niko ko Božju nesebičnost može da vidi u svim stvarima, među ljudima, događajima i predmetima, kao i u Njegovom delu. Zašto je to tako? Zato što je čovek previše sebičan! Zašto to kažem? Ljudi žive u materijalnom svetu. Ti možda slediš Boga, ali nikada ne možeš ni da vidiš ni da shvatiš kako te Bog snabdeva, koliko te voli i koliko brine za tebe. Šta ti zapravo vidiš? Vidiš svoje krvne srodnike koji te vole i koji ti ugađaju. Vidiš stvari koje koriste tvom telu i brineš o ljudima i stvarima koje voliš. To je ta takozvana ljudska nesebičnost. Takvi „nesebični“ ljudi, međutim, nikada i ne razmišljaju o Bogu koji im život daje. Za razliku od Božje, čovekova je nesebičnost sebična i dostojna prezira. Nesebičnost u koju čovek veruje, prazna je, nerealna i krivotvorena, u neskladu je s Bogom i nema sa Njim nikakve veze. Čovek je nesebičan prema samom sebi, dok je Božja nesebičnost istinsko otkrovenje Njegove suštine. Upravo zahvaljujući Božjoj nesebičnosti, čovek je od Njega neprekidno opskrbljen svime što mu je potrebno za život. Možda vas tema o kojoj danas govorim ne pogađa previše, pa samo klimate glavom u znak odobravanja, ali kad pokušaš da svojim srcem shvatiš Božje srce, nesvesno ćeš doći do sledećeg otkrića: od svih ljudi, pojava i stvari koje opažaš u ovom svetu, samo je Božja nesebičnost stvarna i konkretna, zato što je samo Njegova ljubav prema tebi bezuslovna i neokaljana. Osim Božje, nesebičnost svih drugih je lažna, površna i neautentična; sve tuđe nesebičnosti imaju svoju svrhu, određene namere, traže nešto zauzvrat i ne trpe proveru. Moglo bi se čak reći da su prljave i dostojne prezira.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog I“

283. Bog je čoveka prezreo zato što je ovaj prema Njemu bio neprijateljski nastrojen, ali su briga, pažnja i milosrđe prema ljudima u Njegovom srcu ostali nepromenjeni. Čak i kad je uništio čovečanstvo, Njegovo je srce ostalo nepromenjeno. Pošto je čovečanstvo bilo u krajnjoj meri iskvareno i prema Bogu buntovno, On je, zbog Svoje naravi, Svoje suštine i u skladu sa Svojim načelima, morao da ga uništi. Međutim, zbog Svoje suštine, On je i dalje sažaljevao ljude, i čak želeo da na razne načine iskupi ljudski rod, ne bi li ljudi nastavili da žive. Čovek je, pak, nastavio da se suprotstavlja Bogu, da se buni protiv Njega i odbijao je da prihvati Božje spasenje; drugim rečima, odbio je da prihvati Njegove dobre namere. Ma koliko da ih je Bog dozivao, podsećao, opskrbljivao, pomagao i tolerisao, ljudi to nisu razumevali, nisu cenili, niti su na to obraćali pažnju. U Svom bolu, Bog ipak nije zaboravio da prema čoveku bude u što većoj meri tolerantan, čekajući da se ovaj vrati na pravi put. Kad je čovek napokon prevršio meru, Bog je bez oklevanja učinio ono što je morao da učini. Drugim rečima, od trenutka kad je odlučio da ljude uništi, pa do izvršenja Božjeg dela uništenja čovečanstva, proteklo je određeno vreme, tokom kojeg se odigravao čitav jedan proces. Svrha tog procesa bila je da čoveku omogući povratak na pravi put, čime je Bog čoveku zapravo pružio poslednju šansu. Šta je, dakle, Bog radio tokom ovog perioda neposredno pre uništenja čovečanstva? On se u znatnoj meri trudio da ljude podseća i da ih ohrabruje. Ne obazirući se na bol i tugu u Svom srcu, nastavio je da ljude obasipa brigom, pažnjom i obiljem milosrđa. Šta iz toga možemo da vidimo? Nesumnjivo je da je Božja ljubav prema čoveku prava i da nije neiskrena. Ona je stvarna, opipljiva i merljiva, a ne izmišljena, krivotvorena, lažljiva ili nadmena. Bog se nikada ne služi obmanom, niti stvara o Sebi lažnu sliku da bi Ga ljudi smatrali dragim. On nikada ne poseže za lažnim svedočenjima da bi ljudima prikazao svoju divotu ili da bi se Svojom divotom i svetošću razmetao. Zar ovi aspekti Božje naravi ne zavređuju da ih čovek voli? Zar oni nisu vredni obožavanja? Zar nisu vredni negovanja? Sada želim da vam postavim sledeće pitanje: da li vi, nakon što ste saslušali ove reči, i dalje mislite da je Božja veličina samo mrtvo slovo na papiru? Je li Božja divota samo prazna reč? Ne! Naravno da nije! Božja nadmoć, veličina, svetost, tolerancija, ljubav i sve ostalo – sve pojedinosti svakog od različitih aspekata Božje naravi i suštine – bivaju praktično izražene svaki put kad On obavlja Svoje delo, otelovljene su u Njegovim namerama prema čoveku, a ujedno se ispunjavaju i odražavaju u svakom čoveku. Bez obzira da li si to ranije osetio, Bog se na sve moguće načine brine o svakoj osobi, koristeći Svoje iskreno srce, mudrost i različite metode da joj zagreje srce i probudi duh. To je neosporna činjenica.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog I“